O knjigama

Branislava Džigurski

MARGINALNA POEZIJA KAO
REMINISCENCIJA NA STVARANJE

(Slavica Majin: Kako zaustavili vreme. „Banatski kulturni centar“, Novo Miloševo, 2009)

In­te­re­sant­no je ko­li­ko po­je­di­ni lju­di is­tra­ja­va­ju u že­lji da im je­zik na­đe ob­lik, a mi­sli se ofor­me do mo­gu­ćeg smi­sla. Čo­vek ko­ji de­ce­ni­ja­ma gra­di ne­ki svoj stva­ra­lač­ki svet, bez raz­mi­šlja­nja o to­me ko­li­ko je ta­kav svet stva­ran i vre­dan ne­či­je pa­žnje, sva­ka­ko za­slu­žu­je da bu­de spo­me­nut ne­ka­da, ne­gde. Iz­u­zet­ni lju­di su oni ko­ji ve­ru­ju u svo­ju moć stva­ra­nja i ko­ji uži­va­ju u to­me, po­štu­ju­ći sam pro­ces kre­a­ci­je. Ako ne stva­ra pod bi­lo ko­jim iz­go­vo­rom, čo­vek osta­je za­ro­bljen u sve­tu, na mar­gi­ni sop­stve­ne eg­zi­sten­ci­je ko­ja se ne ži­vi u pot­pu­no­sti. I ta­kav je osu­đen na pro­past. I to svo­jim iz­bo­rom.

Iako je po­če­la da stva­ra u ra­noj mla­do­sti, sve do da­nas Sla­vi­ca Ma­jin (1950) kon­ti­nu­i­ra­no do­no­si no­ve pe­sme. Ne­bit­no je ka­kva joj je po­e­ti­ka, jer po­e­ti­ka ni­je pre­sud­na u lič­nom do­ži­vlja­ju sve­ta. Ho­ću da ka­žem da je, po­ne­kad, bi­tan i sam do­ži­vljaj i tre­nu­ci stva­ra­nja, a ne pri­pad­ni­štvo ne­koj ško­li, prav­cu ili po­e­ti­ci.

Pr­va mi­sao ko­ja mi se na­met­nu­la, ka­da sam od­lu­či­la da pi­šem o ne­po­zna­tom, mar­gi­nal­nom, pro­vin­cij­skom pe­sni­ku, bez trun­ke auto­ri­te­ta, bi­la je u ve­zi sa iza­zo­vom ko­ji se na­me­će u ta­kvom po­du­hva­tu. Ni­je li iza­zov u ma­lo­me pro­na­ći tre­nu­tak traj­nog? Ili pro­sto po­zi­tiv­nog? I ni­je li ži­vot pro­vin­cij­skog pe­sni­ka ko­ji is­tra­ja­va u svom stva­ra­la­štvu, pra­vi pri­mer po­što­va­nja po­e­zi­je, ili umet­no­sti uop­šte? Jer ti lju­di či­ta­ju po­e­zi­ju i pi­šu bu­kval­no iz lju­ba­vi pre­ma stva­ra­nju i umet­no­sti. Bez ko­ri­sto­lju­blja. Na­iv­no.

Na­slov naj­no­vi­je zbir­ke Sla­vi­ce Ma­jin, „Ka­ko za­u­sta­vi­ti vre­me“, su­ge­ri­še nam dva prav­ca nje­go­vog tu­ma­če­nja: pr­vi no­si pi­ta­nje – ka­ko za­u­sta­vi­ti vre­me? Dru­gi bi mo­gao da uka­zu­je na to da se u knji­zi na­la­ze raz­mi­šlja­nja i ne­ki od od­go­vo­ra na sa­mo pi­ta­nje – či­ta­lac će či­ta­ju­ći sti­ho­ve ot­kri­ti na­čin ka­ko za­u­sta­vi­ti vre­me.

Iako ne zna­mo šta je bi­la na­me­ra auto­ra, si­gur­no je da je, pa­ra­dok­sal­no, sa­mim obe­lo­da­nji­va­njem sti­ho­va, vre­me za­u­sta­vlje­no. U toj ša­či­ci sti­ho­va, kri­je se jed­no tra­ja­nje bez kra­ja. Jer, stvo­riv­ši de­lo, čo­vek je pro­du­žio se­be u več­nost. Pod­sve­sno je i sa­ma autor­ka mo­ra­la ima­ti na umu tu mi­sao.

