Iz novih knjiga

Laura Barna

CRNO TELO

(„Zavod za udžbenike“, Beograd, 2010)
 

Horgoš, nedelja, 11. maj 1997.

Tog pre­kret­nič­kog pro­le­ća, ka­kvo, ve­ru­jem, sva­kog od nas bar jed­nom u ži­vo­tu za­de­si, ka­da se li­ce na­klo­no obr­će na­lič­ju da bi se ko­nač­no zgléda­li, i ka­da ono što pri tom vi­de jed­no u dru­go­me na­gna nji­ho­va sop­stve­ni­ka da se ma­ši za olov­ku i pa­pir... da­kle, za­pi­su­jem u be­le­žni­cu od iza­zov­no cr­ve­ne ko­že kao cr­ve­ni Dnev­nik či­ta­nja Me­ri­lin Mon­ro, ko­ji je ne­stao bez tra­ga i ni­ka­da ni­je pro­na­đen ni­ti do­či­tan; pri­me­ću­jem de­ta­lje, slo­bod­no de­ta­lji­šem (je­dan od ne­bro­je­no za­tu­re­nih po­klo­na): elem, ta­kvog pro­le­ća pri­sti­goh već do­sta umor­na i ra­se­ja­na u rod­nu va­roš na sa­moj ma­đar­skoj gra­ni­ci. Za mnom su se uz pre­ja­ku gun­gu­lu, osvet­nič­ki, na­rav­no, vu­kle tri­de­set i tri go­di­ne, uspe­šna ka­ri­je­ra mod­nog kre­a­to­ra, ne­u­speo brak, hen­di­ke­pi­ra­no de­te (ne kri­jem, i po­lu­na­pu­šte­no), i ne­u­o­bi­ča­je­na di­jag­no­za uva­že­nog, pre­sku­pog be­o­grad­skog psi­ho­te­ra­pe­u­ta – ma­ni­ja go­nje­nja.

Ono ma­lo sreć­nog de­tinj­stva, što sam ga tek na mo­men­te mo­gla pri­zva­ti, za­u­vek je okon­čao kob­ni udes na auto­pu­tu Be­o­grad – Su­bo­ti­ca. Te no­ći pre­pu­ne vla­ge ostah sa­ma (bi­lo mi je ne­pu­nih se­dam) iako se ba­ba Sta­me­na svoj­ski tru­di­la da po­vra­ti uspe­lu fa­zu ma­te­rin­stva, vre­me ka­da se je­di­no ose­ća­la ko­ri­snom. De­da Lju­ban se dr­žao po stra­ni. Po ceo dan puć­kao je lu­lu od gra­bo­vi­ne, pro­kri­jum­ča­re­nu iz Gac­kog; za­va­ljen u du­bo­ko ka­na­be u sti­lu bi­e­der­ma­i­er (za­te­če­no u ku­ći sa još ne­ko­li­ko ko­ma­da stil­skog na­me­šta­ja); oko nje­ga se ši­rio opor vonj her­ce­go­vač­ke kr­dže (sâm Bog zna ka­ko ju je na­ba­vljao). Je­di­no je vo­leo po­kat­kad da ko­men­ta­ri­še tre­nut­na de­ša­va­nja, ne­ve­za­no, to­bo­že ne­za­in­te­re­so­va­no ce­dio je kro­za sti­snu­ta žu­ta zu­ba­la za­je­dlji­ve upa­di­ce, zbog ko­jih bi ba­ba Sta­me­na uvre­đe­no ću­ta­la sve do su­mra­ka. Uve­če bi se krat­ko brec­nu­la: „Ve­če­ra!”, i to bi bi­lo sve.

Sle­de­će je­se­ni po dru­gi put ostah sa­ma. Ba­bi Sta­me­ni je na­pra­sno po­su­sta­lo, sta­lo sr­ce; de­da Lju­ban je umro po­sle ne­pu­na tri me­se­ca; ka­žu: ča­mo­ti­nja ga ubi­la. Nad te­skob­nu va­roš, te no­ći, nad­vi­la se ma­gla; vla­ga mi se za­u­vek na­sta­ni­la u ko­sti­ma; s ga­đe­njem i stra­hom do­če­ki­va­la bih ki­še. I ka­ko to lo­gi­ka pa­ra­dok­sa na­la­že, usko­ro sam im se pri­vo­le­la. Nji­ma. Ki­ša­ma. I po­no­vo sam pri­pa­la dru­go­me – tet­ki Zla­ti, ve­či­toj uda­va­či, in­tri­gant­noj me­snoj le­po­ti­ci. Na­pu­sti­la sam rod­ni grad, oti­šla u Su­bo­ti­cu; iz­ne­na­da, bez na­go­ve­šta­ja osta­vi­la sam sve one stva­ri ko­je su mi mno­go zna­či­le, dr­ža­le u na­preg­nu­tom di­ja­lo­gu; fi­ju­kao je vla­žan ve­tar niz iz­lo­ka­ne uli­ce, zvo­ni­la su si­va zvo­na te­skob­ne va­ro­ši; u ku­ći je osta­lo još do­sta ne­sno­sne pro­ma­je. Ni­sam ose­ća­la bol, sa­mo mi se ne­ka­kva ti­ha bo­ja­zan, ko­ju de­ca sa­vr­še­no ume­ju da ose­te, ti­ska­la u gru­di­ma, ja­san strah na­pu­šte­nog. Sta­ja­la sam usa­mlje­na, iz­dvo­je­na, ni­sam re­kla ni zbo­gom.

