O knjigama

Rade M. Vučićević

LIRSKI BILANS ZORANA RAONIĆA

(Zoran Raonić: Oko pjesme. „Dalma“ – „Svitak“, Pljevlja – Podgorica, 2010)

Pro­šlo je pet­na­est go­di­na od ka­ko je Zo­ran Ra­o­nić ob­ja­vio svoj lir­ski pr­ve­nac „Vi­li­no ko­lo“, kod ta­da gla­so­vi­tog iz­da­va­ča Me­đu­re­pu­blič­ke za­jed­ni­ce iz Plje­va­lja, 1995. go­di­ne i ti­me za­po­čeo uspe­šan pe­snič­ki put, ko­ji knji­gom „Oko pje­sme“, na ne­ki na­čin re­ka­pi­tu­li­ra svo­je knji­žev­no stva­ra­la­štvo.

Na pre­ko dve­sta stra­na, u so­lid­noj teh­nič­koj opre­mi, sa po­go­vo­rom i pred­go­vo­rom, te osam raz­li­či­tih ci­klu­sa, op­šir­nom be­le­škom o pi­scu, uku­snim ko­ri­ca­ma i dvoj­nim iz­da­va­čem „Dal­mom“ iz Plje­va­lja i „Svit­kom“ iz Po­že­ge, ova zbir­ka ka­ko iz­gle­dom, ta­ko i sa­dr­ža­jem pri­vla­či či­ta­o­če­vu po­zor­nost i in­te­re­so­va­nje.

„Oko pje­sme“ je vi­še od na­slo­va i ma šta autor u svo­joj za­mi­sli že­leo na­slo­vi­ti i na­zva­ti, ime knji­ge ima fi­lo­zof­ski smi­sao zna­čenja i ne de­fi­ni­še jed­nu pe­smu, jed­nu knji­gu, već pred­sta­vlja zbir­ni ekvi­va­lent ne­če­ga što se de­ša­va oko pe­sa­ma i pe­sni­ko­va­nja.

Tu su već vi­đe­ne lir­ske ko­va­ni­ce Zo­ra­na Ra­o­ni­ća ko­je smo ima­li pri­li­ke iš­či­ta­va­ti u ra­ni­jim knji­ga­ma i či­je sa­dr­ži­ne pam­ti­mo, jer sim­bo­li­ka­ma i po­ru­ka­ma osta­vlja­ju sna­žan uti­sak na či­ta­o­ca, ali tu su i no­ve pe­sme, one ko­je se pr­vi put po­ja­vlju­ju na sve­tlo da­na a ko­je sve­do­če ko­li­ko je pe­snik na svo­me knji­žev­nom po­ho­du bio uspe­šan, ko­li­ko je na­pre­do­vao, sa­zre­vao...

Ve­li­kih raz­li­ka, ka­ko stil­skih, ta­ko i je­zič­kih, iz­me­đu „no­vih“ i „sta­rih“ pe­sa­ma, na pr­vi i le­ti­mi­čan po­gled ne­ma, me­đu­tim, oni ko­ji sve ove go­di­ne pra­te knji­žev­ni rad Zo­ra­na Ra­o­ni­ća, od­mah će uoči­ti ka­ko je vre­me­nom, pe­snik bi­vao dru­ga­či­ji, zre­li­ji, su­ge­stiv­ni­ji.

„Ra­ni“ Ra­o­nić je imao ube­dlji­ve i „do­vr­še­ne“ pe­sme pre­pu­ne ži­vot­ne stvar­no­sti, emo­ci­o­nal­no­sti, du­hov­no­sti i oči­te na­me­re da se do­pad­ne či­ta­o­cu, gra­de­ći je­dan mo­ral­ni kor­pus lir­skog ko­dek­sa a sve to uz ne­su­mlji­vi ta­le­nat i pe­snič­ki dar ko­jim ga je knji­žev­na mu­za ob­da­ri­la, ople­me­ni­la i u ži­vot upu­ti­la.

Pe­sme no­vi­jeg da­tu­ma ili vre­me lir­skog „do­zre­va­nja“ Zo­ra­na Ra­o­ni­ća ima­ju isti ukus, šmek, bo­ju, obri­se i na­me­ru, sa­mo je pe­snič­ka i stil­ska pri­ča ube­dlji­vi­ja, sa­dr­žaj­ni­ja i kva­li­tet­ni­ja.

