O knjigama

Bojan Bogdanović

GRANIČNICI

(Seida Beganović: Graničnici, „Akademski pečat“, Skopje, 2009)

U praznini koju su bogovi ostavili za sobom
Euridika je bar imala šansu...

U naj­no­vi­joj knji­zi sti­ho­va, po­e­te­sa Se­i­da Be­ga­no­vić ob­ja­vlju­je svo­je ži­vot­no, estet­sko i iz­nad sve­ga (po)etič­ko vje­ru­ju. Ob­ja­vlju­je ga mje­rom svo­je eru­di­ci­je si­tu­i­ra­nom, sa­mo na­iz­gled jed­no­stav­nom je­zič­kom struk­tu­rom, i uz isto­vre­me­ni miks no­stal­gič­nim, kla­sič­nim pri­stu­pom sti­hu i mo­der­nim me­ha­ni­zmi­ma te­ku­će po­et­ske sva­ko­dne­vi­ce. Nje­zin vers, upr­kos po­me­nu­tom, no­stal­gič­nom ele­men­tu, iz­u­zet­no je pro­spek­ti­van, da­kle op­ti­mi­sti­čan, za­gle­dan u mo­gu­ća otaj­stva na ho­ri­zon­tu one vječ­ne bo­žan­ske eg­zi­sten­ci­je že­ne – mag­na ma­te­re i že­ne – gor­go­ne, iz či­je kr­vi je ro­đen naj­r­je­đi cr­ve­ni ko­ral po­e­zi­je. Pje­sni­ki­nja de­stru­i­ra u se­bi mag­nu ma­ter, da bi žen­ski prin­cip ova­plo­ti­la u ži­vo­ti­nji/bilj­ci ver­sa, pre­ko ar­haj­skog, kroz su­štin­ski raz­li­či­to pro­mi­šlja­nje da­tih  i onih dru­gih mo­guć­no­sti.

Psi­ho­te­ra­pe­ut, Vla­de­ta Je­ro­tić, ka­že da je ne­u­ro­za do­bra pri­li­ka za sa­zri­je­va­nje. U ana­log­nom smi­slu, ko ne­u­ro­zu shva­ti kao iza­zov, kod se­be mo­že pro­bu­di­ti „vo­lju, čak lju­bav za smi­sao“. (Ne­ka mi opro­sti mag­na ma­ter, či­ja je sve­ta ma­te­ri­ja sat­ka­na od tki­va ne­u­ro­ze):

...I tamo dalje, neuredno nabacani negativi,
„Emocije izvan dosega bilo kakve sistematizacije“,
nerazvijene sličice kojih se plašim,
koje treba srediti.
Sa emocijama treba oprezno postupati
pravilnim ili nepravilnim, bez obzira,
treba biti pažljiv kao sa glagolima
u slavenskim jezicima

I u te­mat­skom i u for­mal­nom ni­vou  ova po­e­zi­ja je kon­zi­stent­na, stal­no i sta­bil­no (upr­kos sna­žnoj cen­tri­pe­tal­noj te­žnji sop­stvu) pan­te­i­stič­ki usmje­re­na lju­bav pre­ma sva­ko­dnev­nom, pro­za­ič­nom. Po­et­ski in­stru­men­ta­ri­jum ko­jim je gra­đe­na ku­ća uspo­me­na, že­lja i če­žnje, bre­vi­ja­ra sva­kog sen­zi­tiv­no žen­skog stvo­ra, sve­den je na mi­ni­mum. Otu­da i ona se­man­tič­ka ete­rič­nost, ne­iz­bje­žno smje­šte­na me­đu ve­lo­vi­ma Sa­lo­me, tog ovje­šta­log si­no­ni­ma ne­iz­bje­žne la­ko­će  pod­no­še­nja, već po­me­nu­tog, žen­skog prin­ci­pa, ko­ji sva­ki do­bar po­e­ta mu­scu­los (kri­šom) po­sje­du­je u ogrom­noj mje­ri.

Ovo je re­če­no zbog onih, ko­ji pri­je­kim okom gle­da­ju na sva­ku mo­guć­nost po­mi­nja­nja (ili, ne daj bo­že, po­sto­ja­nja) žen­skog pi­sma.