„Šta bi ti vo­le­la da bu­deš kad po­ra­steš?”, pi­ta­la me tog ju­tra tet­ka Zla­ta.
„Umet­nik.”
„Hm, umet­nik. Do­bro, a ka­kav umet­nik?”
„Mod­ni.”
„Mod­ni?”
„Da.”

I po­sta­la sam umet­nik. Kao ve­tar se kre­ta­la ku­li­sa­ma mod­nih pi­sta; pro­no­si­la od­ra­ze raz­bi­je­nog fol­klo­ra go­le­ti ko­je ni­ka­da ni­sam po­se­ti­la, rav­ni­ce ko­ju ni­ka­da ni­sam do­volj­no za­vo­le­la a da bih se ose­ća­la ce­lom.

„Iz­gle­da da je baš sve kao pre”, lo­vim svo­je re­či kao tu­đe, dok užur­ba­no (ni sa­ma ne znam zbog če­ga, kao da od ne­ko­ga be­žim) gra­bim niz uske so­ka­ke s kra­ja mar­ki­ra­ne klu­pa­ma bez na­slo­na. Čud­no da ih uop­šte i pra­ve bez na­slo­na; ne­u­dob­no je se­de­ti sa­ti­ma bez oslon­ca. Var­ljiv iza­zov! „Ni­su one za plan­do­va­nje”, ob­ja­sni­la je ono­mad ba­ba Sta­me­na, „one su tu da s njih bud­ne gla­ve pro­ma­traš.”

Stva­ri se me­nja­ju, uče­sta­lo, raz­li­či­to, i ako se jed­nom ve­že­te za njih, za­u­vek osta­je­te pre­ćut­ni sa­ve­zni­ci; one se ude­va­ju u va­še ži­vo­te, vi u nji­ho­ve, ta­man ono­li­ko ko­li­ko i že­li­te: mr­žnjom, lju­ba­vlju, sve­jed­no.

„Ja ne že­lim... bo­že moj, sve je ta­ko pro­kle­to isto.”

Ali one su že­le­le; pro­ga­nja­le su me sve ove go­di­ne, bez mi­lo­sti ši­ba­le osu­da­ma pre­zre­nja i osor­ne za­vi­sti.

„Bez­du­šni­ce!”

Pro­šlo je pu­nih še­sna­est go­di­na; a šta bih im i re­kla da sam ko­jim slu­ča­jem smo­gla sna­ge i pre­va­zi­šla ži­ve gu­te je­da što su se va­lja­le gr­lom; od njih sam pro­zu­klo go­vo­ri­la, glas mi se gu­bio, na mo­men­te pu­cao. Da im pri­čam ka­ko sam po­sta­la sjaj­na zve­zda be­o­grad­skog džet-se­ta, ka­ko su mi mod­ne re­vi­je gla­mu­ro­zne, do po­sled­njeg me­sta is­pu­nje­ne fa­ca­ma o ko­ji­ma su s ne­skri­ve­nim uva­ža­va­njem ša­pu­ta­li, di­vi­li im se iz pri­kraj­ka i uz sr­dač­nu za­vi­dlji­vost, i te ka­ko vo­le­li. „Pih! Že­ne, pa uspje­šne”, bez sum­nje bi bio de­da Lju­ba­nov ko­men­tar; a mo­žda bi i nje­ga, da je ko­jim slu­ča­jem po­ži­veo, one iz­me­ni­le. Jed­no­ga da­na do­neo je be­lo uštir­ka­no plat­no na ko­me je cr­ve­nim kon­cem bi­la iz­ve­ze­na na­sme­ja­na že­na sve­že on­du­li­ra­na; var­ja­čom je raz­dra­ga­no za­ma­hi­va­la po šer­pi. Na pre­ga­či je sit­nim slo­vi­ma pi­sa­lo:

