O knjigama

Milovan Gočmanac

MISAONE PORUKE ŽIVOTNOG ZNAČENJA

(Verica Tadić: Fluorescentni prsti – sentence. Centar za kulturu, sport i turizam opštine Lučani „Dragačevo“, Guča, 2008)

Zbir­ka gno­ma, epi­gra­ma i afo­ri­za­ma Ve­ri­ce Ta­dić pod na­slo­vom Flu­o­re­scent­ni pr­sti sa­či­nje­na je od sto dva pri­me­ra oda­bra­nih po­slo­vič­nih knji­žev­nih pri­lo­ga, smi­sle­no svr­sta­nih u tri ce­li­ne.

„Ve­ri­ca Ta­dić, pe­snik i pri­po­ve­dač, ese­ji­sta i gno­ma­stič­ki mi­sli­lac, svo­jom no­vom knji­gom sen­ten­ci „Flu­o­re­scent­ni pr­sti“, na­sto­ji da jed­nom po­seb­nom vr­stom du­hov­ne sve­tlo­sti pro­zra­či tam­ni­lo u oni­ma ko­ji ni­su raz­u­me­li „sr­mu ne­žno­sti u ljud­skom gla­su“, uka­že na po­tre­bu da ima­mo dva ne­ba: „ljud­sko i bo­žan­sko“

Na­slov Flu­o­re­scent­ni pr­sti je do­bro oda­bra­na me­ta­fo­ra na­slo­nje­na zna­če­njem na po­sred­ni smi­sao re­či flu­o­re­scen­ci­ja či­je je pra­vo zna­če­nje svoj­stvo ne­kih te­la da is­pu­šta­ju vi­dlji­vu sve­tlost, da sve­tlu­ca­ju. Oso­bi­nu flu­o­re­scen­ci­je iz pri­ro­de Ve­ri­ca Ta­dić me­ta­fo­rič­kim po­red­be­nim smi­slom ve­zu­je za pre­ne­se­no zna­če­nje ime­ni­ce pr­sti, da­ju­ći mu obri­se bo­gat­stva du­hov­no­sti i ši­ri­ne ljud­ske mi­sli ko­ja osve­tlja­va pro­sto­re i vre­me. Na­slov i na­me­ru zbir­ke gno­ma ob­ja­sni­la je epi­gra­fom na kra­ju knji­ge:

Re­či su flu­o­re­scent­ni
pr­sti ko­ji mo­gu da
do­dir­nu i osve­tle sve
pro­sto­re i sva vre­me­na.

Iako su pi­sa­ni sa­že­tim re­do­vi­ma, epi­gra­mi ove zbir­ke ni­su u sti­hu. Svi za­pi­si su pro­zni. Uokvi­re­ni su dve­ma la­tin­skim iz­re­ka­ma na cr­te­ži­ma pr­sti­ju le­ve i de­sne ša­ke, na ka­ži­pr­stu, sred­njem pr­stu i do­ma­li­ću. Pr­va je na po­čet­ku: Co­gi­to er­go sum (Mi­slim, da­kle po­sto­jim), dru­ga je na kra­ju knji­ge: Dum spi­ro spe­ro (Dok di­šem, na­dam se).

Epi­gra­mi u zbir­ci, svr­sta­ni u tri ce­li­ne, uokvi­re­ni su epi­taf­nim fra­za­ma. Či­ta­ju se kao mo­to za ce­lu zbir­ku i za sva­ku ce­li­nu, a po­se­du­ju vred­nost sa­že­tog is­ti­ca­nja po­ru­ke ce­le zbir­ke ili sva­ke od tri ce­li­ne. Njen pr­vi epi­graf­ni za­pis je zna­če­nje i po­sve­ta:

Nek­tar ne­žno­sti
do­bro­lju­blja, iz­ne­dren
iz naj­sve­tli­jih iskri­ca u etru
mi­sli, da­ru­jem naj­dra­žim
pri­ja­te­lji­ma i svim lju­di­ma
ko­ji azbu­kom lju­ba­vi pi­šu
dnev­ni­ke ži­vo­ta.

