O knjigama

Dušan Stojković

ČITANJE IZMEĐU REČI

(Miroljub Todorović: Torba od vrbovog pruća, „Tardis“, Beograd, 2010)

Sig­na­li­zam na­sta­vlja da tra­je. Mi­ro­ljub To­do­ro­vić ne po­su­sta­je. Kao što se, i po­red to­ga što su se tom prav­cu pri­klju­či­li i unu­tar nje­ga ostva­ri­li za­pa­že­ne re­zul­ta­te i dru­gi pi­sci, iz­me­đu Lju­bo­mi­ra Mi­ci­ća i ze­ni­ti­zma mo­že po­vu­ći znak jed­na­ko­sti, isto se mo­že uči­ni­ti i ka­da je o Mi­ro­lju­bu To­do­ro­vi­ću i sig­na­li­zmu reč. „Di­si­den­ti“ ovih pra­va­ca po­sta­ja­li su nji­ho­vi naj­že­šći kri­ti­ča­ri. Inert­na i kla­nov­ska knji­žev­na kri­ti­ka ni­je hte­la, zna­la ili sme­la da se za­dr­ži na re­le­vant­nim či­nje­ni­ca­ma i pro­gla­ša­va­la je vi­še pu­ta ži­vu knji­žev­nost za mr­tvu i dr­ža­la joj pre­u­ra­nje­no ope­lo.

Mi­ro­ljub To­do­ro­vić na­sta­vlja da eks­pe­ri­men­ti­še. Tvo­rac sig­na­li­zma, prav­ca ko­ji se po­la­ko bli­ži tre­nut­ku u ko­jem će po­sta­ti – iako osta­je avan­gar­dan, a avan­gar­di to uop­šte ni­je svoj­stve­no – naj­du­go­traj­ni­ji pra­vac mo­der­ne srp­ske knji­žev­no­sti, kao što je ne­pre­sta­no ši­rio, i pro­du­blji­vao ostva­re­no, po­e­zi­ju, po­či­nje to isto da či­ni i ka­da je pro­za u pi­ta­nju. „Tor­ba od vr­bo­vog pru­ća“, ka­ko to sam autor u pod­na­slo­vu is­ti­če, do­no­si krat­ke pri­če, sno­ve, na­đe­ne pri­če i sli­ke pri­če. I u ra­ni­jim, pa i u naj­ra­ni­jim, To­do­ro­vi­će­vim knji­ga­ma, ma­kar us­put­no, mo­gli smo – po­seb­no sa na­đe­nim pri­ča­ma i pri­ča­ma sli­ka­ma – da se su­sret­ne­mo. U po­sled­nje vre­me, To­do­ro­vić tka na dva – sim­bi­o­tič­ki ih pri­bli­žu­ju­ći – raz­bo­ja: po­et­skom i pro­znom. Ob­ja­vlju­je in­ten­ziv­no, hu­mor­ne, ša­tro pri­če. Pri­do­da­je im, ori­gi­nal­ne, ša­tro žva­ke. Na­pi­sao je i, raz­i­gran, ša­tro ro­man „Bo­li me blaj­bin­ger“. Ob­ja­vio je deo „Dnev­ni­ka 1982“. U pri­pre­mi je „Dnev­nik sig­na­li­zma 1979 – 1983“ (ove go­di­ne iza­bra­ne su kao ži­žne i ža­ri­šne go­di­ne do­volj­ne da po­ka­žu ka­ko su se sig­na­li­zam i nje­gov tvo­rac bo­ri­li i iz­bo­ri­li za po­zi­ci­ju ko­ja ih sme­šta – hte­li to dru­gi da pri­zna­ju ili ne – u sa­mo sr­ce srp­ske neo­a­van­gar­de i srp­ske kul­tu­re). Štam­pao je i krat­ku knji­gu „Pro­zor“ ko­ja do­no­si pri­če sno­ve. „Tor­ba od vr­bo­vog pru­ća“, zbir­na knji­ga, pri­dru­žu­je se slič­nim ra­ni­jim ostva­re­nji­ma na­še­ga auto­ra: „Zve­zda­na mi­stri­ja“, „Elek­trič­na sto­li­ca“, „Re­cept za za­pa­lje­nje je­tre“, „Svi­nja je od­li­čan pli­vač i dru­ge pe­sme“, s tim što su ona do­no­si­la po­e­zi­ju. Mo­že se či­ta­ti i kao vi­še­sloj­ni ro­man u frag­men­ti­ma. Bi­lo bi in­te­re­sant­no raz­lu­či­ti nje­go­ve sa­stav­ni­ce, obo­ji­ti ih raz­li­či­tim bo­ja­ma, i pra­ti­ti, po­kad­što lajt­mo­tiv­ski, po­kad­što kon­tra­punkt­ni, ri­tam nji­ho­vog sme­nji­va­nja u knji­zi.

