O knjigama

Bojana Stojanović Pantović

TAMNO OKO ULICE

(Jovanka Stojčinović-Nikolić: Tamno oko ulice, „UKRS“, Banja Luka, 2009)

Dva­na­e­sta po re­du zbir­ka Jo­van­ke Stoj­či­no­vić-Ni­ko­lić uklju­ču­je se i u mno­go­me re­ka­pi­tu­li­ra ne­ke od osnov­nih po­e­tič­kih, te­mat­skih i stil­skih is­ho­di­šta ko­je je pe­sni­ki­nja re­a­li­zo­va­la u svo­jim zbir­ka­ma, oso­bi­to od sre­di­ne de­ve­de­se­tih go­di­na do da­nas, ali i po­seb­no iz­o­štra­va po­je­di­ne mo­ti­ve, stil­ske po­stup­ke i sve­ko­li­ke eg­zi­sten­ci­jal­ne do­ži­vlja­je u jed­nom no­vom tre­nut­ku i ži­vot­nom do­bu. Či­ta­ju­ći ne­ke od pret­hod­nih nje­nih knji­ga, ste­kla sam uti­sak da se ova pe­sni­ki­nja u mno­go če­mu raz­li­ku­je ne sa­mo od po­je­di­nih auto­ra sa pro­sto­ra Re­pu­bli­ke Srp­ske, već i iz Sr­bi­je, u kon­tek­stu pre­o­vla­đu­ju­ćih, i da ta­ko ka­žem po­želj­nih, pre­o­vla­đu­ju­ćih ten­den­ci­ja u sa­vre­me­nom srp­skom pe­sni­štvu. Iz­ve­sna iner­ci­ja, ali i oči­ta pri­stra­snost ko­ja već go­di­na­ma vla­da na na­šoj pe­snič­koj sce­ni (si­stem na­gra­đi­va­nja, ne­pre­po­zna­va­nje mla­dih ta­le­na­ta, kao i za­po­sta­vlje­nih pe­sni­ka, ne­do­volj­na hra­brost za afir­mi­sa­nje ino­va­ci­je), u mno­go­me po­sle­di­ca je sve­snog gu­še­nja knji­žev­ne kri­ti­ke u ve­ći­ni me­di­ja i uki­da­nje broj­nih knji­žev­nih ča­so­pi­sa.

Već na pr­vi po­gled za­pa­ža se da je mo­tiv/to­pos sve­tlo­sti u naj­ši­rem mo­gu­ćem smi­slu te­mat­ski i smi­sa­o­ni pod­sti­caj ove po­e­zi­je, sa svim onim zna­če­nji­ma ko­ji uka­zu­ju na nje­go­ve raz­li­či­te mo­da­li­te­te, psi­ho­lo­ške i sli­kov­ne ar­ti­ku­la­ci­je, od­no­sno ob­li­ke, ka­ko gla­si i na­slov autor­ki­ne zbir­ke iz 2006. Ali to ni­je pod­ruč­je či­ste, ne­pa­tvo­re­ne sve­tlo­sti ko­ja is­klju­ču­je mrak, ta­mu, ne­bi­će, od­su­stvo, ili je na­pro­sto nji­ma su­prot­sta­vlje­na. Ona je uvek pa­ra­dok­sal­no i kat­ka­da go­to­vo ok­si­mo­ron­ski po­ve­za­na sa svo­jim na­lič­jem, nje­go­vo dru­go li­ce i sen­ka, kao i obrat­no. Bi­lo da se uz nju uvek mo­tiv­ski ve­zu­je sun­ce kao ključ­ni mit­ski so­lar­ni sim­bol, ili si­ja­li­ca, zve­zda, sun­co­kret, zla­to, sve ono, da­kle, što u se­bi sa­dr­ži po­tvr­du po­sto­ja­nja, smi­sla, oza­re­nja, me­ta­fi­zič­ke iz­ve­sno­sti, od­no­sno bes­ko­nač­ne bo­žan­ske lju­ba­vi, kao da na­sta­je, ra­đa se i pre­o­bra­ža­va iz one za­klo­nje­ne, ne­vi­dlji­ve tač­ke ko­ju na­zi­va­mo ta­mom i mra­kom.

Plo­ti­nov­skim je­zi­kom re­če­no, po­e­ti­ka Jo­van­ke Stoj­či­no­vić-Ni­ko­lić po­stu­li­ra ono mi­stič­no je­din­stvo i har­mo­ni­ju sve­ta: „Tr­či­mo pre­ko sr­če u mrak po sun­ce“ („Va­tre­na noć“) ili u pe­smi „Za svje­tlo­šću“: Ko­li­ko god da smo / U kret­nji za Svje­tlo­šću / To­li­ko nas omr­kli­na no­ći / Su­sti­že / U bi­je­le ni­ti strep­nje / Upre­da­mo Cr­ni ko­nac da­na / Dok ku­dje­lju rije­či / U čvr­stom pre­di­vu / Ne sti­ša­mo“. Ov­de se je­zik i re­či ta­ko­đe do­ži­vlja­va­ju kao deo ne­pre­ki­nu­tog za­no­sa ko­ji se ja­vlja na gra­ni­ci da­na i no­ći, sna i ja­ve, slič­no kao kod Ko­sti­ća. Na­la­zi­mo i sti­ho­ve u du­hu Milj­ko­vi­će­ve gnom­ske sti­li­sti­ke: „Pad je svje­tlost u / Usta­ja­nju skri­ve­na“ („Do svje­tlo­sti sti­ći“). Či­tav je­dan ci­klus „Po mje­ri svje­tlo­sti“ sa­dr­ži pe­sme sa na­slo­vi­ma u ko­ji­ma do­mi­ni­ra­ju sin­tag­me sa ovom ključ­nom reč­ju: Oti­sak svtje­tlo­sti, Mje­ra svje­tlo­sti, Bi­je­la svje­tlost, Raz­da­lji­na (u) svje­tlo­sti, itd.