Na­da­lje, či­ta­lac svje­do­či sna­žnom su­bje­kat­skom is­ka­zu in­di­vi­due u ko­joj ima lju­ba­vi za sve, po onoj po­zna­toj hu­ma­ni­stič­koj pre­mi­si da čo­vjek ni­je bi­će za se­be, već bi­će za dru­gog. Na mo­tiv­sko-te­mat­skom pla­nu, svo­ju ne­pre­sta­nu žeđ i po­tra­gu za lje­po­tom pje­sni­ki­nja po­sti­že sti­ho­vi­ma ne­šte­di­mi­ce pre­mre­že­nim me­ta­fo­ra­ma, kroz ko­je „pro­go­va­ra­ju in­tim­ni, sa­svim in­tim­ni uvi­di i fa­sci­na­ci­je, te­ško do­ku­či­vi za one ko­ji ne zna­ju pje­sni­ka i nje­go­vu sva­ko­dne­vi­cu“. Kao sva­ki pra­vi is­tra­ži­vač ona po­ni­re, ko­li­ko u svoj du­hov­ni, to­li­ko i za nju ni­šta ma­nje ne­po­znat i op­se­si­van, fi­zič­ki do­men, ko­ri­ste­ći onu „ar­ha­ič­nu for­mu­lu ko­eg­zi­sten­ci­je žen­sko-mu­ških atri­bu­ta, u bo­žan­skom je­din­stvu ili u sa­vr­še­nom čo­ve­ku“. Uz ču­de­sno li­je­pu ima­gi­na­ci­ju, ko­jom je ople­me­ni­la/re­tu­ši­ra­la svo­ju eru­di­ci­ju, nje­na sva­ko­dnev­na is­ku­stva po­sta­ju uni­ver­zal­na. Mno­go je, u ovoj ne­ve­li­koj po­et­skoj zbir­ci, utro­še­nih ri­je­či i to­ple emo­ci­je, na če­mu i le­ži pred­met­nost nje­ne po­e­zi­je. Igra smr­ti i ero­sa po­sta­je kom­plek­sna i sa­mo euko­lij­ski po­gled po­ma­že su­bjek­tu da se pot­pu­no ne iz­gu­bi u objek­tiv­nom re­a­li­te­tu, ko­ji ne­mi­lo­srd­no za­tr­pa­va svo­jom be­smi­sle­no­šću.

Stih, da­kle, je­ste za­toč­nik ove pje­sni­ki­nje i njen sve sna­žni­ji re­a­li­tet, kao jed­na od mo­gu­ćih/že­lje­nih po­li­fo­nij­skih stvar­no­sti. Emo­tiv­no-kog­ni­tiv­nu spo­zna­ju, ne da je mo­gu­će (Se­i­di­na je pre­po­ru­ka), ne­go je nu­žno po­tra­ži­ti na mje­sti­ma ka­kva je pla­ni­na Ri­la u Bu­gar­skoj, uto­či­šte gno­ze, za­vi­čaj Or­fe­jev, mje­sto gdje je sv. Lu­ka li­je­čio sti­ho­vi­ma...i gdje je „Euri­di­ka bar ima­la šan­su“. Ko­nač­no, du­hov­ni pre­o­bra­žaj se i de­ša­va na pla­ni­ni Ta­bor.

...Rila, Kropotkinovo prisustvo u Sibiru, voda u tekiji,
                       kapljica sunca na sredini čela,
          Aristotelova kategorija veličine, stol veliki, od čamovine,
                    neko drugi potpuno gol na čistini, narastajuće bezumlje,
                         strop, da nije ravan i šest hiljada jezika, od kojih ni jedan
                                nije savršen.... svemu tome srce je graničnik!
                                                                                                  – rekla je Seida.

Pri­su­stvo ovih, ovlaš na­ba­če­nih knji­žev­no-fi­lo­zof­sko-po­et­skih re­fe­ren­ci, od­vla­če re­ci­pi­jen­ta na mje­sta to­li­ko fan­ta­stič­no-pro­za­ič­na (sva­ko­dnev­na), da se već u to­ku či­ta­nja, oči sa­me po­či­nju ši­ri­ti u po­tra­zi za sva­ko­dnev­no pre­vi­đa­nom lje­po­tom.