Vre­me­nom pe­snik je bi­vao kom­plet­ni­ji u lir­skoj sli­ci i po­ru­ci, da­vao je vi­še ko­lo­ra sa ma­nje pre­la­za i „ka­dri­ra­nja“, ose­ća­nja i sta­nja ju­na­ka, ju­na­ki­nja, pro­sto­ra i vre­me­na o ko­me i na če­mu se gra­di pi­šče­va sli­ka i po­ru­ka.

Do­sle­dan na­ra­tiv­nom, pri­po­ved­nom sti­lskom ob­li­ku ka­zi­vannja i gra­đe­nja pe­snič­ke sli­ke, Zo­ran Ra­o­nić pri­pa­da ret­koj gru­pi pe­sni­ka ko­ji svo­je lir­sko de­lo gra­de na pro­znoj osno­vi knji­žev­nog iz­ra­ža­va­nja. On u su­šti­ni ne pe­va, on ka­zu­je, pri­po­ve­da i iz­go­va­ra re­či ko­je vi­še pri­li­če i pri­pa­da­ju ne­koj baj­ci, ska­ski ili pri­po­ve­sti, ne­go sen­ti­men­tal­noj uspa­van­ci, ne­do­di­ri­ma ili ne­do­de­ri­ma, „sjen­če­nji­ma“, ne­nad­nim su­sre­ti­ma, ge­o­me­tri­ji va­tre i ko zna če­mu sve još.

„Tražeći
Nešto sasvim treće
Pronađoh potkovicu
Konjsku izanđalu
Sa tri pokidana
Klinca „...
                   SREĆA, str. 45

Da­kle, pe­snik je u jed­noj neo­ba­ve­znoj eks­kur­zi­ji po sta­ri­na­ma ume­sto ne­čeg, ne to­li­ko va­žnog, pro­na­šao ne­što mno­go va­žni­je, do­gra­bio je aso­ci­ja­tiv­ni sim­bol za sre­ću. Tre­nu­tak ima­gi­nar­nog po­ti­snuo je va­žnost stvar­nog, pe­snič­ka sli­ka je u pri­po­ved­nom ob­li­ku da­la jed­nu ep­sku sim­bo­li­ku a Zo­ran na­sta­vlja ma­ni­rom ve­štog pri­po­ve­da­ča:

„Započe kas
Dječjeg radosnog zova
.....................................
Sretoše me junaci
I darovaše mirom
Sretoše me Cigani
I konja pohvališe“...
                                   Navedena pesma, navedena strana

Zo­ran pe­snič­ku sli­ku gra­di la­ko, bez na­po­ra, kao da se igra sa pri­po­ve­sti ko­ju na­i­zust iz­go­va­ra, ostavlja­ju­ći či­ta­o­cu ja­snu pred­sta­vu o me­snoj, vre­men­skoj i ge­o­graf­skoj od­red­ni­ci do­ga­đa­nja rad­nje o ko­joj go­vo­ri. Otu­da je nje­go­va pe­snič­ka sli­ka či­sta, bez za­tam­nje­nja, od­go­ne­ta­nja i za­no­ve­ta­nja. Stva­ri, do­ga­đa­ji, ak­te­ri i sta­nja su stvar­ni. Ima­ju svo­je ime, na­me­nu, zvu­ča­nje i zna­če­nje. Deo su pe­snič­ke uobra­zi­lje pe­sni­ka Ra­o­ni­ća i kao ta­kve slu­že svr­si, či­ne ube­lji­ve seg­men­te ve­li­ke kom­po­zi­ci­o­ne ce­li­ne, što u ukup­noj or­ga­ni­za­ci­ji pe­snič­kog de­la ima­ju svo­je po­seb­no me­sto i od­re­đe­nu na­me­nu.

Stih je slo­bo­dan, ur­ban, jed­no­sta­van i obič­no se ne ri­mu­je, ali ti­me ne gu­bi na mu­zi­kal­no­sti i eufo­nič­no­sti. Pe­snik nji­me mo­že da ka­že sve u jed­noj ne­for­mal­noj i neo­ba­ve­znoj li­ni­ji je­zič­kog i lek­sič­kog zvu­ča­nja, ta­ko što će ne­ke po­sebnosti na­gla­si­ti na­či­nom is­ku­snog pe­va­ča, pri­po­ve­da­ča i na­ra­to­ra lir­skog:

