O knjigama

Zlatko Pangarić

LETIM U VIDU MENE

(Natalija Ž. Živković: U aorti mog srca, „Centar za djelatnosti kulture Vojislav Bulatović – Strunjo“, Bijelo Polje, 2010)

Knji­ga pe­sa­ma Na­ta­li­je Ž. Živ­ko­vić (1982) „U aor­ti mog sr­ca“ sa­dr­ži tri­de­set pet pe­sa­ma ras­po­re­đe­nih u pet po­et­skih ce­li­na. Ru­ko­pis knji­ge je do­bio na­gra­du „Ri­sto Rat­ko­vić – za mla­de auto­re“ (2009, Bi­je­lo Po­lje), i to je za me­ne, ko­ji sam či­tao i znao ne­ko­li­ko nje­nih pe­sa­ma, bi­la le­pa vest, čak olak­ša­nje. Za­što? Knji­ga kao ce­li­na po­pu­ni­la je uti­ske, za­pra­vo, mi­slim da su pe­sme do­bi­le „ce­li­nu“ ko­ja te­ško da se mo­že sa­gle­da­ti/na­zre­ti iz po­je­di­nač­nih pe­sa­ma. Ka­da sam pre ne­ko­li­ko go­di­na pr­vi put či­tao pe­sme, ni­sam na­la­zio „ključ“ za Na­ta­li­ji­nu po­e­zi­ju, a opet bi­lo je u nji­ma „ne­što“.

Svo­je­vre­me­no, na stra­ni­ca­ma saj­ta Pro­za­on­li­ne, pi­sao sam (kao ko­men­tar pe­sa­ma) da je ka­rak­te­ri­sti­ka nje­ne po­e­zi­je je­dan „ne­ma­ran od­nos pre­ma je­zi­ku“! Osta­jem i da­lje kod te oce­ne. Jed­no­stav­no ne na­la­zim pri­klad­ni­ju reč. Re­cen­zent­ki­nja, Na­đa Mil­ko­vić Ću­ru­vi­ja, ka­že „na­iz­gled na­iv­no i man­gup­ski ne­kon­ven­ci­o­nal­no“. Mo­že i ta­ko da se ka­že. Mo­že­mo po­sta­vi­ti i pa­ra­le­le pre­ma po­e­zi­ji za de­cu, pa­ra­le­lu pre­ma Du­šku Ra­do­vi­ću, npr. Ali, to je po­vr­šan uvid. Ne pi­še Na­ta­li­ja pe­sme kao što su „Stra­šan lav“ ili: „Jed­na Je­le­na iz V Be­o­grad­ske / naj­zad je na­šla deč­ka. Pi­ta­la ga je: Ko si ti? A on joj je le­po re­kao: Ja sam tvoj deč­ko.“, itd. Živ­ko­vi­će­va pe­va: „Za­što su ti ru­ke i no­ge / za­le­plje­ne za zid?“ (Udah), ili: „U šu­mi Panj­sko­ga Ko­ža / sre­toh Je­ži­nog Je­ža“ (Ču­do),  ili: „Po­zna­jem jed­nu oso­bu / Uvek je po­sta­vim po­red sak­si­je / da joj u sak­si­ji ne bu­de ne­u­dob­no“ (Cvet­na pe­ri­pe­ti­ja), ili: „Zdra­vlje je u re­či­ma / ko­je se otr­žu s mo­jih usa­na“, ili: „Na pri­mer, Ne­ko Ne­po­znat ve­se­li se sa „de­ca­ma“ iza / pre­da­le­kih pro­zo­ra...“ (Udah III), itd. Ni­je to ono Du­ško­vo „ne­ćem“.

Živ­ko­vi­će­va pe­va na svoj de­či­ji na­čin (la­go­dan, ne­ma­ran), ali ne pe­va o de­či­jim te­ma­ma ni­ti je per­spek­ti­va knji­ge de­či­ja, na­iv­na, na­pro­tiv. Da­kle, to ni­je po­e­zi­ja za de­cu – i zbog to­ga se ne mo­že po­vu­ći pa­ra­le­la pre­ma Du­šku Ra­do­vi­ću.