Ti, kao i svi dru­gi poj­mo­vi i mje­sta na ša­ru ze­malj­skom, do­volj­no su do­bri da se, pr­vo pje­sni­ki­nja a on­da i či­ta­lac, za­mi­sle nad sve­u­kup­no­šću svo­je eg­zi­sten­ci­je, nad svo­jom žen­skom, ljud­skom i umjet­nič­kom ostva­re­no­šću. Sop­stvo po­sta­vlja pi­ta­nje na ko­je ne­ma od­go­vo­ra, a ako ga i na­đeš – vla­sti­ta gla­va je na­gra­da. Sr­ce ti ne­će tre­ba­ti. Er­go, ne tra­ži – jer bi se mo­gao na­ći!

Da­kle, po­et­ski su­bjekt je eks­pre­si­o­ni­stič­ki fo­ku­si­ran na svoj emo­tiv­ni i so­cio-psi­ho­lo­ški sta­tus. A opet, ako je osnov­na in­ten­ci­ja eks­pre­si­o­ni­zma in­tu­i­tiv­na mo­guć­nost do­se­za­nja Ap­so­lu­ta i te­žnja bi­ća da se­be sa­op­šti dru­gom, on­da je ova po­e­ti­ka pri­mjer uspje­šne sin­te­ze du­hov­no­sti i njoj ne­mi­nov­no pri­pa­da­ju­će tje­le­sno­sti, od­no­sno, „ner­vnog“ i „im­pul­siv­nog“, iz­ra­za ko­je je uveo Rast­ko Pe­tro­vić, go­vo­re­ći o sna­zi re­a­li­stič­kog za­pa­ža­nja. Ta Rast­ko­va „sna­ga“ ov­dje se na iz­vje­stan na­čin ja­vlja kao gra­nič­nik, sa­či­njen od ma­te­ri­ja­la ra­ci­o­nal­nog i na­gla­še­ne eru­di­ci­je, a pro­tiv emo­ci­je i kre­a­tiv­ne, za­um­ne mi­sti­ke po­et­skog stva­ra­nja. Su­o­če­ni smo sa sti­hom ko­ji ne pred­sta­vlja be­smi­slen čin na­stao ri­tu­al­nim uda­ra­njem po ži­ca­ma po­et­skih in­stru­me­na­ta, vje­što po­de­še­nim sa­mo za op­sje­nu iona­ko ri­jet­kih či­ta­la­ca. Okre­plju­ju­ća svje­ži­na du­bo­ko lič­nih a opet uni­ver­zal­nih sli­ka, vra­ća vje­ru u po­e­zi­ju. Pje­snik je­ste op­či­njen ma­gi­jom ri­je­či, ali sa­mo to­li­ko da im do­zvo­li cvje­ta­nje, dis­kre­tan mi­ris, zvu­ko­ve iz dvo­ri­šta, le­pr­šav ob­lik, pa i mo­guć­nost da se ogla­se čak i svje­tlo­šću... U ovoj po­e­zi­ji pul­si­ra sam ži­vot, iz­vi­ru­ju­ći kroz broj­ne epi­fa­nij­ske sli­ke ko­je ga pre­kri­va­ju po­put Auro­re Bo­re­a­lis, na sje­ve­ru do­volj­no uda­lje­nom od sr­ca, a opet, do­volj­no bli­zu da bi se osje­ti­le le­de­ne igli­ce u gru­di­ma i ne­be­ske va­tre is­pod oč­nih ka­pa­ka.

Iz ne ta­ko ma­log po­et­skog ga­li­ma­ti­ja­sa, ko­ji vla­da na­šim što­kav­skim re­gi­o­nom, Be­ga­no­vić se ele­gant­no iz­va­ja svo­jim in­ven­ti­vim po­gle­dom na svi­jet, što njen stva­ra­lač­ki do­met či­ni evi­dent­no uspje­šnim i ne­za­o­bi­la­znim. Po­e­zi­ja ma­lih stva­ri, mi­sli ko­je pro­li­je­ću po­put lep­ti­ra, lju­ba­vi ko­je su uvi­jek mo­gle bi­ti i ne­što vi­še, ide­je do­stat­ne i za ve­li­ku knji­žev­nost, si­tu­i­ra­ju nje­zin an­ga­žman u pro­stor u ko­me se „ne mo­že mje­ri­ti sa bo­go­vi­ma, ali se mo­že bo­ri­ti s pra­zni­nom ko­ju su bo­go­vi osta­vi­li za so­bom“.

