O knjigama

Slobodan Rakitić

SUŠTINE I NE-SUŠTINE

U TRAGANJU 3A KNJIGOM ŽIVOTA I SMRTI

(Predrag Bogdanović Ci: Trube i pečati. „Raška škola”, Beograd, 2010)

Po­sle vi­še od de­set go­di­na Pre­drag Bog­da­no­vić Ci ogla­ša­va se no­vom knji­gom pe­sa­ma: Tru­be i pe­ča­ti. Oči­gled­no da je pred na­ma knji­ga slo­že­ne struk­tu­re i slo­je­vi­tih zna­če­nja, gu­sta po obi­lju re­mi­ni­scen­ci­ja, na ko­joj je pe­snik du­go ra­dio, pri­da­ju­ći po­seb­nu va­žnost nje­noj kom­po­zi­ci­ji i or­ga­ni­za­ci­ji ci­klu­sa i pe­sa­ma u nji­ma. Ho­ću da ka­žem da ima ne­ke ma­te­ma­tič­ke pre­ci­zno­sti ka­ko u ob­li­kov­nim kru­go­vi­ma knji­ge „Tru­be i pe­ča­ti“ ta­ko i u nje­nim zna­čenj­skim slo­je­vi­ma. Či­ni se da je u nje­nu osno­vu ne­na­me­tlji­vo, ali de­lo­tvor­no, ugra­đe­no Ot­kri­ve­nje Jo­va­no­vo, na šta nam su­ge­ri­še njen aso­ci­ja­tiv­ni i pun sim­bo­li­ke na­slov.

Sta­vlja­ju­ći re­či „tru­be“ i „pe­ča­ti“ u na­slov knji­ge, Bog­da­no­vić je oči­gled­no po­šao od nji­ho­vih slo­že­nih zna­če­nja. Tru­ba je mu­zič­ki in­stru­ment ko­ji je, iz­me­đu osta­log, slu­žio za obe­le­ža­va­nje po­je­di­nih va­žnih ži­vot­nih tre­nu­ta­ka ili za na­ja­vlji­va­nje isto­rij­skih do­ga­đa­ja, a u Sve­tom pi­smu i va­se­ljen­skih zbi­va­nja. U du­goj ljud­skoj po­ve­sti, od sta­rih grč­kih rat­ni­ka, rim­skih le­gi­ja do na­ših da­na, tru­ba je ima­la i raz­li­či­te funk­ci­je. Kod sta­rih Gr­ka tru­ba je upo­tre­blja­va­na za uskla­đi­va­nje mar­še­va u po­ho­di­ma i mi­mo­ho­di­ma. Kod Ri­mlja­na slu­ži­la je ne sa­mo u voj­nič­kim već i u re­li­gij­skim ce­re­mo­ni­ja­ma. Ogla­ša­va­la se pri­li­kom po­bed­nič­kih po­ho­da, na po­čet­ku i za­vr­šet­ku bit­ke.

Na fre­sko-sli­ka­ma an­đe­li su naj­če­šće pri­ka­zi­va­ni s tru­bom, jer su oni Bož­ji gla­sni­ci, od­no­sno po­sred­ni­ci iz­me­ću Bo­ga i sve­ta. Ob­ja­ve, po­ru­ke, an­đe­li tru­ba­či, pe­sni­ko­vo obra­ća­nje an­đe­li­ma pe­sni­ci­ma, stvar­ni i ne­stvar­ni do­ga­đa­ji, mi­to­vi pre­o­bra­že­ni u po­ve­sti i po­ve­sti pre­o­bra­že­ne u mi­to­ve, ne­po­sto­je­će u stvar­nom i ne­stvar­no u po­sto­je­ćem, pri­zo­ri sa bi­blij­skim ko­no­ta­ci­ja­ma, tru­be, pe­ča­ti, sta­ro­za­vet­ni pro­ro­ci i no­vo­za­vet­ni apo­sto­li, sve­ci i gre­šni­ci, sve to Bog­da­no­vi­će­vu knji­gu či­ni iz­u­zet­no bo­ga­tom smi­slo­vi­ma, aso­ci­ja­tiv­nom i isto­vre­me­no i kla­sič­nom i mo­der­nom. Ona je svo­je­vr­sni pe­snič­ki poj­mov­nik.

