O knjigama

Gordana Maletić

SMEŠNE PRIČE

(Milutin Đuričković: Neverovatne priče, „Alma“, Beograd, 2010)

Da­nas kao da smo za­bo­ra­vi­li na smeh i ša­lu. Hu­mor nam je re­dak. Smeh je dra­go­cen i svu­da do­bro­do­šao, on je lek, ali ga je ma­lo. Isti­ni za vo­lju, ni­je la­ko na­pi­sa­ti hu­mor­nu pri­ču. A po­seb­no su ret­ke knji­ge kod ko­jih već u na­slo­vu ot­kri­va­mo pi­šče­vu že­lju da za­sme­je. To je hra­brost jer se svi ra­do la­ća­ju ta­kvih knji­ga i s pra­vom oče­ku­ju u nji­ma hu­mor i smeh.

No­va knji­ga Mi­lu­ti­na Đu­rič­ko­vi­ća Ne­ve­ro­vat­ne pri­če (239 str.) je­ste knji­ga pu­na sme­šnih pri­ča. I za­ču­đu­ju­će je ko­li­ko ih ima. Pi­scu, oči­gled­no, ni­je bi­lo te­ško da sa­sta­vi zbir­ku jer pi­še s la­ko­ćom. Ono što je hu­mor­no, sme­šno i du­ho­vi­to te­če ne­ka­ko pri­rod­no i pro­vi­ru­je oda­svud.

U ve­ći­ni pri­ča na­ra­tor, ko­ga iz­jed­na­ča­va­mo sa pi­scem, u pr­vom li­cu go­vo­ri o svo­jim do­go­dov­šti­na­ma. On je ne­ka­kav sa­vre­me­ni ba­ron Min­ha­u­zen, čo­vek ko­me se do­ga­đa­ju sa­me ne­ve­ro­vat­ne stva­ri. Me­đu­tim, ovaj naš je la­žov i še­pr­tlja, zbu­njen, pla­šljiv čo­vek ko­ji se ne mo­že na­ču­di­ti ono­me što mu se do­ga­đa. A to su sve sa­me ne­pri­jat­no­sti u ko­ji­ma iz­vla­či de­blji kraj. Ovaj is­kre­ni pod­val­dži­ja do­vo­di se­be naj­če­šće u ko­mič­ne i bi­zar­ne si­tu­a­ci­je iz ko­jih se is­pe­tlja­va ka­ko zna i ume. Či­ta­lac, šta će, sme­je se ovim pro­pu­sti­ma i glu­pim i sme­šnim si­tu­a­ci­ja­ma u ko­je ju­nak za­pa­da. On se po­ne­kad i pre­pad­ne u po­je­di­nim cr­no­hu­mor­nim pri­ča­ma. Sre­ćom, kod Đu­rič­ko­vi­ća u ovom „pre­tum­ba­nom sve­tu“ na kra­ju, uglav­nom, sve do­la­zi na svo­je me­sto, kao što i tre­ba, bu­du­ći da je pi­sac zbir­ku na­me­nio naj­mla­đi­ma.

Pi­sac tra­ga za sme­šnim, ne sa­mo u si­tu­a­ci­ji, na­ra­vi i ka­rak­te­ru, već i u re­či­ma, iz­re­ka­ma, po­slo­vi­ca­ma, ime­ni­ma. Za­in­tri­gi­ran po­stan­kom ova­kvih re­či i iz­ra­za, on ple­te pri­ču i pra­vi ka­lam­bu­re, na­do­gra­đu­ju­ći ih. Ali u ovoj knji­zi ima pra­vih hu­mo­re­ski (Moj kum i ja), to­bo­žnjih le­gen­di (Neo­bi­čan po­li­ca­jac), cr­no­hu­mor­nih pri­ča (Mu­zej du­ho­va), onih sa fan­ta­stič­nim pri­zvu­kom (Sre­ća, Smeh), non­sen­snih (Vre­me), raz­vi­je­nih aneg­do­ta (U vo­zu) i pra­vih pri­ča (Pra­de­da i nje­gov bi­cikl), da na­ve­de­mo tek po­je­di­ne. Osim to­ga, tu je i či­tav ci­klus pri­ča o spi­sa­telj­skom za­na­tu (In­spi­ra­ci­ja, Re­cept za do­bru pri­ču, Pri­ča o pri­či, De­be­la pri­ča, Mr­ša­va pri­ča, Krat­ka pri­ča...) U nji­ma se ba­vi pro­ble­mi­ma for­me na ne­u­o­bi­ča­jen na­čin – iz­go­va­ra­ju­ći kroz ša­lu od­re­đe­ne isti­ne o žan­ro­vi­ma – što de­ci mo­že na sa­svim kon­kre­tan na­čin da dâ sli­ku o knji­žev­nim vr­sta­ma i pi­sa­nju. Ne­ve­ro­vat­ni do­ga­đa­ji, to­bo­žnje ta­jan­stve­ne po­ru­ke, ži­vi elip­tič­ni di­ja­lo­zi je­su sred­stva ko­ji­ma se slu­ži. Če­sto je spa­ja­nje ne­spo­ji­vog ono što je u osno­vi sme­šnog i, naj­zad, ša­lo­zbilj­ni ton sa­me na­ra­ci­je ko­ji po­sta­je stil­ska ka­rak­te­ri­sti­ka.

Da­kle, či­ta­lac će se si­gur­no na­sme­ja­ti či­ta­ju­ći ovu knji­gu. Bu­du­ći da su pri­če ra­zno­vr­sne, sva­ko u njoj mo­že na­ći ne­što je bli­sko nje­go­vom po­i­ma­nju sve­ta i što će mu se do­pa­sti. Mla­di mo­gu za­pa­zi­ti oko če­ga se sve mo­že  is­ple­sti pri­ča, šta je do­bar za­plet. Naj­zad, i sam pi­sac u Re­cep­tu za do­bru pri­ču re­ći će: „Do­bra pri­ča se mo­že na­pra­vi­ti od sve­ga i sva­če­ga, ako ste vešt ča­rob­njak i maj­stor ko­ji uvek ima otvo­re­na ču­la za ži­vot oko se­be“.

Naj­va­žni­je je, ipak, to da se pi­sac ša­li na svoj ra­čun. Pa­ra­dok­sal­no, u ovoj na­iz­gled be­za­zle­noj knji­zi, to je naj­po­uč­ni­je. Osim to­ga, knji­žev­nost ne bi bi­la jed­na od uči­te­lji­ca ži­vo­ta kad ne bi i ne­ho­ti­ce po­sta­vlja­la pi­ta­nja ko­jih je pi­sac kat­kad sve­stan, a kat­kad ne. Ove pri­če na­vo­de na raz­mi­šlja­nje. Iza za­ve­se sme­ha vre­ba­ju pi­ta­nja ma­la i ve­li­ka, od onih na­iz­gled ne­va­žnih do su­šta­stve­nih, kao što je, na pri­mer, ono da li smo sreć­ni i ko­li­ko je sre­ća re­la­ti­van po­jam. Sto­ga, tre­ba pro­či­ta­ti ovu knji­gu.
 

nazad