Knji­gu otva­ra­ju dva usme­ri­vač­ka mo­ta. Onaj Fok­ne­rov upu­ću­je ka, pri­vid­no pri­kri­ve­noj, avan­gard­no­sti (ona se naj­pre i naj­vi­še da uoči­ti u mik­stu­ri po­nu­đe­nih knji­žev­nih „pa­zli“), a dru­gi – Ki­šov – aso­ci­ra na pru­stov­sko oži­vlja­va­nje od­be­glog vre­me­na i uka­zu­je i na „me­mo­ar­sku“ di­men­zi­ju ko­ju To­do­ro­vi­će­vi tek­sto­vi, čak i ka­da su da­ti kao sno­vi, do­no­se. Ni­ka­ko se ne sme za­bo­ra­vi­ti da ni­šta, čak i ka­da je o to­bo­žnjim prak­tič­nim sa­ve­ti­ma (njih mo­ra­mo iš­či­ta­va­ti na hu­mor­noj, mo­žda čak i gro­tesk­noj, rav­ni), ne sme bi­ti pro­či­ta­no do­slov­no. To­do­ro­vić, i sig­na­li­zam, in­si­sti­ra­ju na ne­pre­kid­noj igri i ap­so­lut­noj slo­bo­di ko­ja i do­pu­šta i na­la­že da se i ci­ti­ra­no, do­vo­đe­njem u no­vi kon­tekst, pro­či­ta no­vim i is­ko­še­nim na­o­ča­ri­ma. Sli­ke pri­če tre­ba iš­či­ta­va­ti ta­ko što se po­la­zi od auto­ro­vih „in­ter­ven­ci­ja“ pri­sut­nih na nji­ma. „Por­tre­ti­sa­ni“ Vuk Ka­ra­džić, La­za Ko­stić, Ni­ko­la Te­sla, Mi­lun­ka Sa­vić, Mi­loš Cr­njan­ski, Bran­ko Milj­ko­vić, Alek­san­dar Ma­ke­don­ski, Ni­ko­laj Go­golj, Karl Marks, Fjo­dor Do­sto­jev­ski, Fri­drih Ni­če, Džejms Džojs, Ezra Pa­und, To­mas Sterns Eli­ot, Hor­he Lu­is Bor­hes, Sal­va­dor Da­li, Sa­mju­el Be­ket tvo­re spe­ci­fič­nu isto­rij­sko-fi­lo­sof­sko-knji­žev­nu „po­ro­di­cu“ ko­ja ba­ca či­tav snop aso­ci­ja­tiv­nih sig­na­la i gra­di in­ter­tek­stu­al­nu mre­žu unu­tar ko­je bi se i To­do­ro­vi­će­va pro­za mo­gla iš­či­ta­va­ti. No, po­ten­ci­jal­ne aso­ci­ja­ci­je se tu ne za­u­sta­vlja­ju. Ka­da je o sno­vi­ma To­do­ro­vi­će­vim reč, mo­gli bi­smo ih upo­re­di­ti sa oni­ma iz „Snev­ni­ka“ Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća ili „Noć­ni­ka“ Vla­da­na Ra­do­va­no­vi­ća. Ne bi­smo sme­li za­bo­ra­vi­ti, me­đu­tim, ni one ko­je su ra­za­su­ti u ro­ma­ni­ma Do­sto­jev­skog ili u „Dnev­ni­ci­ma“ i knji­žev­nim tek­sto­vi­ma Fran­ca Kaf­ke, kao ni pe­sme sno­ve naj­ra­zli­či­ti­jih auto­ra: i Rem­boa, i Pon­ža, i Mi­šoa, i nad­re­a­li­sta, i na­ših i fran­cu­skih, na pri­mer. Ka­da To­do­ro­vić pi­še o na­mer­nom, di­je­tet­skom, gla­do­va­nju Ap­to­na Sin­kle­ra, pri­se­ća­mo se stvar­nog pri­ka­za­nog u ro­ma­nu „Glad“ Knu­ta Ham­su­na, ali i „eks­pre­si­ni­stič­kog“ u Kaf­ki­nom „Umet­ni­ku u gla­do­va­nju“.