Još je zna­čaj­ni­ja sim­bo­li­ka pe­ča­ta, po­čev od drev­nih is­toč­nih ci­vi­li­za­ci­ja do mo­der­nih ha­o­tič­nih vre­me­na. Ši­rok je spek­tar okol­no­sti upo­tre­be pe­ča­ta. Vla­dar­ske od­lu­ke ove­ra­va­ju se pe­ča­tom, što zna­či da je pe­čat sim­bol vla­sti i mo­ći. Ono što je na do­ku­men­tu pot­pis vla­da­ra, isto je to i pe­čat. Naj­va­žni­ji ugo­vo­ri, jav­ni i pri­vat­ni, po­tvr­đu­ju se pe­ča­tom. On je sim­bol taj­ne, ali i sim­bol za­ko­ni­te pri­pad­no­sti ne­če­ga ne­ko­me.

U No­vom za­ve­tu, po­seb­no u Ot­kri­ve­nju Jo­va­no­vom, pe­čat se ja­vlja u raz­li­či­tim kon­tek­sti­ma, pri če­mu sim­bo­li­ka bro­je­va če­sto ima taj­no i ne­do­ku­či­vo zna­če­nje. Za apo­sto­la Pa­vla Ko­rin­ća­ni su pe­čat: „Ako lju­di­ma i ni­je­sam apo­stol, ali va­ma je­sam, jer ste vi pe­čat mo­je­ga apo­stol­stva u Go­spo­du“ (Po­sla­ni­ca Ko­rin­ća­ni­ma, 9, 2). U gla­vi 5 Ot­kri­ve­nja sto­ji: „Jag­nje uzi­ma knji­gu sa se­dam pe­ča­ta“. U gla­vi 7 go­vo­ri se o otva­ra­nju pr­vih šest pe­ča­ta, a u gla­vi 8 o otva­ra­nju sed­mog pe­ča­ta, za čim sle­de pr­ve če­ti­ri tru­be i tro­stru­ko zlo. U gla­vi 9 ogla­ša­va se pe­ta tru­ba sa pr­vim zlom i še­sta tru­ba sa dru­gim zlom, a u gla­vi 10 po­ja­vlju­je se an­đeo s knji­gom ko­ju je iz­neo apo­stol Jo­van. U Ot­kri­ve­nju Otac je obe­le­žio svo­ga Si­na pe­ča­tom, a to zna­či da ga u svo­je ime do­de­lju­je i ša­lje da lju­di­ma po­da­ri ži­vot. Ta­ko­đe u Ot­kri­ve­nju (7, 3) Bog obe­le­ža­va lju­de svo­jim pe­ča­tom, kao i u Knji­zi pro­ro­ka Je­ze­ki­lja (9, 4), što zna­či da pri­pa­da­ju nje­mu i da su pod nje­go­vom za­šti­tom. Po ne­kim tu­ma­če­nji­ma „pe­čat“ do­bi­ja zna­če­nje kr­šte­nja, što opet uka­zu­je na no­vo zna­če­nje: da je čo­vek Bož­je vla­sni­štvo. Naj­zad, iskon­ski pe­čat je ide­a­lan svet, od­no­sno bo­žan­ska reč, što uka­zu­je i na pla­to­ni­stič­ki uti­caj.

U Ot­kri­ve­nju Jo­va­no­vom (gla­va 5, 1) sto­ji: „I vi­djeh u de­sni­ci ono­ga što sje­đa­še na pri­je­sto­lu knji­gu na­pi­sa­nu iz­nu­tra i spo­lja, za­pe­ča­će­nu sa se­dam pe­ča­ta“, što sa­mo či­ni ovaj sim­bol, ko­ji Bog­da­no­vić uzi­ma za du­hov­nu ver­ti­ka­lu svo­je no­ve pe­snič­ke zbir­ke, još ta­jan­stve­ni­jim i ne­do­ku­či­vi­jim. Ne mo­že se pro­tu­ma­či­ti sim­bo­li­ka ove sli­ke bez od­re­đe­nog zna­če­nja sa­me knji­ge (knji­ge sud­bi­ne, od­no­sno bo­žan­skog za­ve­ta). Jed­no od mo­gu­ćih zna­če­nja ove sim­bo­li­ke je­ste da je „knji­gu sa se­dam pe­ča­ta“ za­pe­ča­tio sam Bog, i da je mo­že ot­pe­ča­ti­ti sa­mo bi­će ko­je po­se­du­je bo­žan­sku vlast, a to je jag­nje, od­no­sno Isus Hri­stos.

U Sta­rom za­ve­tu, u Pe­smi nad pe­sma­ma (8, 6–7) za­ruč­nik se obra­ća svo­joj lju­blje­noj:

Sta­vi me kao znak na sr­ce,
kao pe­čat na svo­ju ru­ku,
jer lju­bav je ja­ka kao smrt,
a lju­bo­mo­ra tvr­da kao grob.
Žar je nje­zin kao žar va­tre
i pla­me­na Je­ho­vi­na.
Mno­ge vo­de ne mo­gu uga­si­ti lju­bav
ni­ti je re­ka po­to­pi­ti.