Do­ma­ći­ce ma­nje zbo­ri da ti ru­čak ne za­go­ri

Do­neo Lju­ban od Ilon­ke, ras­pu­šte­ni­ce; sa­ma ga ve­zla ugla­stom ći­ri­li­com, iako osim dôbar dan, s te­škim ma­đar­skim na­gla­skom, je­dva da je vi­še ume­la išta na srp­skom da sro­či. Oću­ta­la bih za­si­gur­no i ono „mod­ni kre­a­tor”, zvu­či bez­bo­žno, jav­no, kur­vin­ski, po­dat­no. A i ka­ko da ob­ja­snim či­me se to ba­vim, ta­ko va­žnim, ot­me­nim, zbog če­ga sav onaj svet iz elit­nog ta­bo­ra bez­gla­vo na­gr­će na sva­ku re­vi­ju. Če­mu?

„Do đa­vo­la s tim! do­đa­vo­la i s ovim do­la­skom! do đa­vo­la s pro­kle­tim go­ni­či­ma!”

U Gru­pi je, do­du­še, po­sto­jao je­dan ta­kav slu­čaj; se­ćam se čak i di­jag­no­ze: ma­nič­no-de­pre­siv­na psi­ho­za. Dav­no. Le­puš­kas­tu ti­nej­džer­ku pro­ga­nja­li su du­ho­vi ku­će u ko­joj je ži­ve­la; na se­an­se je do­la­zi­la ave­tinj­ski ble­da, one­mo­ća­la, gle­da­la kroz pri­sut­ne po­mu­će­no ne­kim tu­đim urok­lji­vim po­gle­dom; us­po­re­no po­me­ra­la te­lo kao da joj ni­je pri­pa­da­lo, a li­ce joj nad­me­no op­se­le su­jet­ne spo­do­be ku­će; na mo­men­te bi se še­ret­ski is­ke­zi­le bes­krv­nim us­na­ma; po­ne­ka­da su iz njih tut­nja­li gla­so­vi: du­bo­ki, od­mah po­tom ta­nuš­ni, než­ni; ni­ka­da se po­uz­da­no ni­je zna­lo ko je ko, a kad je ona.

Za­u­sta­vih se pred por­tom Sve­tog Pe­tra i Pa­vla. Pri­me­ću­jem, ne­znat­no su pre­u­re­di­li va­ro­ški trg. Da! Po­se­kli su pla­ta­ne, oni ne­do­sta­ju; ko­nač­no se sa­svim do­bro vi­deo ulaz u Dom kul­tu­re, tik uz ba­kal­ni­cu Al­du­sa Han­ze­na, baš ka­ko je, gun­đa­ju­ći, od­u­vek zah­te­vao. „Di­van da­re­žlji­vi star­čić”, šu­ška­le su do­ma­ći­ce iz­la­ze­ći iz ba­kal­ni­ce s pre­te­škim zem­bi­lji­ma, oba­ve­zno us­put ras­pre­da­ju­ći o nje­go­voj iz­ra­zi­toj če­sti­to­sti – s ger­man­skom pre­ci­zno­šću od­me­ra­vao je gru­me­nje sme­đeg še­će­ra ili rol­ni­ce mi­ri­šlja­vog ci­me­ta, tu­ca­ne lju­te pa­pri­ke, oštro ku­ku­ru­zno bra­šno, tra­ka­sto sec­kan du­van... Ali ne­ka­da bi ih sve to iz­be­zu­mlji­va­lo, ne­str­plji­vo su cup­ka­le, uda­ra­ju­ći ši­lja­tim pot­pe­ti­ca­ma o dr­ve­ni pa­tos, ner­vo­zno oči­ma ša­ra­le pre­ko pre­pu­nih ra­fo­va. „Isu­se, Ol­di” (ta­ko su ga iz mi­lo­šte pro­zva­le: Ol­di, Ol­di­ka), „tvom ce­pi­dla­če­nju baš ni­kad kra­ja.” Oba­ve­zno je po­sle do­si­pao da va­lja­no pre­teg­ne. A one su ga iskre­no vo­le­le pro­sto­du­šnom lju­ba­vlju po­no­si­te ma­te­re, ko­jom ona usre­ću­je upor­nost i do­bro­tu svo­ga če­da. Me­ni je nu­dio svi­le­ne bom­bo­ne, ret­ko i ze­le­nu li­za­li­cu od ko­je su mi du­go po­sle bri­de­la nep­ca le­de­nom je­zom. Ubr­zo sam ze­le­ne li­za­li­ce po­ve­zi­va­la s be­lim ko­ver­ta­ma; do­no­sio ih je kra­ka­ti po­štar s vre­me­na na vre­me, uru­či­vao ih ne­ka­ko zna­čaj­no, ne pre­sta­ju­ći da se za­go­net­no osme­hu­je, po­tom bi za­do­volj­no uz­ja­hao bi­cikl, s ne­ve­ri­com sti­skao po­za­ma­šnu na­poj­ni­cu uz gru­di; a sta­rac je od­la­zio pod pult; li­cem mu je pro­ve­ja­va­la ve­se­la raz­dra­ga­nost de­te­ta ko­je je s mu­kom ostva­ri­lo svoj na­um. Že­ne su od­mah smi­sli­le, a za­što i ne bi: „Jad­nik, ona ta­mo, on ‘va­mo!” One ma­što­vi­ti­je, sklo­ne in­tri­ga­ma, pri­ču su za­či­nja­va­le mi­ste­ri­jom ne bi li joj mi­to­lo­gi­zo­va­li zna­če­nje, go­vor­ka­le ka­ko se dvo­je osta­re­lih lju­bav­ni­ka sa­sta­je u po­ta­ji „ta­mo iza”, kod go­le­mog du­da, na ni­či­joj ze­mlji; ne­spret­no pri tom po­gle­du­ju­ći na gra­ni­cu.