Epi­gra­mi i gno­me ove zbir­ke go­vo­re sa­dr­ža­jem afo­ri­zma, kat­kad sa­že­tog, po­vre­me­no pro­ši­re­nog u sen­ten­ci­o­zni pro­zni is­kaz. Žan­rov­ska od­red­ni­ca nje­nih afo­ri­stič­kih is­ka­za ni­je sa­ti­rič­na. Za­dr­ža­va se na op­štim ljud­skim od­li­ka­ma ko­je de­fi­ni­še na dva ni­voa: ljud­skom i bo­žan­skom. Ni­vo an­đe­o­ske či­sto­te ljud­ske du­še tu­ma­či sa ni­voa bo­žan­skih sfe­rič­nih opre­de­lje­nja da­na­šnjih ge­ne­ra­ci­ja. Na­gla­še­na po­tre­ba za ljud­skom do­bro­tom je za­pra­vo va­paj u tmur­nim vre­me­ni­ma ras­pa­me­će­ne in­dok­tri­na­ci­je sva­ke vr­ste, pri ko­joj je osnov­ni me­tod pr­lja­vo po­na­ša­nje agre­si­je sva­ke vr­ste i be­sti­jal­nost ja­čih nad sla­bi­ji­ma. U tim uslo­vi­ma ži­vo­ta, u ko­ji­ma je sva­ko ko je iole ja­či ti­ra­nin i sil­nik nad sla­bi­jim, ka­zu­je, kao uz­dah ili odu­šak, afo­ri­stič­nu mi­sao:

Mi­sao je je­di­no car­stvo ko­je ti­ra­ni ne mo­gu po­ro­bi­ti.

Me­đu­tim, taj ci­tat je uslov­no ta­čan, jer be­lim te­ro­rom sud­bin­ski po­ra­že­ni lju­di po­ro­blje­ni su i ba­ti­nom za mi­sli.

Ve­ći broj nje­nih gno­ma po­či­nju uslov­nim in­ver­zi­ja­ma. Osnov­na nit afo­ri­stič­kog tra­že­nja do­bro­te u lju­di­ma uslo­žnje­na je da­ro­vi­tim go­vo­rom me­ta­fo­ra. Ti­me se bo­ga­ti smi­sao osnov­nih po­slo­vič­nih po­ru­ka. Ka­da je ko­ja mi­sao ras­pro­str­ta i ve­še­znač­na, on­da je to gno­ma. Za­pi­si ove knji­ge su naj­ve­ćim bro­jem afo­ri­zmi, od­no­sno mak­si­me i sen­ten­ce, zbog po­slo­vič­nog zna­če­nja bli­ske gno­mi.

Či­sto­ta ljud­ske du­še, lju­bav, pri­ja­telj­stvo, uz­di­za­nje čo­ve­ka u čo­ve­ku kao bo­žan­ski čin, su­ži­vot sa dru­gim lju­di­ma u do­bro­ti i de­lu, za­tim me­di­ti­ra­nje nad re­li­gi­o­znim mo­ti­vi­ma – ne­ke su od osnov­nih sa­dr­žaj­nih po­stav­ki i in­te­re­so­va­nja. Iste, za­tim, sa­že­to i ube­dlji­vo do­pu­nju­je na­knad­nim da­ro­vi­tim za­pa­ža­njem op­šte isti­ne o ži­vo­tu:

Ži­vot je kra­tak da se uzme sve, ali do­volj­no dug da se ne­što da.

Me­di­ti­ra­nje nad ljud­skom do­bro­tom i, na­ro­či­to, nad ne­se­bič­no­šću, za­sni­va se na isti­no­lju­blju pro­ve­re­nom kroz vre­me:

Sa­mo ono što smo da­li ži­vi du­že od nas.
I:
Ži­vi­mo ono­li­ko du­go ko­li­ko nas u dru­gi­ma ima.