To­do­ro­vić ko­ri­sti gra­đu iz ra­ni­jih svo­jih knji­ga. Slo­bod­no za­hva­ta iz njih. Sta­vlja u Tor­bu. Pre­u­re­đu­je. Po­no­vo sla­že. U no­vom kon­tek­stu, na­pi­sa­li smo već, pri­lo­zi do­bi­ja­ju no­vo sve­tlo i no­vo zna­če­nje. Dru­gi pi­sci po­ja­vlju­ju se kao us­put­ni ju­na­ci. Ima i aneg­do­ta po­put, na pri­mer, one u ko­joj se go­vo­ri o pi­šče­voj ša­hov­skoj mla­do­sti. Pro­stor je: Ći­će­vac, Niš, Be­o­grad, Ze­mlja, či­tav sve­mir. Auto­bi­graf­ski se pri­ča o dru­go­vi­ma ili o dve pro­pu­šte­ne mo­guć­no­sti da se su­sret­ne Bran­ko Milj­ko­vić. Ma­ka­za­ju se no­vin­ske ve­sti. „Pre­pi­su­ju“ se član­ci ko­ji pre­ten­du­ju na na­uč­nost (npr. oni o Ve­ne­ri ili Ti­ta­nu, Ištar ili tor­na­du). Na­vo­di se ču­ve­na Te­sli­na pri­ča o go­lu­bi­ci. Pi­še o Go­go­lje­vom stra­hu da ne bu­de živ sa­hra­njen. U fu­sno­ti, Kler Gol svo­di Džoj­sa na „ge­ni­jal­nog lov­ca na mu­ve“. Pi­sac se ob­ra­ču­na­va sa dve ru­žne re­či: za­ži­ve­ti i po­nad. De­le se sa­ve­ti ka­ko, npr, je­sti ri­bu. Pi­še o si­di kad ona po­či­nje da bi­va naj­no­vi­ja po­šast. Ne­ko­li­ki pri­lo­zi na­lik su na gra­fi­te. Ni­ma­lo slu­čaj­no u knji­zi je i tekst „Pe­sme i nu­žni­ci“. Dru­štvo mu pra­ve, ra­zno­rod­ni, tek­sto­vi pi­sa­ni sta­rim / sta­rin­skim je­zi­kom, raz­go­vo­ri po zen­bu­di­stič­koj mon­do me­to­di, spi­sak va­žnih te­le­fo­na, pri­lo­zi or­ga­ni­zo­va­ni u for­mi ukr­šte­nih re­či. „Tor­bom“ vr­ve, raz­vi­je­ni, ci­ta­ti: iz Jo­ne­sko­ve „Će­la­ve pe­va­či­ce“, Be­ke­to­vog ro­ma­na „Mo­loa“, bi­blij­ske „Knji­ge pro­po­ved­ni­ko­ve“ u ko­jem se o ta­šti­ni zbo­ri. Da­je se od­lo­mak erot­ske pe­sme la­ti­ni­ste Iva­na Če­smič­kog. Pu­no je mi­ni-ese­ja. Ima i po­ten­ci­jal­nih ba­sni u ko­ji­ma su ju­na­ci ži­vo­ti­nje: vi­lin ko­njic (po Ža­nu Ro­sta­nu), pin­gvi­ni, trut, ga­vra­ni, molj­ci, zec, ze­le­ni ja­za­vac ko­ji pri­zi­va Mar­ka Ri­sti­ća. Tu su i „sig­na­li­stič­ki“ tek­sto­vi ko­je bi mo­gla pred­sta­vi­ti, na pri­mer, „pe­sma“ „Kaj­si­ja – ka­kao“: u sva­kom nje­nom re­du su po tri raz­dvo­je­ne i ne­po­ve­za­ne me­đu­sob­no, osim, po­ten­ci­jal­no, na aso­ci­ja­tiv­noj rav­ni, re­či.

