O knjigama

Ivan Despotović

ŽIVETI I UMRETI U ULICI LJUBAVI

(Branko Ćurčić: Živeti i umreti u ulici ljubavi. Elektronsko izdanje „Zavetina“, Beograd, 2009)

Ži­vlje­nje, umi­ra­nje i lju­bav sa­dr­ža­ni su u na­slo­vu zbir­ke pri­po­ve­da­ka Bran­ka Ćur­či­ća. Kao opo­zi­ci­o­ni ele­men­ti ži­vo­ta, po­put mr­žnje i lju­ba­vi, stra­sti i hlad­no­će, do­bra i zla. Oni se u rav­ni­ci zdru­žu­ju u ne­ki mi­stič­ni, ne­do­ku­či­vi mir – ka­že nam autor u pr­voj pri­či, gde cr­kve­ni tor­nje­vi po­sto­je kao pu­to­ka­zi za ne­bo, dom Bo­ga oca. Kao što je pod­vu­če­no pod­na­slo­vom, ovo je is­po­vest o jed­nom gra­du, obi­ča­ji­ma, na po­čet­ku 21. ve­ka, ali se već u na­slo­vu knji­ge ose­ća van­vre­me­nost ono­ga o če­mu se pri­po­ve­da. I sve je tu sa­dr­ža­no, u rav­ni­ci; Bog, lju­di: ko­rum­pi­ra­ni, do­bri, bo­ga­ti, si­ro­ma­šni, po­li­ti­ča­ri, pa i sam Umet­nik. O toj stvar­no­sti mo­že se na­pra­vi­ti je­di­no is­po­vest. Ta zbi­lja se na pr­vi po­gled mo­ra su­štin­ski kri­ti­ko­va­ti, ali će či­ta­lac ka­sni­je ustuk­nu­ti od kri­ti­ke, jer će mu ona uka­za­ti smi­sao na jed­noj dru­goj stra­ni, jer je na­lik me­mo­ri­ji ogrom­nog kal­ku­la­to­ra. Kao i u Bo­ga, u nju je sve ura­ču­na­to. Što bi lik Umet­ni­ka re­kao ne­mi­nov­ni, ta­kvi su valj­da i do­ga­đa­ji u Bran­ko­vim pri­po­vet­ka­ma.

Autor gra­di iz­ra­žaj­ne ka­rak­te­re, por­tre­te, sa pa­ti­nom sta­rih sli­ka, ulja iz ka­kvog mu­ze­ja, ko­ja uvek za­dr­ža­va­ju pri­se­nak baj­ko­vi­tog. Lik de­ča­ka Fe­ren­ca Kav­ge, spo­sob­nog da tr­pi, bez zlo­be, želj­nog da po­ma­že dru­gi­ma i kao le­kar do­pri­ne­se za­jed­ni­ci, kon­tra­sti­ran je ban­do­gla­vom na­ci­o­na­li­sti Pe­tru Pe­tro­vi­ću, zva­nom Krv. Pr­vi je žr­tva dru­gog, ali ka­sni­je, u od­ra­slom do­bu, stvar­nost ih te­ra na su­ži­vot i oni se osli­ka­va­ju u po­mir­lji­vom sve­tlu. Fe­renc tra­ži me­sto za or­di­na­ci­ju u Kr­vo­voj no­vo­grad­nji. To je stvar­nost rav­ni­ce, ja­sno­ća li­ne­ar­ne per­spek­ti­ve, kao na ho­land­skim plat­ni­ma. Baj­ko­vi­tost ali i kon­kret­nost li­ca i pri­li­ka, mo­žda na­lik pri­zo­ri­ma Pi­te­ra Broj­ge­la. Ovo je­ste 21. vek, ma­da se či­ni da su sva vre­me­na slič­na, u tim pri­ča­ma, iz­go­vo­re­nim (re­klo bi se) sa sta­no­vi­šta mu­dro­sti. Ne­što što iz­gle­da cr­no-be­lo, jed­no­stra­no, sa­svim je dru­ga­či­je kad bo­lje raz­mi­sli­te. Sim­bo­lič­ki mo­ti­vi­sa­ne in­tu­i­ci­jom ni­zi­je, fa­bu­le pri­po­ve­da­ka da­ju sve­stran i sto­ga opšti pri­kaz po­je­di­nač­nih ži­vo­ta. Ob­u­hva­će­no je i ira­ci­o­nal­no i sve­sno bi­će Se­ve­ra­ca, ju­na­ka za­be­le­že­nih u jed­nom pe­ri­o­du i pro­sto­ru. Ne ču­di što je glav­ni ju­nak ko­ji se kroz pri­če po­vla­či – fi­lo­zof. Ti­tu­la mu da­je do­zu op­što­sti, kao i osta­lim ju­na­ci­ma, na pri­mer, Umet­ni­ku. Me­šta­ni tog sli­ka­ra i pe­sni­ka vi­de sa­mo kao jed­nu reč, Umet­nik, i on u pri­či osta­je ta reč. Naj­moć­ni­ji po­li­ti­čar u okru­gu, da­ka­ko, ima ime, jer za nje­ga svi zna­ju. To je Jo­van Jan­kov. Iz­ra­žaj­no je ocr­tan sa­mo­u­ve­re­no ha­la­plji­vi ka­rak­ter. Kod nje­ga do­la­ze umet­ni­ci ne bi li do­bi­li fi­nan­sij­sku po­dr­šku. On ih te­ra na kom­pro­mis i, gle, na­iz­gled bes­kom­pro­mi­sni stva­ra­o­ci pri­sta­ju. I mla­di lju­di u Ku­ći kul­tu­re shva­ta­ju da ni­su bo­lji od svog pret­hod­ni­ka, šta­vi­še, on se u da­tim okol­no­sti­ma sna­la­zio bo­lje ne­go no­vi.

