O knjigama

Milica Jeftimijević Lilić

OD STVARNOG DO MOGUĆEG

(Stojka Đorđević: Fioka, „Kulturno-prosvetna zajednica Srbije“, Beograd, 2010)

Kul­tur­no-pro­svet­na za­jed­ni­ca se ne­dav­no oku­ša­la kao iz­da­vač i to onaj ko­ji otva­ra vra­ta po­čet­ni­ci­ma, mla­dim stva­ra­o­ci­ma ko­ji tek tre­ba da se po­tvr­de, što je za sva­ku po­hva­lu.

Pr­ve­nac Stoj­ke Đo­rđe­vić Fi­o­ka, štam­pan kao pr­va knji­ga u edi­ci­ji „Zlat­na nit“, ro­man je ko­ji spa­da u tzv. stvar­no­snu pro­zu jer za te­mu ima sli­ka­nje ur­ba­nog sa­vre­me­nog mi­ljea u kojem se de­ša­va­ju krup­ne pro­me­ne ko­je me­nja­ju po­je­din­ce, uti­ču na ra­slo­ja­va­nje dru­štva, ras­pa­da­nje bra­ko­va, pri­ja­telj­sta­va.

Po­sto­je­ća stvar­nost je uvek in­spi­ri­sa­la na stva­ra­la­štvo i mno­gi te­o­re­ti­ča­ri su se njo­me ba­vi­li kao fe­no­me­nom ko­ji ini­ci­ra umet­nost ili bi­va ob­u­hva­tan umet­no­šću. No, bu­du­ći da ona vr­lo di­rekt­no uti­če na unu­tra­šnji svet čo­ve­ka, ona ga shod­no tom uti­ca­ju me­nja, ob­li­ku­je ili de­for­mi­še ka­da po­či­nje su­vi­še da pri­ti­ska čo­ve­ka ko­ji je emo­ci­onal­no bi­će i po­če­sto po­sr­će pod te­re­tom okol­no­sti ko­je od nje­ga tra­že ra­ci­o­nal­no po­stu­pa­nje i od­su­stvo emo­ci­ja.

Sli­ke iz sve­ta ko­ji je oko nas, pre­no­se se u stva­ra­la­štvo, ali i po­sto­je­će ide­je ko­ji­ma se ru­ko­vo­di od­re­đe­no dru­štvo bi­va­ju te­ma u li­te­ra­tu­ri ili dru­gim umet­no­sti­ma. Po­red to­ga, mno­gi stva­ra­o­ci na­sto­je da pro­ble­ma­ti­zu­ju od­nos stvar­no­sti i dru­štva, od­nos po­je­din­ca i dru­štve­ne stvar­no­sti, da sa­gle­da­ju po­sle­di­ce tog od­no­sa i iz­bli­za za­vi­re u nji­ho­vu in­ter­ak­ci­ju.

Umet­nik kao mi­sa­o­no i emo­ci­o­nal­no bi­će ta­ko­đe uče­stvu­je u toj stvar­no­sti i ima od­re­đe­ni stav. Pri­sta­ju­ći da se njo­me ba­vi po­sred­stvom umet­no­sti, on is­ka­zu­je ak­ti­van od­nos, a stav mu je naj­če­šće kri­tič­ki, što je pri­sut­no i u ro­ma­nu Stoj­ke Đor­đe­vić ko­ja svo­jom knji­gom „po­kri­va“ mut­ni tr­na­zi­ci­o­ni pe­ri­od u svo­joj ze­mlji ba­ve­ći se uglav­nom uspe­šnim lju­di­ma sa ka­ri­je­rom i po­ka­zu­ju­ći ka­ko sve to u jed­nom mo­men­tu bi­va do­ve­de­no u pi­ta­nje no­vim ne­pred­vi­di­vim to­ko­vi­ma ži­vo­ta.

Iz po­zi­ci­je sve­za­na­ju­ćeg na­ra­to­ra, autor­ka ot­kri­va unu­tra­šnji svet svo­jih ju­na­ka ko­ji na­sto­je da upr­kos spo­lja­šnjih pri­ti­sa­ka pro­is­te­klih iz pe­ri­o­da tran­zi­ci­je osta­nu ono što je­su.To, me­đu­tim, ima ce­nu.

Stoj­ka Đor­đe­vić je ro­man ko­ci­pi­ra­la kao tro­del­nu struk­tu­ru u ko­joj se ži­vot glav­ne ju­na­ki­nje Ane, ko­ja je psi­ho­log, sa­gle­da­va iz vi­še uglo­va. Pr­va ce­li­na je Anin svet bez­bri­žno­sti, dru­ga, Uda­lja­va­nje i tre­ća, Fi­o­ka.

