O knjigama

Zoran Bognar

SVET UNUTRAŠNJIH PREISPITIVANJA
I INTIMNIH ZAČUĐENOSTI

(Vida Nenadić: Ako sam samo misao : If I am just a Thought. „Žiravac“, Požega, 2010)

Vi­da Ne­na­dić (Uži­ce, 1964), sva­ka­ko je jed­no od naj­pri­jat­ni­jih ot­kri­ća u pro­te­klih ne­ko­li­ko go­di­na na to­po­graf­skoj ma­pi sa­vre­me­ne srp­ske knji­žev­no­sti. Pot­pu­nu afir­ma­ci­ju i na­klo­nost ši­re jav­no­sti ostva­ri­la je pre­vas­hod­no svo­jim ro­ma­nom „Zoo Cal­led Lon­don“ (2008); ma­da ni nje­ne tri knji­ge pe­sa­ma „Pra­ši­na od za­bo­ra­va“ (2007), „U iz­ma­gli­ci se­ća­nja“ (2007) i „Kop­ča“ (2009) ni­su bi­le ni­šta ma­nje za­pa­že­ne...

Knji­ga iza­bra­nih pe­sa­ma „Ako sam sa­mo mi­sao“ (ob­ja­vlje­na dvo­je­zič­no: na srp­skom i en­gle­skom je­zi­ku) svo­je­vr­sni je eg­zem­plar­ni ka­ta­log nje­nog do­sa­da­šnjeg pe­sni­štva, od­no­sno ne­što što bi se u mu­zič­koj pro­duk­ci­ji eti­ke­ti­ra­lo sa The best of... Za­ni­mlji­vo je na­po­me­nu­ti da se Vi­da Ne­na­dić u ovoj knji­zi po­ja­vlju­je u tri „ulo­ge“: kao autor pe­sa­ma, kao ne­ko ko je na­či­nio ovaj iz­bor pe­sa­ma... i kao pre­vo­di­lac svo­jih pe­sa­ma što, mo­ra se pri­zna­ti, pred­sta­vlja pra­vi ku­ri­o­zi­tet u sve­tu, ako ne svet­ske a ono bar do­ma­će, knji­žev­no­sti... Fran­cu­ska pe­sni­ki­nja i sla­vi­sta Mi­rej Ro­ben (Mi­re­il­le Ro­bin) je svo­je­vre­me­no u in­ter­vjuu za „Knji­žev­nu reč“ re­kla da je pre­vod no­vo stva­ra­nje... Sa ovom te­zom bi se za­si­gur­no slo­ži­la i Vi­da Ne­na­dić, ko­ja je pri­li­kom pre­vo­đe­nja i pre­pe­va­va­nja svo­jih pe­sa­ma na en­gle­ski je­zik ne­iz­o­stav­no ima­la ose­ćaj kao da pi­še no­ve pe­sme ili bar da pi­še ne­ke va­ri­ja­ci­je po­sto­je­ćih pe­sa­ma. U tom ne­pre­kid­nom i ne­pre­gled­nom car­stvu mo­guć­no­sti od­sli­ka­va se sva le­po­ta kre­i­ra­nja, od­no­sno na­sta­ja­nja no­vog de­la...