„Ali če­kaj, če­kaj, kra­sna de­voj­či­ce, evo uzmi, ovo” pr­vo mo­raš da pro­či­taš; ka­da bu­deš vra­ća­la, do­bi­ćeš još tri – ze­le­ne”, pru­žio mi je ta­da po­žu­te­lu knji­gu baj­ki Han­sa Kri­sti­ja­na An­der­se­na; mi­ri­sa­la je na me­mlu. Na­rav­no, ni­je tre­ba­lo da me pot­ku­plju­je svi­le­nim bom­bo­na­ma, ni­ti ze­le­nim li­za­li­ca­ma što su pri­jat­no hla­di­le nep­ca; iona­ko sam bi­la op­ča­ra­na ma­gi­jom naj­ču­de­sni­jih pri­ča, da­ni­ma ni­sam mo­gla da se odvo­jim od njih; op­se­da­li su me ko­je­ka­kvi fan­ta­zmi ta­ko stvar­no da sam već po­či­nja­la kao oma­đi­ja­na da im se pot­či­nja­vam. I sve una­o­ko­lo na­jed­nom je sta­lo da oži­vlju­je. „Opet! to ti je – što ti je”, pro­ko­men­ta­ri­sao bi de­da Lju­ban, „kad te ono, sin­ko, s če­ti­ri na­u­či­še či­ta­nju, pa ti sad gla­vu pu­ne, a gla­va ze­le­na, pih! Još te ‘ra­ne stranj­skim za­mla­ta­ma.”

„Ta­to, za­što či­ka Han­zen ima ta­ko neo­bič­no ime, ba­ba ve­li da je tu­đin­sko?”, pi­ta­la sam oca.
„Ha! Sta­ri do­bri Han­zen je po­slao no­vu knji­gu; vi­di, vi­di, baj­ke”, re­če on ume­sto od­go­vo­ra. „No, hajd­mo da je či­ta­mo za­jed­no.”
„Ali, za­što?”, ni­sam od­u­sta­ja­la.
„Za­to što je go­spo­din Al­dus Han­zen za­i­sta tu­đi­nac.”
„Ka­ko on­da ži­vi sa na­ma?”
„Hm, ka­ko, ka­ko!?”
„Či­ka Han­zen ka­že da pa­li­drv­ca u pro­mr­zlim ru­či­ca­ma Ma­le pro­da­va­či­ce oži­ve i či­ne ču­da.”

Trg je bio pust. Ne­ko­li­ko iz­glad­ne­lih pa­sa spo­ro se vu­klo sa­mot­nim so­ka­ci­ma (nji­ma se ni­ka­da s po­u­zda­no­šću ne mo­gu od­re­di­ti raz­da­lji­ne, sa­mo ose­ća­nje ne­stvar­ne pri­sno­sti i po­zna­tog). Iz­ne­na­da se iz bir­ti­je „Ve­se­li sa­laš” za­ču­še po­tmu­li zvu­ci čar­da­ša.

„Još je tu!”