Na pri­me­ru jed­ne uspe­šne po­ro­di­ce, autor­ka po­ka­zu­je ka­ko sti­hi­ja ko­ja je po­kri­la dru­štvo po­la­ko osva­ja i ono što je naj­tvr­đi stub dr­štva, po­ro­di­cu i pre­ti da je uni­šti. Brač­ni pa­ro­vi, ko­ji su u ne­kim sta­bil­ni­jim vre­me­ni­ma uspe­va­li da od­go­vo­re dru­štve­nim oba­ve­za­ma a da ih to ne po­tro­ši sa­svim, sti­za­li su da se po­sve­te jed­no dru­gom i da pri­pa­da­ju i pri­ja­te­lji­ma. Sa­da u novonastalim okol­no­sti­ma u ko­ji­ma se mo­ra mno­go vi­še ra­di­ti ka­ko bi se op­sta­lo, do­la­zi do ra­stroj­stva, uda­lja­va­nja od pri­ja­te­lja i sva­ka­ko od naj­bli­žih.

Da bi do­ča­ra­la te pro­me­ne autor­ka je na­sli­ka­la dra­mu sva­ke lič­no­sti po­na­o­sob, iako ih je na po­čet­ku pred­sta­vi­la kao sta­bil­ne i uspe­šne.

Ana, glav­na ju­na­ki­nja ove po­ve­sti je vi­spre­ni psi­ho­log ko­ji se svim ža­rom pre­da­je pro­fe­si­ji, ali i vo­lje­na su­pru­ga, do­bra maj­ka i pri­ja­te­lji­ca. Bu­du­ći da se rad­nja ro­ma­na od­vi­ja u pr­vim de­ce­ni­ja­ma dvad­eset pr­vog sto­le­ća, ka­da su sve po­ša­sti no­vog svet­skog po­ret­ka već sti­gle u glav­ni grad na­še sank­ci­ja­ma i ra­to­vi­ma osi­ro­ma­še­ne ze­mlje, ona se su­o­ča­va sa po­st­tra­u­mat­skim po­sle­di­ca­ma svo­jih pa­ci­je­na­ta či­ne­ći sve što mo­že da uma­nji nji­ho­ve pat­nje, te će zbog po­ve­ća­nog obi­ma po­sla po­vre­me­no po­če­ti  i da za­po­sta­vlja po­ro­dič­ne oba­ve­ze,

S dru­ge stra­ne, njen su­prug Mi­loš, ko­ji je uplo­vio u vo­de bi­zni­sa, ot­kri­va da su se pra­vi­la igre u po­slov­nom sve­tu pro­me­ni­la i da ko ho­će da op­sta­ne, mo­ra igra­ti ne­ča­sno.U ve­li­koj unu­tra­šnjoj bor­bi, da li pu­sti­ti dru­ge da te pre­ga­ze ili ćeš i sam bi­ti onaj ko ga­zi, on od­lu­ču­je da se ne da. Pro­me­nje­ne okol­no­sti su uči­ni­le da se fer od­no­si i pri­ja­telj­stva ras­pr­šu­ju i ne­sta­ju, da sa­mo vla­da su­ro­vi za­kon in­te­re­sa. Kao pre­te­ćeg kon­ku­ren­ta na ten­de­ru za „fir­mu sno­va“, pra­te mu si­na u na­me­ri da ga za­pla­še. Či­tav niz ak­ci­ja Mi­loš će pred­u­ze­ti u na­me­ri da osi­gu­ra po­sao ko­ji do­no­si pro­fit i po­ro­di­cu do ko­je mu je neo­bič­no sta­lo. To je glav­na ide­ja, ko­ju autor­ka na­sto­ji da re­a­li­zu­je ovim ro­ma­nom, oču­va­nje po­ro­di­ce, lju­ba­vi i onih vred­no­sti ko­je su ne­ma­ter­i­jal­ne, ali bit­ne za du­hov­ni op­sta­nak bi­ća.

Iiako si­že po­ma­lo de­lu­je ne­u­be­dlji­vo, jer kod jed­nog sta­bil­nog bra­ka do­la­zi do  pot­pu­nog otu­đe­nja ko­je ni­je mo­ti­vi­sa­no uzroč­nim po­sle­di­ca­ma i do raz­vo­da  bez su­sre­ta su­pru­žni­ka. Me­đu­tim, u za­vr­šnom po­gla­vlju ro­ma­na sle­di obrt u ko­jem se su­pru­žni­ci su­sre­ću i raz­ja­šnja­va­ju ne­spo­ra­zu­me. Raz­vod je bio sa­mo pa­ra­van da bi se po­ro­di­ca sa­ču­va­la od mo­gu­ćih uce­na i pret­nji.

Pre­ko dve ju­na­ki­nje, de­voj­ke sa Ko­so­va i Me­to­hi­je i ro­đa­ke iz Hr­vat­ske ob­u­hva­ta se či­ta­va dra­ma srp­skog na­ro­da ko­ji je stra­dao u ovim sre­di­na­ma. Po­sle­di­ca tih do­ga­đa­ja su po­ku­ša­ji mla­de oso­be da za­šti­ti bo­le­snu maj­ku i ma­lo­let­nu bra­ću te sr­lja u ne­do­sto­jan ži­vot iz ko­jeg se po­sle ne mo­že iš­ču­pa­ti, a ro­đa­ka iz Hr­vat­ske ima va­žnu ulo­gu u kon­so­li­do­va­nju po­ro­dič­nih od­no­sa.