Kroz ova­ko or­ga­ni­zo­va­nu knji­gu do­la­zi­mo do za­ključ­ka da su te­mat­ska usme­re­nja po­e­zi­je Vi­de Ne­na­dić iz­u­zet­no ra­zno­vr­sna, dok su mi­sa­o­na upo­ri­šta naj­če­šće ve­za­na za pre­i­spi­ti­va­nje ključ­nih me­sta čo­ve­ko­ve eg­zi­sten­ci­je. Pe­sme Vi­de Ne­na­dić su ret­ke in­tu­i­tiv­ne sna­ge, mi­sa­o­ne i idej­ne za­o­kru­že­no­sti. Ova pe­sni­ki­nja je u svo­jim po­et­skim ostva­re­nji­ma za­šla u eg­zi­sten­ci­jal­ne pro­ble­me ži­vo­ta pi­šu­ći ta­ko uver­lji­vo i oso­be­no o na­iz­gled op­štim te­ma­ma bes­po­šted­ne do­ko­li­ce. Kroz mno­ge lu­cid­ne pe­sme u knji­zi „Ako sam sa­mo mi­sao” (iz ko­je sem na­slov­ne pe­sme kao stu­bo­ve no­sa­če po­seb­no iz­dva­ja­mo i pe­sme „Na oba­li du­še”, „Te­bi go­vo­rim”, „Svi ti ap­sur­di”, „Ni­šta vi­še ni­je kao pre”, „Ka­me­na bi­sta” i „Ne­ću vam re­ći ime gra­da” ko­ja je u ro­ma­nu „Zoo Cal­led Lon­don” ob­ja­vlje­na ume­sto pred­go­vo­ra, od­no­sno kao lajt­mo­tiv ce­le knji­ge) mi shva­ta­mo da je nje­na po­e­zi­ja sva od etič­kih od­re­đe­nja – ona je na mo­men­te i erot­ska i ose­ćaj­na i mi­šlje­na i du­ho­vi­ta i opo­mi­nju­ća. Kroz ove pe­sme Vi­da Ne­na­dić ob­ja­vi­la je mno­ga is­ku­še­nja ko­ja su čo­ve­ku za­i­sta neo­p­hod­na i ko­ja ži­vot či­ne bo­ga­ti­jim i kom­plek­sni­jim. Osim na­zna­če­nih ka­rak­te­ri­sti­ka, ne­za­o­bi­la­znu nit ove po­e­zi­je či­ni bun­tov­ni sa­dr­žaj re­flek­to­van mno­gim aso­ci­ja­ci­ja­ma, pa­ra­dok­si­ma, sar­ka­zmom i sim­bo­li­ma pre­i­spi­ti­va­nja ove­šta­lih po­stu­la­ta ži­vo­ta. Tre­ba­lo bi na­po­me­nu­ti još jed­nu za­ni­mlji­vost: na­i­me, iš­či­ta­va­ju­ći sa­da naj­bo­lje pe­sme Vi­de Ne­na­dić na jed­nom me­stu sti­če se do­jam da ova po­e­zi­ja ostva­ru­je no­vi kva­li­tet – sa­da se svet u njoj zgu­snuo i sa­zreo; sa­da pe­sni­ki­nja kao da kre­će da­lje u ži­vot gde slu­ti i stva­ra no­ve pro­sto­re. Ona na­sto­ji da sve što je bi­lo sve­de u jed­nu di­ja­lek­tič­ku vi­zi­ju, u jed­nu kom­plek­snu etič­ku mi­sao, že­li da is­ku­stvo pre­tvo­ri u no­vu po­ru­ku.

Kroz knji­gu „Ako sam sa­mo mi­sao” autor­ka svo­je isti­ne o sve­tu i nji­ho­ve pro­ve­re tra­ži u ur­ba­nom, dnev­no-mi­to­lo­škom i so­cio-an­tro­po­lo­škom bi­ću i u nje­go­voj sa­vre­me­no­sti i pri­ro­di. Iš­či­ta­va­ju­ći ovu po­e­zi­ju, pre­vas­hod­no pri­me­ću­je­mo da Vi­da Ne­na­dić, kao i sva­ka zre­la pe­sni­ki­nja, ni­je za­o­bi­šla či­nje­ni­cu da je sva­ka po­e­zi­ja, pa ta­ko i ova, ob­ja­va pe­sni­ko­ve sa­mo­će i iz­raz ži­vo­ta u jed­nom in­di­vi­du­al­nom sve­tu, do­kaz bo­gat­stva ili si­ro­ma­štva to­ga sve­ta, nje­go­ve an­ga­žo­va­no­sti ili pa­siv­no­sti, agre­siv­no­sti ili pro­du­ho­vlje­no­sti. Ta­ko je Vi­da Ne­na­dić, kao i ve­ći­na pi­sa­ca s po­čet­ka ovog ve­ka, s jed­ne stra­ne go­vo­ri­la o ne­mo­guć­no­sti do­sto­jan­stve­ne eg­zi­sten­ci­je, o po­re­me­će­nim ljud­skim vred­no­sti­ma, dok  je s dru­ge stra­ne, im­pli­ci­te, is­pi­si­va­la dir­lji­ve apo­te­o­ze ve­ri, pri­ja­telj­stvu, uz­vi­še­no­sti, do­sto­jan­stvu…