Me­ta­fo­rič­ki uka­zu­je na je­di­nu isti­nu u sve­tu pri­ro­de: da je ži­vot kra­tak i pro­la­zan:

Ži­vot je vlat tra­ve ko­ja će, i kad odo­li svim na­le­ti­ma ve­tra, jed­nom bi­ti po­ko­še­na.

Me­đu­tim, to ne zna­či da ži­vot ni­je ne­ko­ri­stan. Sa­či­njen od tre­nu­ta­ka, ži­vot je za­lo­ga bu­duć­no­sti, pod uslo­vom da je sva­ko od­ne­go­vao i osta­vio deo se­be u nje­mu. Po­me­ra­nje ži­vo­ta u san, kao i u re­li­gi­o­zne re­li­kvi­je i sim­bo­le, afo­ri­zme ove zbir­ke na­go­ne u tran­scen­dent­ne sfe­re iz­van čul­nog opa­ža­nja, u sfe­re nat­pri­rod­nog, što i je­ste osnov­ni dis­kurs zna­čenj­skog smi­sla afo­ri­za­ma ove zbir­ke.

To go­vo­ri da su afo­ri­zmi, iako bli­ski ljud­skom ose­ća­nju svih po­zi­tiv­nih vred­no­sti ži­vo­ta, sa­mo na­slo­nje­ni na nji­hov iz­vor, to jest po­slo­vi­ce. Uop­šte uzev, gno­me i afo­ri­zmi su u umet­nič­koj knji­žev­no­sti na­sta­li na te­me­lju op­štih na­rod­nih isti­na is­ka­za­nih jed­no­stav­no i od­re­đe­no na­rod­nim po­slo­vi­ca­ma. Gno­me su naj­pre pi­sa­ne u ri­mo­va­nom sti­hu, a da­nas se pi­šu i u pro­zi. Afo­ri­zmi su ras­pro­stra­nje­ni­ji, naj­če­šće sa­ti­rič­ni. Da­nas se do­sta pi­šu. Sme­lo uka­zu­ju na ne­do­stat­ke i ano­ma­li­je u po­na­ša­nju lju­di, pa i ce­log dru­štva, či­ta­ve dru­štve­ne za­jed­ni­ce.

Gno­ma­stič­ki i afo­ri­stič­ki pri­lo­zi u ovoj knji­zi ne­ma­ju zrn­ce pa­ko­sti, zlo­be, za­je­dlji­vo­sti i mr­žnje. Ne­ma­ju ni iro­nič­nu sa­ti­rič­nu ža­o­ku.

Me­ta­fo­rič­ki obe­lisk sun­ca lju­ba­vi i tra­že­nje sre­će u jed­no­stav­no­sti do­bro­te i ve­re pro­ži­ma­ju go­to­vo sve epi­gram­ske zna­ko­ve pro­znih pri­lo­ga pr­vog ci­klu­sa. Ži­vot sit­ni­ca, ži­vot tre­nut­ka, ča­ro­li­ja ra­do­sti u ži­vo­tu, pro­stran­stvo je, a ne sku­če­nost i ome­đe­nost. U tom pro­sto­ru sva­ko ima svoj tre­nu­tak sre­će i za­do­volj­stva što je pro­na­šao se­be u dru­gi­ma raz­de­liv­ši se, po­kla­nja­ju­ći se.

Epi­gram­ske la­ti­ce dru­gog ci­klu­sa okre­nu­te su ta­ko­đe ljud­skom bi­ću i nje­go­vim ple­me­ni­tim mi­sli­ma i ose­ća­nji­ma. Taj si­žej­ni stav pe­sni­ki­nja je po­sta­vi­la u epi­gra­fu ko­ji je njen lič­ni mo­to po­to­njim epi­gram­skim sli­či­ca­ma.

Sve­tle mi­sli su ave­ni­je
 be­smrt­no­sti. U nji­ma se
 ra­đa sve­mir naj­slo­bo­do­um­ni­jih
 ide­ja.
 Je­di­no taj sve­mir ne mo­že
 uni­šti­ti ni­jed­na ka­ta­kli­zma.
 Ple­me­ni­ta ose­ća­nja, od ko­jih
 je sa­zdan, traj­no ople­me­nju­ju
 i ob­na­vlja­ju ener­gi­je
 du­hov­nih sve­ti­o­ni­ka.