Pet ci­klu­sa Bog­da­no­vi­će­ve knji­ge mo­gu se sma­tra­ti i kao pet kru­go­va, ili sva­ki krug kao po­seb­na knji­ga, i otu­da „Tru­be i pe­ča­ti“ osta­vlja­ju uti­sak svo­je­vr­snog lir­skog pe­tok­njiž­ja. Sva­ki od ovih kru­go­va je te­mat­sko-mo­tiv­ski do­sled­no ob­li­ko­van i stil­ski oso­ben.

Pr­vi od pet ci­klu­sa po­či­nje ci­ta­tom iz Sta­rog za­ve­ta, iz Knji­ge pro­ro­ka Je­ze­ki­lja (gla­va 2, sti­ho­vi 8, 9, 10). Isti ci­tat na­ho­di se i u Ot­kri­ve­nju. Već tim ci­ta­tom, u ko­me apo­stro­fi­ra­na knji­ga – „is­pi­sa­na iz­nu­tra i spo­lja“ – Bog­da­no­vić je ne sa­mo na­go­ve­stio ne­go i su­ge­ri­sao te­mat­sko-mo­tiv­ski i zna­čenj­ski pro­stor svog ru­ko­pi­sa, us­po­sta­vlja­ju­ći čvr­stu ve­zu iz­me­ću Sta­rog i No­vog za­ve­ta, od­no­sno Knji­ge pro­ro­ka Je­ze­ki­lja i Ot­kri­ve­nja Jo­va­no­vog. Bog da­je pro­ro­ku da po­je­de jed­nu knji­gu, ko­ja, ka­ko sto­ji u tre­ćem sti­hu, „bje­še mi u usti­ma slat­ka kao med“. Bog­da­no­vi­će­va knji­ga ži­vo­ta u stva­ri je „knji­ga sa se­dam pe­ča­ta“ iz Ot­kri­ve­nja, ko­ju uzi­ma jag­nje, od­no­sno Onaj ko­ji se­di na pre­sto­lu.

Iako je po­jam knji­ge, u kon­tek­stu no­ve Bog­da­no­vi­će­ve zbir­ke, sup­sti­tut za svet, či­ni se da je sam ži­vot, pod­jed­na­ko vi­dljiv i ne­vi­dljiv, oči­gle­dan i ta­jan­stven, se­di­šte nje­go­vog spe­va Tru­be i pe­ča­ti. Za­i­sta, u pr­voj pe­smi pr­vog ci­klu­sa („I vi­deh knji­gu”), go­vo­ri se o knji­zi ko­ja je „ču­var re­či”, od­no­sno „ču­var ži­vo­ta”. Mo­žda i ču­var sve­ta. Ili je, pak, ona sa­ma so­bom svet, jer sa­dr­ži sve pti­ce, in­sek­te, gla­so­ve, zvu­ke ta­la­sa i gra­nja, re­či sli­ka­ra, pi­sa­ca i is­tra­ži­va­ča, ali i ime­na ubi­ca, sil­ni­ka, sa­nja­ra ra­ta. Za­to Bog­da­no­vić, na­bra­ja­ju­ći nje­na svoj­stva, ta­kvu kri­la­tu knji­gu uz­di­že do sim­bo­la, uka­zu­ju­ći da je njen stvar­ni na­slov (od­no­sno ime) „ču­var re­či”, „har­mo­ni­ja va­si­o­ne”, „isti­na”, ali i „ne­i­sti­na” i „ne­ve­ra”. Naj­zad, ime te knji­ge, ko­ja sim­bo­li­zu­je to­ta­li­tet ži­vo­ta, je­ste i „za­bo­rav isto­ri­je, mla­do­sti, skok sr­ca u ni­šta­vi­lo”.