U osno­vi pri­po­ve­dač­kog po­stup­ka Stoj­ke Đor­đe­vić kao da sto­ji po­e­tič­ko na­če­lo ko­je je for­mu­li­sao sja­jan pri­po­ve­dač i ro­ma­no­pi­sac Da­ni­lo Ni­ko­lić, da pri­po­ve­da­nje tre­ba za­po­če­ti jed­no­stav­nim sti­lom a te­ži­ti neo­bič­nom ras­ple­tu, što je re­zul­ti­ra­lo pot­pu­no neo­če­ki­va­nim is­ho­dom na­ra­ci­je i po­bi­lo sum­nje u ne­u­ver­lji­vi si­že, jer je autor­ka „oprav­da­la“ sve po­stup­ke li­ko­va i idej­no za­o­kru­ži­la svo­ju glav­nu za­mi­sao, oču­va­nje po­ro­di­ce i lju­ba­vi pre­ma su­pru­zi.

Na ovaj na­čin ona za­pra­vo de­mon­stri­ra svo­je kon­struk­tiv­no ume­će i re­še­nost da svo­ju ide­ju „ode­ne“ ade­kvat­nom for­mom po­di­žu­ći svo­je pri­po­ve­da­nje na rang sim­bo­lič­kog go­vo­ra, u ko­jem se čo­ve­kov ži­vot u okvi­ru sa­vre­me­nog do­ba mo­že po­sma­tra­ti u sve­tlu zlo­u­po­tre­ba po­zi­ci­ja, „ar­hi­vi­ra­nja“ po­je­di­nač­nih sud­bi­na i kon­tro­li­sa­nja od stra­ne cen­ta­ra mo­ći.

S dru­ge stra­ne, ro­man Fi­o­ka je i apo­te­o­za lju­ba­vi ko­ja op­sta­je upr­kos is­ku­še­nji­ma i po­ka­zu­je da čo­vek ko­ji vo­li ima hra­bro­sti da se iz­bo­ri za vo­lje­nu že­nu i da se ceo po­sve­ti ostva­re­nju za­jed­nič­kog sna.

Jed­na od va­žnih te­ma ovog de­la je i pri­ja­telj­stvo, le­po­ta po­ve­re­nja i pre­po­zna­va­nja se­be u dru­gom. Ana i Mi­nja, kao no­si­o­ci raz­li­či­tih ži­vot­nih sta­vo­va i sud­bi­na, do kra­ja osta­ju oda­ne mla­da­lač­kom pri­ja­telj­stvu upr­kos svim ne­po­volj­nim is­ku­stvi­ma sa lju­di­ma oko njih ko­je su tr­a­nzi­ci­o­ne pro­me­ne ob­li­ko­va­le i me­nja­le.

U jed­no­stav­nom i sli­ko­vi­tom pri­po­ve­da­nju pu­nom sim­bo­lič­kih na­go­ve­šta­ja Stoj­ka Đor­đe­vić sli­ka sve slo­je­ve dru­štva ko­ji su ogre­zli u ko­rup­ci­ji i ne­mo­ra­lu, ot­kri­va­ju­ći da od to­ga ni­je imu­na ni me­di­ci­na ni na­u­ka.

U vr­lo slo­že­nom po­stup­ku gra­đe­nja si­žea autor­ka je u pr­vi plan sta­vi­la ide­je hu­ma­no­sti, lju­ba­vi i pri­ja­telj­stva na­sto­je­ći da svo­je ju­na­ke usme­ri u prav­cu nji­ho­vog ostva­ri­va­nja i po­nu­di­la je je­dan iz­ra­zi­to etič­ki mo­del po­na­ša­nja.

Iako po­vre­me­no iz­gle­da da je ne­mo­gu­će is­pu­ni­ti ih, svi se na kra­ju po­tvr­đu­ju kao nji­ho­vi pro­mo­te­ri, jer su iz mno­štva ko­ru­mpi­ra­nih i zlih i iza­bra­ni da ih po­tvr­de i da sa­ču­vaju jed­ni dru­ge upr­kos sve­mu.

Mo­žda je ob­lik hepy en­da ne­u­o­bi­ča­jen u sa­vre­me­noj li­te­ra­tu­ri, ali baj­ko­vit kraj sva­ka­ko izazi­va iz­vse­nu em­pa­ti­ju a ona vo­di ka­tar­zi i pra­vom du­hov­nom ugo­đa­ju što ro­man Fi­o­ka či­ni pri­jem­či­vim i pam­tlji­vim, a to je naj­bo­lja po­tvr­da mla­dom auto­ru ko­ji je tek za­po­čeo svo­ju knji­žev­nič­ku avan­tu­ru. 
 

nazad