„Zvonjava je ruganje vremenu
A vrijeme igra sa životom onih
Što raskrsnice riješili nijesu
Te ostaje da stanu i odgonetaju
Kako da pred pametne izađu
Kad ni lude razumjeti ne mogu“...
                                              NA RASKRŠĆU LUDENBURGA, str. 83

Zo­ran Ra­o­nić spa­da u onu gru­pu pe­sni­ka ko­ji se upor­no na­me­ću ži­vot­nim te­ma­ma, fi­lo­zo­fi­jom ži­vo­ta, ume­šno­sti ži­vlje­nja u et­no tra­di­ci­ji i sa­vre­me­noj du­šev­no­sti, sko­ro­je­vić­koj su­bli­ma­ci­ji, etič­kim ko­re­la­ti­vi­ma i no­vim pra­vi­li­ma igara na ko­je još ni­smo svi­kli a ko­ji uzi­ma­ju da­nak na­še neo­d­luč­no­sti i rav­no­du­šno­sti.

„Kad su popu naše krvi i vjere
Kazali: ’Daj pope ruku’
Utopljenik je pružio nije
Jer je znao samo značenje
Riječi: – Na pope, na –
Takva je navika naša
I tako bar priča kaže“...
                                          NEDODIRI I NEDODERI, str. 70

Iz tog ugla, sa tog aspek­ta, us­peo je pri­bli­ži­ti nam i oži­vo­tvo­ri­ti jed­no uko­re­nje­no po­na­ša­nje na­šeg na­ci­o­na, sre­di­ne i oko­li­ne što žu­ri ka ne­če­mu ne­po­zna­to­me a da još ni­je ovla­da­la osnov­nim na­če­li­ma svo­je tra­di­ci­je, ko­re­la­ci­je i vla­sti­te de­fi­ni­ci­je po­sto­ja­nja. Otu­da Zo­ran u na­ve­de­noj pe­smi, la­kon­ski za­klju­ču­je:

„A sve je počelo davno
Jako, jako davno
Kada se topila ljudskost
I kad se niko ne nađe
Da joj pruži ruku“...

Odan tradiciji u prapočetku stvari, smislu postojanja vatre, Raonić, poput Miljkovića i drugih velikih pesnika sa slovenskom vokacijom, nije odoleo ovom drevnom izazovu.

Priča o vatri ima sva epska svojstva u lirskom duhu. Zoran pesničku sliku gradi stojećom reči u prazničnom ruhu. Anatemiše je i totemiše, štuje i vrednuje, daje joj važnost i uvažava je onoliko, koliko je moćna njegova metafora, igra poređenja, prideva i stilskih figura...

„Ne daj da se ugasi vatra
Koju praoci uokviriše
Na čelu uzornog lika
Sopstveni žar razgrći
U iskri rane suze svoje
Vatre svog zahuktalog bila
Raspiri u sopstveni dah“...
                                                 ZAVJET, str. 180

Inače, vatrene ci­klu­se ima­li smo pri­li­ke iš­či­ta­va­ti u ra­ni­jim Zo­ra­no­vim pe­snič­kim knji­ga­ma i sva­ki put su ima­le do­volj­no sna­ge da im­pre­si­o­ni­ra­ju či­ta­o­ca svo­jom zre­li­nom i „te­ži­nom“ po­ru­ke ko­ju su so­bom no­si­le.

„Oko pje­sme“, od­i­stin­ski je vred­na i va­žna lir­ska tvo­re­vi­na pe­sni­ka Zo­ra­na Ra­o­ni­ća, do­volj­no no­va da se mo­ra iš­či­ta­va­ti, do­volj­no zna­na da se tre­ba po­što­va­ti a opet, sret­no ob­je­di­nje­na iz ne­ko­li­ko ce­li­na da pred­sta­vlja od­li­čan iz­bor pri­re­đi­va­ča i iz­da­va­ča.

Zo­ran Ra­o­nić ni­je ne­po­znat pe­snik na ši­ro­kim pro­sto­ri­ma srp­skog go­vor­nog pod­ruč­ja. Na­pro­tiv, na­gra­đi­van je i pre­vo­đen a ne­ke nje­go­ve pe­sme ži­ve u lir­skim pred­ve­čer­ji­ma i la­ga­no ula­ze u be­smrt­nost. Ne vi­dim raz­lo­ga da ova, no­va, iza­bra­na po­e­zi­ja ne bu­de me­đu na­gra­đe­ni­ma i me­đu la­u­re­a­ti­ma, gde je od­u­vek i pri­pa­da­la.
 

nazad