Po­e­zi­ja Ma­ji­no­ve je lič­na i, u osno­vi, lu­ta­lač­ka po­e­zi­ja ko­ja tra­ži od­go­vo­re na mno­ga pi­ta­nja pro­la­zno­sti, vre­me­na, lju­ba­vi, stva­ra­nja... Ona se ti­če do­ži­vlja­ja, bez na­ro­či­te du­bi­ne kon­tem­pla­ci­je, i pred­sta­vlja re­zul­tat raz­mi­šlja­nja o te­ma­ma ko­je pe­sni­ki­nju vo­de kroz po­et­sku eg­zi­sten­ci­ju. Pe­sme su is­po­ved­nog ka­rak­te­ra, krat­kog da­ha, i do­no­se nam emo­ci­je i raz­mi­šlja­nja lir­skog su­bjek­ta kroz vre­me ko­je je osta­lo iza. Za njih su ka­rak­te­ri­stič­ni sta­tič­nost sti­ho­va, lek­si­ka u ko­joj do­mi­ni­ra­ju ime­ni­ce i pri­de­vi. Mi­sli se re­đa­ju jed­na za dru­gom, i ta­ko u bes­kraj. Ova­kav od­nos pre­ma sve­tu, is­po­lja­va se i u for­mal­nom smi­slu: stih je slo­bo­dan, a po­et­ski is­ka­zi, sem u ret­kim slu­ča­je­vi­ma, ni­su ome­đe­ni in­ter­punk­ci­jom. Sta­tič­nost sli­ke su­ge­ri­še mir i ti­ši­nu, bez po­kre­ta, a u na­go­ve­šta­ju da iza te sli­ke tre­pe­ri i bu­ja ži­vot, i ra­đa se ne­ki no­vi svet.

Ko­ra­ci, ka­men, zve­zde, Sun­ce, ru­ke, po­vra­tak – do­mi­nant­ni su  mo­ti­vi u po­et­skom je­zi­ku Ma­ji­no­ve. Oni se po­na­vlja­ju u mno­gim sti­ho­vi­ma, a kao me­ta­fo­re, ozna­ča­va­ju glav­ne pre­o­ku­pa­ci­je pe­sni­ki­nje: pro­la­znost, več­nost, lju­bav, bes­kraj. Sti­li­stič­ki, Ma­ji­no­va se kre­će u tom utvr­đe­nom kru­gu svo­jih me­ta­fo­ra, ali po­ne­gde ble­sne si­ne­ste­zi­ja po­put „ša­pat pla­vi“, ili „ze­le­ni mi­ri­si“; ili je­dan kon­trast­no re­či­ti neo­lo­gi­zam: „nis­pu­ti­ca“ (na­su­prot stran­pu­ti­ci) ili „sme­ro­kaz“ (iz­ve­den ana­lo­gi­jom na pu­to­kaz).

For­mal­no, zbir­ka je po­de­lje­na u tri ci­klu­sa: „Da­ni“, „Ko­ra­ci“, „Oko kru­ga ma­gla“.

Me­đu­tim, u sva tri ci­klu­sa ot­kri­va nam se op­sed­nu­tost pe­sni­ki­nje istim te­ma­ma. To su pro­stor, ko­ji te­ži da se pro­ši­ri u bes­kraj, i vre­me za­u­vek okre­nu­to več­no­sti („Bes­kraj“, „Oči­ma će­mo upi­ti zve­zde“, „Ob­ma­na“, „Su­kob u me­ni“, „U ras­ko­ra­ku“). Pe­snik je za­ro­bljen u tra­že­nju pu­ta bes­kra­ja i več­no­sti, a  u do­ti­ca­ju ovih, ja­vlja se i mo­tiv po­vrat­ka („Vra­ti­ću se“).

Za­pi­ta­nost nad vre­me­nom i pro­sto­rom, kao i lu­ta­lač­ko, var­lji­vo tra­že­nje od­go­vo­ra ko­ji ne po­sto­ji, do­vo­di do raz­mi­šlja­nja o sop­stve­noj eg­zi­sten­ci­ji, i na­go­ve­šta­ja da put ko­jim se ide, ne­ret­ko vo­di u lu­di­lo („Ko­ra­ci“).

Šta će mi pu­te­vi
Kad su mi ko­ra­ci pra­zni.
Pre­va­re po­ne­kad no­ći
Pa se za­lu­ta,
On­da je ras­ko­rak
Od sa­mo­će ve­ći.
I on­da opet
Pra­zno od­zva­nja
Pu­tem dok se ide.
Tre­ba li ta­da
Skre­nu­ti s pu­ta,
Il’ ko­ra­ča­ju­ći
Skre­nu­ti s uma?