U tom smi­slu, sna­žna vi­zu­el­na i je­zič­ka ima­gi­na­ci­ja pe­sni­ki­nje uvek se raz­li­va oko mo­ti­va sve­tlo­sti, dok se u okvi­ru ove mit­ske ma­tri­ce mo­gu ra­za­zna­ti ve­o­ma pre­po­zna­tlji­vi te­mat­ski slo­je­vi. U pr­vom re­du po­ro­dič­na i za­vi­čaj­na isto­ri­ja, ko­ja če­sto do­bi­ja na­zna­ke po­et­ske hro­ni­ke, me­mo­a­ra ili dnev­ni­ka, uz na­gla­še­nu ose­ćaj­nost re­mi­ni­scen­ci­je i is­po­ve­sti, kao i dnev­nič­ke za­be­le­ške ili ale­go­rij­sko-pa­ra­bo­lič­ne pe­sme raz­li­či­tog zna­če­nja, ko­je mo­že­mo ve­za­ti za ko­lek­tiv­nu na­ci­o­nal­nu sud­bi­nu u jed­nom du­žem vre­men­skom lu­ku, ali i u ak­tu­el­noj si­tu­a­ci­ji sve­op­šte po­met­nje, kri­ze mo­ra­la i sve­sti, kri­ze ele­men­tar­ne ljud­ske ko­mu­ni­ka­ci­je.

Je­dan broj pe­sa­ma, ta­ko­đe, od­no­si se na pre­i­spi­ti­va­nje pe­snič­kog či­na i sta­tu­sa pe­va­nja kao ta­kvog, ka­ko iz in­tim­ne per­spek­ti­ve, ta­ko i na pla­nu dru­štve­ne ve­ri­fi­ka­ci­je to­ga sta­tu­sa. Lju­bav­ne te­me, no­stal­gi­ja, ra­stan­ci, se­ća­nja i sve­op­šte ose­ća­nje pro­la­zno­sti ži­vo­ta, mla­do­sti i sna­ge, pri­pa­da­ju iz­ra­zi­to lir­skom re­gi­stru ove pe­sni­ki­nje, kao i pe­sme po­sve­te po­je­di­nim umet­ni­ci­ma, jav­nim lič­no­sti­ma i bli­skim lju­di­ma.

Ko­nač­no, u ovoj po­sled­njoj zbir­ci po­sto­je pe­sme, oso­bi­to u 3. i 4. ci­klu­su, u ko­ji­ma je ve­ri­stič­ki opis is­ku­stve­ne stvar­no­sti jed­no­sta­van i sve­den, a pe­snič­ko ja po­ja­vlju­je se kao re­gi­stra­tor po­je­di­nih uti­sa­ka ko­ji se pre­la­ma­ju u ključ­nim tre­nu­ci­ma epi­fa­ni­je, ot­kro­ve­nja ne­čeg sim­bo­lič­kog i me­ta­fi­zič­kog. Te­žnja ka uni­ver­zal­no­sti opet se ve­zu­je za is­ho­di­šne ar­he­ti­po­ve sve­tlo­sti i ta­me (npr. „Svje­tlost“, po­go­to­vo u ci­klu­su „Da ni­ko ne izi­đe neo­svi­je­tljen“). Uz njih se na­po­re­do ob­li­ku­ju i dru­gi zna­čaj­ni mo­ti­vi: vre­me i pro­stor iz ko­jeg se ar­ti­ku­li­še pe­snič­ki pri­zor ili sli­ka, i pri­zi­va pod­sve­sni ili za­bo­ra­vlje­ni sa­dr­žaj; tzv. sve­tlost ru­ko­pi­sa, po­e­ti­ka pi­sma, te­le­sno i du­šev­no udva­ja­nje, ali i sta­pa­nje u lju­bav­noj po­e­zi­ji („Niz uli­cu tje­la“), ka i mo­ti­vi iz­re­če­nog i pre­ću­ta­nog u mu­ško-žen­skim od­no­si­ma.

Sa­mo­svoj­ne su i pe­sme či­ja je te­ma svet pred­me­ta i pred­met­no­sti, sva­ko­dnev­nih si­tu­a­ci­ja („Od­ziv“, „Sje­ća­nje“, „Li­šće“, „Ok­to­bar“), sa ko­ji­ma pe­sni­ki­nja biv­stvu­je i be­le­ži nji­ho­ve si­ću­šne po­kre­te, iz­o­štra­va­ju­ći per­cep­ci­ju na­pu­kli­na. A ujed­no evo­ci­ra od­sut­ne, umr­le, po­bi­je­ne, ono što je ne­sa­vla­da­no i još uvek pri­sut­no u se­ća­nju, a sa­mim tim sa­ču­va­no u naj­no­vi­joj zbir­ci Jo­van­ke Stoj­či­no­vić-Ni­ko­lić.
 

nazad