U knji­zi po­sto­ji ona pre­sed­na „ko­li­či­na“ do­brih sti­ho­va, le­pih, du­bo­kih i mi­sa­o­nih, ko­ji da­ju/funk­ci­o­ni­šu kao „ce­li­na“ ili ključ za raz­u­me­va­nje i pri­hva­ta­nje pe­sa­ma kao što je npr. pr­va pe­sma „Udah“, „Li­te­rar­na mjač­ka“, i još ne­ke.

Či­ta­ju­ći ove „ne­pre­ci­zne“ („le­pr­ša­ve“ – ka­že re­cen­zet­ki­nja) sti­ho­ve, de­ša­va se ču­do ili ma­lo ot­kri­će go­to­vo u sva­koj pe­smi. No­vi/neo­bič­no sve­ži uvi­di, ras­po­lo­že­nja, sli­ke, du­bo­ke i us­pe­le mi­sli. U pe­smi „Udah“: „A ja se ose­ćam is­pu­nje­no / kao da go­vo­rim re­či / pu­ne va­zdu­ha / kao da re­ci­tu­jem vr­lo va­žnu pe­smu“. U pe­smi „Udah II“: „Ova čo­ve­či­ca ble­sa­va je. Ne vi­di: Svet je u struk­tu­ra­ma. Mi­sli: ona­kav je ka­kvim ga ugle­da odoj­če kad krik­ne, udah­ne va­zduh.“ Pe­sma „Pi­sci ju­re či­ta­o­ce“ je­ste pra­vo ma­lo iro­nič­no-dir­lji­vo re­mek de­lo,  kao i Pe­sme „Iza“ ili „Voj­na oma­ška“.

Pe­sme „Ču­do“ ili „Špan­ci“ ili „Za­što mi ru­šiš Sne­ška“ mo­gu se uslov­no svr­sta­ti u de­či­je, ali po­no­vo na Na­ta­li­jin na­čin – i mi­slim da je to pra­va po­e­zi­ja za de­cu (kao da ih je de­te na­pi­sa­lo) – a sa dru­ge stra­ne ima­ju i zre­lost ko­ja se ni­je po­ka­za­la u me­tri­ci, ri­mi itd. ne­go se ra­di o ne­kom ose­ća­ju, o sit­nim na­zna­ka­ma, iz­bo­ru re­či, itd.

„Pe­sma o me­ni“ je­ste ne­su­mlji­vo naj­bo­lja pe­sma u zbir­ci, a ujed­no no­si u se­bi sve što smo pri­me­ti­li o sti­lu i sa­dr­ža­ju po­e­zi­je Na­ta­li­je Ž. Živ­ko­vić. Ka­rak­te­ri­stič­na je stro­fa:

„Po­ne­kad
Le­tim u vi­du me­ne nad gra­dom
I gle­dam kroz pro­zo­re“

U pe­smi „Udah III“ pe­sni­ki­nja je od­lič­no is­pe­va­la svo­ju (mla­de­nač­ku) vla­sti­tu po­zi­ci­ju, valj­da, a tu je valj­da i spo­na pre­ma „na­stav­ku“, pre­ma knji­ga­ma ko­je će Na­ta­li­ja Ž. Živ­ko­vić tek na­pi­sa­ti. Ne mo­gu da se se­tim bo­ljih sti­ho­va na tu te­mu.

„Kartu moju na sto:
– nisam još stigla da
crvljam u zatvoru.
– nisam još stigla
da kockarka budem.
– nisam stigla
da budem svirač orgulja.
– nisam stigla
da bez noge budem.
– nisam stigla da imam osmoro dece ili
jedno.
– nisam stigla da budem
„neka Todora“.
Na primer.
Druge stvari dobre i loše što stigle me
odsmejah il otplakah
što jače.
 

nazad