I lju­bav, kao dru­gi te­mat­ski krug, iako na mo­men­te na­gon­ska, osta­je u slu­žbi glav­ne te­me pe­sni­ki­nje. Ona, u do­ti­ca­ju sa vre­me­nom, ot­kri­va se kao bor­ba sa pro­la­zno­šću i po­ten­ci­jal­no us­kr­snu­će mla­do­sti, a uvek kao po­tre­ba za si­gur­no­šću, i uto­či­štem. Sti­ho­vi lju­bav­ne te­ma­ti­ke, naj­če­šće pred­sta­vlja­ju lik mu­škar­ca, le­lu­ja­vog i ne­stvar­nog, ko­ji je uvek na ne­kom ne­si­gur­nom pu­tu lju­ba­vi ili za­lju­blje­no­sti. On pe­sni­ki­nju čas uz­di­že u vi­si­ne, čas je ba­ca na ze­mlju, na taj na­čin po­i­gra­va­ju­ći se. Me­đu­tim, iza tog po­i­gra­va­nja osta­je pr­kos i ve­ra u in­ti­mi­stič­ku po­be­du one ko­ja je iz­i­gra­na („On“).

Tre­ći te­mat­ski krug, ot­kri­va nam se kao auto­po­e­tič­ki dis­kurs, kao pre­i­spi­ti­va­nje pe­sni­ki­nje šta je to što ra­di, ima li stva­ra­nje smi­sla, i ko­je su pra­ve re­či. U ovim pe­sma­ma na­i­la­zi­mo i na ob­ra­čun stva­ra­o­ca sa pu­bli­kom („Ot­plo­vi­li su mo­ji be­li je­dre­nja­ci“). Za­pi­ta­nost da li je na pra­vom pu­tu stva­ra­nja pri­sut­na je kao di­ja­log sa sa­mom so­bom. Strah od po­ten­ci­jal­nog po­sr­nu­ća sa sta­ze stva­ra­nja na ko­joj se na­la­zi ka­men, kao sim­bol ne­u­kro­ti­ve več­no­sti, ko­je pe­sni­ki­nja uza­lud že­li da se do­mog­ne, ja­vlja se kao do­mi­nant­no ose­ća­nje u pe­smi „Dan iza ka­me­na“.

Sla­bost pe­sni­ka nad stva­ra­lač­kim či­nom ogle­da se u lu­ta­nji­ma, u tra­že­nju od­go­vo­ra ko­ja je pra­va reč, pri­bli­ža­va­ju­ći se ne­kom su­lu­dom hip­no­tič­kom, nad­re­a­li­stič­kom sta­nju u ko­me čo­vek po­sta­je lu­dak ne­mo­ćan da is­ko­ri­sti vre­me i pro­na­đe reč, pa ta­ko slu­đen osta­je ne­do­re­čen („Ka­ri­ka­tu­ra“).

Oči za­tva­ra
Da tra­ve uću­ti
 
U usti­ma azbu­ka
Re­či ne mo­že da slo­ži.
 
Zu­bi­ma ki­da
Dan po dan
Ne­kog dav­no
Pre­li­sta­nog ka­len­da­ra
 
A ce­la mu gla­va
Pu­na cr­nog kli­ja­nja.

Sve­sna ne­mo­guć­no­sti pro­na­la­ska pra­vog iz­ra­za, ali sprem­na na tra­že­nje, ma­kar se ono sa­sto­ja­lo u lu­ta­nju, Ma­ji­no­va ovom zbir­kom osta­vlja pe­čat jed­nom vre­me­nu, jed­nom ži­vo­tu.

Jed­no­stav­no ne­ki lju­di ne mo­gu bez ono­ga što ih vo­di, što im da­je sna­gu da is­pra­te još je­dan dan. Jed­na od mno­gih je i Sla­vi­ca.

Zbir­ke po­e­zi­je se ob­ja­vlju­ju i ob­ja­vlji­va­će se. Pi­ta­nje je sa­mo ka­ko. Na­rav­no da hi­per­pro­duk­ci­ja po­et­skih ostva­re­nja ne mo­ra da zna­či i ne­mi­nov­nost kva­li­te­ta (što bi ne­ko re­kao: ni­ka­da vi­še pe­sni­ka i ma­nje po­e­zi­je). Me­đu­tim, u ovom osvr­tu na je­dan tra­ga­lač­ki i stva­ra­lač­ki ži­vot ni­sam že­le­la da vi­dim ma­ne. Da po­no­vim: i ma­lom, ne­po­zna­tom i skraj­nu­tom, po­ne­kad tre­ba pru­ži­ti šan­su da bu­de ma­kar na tre­nu­tak, vi­dlji­vo u ma­si „dži­no­va“, ka­kvi se ja­vlja­ju na po­et­skoj sce­ni da­na­šnje knji­žev­no­sti.
 

nazad