Tu ener­gi­ju lju­ba­vi kao „bo­žan­ski iz­vor“, pi­sac ovih epi­gram­skih smi­sle­nih is­ka­za da­ru­je iz mi­sli u mi­sao, iz sli­či­ce u sli­či­cu, uvek da­ro­vi­to bla­go­na­klo­no ube­dlji­va. Iz to­ga osnov­nog ose­ća­nja me­re i do­bro­te pro­is­ti­če jed­no­stav­nost sti­la obo­ga­će­na jar­kim me­ta­fo­rič­kim po­red­be­nim sa­ži­ma­nji­ma. Če­sta je pri­me­na in­ver­zi­je. To ne zna­či da epi­gram­ski is­ka­zi u ko­ji­ma je red re­či nor­ma­lan ni­su ta­ko­đe sna­žni i smi­sle­ni. Osnov­ne ljud­ske ži­vot­ne od­li­ke u tre­nu­ci­ma ras­po­re­đe­ne od­sli­ka­va pro­du­ho­vlje­no i na pro­sto­ru du­hov­no­sti, ali ih raz­la­že i na ma­te­ri­ja­li­zo­va­ne tre­nut­ke iz ko­jih ta­ko­đe iz­ni­ču po­ri­vi sre­će i za­do­volj­stva. Epi­gram­ski iz­ra­zi su slo­že­ni­ji ili sa­že­ti, za­sno­va­ni na elip­si. Ba­ve se pro­ble­mi­ma ljud­skih emo­ci­ja me­to­dom afir­ma­tiv­nih na­klo­no­sti ka oprav­da­nju i kon­sta­ta­ci­ji. A sve što oprav­da­va u ljud­skom ži­vo­tu, to ne­se­bič­no da­ru­je sva­kom osla­nja­ju­ći se na „je­zik du­še“.

Ras­pon ima­gi­nar­nih, a uvek bli­skih sva­kom sa­zna­nju, epi­gram­skih sli­ka, ši­ro­ka je le­pe­za iz­ra­že­na pri­me­rom:

Trep­taj ne­be­ske ari­je
na stru­na­ma ljud­skog
te­la ma­gič­ni je akord iz
ko­ga se ra­đa sve­mir
mu­zi­ke.

Ka­da tu­ma­či ap­strakt­ni po­jam zna­nja, po­ve­zu­je nje­go­vo pra­vo zna­če­nje: skup či­nje­ni­ca ko­je ne­ko zna, po­zna­va­nje ne­ke na­uč­ne obla­sti, na­u­ka, zna­nost, ve­šti­na, ume­nje, sa poj­mom bes­kraj­no du­gog od­se­ka vre­me­na – eonom, poj­mom ko­ri­šće­nim u shva­ta­nji­ma fi­lo­zo­fa mi­sti­ča­ra. Reč eon upo­tre­blje­na je u mno­ži­ni. Shva­ta pra­vu vred­nost zna­nja, tog naj­dra­go­ce­ni­jeg da­ra u ljud­skom ži­vo­tu:

Zna­nje je naj­si­gur­ni­ja ru­ka
za spa­ša­va­nje bez­nad­nog
tre­nut­ka – ne­si­gur­nog pli­va­ča
u mut­nim vr­tlo­žnim vo­da­ma
eona.

Pro­du­ho­vlje­no po­sta­vlja epi­gram­sku isti­nu smi­sla umet­no­sti i knji­žev­no­sti:

Svr­ha umet­no­sti je ob­na­vlja­nje več­no­sti kroz mla­dost tre­nut­ka.
Knji­žev­nost je du­hov­ni mu­zej sa mno­štvom ča­rob­nih kov­če­ži­ća u ko­ji­ma se ču­va­ju ep­ski i lir­ski di­ja­man­ti ljud­skih du­ša.

