O knjigama

Nenad Grujičić

UZRASLI BEOČUG PESNIČKOG JEZIKA

(Ivan Lalović: Slovo pretka. „Brankovo kolo”, Sremski Karlovci 2009)

No­va knji­ga Iva­na La­lo­vi­ća, Slo­vo pre­tka, naj­ja­če je nje­go­vo pe­snič­ko ostva­re­nje. Bes­pre­kor­no ure­đe­nog stil­sko-je­zič­kog iz­ra­za, u re­cep­tu pi­sa­nja ko­je ne pri­zna­je reč vi­ška, u su­bli­mi­sa­noj sli­ci pe­snič­ke ener­gi­je i kul­ti­vi­sa­nog za­ma­ha ta­len­ta, knji­ga Slo­vo pre­tka pred­sta­vlja vr­hun­sko maj­stor­stvo sti­ha.

Ima ne­što od iskon­ske du­hov­ne bi­stri­ne u pe­sma­ma Iva­na La­lo­vi­ća, ne­što od uro­đe­ne po­tre­be da či­stim je­zi­kom i ne­tak­nu­tim pri­zo­ri­ma ven­ča­va pe­smu. Nje­go­va lek­si­ka je u ži­vim šu­mo­ri­ma ne­i­su­še­nih iz­vo­ra ma­ter­nje me­lo­di­je, sva u ča­ra­nju pr­vi­na­ma sve­tlo­sti i zvu­ko­va pro­na­đe­nih re­či. Me­đu­tim, Ivan La­lo­vić ide da­lje, ne za­dr­ža­va se na osvo­je­nom ste­pe­nu pe­snič­kog ume­ća: on u sva­kom tre­nut­ku iz­ra­ža­va svest o po­stig­nu­tom, o pe­smi i je­zi­ku, o emo­ci­ji, o ljud­skom i pro­la­znom, on ima od­bram­be­ni stav na­spram na­bu­ja­lih slo­je­va pod­sve­snog. Stva­ra­nje iz­ve­sne dis­tan­ce spram pri­ro­đe­nih da­ro­va či­ni ovo­ga pe­sni­ka zre­lim i ne­pred­vi­di­vim.

La­lo­vi­će­vo lir­sko Ja iz­lo­že­no je sva­ko­vr­snim pre­i­spi­ti­va­nji­ma, sla­vlje­nju i po­ru­zi, us­hi­tu i lo­mu, ali uvek u po­sve­će­nič­kom ose­ća­nju po­et­ske mi­si­je. Su­bjekt ove po­e­zi­je stal­no je na opre­zu od sa­mo­ga se­be, u stal­noj po­tre­bi da pa­lac­ne auto­i­ro­ni­jom i pri­go­vo­rom da bi na ovo­me sve­tu stva­ri mo­gle mno­go bo­lje da funk­ci­o­ni­šu sa pe­snič­kim ala­ti­ma u ru­ka­ma, u je­zi­ku i sva­ko­dnev­noj  ko­mu­ni­ka­ci­ji. Ali, eto kad je već ta­ko, kad se za­de­sio me­đu ogu­gla­lim lju­di­ma i nji­ho­vim po­mod­nim ogra­ni­če­no­sti­ma, u to­ko­vi­ma vre­me­na i ci­vi­li­za­ci­je od ko­jih se ne mo­že ute­ći, La­lo­vić ne­pre­sta­no po­se­že za gro­tesk­nim pre­li­vi­ma pe­snič­kog je­zi­ka i sve­ta va­pe­ći, pri tom, za sve­tlom pe­va­ni­je ko­ja bri­di u ar­he­tip­skim zna­ci­ma i ni­kad pre­va­zi­đe­nim slo­je­vi­ma mit­skog.

Kao sva­ki pra­vi pe­snik, i La­lo­vić vo­li da pre­i­spi­ta na­me­ru da se po­e­zi­jom ob­ja­sni svet. Uspe­va­ju­ći, pak, da od­bra­ni po­e­zi­ju od po­tro­še­nih „tu­ma­ča” i ne­ta­le­na­ta, on se pod­sme­hu­je me­ha­ni­zmi­ma jav­nog de­la­nja i či­ni­ma spi­sa­telj­ske pro­fe­si­je su­per­i­or­no uka­zu­ju­ći na već za­crn­če­ni na­kot knji­žev­ne bi­ro­kra­ti­je: „Pi­ši, pi­ši, škra­ba­lo,/ ne od­u­staj sla­vlje­ni­če,/ ni svog tu­ma­ča ne pu­štaj/ iz tog la­vi­rin­ta”.

Spram zem­nog ka­la i pro­la­zne pe­ne uspe­ha, u ži­vo­tu na­bre­klom do pu­ca­nja od ne­pre­kid­nih is­ku­še­nja i gre­ho­va, La­lo­vić odu­ho­vlju­je svoj pe­snič­ki vi­dik i, poznánjem po­e­te va­te­sa, za­zi­va Bo­ga: „Ne daj Go­spo­de,/ ti što u na­ma pre­bi­vaš/ ra­zno­lik i prek,/ da vo­da od­ne­se ra­ne,/ jer šta će nas opo­mi­nja­ti/ u su­ton­skim šet­nja­ma,/ šta će nas pec­nu­ti/ dok sta­vlja­mo kra­va­tu/ u pra­zna ju­tra.”

Po­sle ni­za od se­dam knji­ga, po­čev od ostva­re­ne pr­ve Skro­vi­šte (1997), pre­ko osta­lih sa iz­ra­že­nim pe­snič­kim ner­vom i smi­slom za ar­ti­ku­la­ci­ju umet­nič­ke vred­no­sti je­zi­ka (uklju­ču­ju­ći i dve ob­ja­vlje­ne u Bran­ko­vom ko­lu, I na ne­bu i na ze­mlji i Sta­ra bar­ka), Ivan La­lo­vić se for­mi­rao u iz­u­zet­nu po­et­sku lič­nost u auto­ra sa oso­be­nim stva­ra­lač­kim pe­ča­tom. „Do­šlo je vre­me/ da gla­sno pro­go­vo­rim,/ da se ko­nač­no pred­sta­vim”, pe­va pe­snik na po­čet­ku naj­no­vi­je knji­ge kao da je pr­va. Ne­ma sum­nje, sa­vre­me­na po­e­zi­ja Slo­vom pre­tka do­bi­ja no­vi uz­ra­sli lir­ski be­o­čug na tra­gu naj­bo­ljih pred­stav­ni­ka srp­skog pe­snič­kog je­zi­ka.
 

nazad