Ako pa­žlji­vo pra­ti­mo je­dva vi­dlji­ve sig­na­le iz­u­zet­nog po­et­skog sen­zi­bi­li­te­ta, ni­je te­ško za­klju­či­ti da na­slov­na pje­sma Gra­nič­nik, ni­ka­ko ne mo­že bi­ti ključ za, sa­mo na­iz­gled, ši­rom otvo­re­ne dve­ri ove knji­ge:

...razlika između života i smrti je
                          u mekoći...
                                   i gustini...
                                            Život je mek,
                                                         a smrt...
                                                               gusta
 
                                                                            S. B.

Pu­te­no „me­kan“ di­o­ni­zi­jski prin­cip, vo­đen podsvje­snim, pu­tu­je na pla­ni­nu Ri­lu, da bi u pro­sto­ru ar­haj­skog, bu­du­ći ta­ko bli­zak smr­ti/vječ­no­sti, po­tra­žio svoj lik u som­na­bul­nom, be­slo­vje­snom ple­su der­vi­ša, is­pod gu­stog ne­ba. Okre­ću­ći se, ti mi­sti­ci okre­ću sva­ki list u Knji­zi ži­vo­ta, a ti­me i či­tav svi­jet i sva­ku isti­nu, či­ja dru­ga stra­na po­ka­zu­je me­kan tr­buh zna­nja pre­mre­žen ži­li­ca­ma, kroz ko­je ko­la krv i stru­ji sam ži­vot. U stal­nom kre­ta­nju, u do­di­ru jed­no­ga sa onim dru­gim, u ne­pri­sta­ja­nju na ra­ci­o­na­li­stič­ki duh mo­der­nog vre­me­na, a na uštrb od­ba­ci­va­nja in­di­vi­du­al­no­sti i vla­sti­te de­hu­ma­ni­za­ci­je, i po­e­te­sa se okre­će, ali svo­joj lir­skoj su­šti­ni, ne do­zvo­lja­va­ju­ći „fi­lo­zo­fi­ji ni­šta­vi­la“ da pro­dre u nje­zin estet­ski i etič­ki ha­bi­tat. Obo­že­nje sve­ga ljud­skog sko­ro da je na li­ni­ji prin­ci­pa. Pje­va­nje ži­vo­tu po­pri­ma ek­sta­tič­nu sna­gu.

Sna­žno po­et­sko sop­stvo sva­ko ma­lo iz­ra­nja iz ma­te­ri­je, ta­ko da ni pje­va­njem, ni vr­lo su­ge­stiv­nim pro­znim re­do­vi­ma, ona ne mo­že za­pre­ta­ti se­be, za­to­če­ni­cu Era­to, sa­mu me­đu dru­gi­ma ko­ji, po Sar­tru, „mo­žda je­su a mo­žda i ni­su Pa­kao...“. Ša­ro­li­kim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma ži­vot­nim, po­e­te­sa pri­stu­pa pla­ho kao sr­na, za­ču­đe­na ali ne­u­pla­še­na, ši­rom otvo­re­nih oči­ju, sr­ca otvo­re­nog za sva­ku lju­bav. Jer sve je pu­no zna­če­nja, či­je po­i­ma­nje ovi­si o sprem­no­sti ču­la za no­vo vi­đe­nje sva­ko­dnev­ne per­spek­ti­ve, „osa­ka­će­ne“ sli­je­pom mr­ljom sko­ro ri­tu­al­no pa­te­tič­ne sva­ko­dne­vi­ce. Po­sve­će­nom i ra­do­zna­lom oku ovom knji­gom se, u svo­joj naj­sna­žni­joj po­ten­ci­ji, ot­kri­va­ju taj­ni ži­vo­ti stva­ri  „i na ne­bu i na ze­mlji...“.
 

nazad