Raz­mi­šlja­nje o umet­no­sti za­sni­va na nje­noj traj­no­sti kao i Hi­po­krat u svom pr­vom od če­ti­ri sto­ti­ne afo­ri­za­ma ko­li­ko je na­pi­sao pre­vas­hod­no u obla­sti le­kar­stva:

Ži­vot je kra­tak, umet­nost du­ga, pri­li­ka pro­la­zna, is­ku­stvo var­lji­vo, ra­su­đi­va­nje te­ško.

Sve­ži­na afo­ri­stič­kog iz­ra­ža­va­nja je u nje­go­vom svoj­stvu da bu­de lak za pam­će­nje. Ka­da go­vo­ri sen­ten­cu o afo­ri­zmu, Ve­ri­ca Ta­dić je smi­re­nog, jed­no­stav­nog du­ha, okre­nu­ta isti­ni. Ipak, re­či­ma aura, fluid, po­no­vo isi­ja­va sop­stve­nu du­hov­nost osta­vlja­ju­ći jed­no­stav­nost sen­ten­ce či­ta­o­cu na od­go­ne­ta­nje:

Afo­ri­zam je mi­ni­ja­tur­na skulp­tu­ra uma. Kroz auru mu­dro­sti isi­ja­va naj­sup­til­ni­je flu­i­de.

U tre­ćoj afo­ri­stič­koj sku­pi­ni ap­strakt­ni mo­ti­vi iz obla­sti ljud­ske na­ra­vi, i kon­kret­ni, iz obla­sti pri­ro­de, svoj si­žej­ni pre­sek za­sni­va­ju na epi­gra­fu u či­jem smi­sle­nom sa­dr­ža­ju do­mi­nant­nu ulo­gu u ljud­skom ži­vo­tu ima Bi­bli­ja::

Bi­bli­ja je sve­ti put do
hra­ma isti­ne i lju­ba­vi.
To je ono sve­ti­li­šte u ko­me
je lju­bav pros­fo­ra ži­vo­ta, a
zna­nje kan­di­lo isti­ne. Sve
osta­le knji­ge su ci­ta­ti iz
bi­blij­skog te­sta­men­ta i
mo­li­tve za pro­na­la­že­nje
iz­gu­blje­nog ra­ja.

Nje­nim afo­ri­zmi­ma ovo­ga ci­klu­sa smi­sa­o­no i da­ro­vi­to, uvek sa ve­li­kom na­klo­no­šću pre­pu­nom do­bro­tom, lju­ba­vlju i bla­go­dar­nom i bla­go­rod­nom ne­žno­šću, tu­ma­či poj­mo­ve pri­ro­de, va­se­lje­ne, pro­sve­tlje­nja, knji­ge, po­e­zi­je, ide­ja, ne­iz­ve­sno­sti, la­ži, prav­de, pat­nji, hra­bro­sti, op­ti­mi­zma, Hri­sto­vog ore­o­la.

Ka­da afo­ri­stič­ki tu­ma­či po­jam Pro­me­te­ja da­nas, is­ti­če zna­kom uz­vi­ka pa­ro­dij­sku igru re­či­ma pa­ro­le, i ve­li:

Pro­me­te­ji svih ze­ma­lja, uje­di­ni­te se!

Pro­me­te­ju se obra­ća ne u jed­ni­ni, vla­sti­toj ime­ni­ci, već u mno­ži­ni: Pro­me­te­ji­ma. Pro­me­tej je ju­nak iz grč­ke mi­to­lo­gi­je. Spa­sio je čo­ve­čan­stvo ta­ko što je lju­di­ma do­neo va­tru ukra­de­nu sa sve­tog og­nji­šta na Olim­pu. Lju­di su mo­gli iz­ra­đi­va­ti oru­đe za rad, spre­ma­ti hra­nu. Pro­me­tej ih je na­u­čio za­na­ti­ma, ra­ču­na­nju, pi­sa­nju i či­ta­nju. Da bi ga ka­znio, Zevs je na­re­dio da ga uhva­te i od­ve­du na kraj sve­ta. Oko­van za ste­nu, pod mu­njom bo­ga Zev­sa, sru­šen je u pro­va­li­je Tar­ta­ra. Da bi slo­mio Pro­me­te­jev po­nos, Zevs ga je iz­lo­žio no­vim mu­ka­ma: pri­ko­vao ga je za ste­nu na vr­hu Kav­ka­za da tr­pi let­nje že­ge i zim­ske mra­ze­ve, a sva­kog ju­tra do­le­tao je, po Zev­so­voj za­po­ve­di, ve­li­ki orao da mu klju­nom klju­je je­tru.