Sva­ka­ko tre­ba na­po­me­nu­ti da je Vi­da Ne­na­dić već svo­jim li­te­rar­nim pr­ven­ci­ma po­tvr­di­la pri­mer auten­tič­ne pe­sni­ki­nje ko­ja je iz­ra­sta­la iz se­be i iz svog vre­me­na i ko­ja u sva­koj sle­de­ćoj knji­zi do­sled­no is­ka­zu­je svo­ju in­di­vi­du­al­nost. Po­et­ski is­tru­men­ta­ri­jum u nje­nim knji­ga­ma je, kao što sam to na­po­me­nuo pri­li­kom tu­ma­če­nja knji­ge „Kop­ča”, ten­den­ci­o­zno in­ti­mi­stič­ki re­flek­si­van, ali ko­ji je, mo­ra se pri­zna­ti, na ori­gi­na­lan na­čin, po­dig­nut na uni­ver­zal­ni ni­vo. Otu­da se i u po­e­zi­ji i pro­zi Vi­de Ne­na­dić po­ja­vlju­ju za­sen­če­ne epi­fa­nij­ske vi­zi­je, ko­je ni­su sa­mo stav auto­ra, već su one iz­raz di­le­ma u vre­me­nu, iz­raz su čo­ve­ko­vih unu­tra­šnjih pre­i­spi­ti­va­nja i in­tim­nih za­ču­đe­no­sti.

U svo­joj li­te­ra­tu­ri kao osnov­ni kva­li­tet Vi­da Ne­na­dić ogla­ša­va duh no­ve čo­ve­ko­ve slo­bo­de (i kre­a­tiv­ne i eg­zi­sten­ci­jal­ne). Reč je, da­kle, o po­li­va­lent­noj po­e­zi­ji is­pi­sa­noj oštrim ale­go­rij­skim ko­lo­ri­tom… u ko­joj, to po­seb­no na­gla­ša­vam, ima vol­šeb­ne emo­tiv­ne du­bi­ne. Vi­da Ne­na­dić, da­kle, ni­je pe­sni­ki­nja ide­a­li­zo­va­nog sve­ta jer ona slu­ti nje­go­ve broj­ne ma­ne, ali i vr­li­ne i kroz nje­ga ide otvo­re­na sr­ca i otvo­re­nih oči­ju. Tom sve­tu ona se po­vre­me­no obra­ća sti­hom ja­ke kri­tič­no­sti, gde su mo­ral­na na­če­la ja­sno de­fi­ni­sa­na kao na pri­mer u pe­smi „Po­krij­te se“:

Po­krij­te se
sti­dom,
kad be­ži­te od isti­ne!

...a po­vre­me­no ne­žnim in­ti­mi­stič­kim va­pa­jem, o če­mu naj­bo­lje sve­do­če po­sled­nji sti­ho­vi na­slov­ne pe­sme ove knji­ge:

Ako sam slu­čaj­ni po­gled,
hva­la vam što ste me sre­li.
 
Ako sam sa­mo mi­sao,
hva­la vam što ste me raz­u­me­li...

Vi­da Ne­na­dić ve­ro­vat­no ne bi ni bi­la pi­sac i ne bi bi­la ta­ko sna­žna da ni­je išla da­lje i du­blje od spo­lja­šnjeg okvi­ra re­al­no­sti (be)smi­sla, da ni­je ula­zi­la u nje­nu ko­smič­ku i du­hov­nu stra­nu, jer ob­ja­vlji­va­nje tog ko­smič­kog i du­hov­nog u čo­ve­ko­vom zna­či ši­re­nje vi­di­ka i ogla­ša­va­nje no­vih sa­zna­nja i ve­ćih slo­bo­da za čo­ve­ka. Sve to go­vo­ri da su pe­sme Vi­de Ne­na­dić iz­ra­sle iz gu­sti­ne i dra­ma­tič­no­sti do­ži­vlja­ja, iz smi­sla za sa­ži­ma­nje i svo­đe­nje na bit­ne di­ja­lek­tič­ke pul­sa­ci­je ži­vo­ta...
 

nazad