Pe­va­ju­ći o knji­zi ži­vo­ta, ko­ja je ne­ka vr­sta No­je­ve bar­ke, Bog­da­no­vić na­zna­ču­je ko­or­di­na­te – zna­čenj­ske, idej­ne, estet­ske, fi­lo­zof­ske, pre sve­ga pe­snič­ke – zbir­ke Tru­be i pe­ča­ti. Nje­no „otva­ra­nje” i „li­sta­nje” na­li­ku­je pe­nja­nju uz du­hov­ne le­stvi­ce ili si­la­zak du­bo­ko „po za­ko­pa­no bla­go”. Knji­ga Tru­be i pe­ča­ti ima svo­je isto­rij­ske i me­ta­fi­zič­ke ver­ti­ka­le ali i sv­oje h­or­iz­io­nta­lno pr­ost­ir­anje. Sv­aki od pet nj­enih c­ikl­usa p­on­a­osob p­os­ed­uje ve­rt­ika­lno-h­or­izo­nta­lni sistem, na šta nas up­uć­uju i nj­ih­ovi n­asl­ovi: „Pe­rspe­kt­iva ik­one ”, „L­omlj­enje p­eč­ata”, „Cv­et­ovi p­apr­ati”, „A­nđ­eli tr­ub­ači”, „St­are fo-togr­af­ije”.

Pr­vi, dru­gi i če­tvr­ti ci­klus ima­ju bi­blij­ske ko­no­ta­ci­je, tre­ći i pe­ti pro­sti­ru se od isto­rij­skog do sa­vre­me­nog dis­kur­sa. To se na­ro­či­to od­no­si na pe­sme ko­je ko­re­spon­di­ra­ju sa dru­gim pe­sni­ci­ma, an­đe­li­ma-tru­ba­či­ma (Pe­trar­ka, Le­o­par­di, Bo­dler, Ezra Pa­und, Ivo An­drić, La­za Ko­stić, Dis, Bo­jić, Šan­tić, Ra­kić, De­san­ka Mak­si­mo­vić). Nji­hov iz­bor je i svo­je­vr­sni iz­bor po srod­no­sti, ali i po raz­li­či­to­sti.

Sli­ko­vi­tost je od­li­ka ne sa­mo pr­vog ci­klu­sa već či­ta­ve Bog­da­no­vi­će­ve knji­ge. Pe­sma po­sve­će­na Ka­ta­ri­ni Iva­no­vić u pr­vom i Mi­li­ću od Ma­čve u za­vr­šnom ci­klu­su či­ne je­dan zve­zda­ni krug. Iz­ra­zi­ta je sli­ko­vi­tost u pe­sma­ma o Mi­li­ci Sto­ja­di­no­vić Srp­ki­nji i Mr­tvoj pri­ro­di sa pti­com Ka­ta­ri­ne Iva­no­vić. U za­vr­šnoj pe­smi pr­vo­ga ci­klu­sa „Ki­še ra­đa­ju rit­mo­ve” po­ja­vlju­ju se skulp­tu­re Hen­ri­ja Mu­ra i Bran­ku­si­ja. O je­din­stvu i ce­li­ni pri­ro­de, od­no­sno sve­ta, ka­zu­je za­vr­šna stro­fa pe­sme:

Sve u pri­ro­di go­vo­ri je­dan je­zik, sa­mo lju­di to ne vi­de, sa­mo lju­di to ne vi­de.

U pe­sma­ma sa na­ci­o­nal­nom te­ma­ti­kom, u ko­ji­ma uoča­va­mo Bog­da­no­vi­ćev od­nos pre­ma na­ci­o­nal­noj isto­ri­ji i dra­mi srp­skog na­ro­da ne­ma ni­čeg ilu­stra­tiv­nog. Ko­sov­ska dra­ma ima zna­čaj­no me­sto u nje­go­voj knji­zi („Mla­den Mi­rić na ne­bu Me­to­hi­je ko­pi­ra fre­ske Bo­go­ro­di­ce Lje­vi­ške”, „Vam­pir nad Sve­tim Ar­han­ge­li­ma”), ali i mno­gi dru­gi do­ga­ća­ji bez ko­jih se ova­ko kon­ci­pi­ra­na knji­ga ne mo­že za­mi­sli­ti.

U ci­klu­su „Lo­mlje­nje pe­ča­ta” Bog­da­no­vić ko­ri­sti te­me iz mi­to­lo­gi­je i fol­klo­ra („Kum zmi­ja Sle­pić”, „Cr­na ko­šu­lja la­bud-de­voj­ke”, „Po­ći, Lje­ljo, na vo­du, na Ti­su”), i slo­ven­ske pro­šlo­sti („Po­ne­si kle­pe­tu­šu gu­bav­ca, Ći­ri­lo”), iz na­ci­o­nal­ne po­ve­sti („Mo­li­tva mo­na­ha Si­me­o­na u mir­jan­stvu Ste­fa­na Ne­ma­nje Hri­stu Mla­den­cu pred upo­ko­je­nje u Hi­lan­da­ru”, „Noć­ne tr­ke de­spo­ti­ce Je­ri­ne”).