Afo­ri­zam Ve­ri­ce Ta­dić je na­stao pre­ma pa­ro­li: Pro­le­te­ri svih ze­ma­lja, uje­di­ni­te se! Ta pa­ro­la je is­tak­nu­ta već 28. sep­tem­bra 1864. go­di­ne. Me­đu­na­rod­no udru­že­nje rad­ni­ka, to jest Pr­va in­ter­na­ci­o­na­la, uje­di­ni­lo je obes­pra­vlje­ni pro­le­ta­ri­jat u dr­ža­va­ma sa li­be­ral­nim ka­pi­ta­li­zmom. Is­tak­nu­ta je pa­ro­la me­đu­na­rod­nog rad­nič­kog po­kre­ta iz ko­ga je po­ni­kao no­vi dru­štve­no eko­nom­ski si­stem, ko­mu­ni­zam. Na­di­ra­njem tr­ži­šnog ka­pi­ta­li­zma sru­še­ni su ko­mu­ni­stič­ki dru­štve­ni si­ste­mi go­to­vo svu­da u sve­tu. Pro­le­ta­ri­jat je imao ulo­gu Pro­me­te­ja, to jest oslo­ba­đa­nja čo­ve­čan­stva naj­su­ro­vi­jih oko­va, a ti oko­vi su iz­ra­blji­va­nje čo­ve­ka od stra­ne čo­ve­ka, rop­ski po­lo­žaj onih ko­ji ra­de po­šte­no svoj po­sao, ali su pod stal­nim stre­som stra­ha od ne­prav­di i ot­pu­šta­nja sa po­sla. Taj Pro­me­tej se ni­je odr­žao na sce­ni čo­ve­čan­stva. Sve­tom vla­da či­ta­va le­pe­za do­bro sko­va­nih ne­prav­di i su­ro­vog pod­vr­ga­va­nja sla­bi­jih i si­ro­ma­šnih vo­lji be­sti­jal­nih, osi­lje­nih i bo­ga­tih.

Ve­ri­ca Ta­dić se i ne obra­ća tom Pro­me­te­ju, Pro­me­te­ju rad­nič­ke kla­se, iako ko­ri­sti pa­ro­lu pro­le­ta­ri­ja­ta. Ona se obra­ća op­štem poj­mu Pro­me­te­ja, afo­ri­stič­ki mu da­je sna­gu umno­ža­va­nja, a ta­ko umno­žen po­zi­va na pro­me­tej­ski stav pre­ma svim već po­mi­nja­nim poj­mo­vi­ma i mo­ti­vi­ma ko­ji­ma je ova zbir­ka afo­ri­za­ma bo­ga­ta. Pro­me­te­ji iz nje­nog afo­ri­zma su Pro­me­te­ji knji­ge, pi­sa­ne re­či, po­e­zi­je, lju­ba­vi i ve­re, ve­re i na­de, ljud­ske sre­će.