U To­do­ro­vi­će­voj knji­zi sve po­sta­je li­te­ra­tu­ra. Ukla­nja se gra­ni­ca iz­me­đu do­ži­vlje­nog i na­pi­sa­nog. Sa­njan je, i od­sa­njan, či­tav ži­vot. Pri­tom su san i ja­va po­sta­li, nad­re­a­li­stič­ki, hu­mor­ni iz­u­zet­no če­sto, spo­je­ni su­do­vi.

Po Če­ho­vu krat­ka pri­ča je „pri­ča bez po­čet­ka i kra­ja“. Po Fren­ku No­ri­su „Či­ta­lac ne sme da či­ta sa­mo iz­me­đu re­do­va, ne­go i iz­me­đu sa­mih re­či.“ To­do­ro­vi­će­va „Tor­ba“ ne­ma ni pra­vi po­če­tak ni pra­vi kraj. Ona je sa­ma pri­ča ko­ja se­be sa­mu sa­nja­ju­ći pri­ča. Je­di­no is­prav­no či­ta­nje ove To­do­ro­vi­će­ve pe­smo­pro­ze mo­že se iz­ve­sti ta­ko što će se či­ta­o­ci uvu­ći u sa­me re­či i či­ta­ti je iz tog po­kret­nog me­đug­ne­zda. Či­ta­ti je ta­ko što će joj pri­dru­ži­va­ti vla­sti­te sno­ve.

Knji­ge sa ko­ji­ma bi­smo naj­ra­di­ji upo­re­di­li naj­no­vi­ju To­do­ro­vi­će­vu, sa­svim su dis­pa­rat­ne: Kaf­ki­ni „Dnev­ni­ci“, Vit­gen­štaj­no­vi „Li­sti­ći“, „Osa­mlje­no­sti“ i „Opa­lo li­šće“ Va­si­li­ja Ro­za­no­va, Ka­mi­je­ve „Hro­ni­ke“.

Kao što se An­dre Bre­ton ni­ka­da ni­je od­re­kao nad­re­a­li­zma, ta­ko se ni Mi­ro­ljub To­do­ro­vić – sa­svim smo ube­đe­ni u to – ni­ka­da ne­će odvo­ji­ti od sig­na­li­zma. Sig­na­li­zam (p)osta­je i na po­če­ci­ma dva­de­set pr­vog ve­ka ono što je dva­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka bio nad­re­a­li­zam: sve­po­e­zi­ja. Pod pe­rom pra­vog sig­na­li­ste, kao što je to bi­lo i ka­da su nad­re­a­li­sti bi­li u pi­ta­nju, i pro­za po­sta­je po­e­zi­ja. I ži­vot sam pre­me­će se u po­e­zi­ju.
 

nazad