Re­mi­ni­scen­ci­je na sta­ro­za­vet­ne te­me („Skre­ni brod, No­je, sa pla­ni­ne Ara­rat”), an­tič­ke te­me („Če­ka­ju­ći Odi­se­ja”), no­vo­za­vet­ne lič­no­sti i broj­ni ci­ta­ti ili alu­zi­je na po­je­di­ne do­ga­ća­je iz Bi­bli­je či­ne Bog­da­no­vi­će­vu knji­gu pe­sa­ma knji­gom sin­te­ze. Hri­sto­va „de­la lju­ba­vi” i nje­go­ve „po­ru­ke lju­ba­vi” su, po­sle svih po­ra­za i gu­bi­ta­ka – u ver­ti­ka­li ljud­ske po­ve­sti – u stva­ri iz­raz po­be­de Spa­si­te­lja. Ka­da se či­ni da je sve iz­gu­blje­no, otva­ra se na­da, ko­ju upra­vo sim­bo­li­zu­ju „de­la lju­ba­vi” Isu­sa Hri­sta.

Bog­da­no­vi­će­va pe­snič­ka zbir­ka Tru­be i pe­ča­ti ob­u­hva­ta drev­ne ali i sa­svim s­avr­em­ene i a­kt­ue­lne t­eme i li­čn­osti, sve­tske kao i srp-ske („F­a­eton N­ik­ita St­an­esku”, „Alen Gi­nzberg d­ubi na gl­avi u salo-nu Udr­už­enja knj­iže­vn­ika S­rb­ije”, „P­osle­dnji ra­zg­ovor J­o­ana Flore i Va­ska P­ope”, „Ra­zg­ovor dva a­nđ­ela V­ilj­ema Še­ksp­ira i Nikole Kolje-v­ića”, „K­rč­azi M­il­ića od M­ačve” i dr­uge p­esme). U pojed­inim pes-mama Bo­gd­an­ović se d­irek­tno obr­aća p­esn­ic­ima sr­pske p­esni­čke tra-dic­ije („Tr­eba opra­vd­ati reč, M­il­oše C­rnja­nski”, „Slutim to je tvoj san, L­azo K­ost­iću”). Sv­aka p­esma ima sv­oju „pr­iču”. Pa ipak, ma o če-mu da p­eva, Bo­gd­an­ović se uvek vr­aća klju­čnoj t­emi: knj­izi ž­iv­ota. U sv­emu o č­emu p­eva, on v­idi tr­ag­anje za knj­igom života, o­dn­osno za knji-gom nad knj­ig­ama

­Pes­nici u ­polju ­Ar­ma­ge­donu
­među v­ojs­kama, k­njigu ­ži­vota t­raže.
 A ona ­među ­ne­beskim c­ve­to­vima
 što ­hi­ljade ­ži­vota ­od­nose u t­renu.
                                                                         („Al­eksa Š­antić i ­Milan ­Rakić u ­polju”)

Br­oj­ne su re­mi­ni­scen­ci­je na ra­to­ve u Hr­vat­skoj, Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Pe­sma „Ro­man­se­ro Đu­re Rnj­ka” je pa­ra­dig­ma za stra­da­nje Sr­ba u Hr­vat­skoj, 1995, kao što su to i pe­sme o smr­ti na sa­ra­jev­skom mo­stu, o gra­na­ti­ra­nju srp­skih Vra­ca i o smr­ti pe­sni­ka Ja­ko­va Ju­ri­ši­ća. Pe­sma „Most kod Lo­zna” go­to­vo fo­to­graf­ski do­ča­ra­va po­sle­di­ce bom­bar­do­va­nja Sr­bi­je 1999. Te­mat­sko-mo­tiv­ski i dis­kur­ziv­ni ra­spon u ci­klu­su „Cve­to­vi pa­pra­ti” za­i­sta je za­di­vlju­ju­ći: od slo­ven­skih, me­to­hij­skih, ko­sov­skih, bi­blij­skih do isto­rij­skih i sa­vre­me­nih te­ma isto­vre­me­no („Delf­ski pro­je­kat Me­li­ne Mer­ku­ri”). Za­mi­sao Bog­da­no­vi­će­va je da ob­u­hva­ti ce­li­nu sve­ta u svoj raz­li­či­to­sti, slo­že­no­sti i dis­per­zi­ji. Tra­ga­ju­ći za tom knji­gom nad knji­ga­ma Bog­da­no­vić je u stva­ri tra­gao za su­šti­nom ljud­skog po­sto­ja­nja, ali i za smi­slom pe­snič­ke umet­no­sti
 

nazad