Pi­sac kom­po­nu­je je­dan du­bo­ko auto­nom­ni, sop­stve­ni, sto­ga i re­al­ni svet. Iako je ne­mi­no­van po mno­go če­mu, osta­je u nje­mu ne­što go­go­ljev­ske kri­ti­ke ma­lih lju­di, nji­ho­vih na­ra­vi, kao u pri­po­ve­ci o Bu­di­mi­ru Bač­kom i kra­ju nje­go­vog ži­vot­nog pu­ta. Po­mi­sli­će­mo da je za­slu­žio svo­je­vr­sno gro­te­skan kraj, ali će tet­ka ju­na­ki­nje po­sled­nje pri­po­vet­ke re­ći da je bio do­bar mo­mak; a naj­bo­lji drug, Ar­sa mu sve vre­me ra­dio o gla­vi.

Vi­še­znač­nost ova­kvog pri­po­ve­da­nja se le­po vi­di baš u po­sled­njoj pri­či, sa­svim ‘obič­nog‘ na­slo­va: Dnev­nik me­ta­mor­fo­ze. Sim­pa­ti­čan lik de­voj­ke Ja­ne pre­me­šten je iz Lon­do­na u Se­ver­no S, gde do­la­zi zbog tet­ke i te­če. Is­pr­va ula­zi­mo u vrt pro­vin­ci­je, gra­di­ća gde ona (mr­ša­va, će­la­va s re­pom kao an­te­nom) iz­gle­da sme­šno, „za ža­lje­nje“. Kri­tič­ni gra­dić u nje­nim i či­ta­o­če­vim oči­ma za­slu­žu­je kri­ti­ku, ko­ja ra­ste kad i bo­le­sna tet­ka u bol­ni­ci ‘umi­sli‘ (?) da je Ja­na bo­le­sni­ja od nje, sa­mo zbog lon­don­skog mr­ša­vog iz­gle­da. Ju­na­ki­nja od tet­ke do­bi­ja sa­vet da ‘na­pra­vi‘ gru­di u or­di­na­ci­ji dok­to­ra Kav­ge. Tad ‘kri­ti­ka‘ gra­di­ća kul­mi­ni­ra, jer njoj no­ve gru­di ne pri­sta­ju i zbog ret­ke kom­pli­ka­ci­je de­lu­ju kao gru­di pra­i­sto­rij­ske že­ne. Sad ne sme ta­kva da se vra­ti u Lon­don, jer šta će joj re­ći ta­mo­šnji pri­ja­te­lji, ko­ji su je pri­hva­ta­li ka­kva je bi­la. Ona pak te­ši se­be pa­će­ni­štvom i sve­ta­štvom, ko­je kao da joj je Se­ver­no S. do­de­li­lo, ali ka­že: „Od­ba­ci­la sam sve mi­sli o mu­če­ni­ci i sve­ti­ci; ta­mo (u Lon­do­nu) to si­gur­no ne­ću bi­ti. Ni­ko me ne­će ža­li­ti.“ De­bakl pro­vin­ci­je po­či­nje da ra­ste i sam do­ži­vlja­va me­ta­mor­fo­zu. Uz ku­hi­nju tet­ke ko­ja je na­vod­no no­gom u gro­bu, Ja­na već po­či­nje da li­či na že­nu, a gru­di iz­gle­da­ju bo­lje ne­go što se is­pr­va uči­ni­lo. Mo­ći će da se uda, od­la­zi s tet­kom u šet­nju pi­ja­com. Ova pri­ča je pra­vo re­mek-de­lo sa­vre­me­ne pro­ze. Čud­na, ali sa­svim oče­ki­va­na, ona je sli­ka Ze­mlje, vre­ve ži­vo­ta na njoj. I ‘Se­ver­nog S‘.

Či­ni se ka­ko će uvek, u sva­kom vre­me­nu i pro­sto­ru po­sto­ja­ti je­dan grad, umet­nik, fi­lo­zof, je­dan Jo­van Jan­kov, je­dan vla­sto­dr­žac. Kao što po­sto­ji i je­dan Bog. Pri­če Bran­ka Ćur­či­ća no­se do­zu be­za­zle­no­sti, no­vog iz­ra­za, osli­ka­va­ju „te­lo“ stvar­no­sti. U njoj su i mo­ral­no pri­hva­tlji­vo i ono ne­pri­hva­tlji­vo – sa­mo te­lo, ma­te­ri­ja od ko­je je sat­ka­na rav­ni­ca, Se­ver­no S, ne­bo, sa­mo Bi­će. Za­to je ta stvar­nost re­la­tiv­no be­za­zle­na, sa­mo stvar­nost, kao što i mo­ra bi­ti.

Po­je­di­ni li­ko­vi pro­vla­če se kroz sve pri­če, što knji­zi da­je oso­bi­ne ši­re pro­ze, raz­u­đe­nog ro­ma­na, po­stav­ke sli­ka gde pri­zo­ri be­le­že ista li­ca, na jed­nom me­stu u raz­li­či­to vre­me. Ova knji­ga da­je pot­pu­ni pri­kaz ži­vo­ta, na­o­ko ogra­ni­čen lo­ka­ci­jom jed­ne ma­le ze­mlje, nje­nog gra­da, ali gde se svi lju­di, na ra­znim tač­ka­ma ze­mlji­ne ku­gle, si­gur­no mo­gu pre­po­zna­ti.
 

nazad