Upit­na re­če­ni­ca kao for­ma­tiv afo­ri­zma po­tvr­đu­je nje­gov sa­dr­žaj ube­dlji­vi­je od uobi­ča­je­nog tvr­đe­nja. Po­šast na­sla­đi­va­nja tu­đim pat­nja­ma u na­ro­du ko­ji iz­nu­đu­je žr­tvu za pri­mer je spe­ci­fi­čan ob­lik pr­lja­vog po­na­ša­nja. Po­sred­stvom kon­trast­nih alu­zi­ja is­tak­nu­ta je ova lo­ša i ve­o­ma po­gub­na oso­bi­na lju­di. He­do­ni­zam je grč­ka reč u zna­če­nju: za­do­volj­stvo, u fi­lo­zof­skom smi­slu etič­ki pra­vac ko­ji sma­tra da je ču­lo uži­va­nje svr­ha i mo­tiv ce­lo­kup­nog ljud­skog de­la­nja:

Da li su lju­di ko­ji
vi­še uži­va­ju u
tu­đoj ne­sre­ći sa­mo
pre­do­zi­ra­ni he­do­ni­sti?

Još sup­til­ni­ji kon­trast­ni stil­ski mo­tiv na­la­zi se u afo­ri­zmu o iz­daj­stvu. Pred­ra­su­de, mi­sti­ci­zam, po­kva­re­na ma­šta i bo­le­sne fan­ta­zi­je lju­di pr­lja­vog po­na­ša­nja mno­go ko­ga su ne­vi­nog čo­ve­ka od­ve­li na gu­bi­li­šte. U hri­šćan­stvu pri­mer iz­daj­stva je pru­že­ni pot­ka­zi­vač­ki prst Ju­de na Isu­sa Hri­sta, po­sle če­ga je usle­di­lo nje­go­vo ras­pe­će. Od re­či ča­snost u zna­če­nju: po­šte­nje, u afo­ri­zmu o iz­daj­stvu gra­di se neo­lo­gi­zam ča­sno­lju­blje, ko­ga ne­ma u reč­ni­ku. Na ba­zi jet­kog kon­tra­sta ko­jim se naj­pre is­ti­če sva kob lo­še oso­bi­ne kod lju­di, sle­di kon­sta­ta­ci­ja na­to­plje­na isus­hri­stov­skim smi­slom za pra­šta­nje iz­da­nog li­ka či­ja je ute­ha tim bli­sta­vi­je bo­gat­stvo sop­stve­ne če­sti­to­sti:

Iz­daj­stvo je ne­ga­tiv
ča­sno­lju­blja. Bez
Ju­de ni Hri­stov lik ne
bi u na­ma za­bli­stao
pu­nim sja­jem.

Go­vor me­ta­fo­ra­ma u sklo­pu afo­ri­stič­ke mi­sli jed­na je od glav­nih od­li­ka ove zbir­ke. Alu­ziv­na ale­go­ri­ja je ta­ko­đe jed­na od ori­gi­nal­nih od­li­ka. Iz kru­ga du­hov­no­sti afo­ri­stič­ko zna­če­nje se pre­no­si u krug sen­ten­ci­o­zno­sti. Pe­sni­štvo ima pre­vas­hod­nu ulo­gu u stva­ra­la­štvu Ve­ri­ce Ta­dić. Za­to se i ova zbir­ka mo­že tu­ma­či­ti kao lir­ske afo­ri­stič­ke mi­ni­ja­tu­re.

Afo­ri­zam ove zbir­ke raz­vi­ja se iz epi­gra­ma. Kat­ka­da od­zra­ču­je ve­ćom du­hov­no­šću, kat­ka­da oda­je od­raz znat­ni­je smi­sle­ne sen­ten­ci­o­zno­sti. Uvek je lir­ska mi­ni­ja­tu­ra. Od po­slo­vi­ca raz­li­ku­je se po me­ta­fo­rič­kom uslo­žnja­va­nju, to jest na­go­ve­šta­jem dis­tan­ce od jed­no­stav­no­sti na­rod­ne po­slo­vi­ce. I ova­ko ka­zi­va­ni mi­ni­ja­tur­ni sen­ten­ci­o­zni tek­sto­vi la­ki su za pam­će­nje i osta­će traj­na vred­nost knji­žev­nog stva­ra­la­štva Ve­ri­ce Ta­dić i du­hov­no­sti na­ro­da ko­me pri­pa­da.
 

nazad