Na­vra­ća­li bi­smo u nju sva­ko­dnev­no; po­ne­kad i vi­še pu­ta na dan. Otac i ja. „Ve­se­li sa­laš” ni­je bio tek obič­na bir­ti­ja; u njoj su se, pri­me­ri­ce, mo­gli u sva­ko do­ba pro­na­ći naj­u­ku­sni­ji i naj­ve­ći čo­ko­lad­ni ku­glo­fi, što su po kit­nja­stom iz­gle­du pa­ri­ra­li čak i onim pe­štan­skim. Ne­ret­ko se tu po­ga­đa­la zim­ni­ca, su­šio du­van, ni­za­le o konj­ske ko­stre­ti lju­te pa­pri­či­ce i di­vlje ja­bu­ke, pa­za­ri­le svinj­ske po­lut­ke ili gu­ske za pra­zni­ke, srp­ske sla­ve; a va­dio je ga­zda Ja­noš iza te­zge tek pri­sti­gle mo­de­le šik-ko­sti­ma, ba­ti­sta­ne blu­ze, ode­la od naj­fi­ni­jeg što­fa, iz su­sed­ne Pe­šte ili Bu­di­ma. „Dve so­de!”, vik­nuo bi otac, to­bo­že lju­ti­to tre­snuo ša­kom o sto, što mi je dno sto­ma­ka go­li­ca­lo po­mu­će­nim ose­ća­njem ra­do­sti i stra­ha isto­vre­me­no. Ga­zda Ja­noš bi sav pra­šnjav hra­mao iz po­dru­ma u ko­ji je sa­mo on ula­zio. „Ga­zda, na­pu­ni­de ove si­fo­ne, do vr­ha! Ma šta li sa­mo skri­vaš u toj iz­bi?” I ta­da se na­o­či­gled ša­re­nog dru­štva be­ća­ra, za­o­sta­log još od pro­šle no­ći, od­i­gra­vao pra­vi prav­ca­ti ri­tu­al. Po­te­kli bi pr­šta­vi me­hu­ri­ći niz mut­no­ze­le­ne dvo­li­tre­nja­ke, a slat­kast mi­ris sum­po­ra po­ti­rao bi du­van i znoj. Od bir­ti­je do ku­će ča­ro­li­ja je la­ga­no ne­sta­ja­la; mut­no­ze­le­ni si­fo­ni po­sta­ja­li su obič­ne bo­ce, čak su i mi­ri­si na­pra­sno iš­či­le­li, a pr­šta­nje se sta­nji­lo u jed­no­lič­no zu­ja­nje. Od­la­ga­li su ih doc­ni­je u ba­šten­sku drv­na­ru, na dno sta­la­že ob­lo­že­ne ma­snom har­ti­jom, za­jed­no sa dže­mo­vi­ma, pre­zre­lim du­nja­ma i kom­po­ti­ma. Uvek je bi­la za­klju­ča­na; ali po­sto­jao je je­dan skro­vi­ti otvor za ko­ji sam sa­mo ja zna­la. Čar­dak. Is­te­za­la bih te­lo kao lu­ka­va mač­ka; ušu­nja­la se. Na vr­hu sta­la­že s ma­snom har­ti­jom osta­vlja­ne su one naj­u­ku­sni­je, u ma­lim dunst-te­gla­ma. Čak su i pa­ko­va­ne na po­se­ban na­čin: pr­vo ce­lo­fan, pa rec­ka­vo plat­no s cr­ve­nim ili ze­le­nim kva­dra­ti­ći­ma, ve­što sa­pe­to ša­re­nom vu­ni­com.

Dla­no­vi mi se ovla­ži­še; zgra­bih me­sin­ga­nu kva­ku, svom sna­gom je od­gur­nuh od se­be. Iza šan­ka je iz­ne­na­đe­no pi­ljio du­go­no­gi ši­lja­ti mla­dić sa še­ret­skim br­či­ći­ma i kao hleb žu­tim zu­lu­fi­ma.

„Či­ka Ja­noš?”, upi­tah i sme­sta se po­ka­jah.
„Ko?”
„Ni­šta, ni­šta, opro­sti­te.”

Ši­lja­ti mla­dić po­tr­ča za iz­ne­nad­nim ple­nom, što mu je ta­ko ša­ša­vo iz­mi­cao iz ru­ku. Ne­spre­tan je, eto šta, su­vi­še za­ba­vljen še­ret­skim br­či­ći­ma, hleb­nim zu­lu­fi­ma. Ima li iče­ga po­ra­zni­jeg od pa­la­nač­ke učma­lo­sti po­mir­be­no pre­i­na­če­ne u var­lji­vu sre­ću; vre­me­nom uspo­ri po­kre­te, ule­nji mi­sli, ubr­zo se do­ti­ču raz­vu­če­no, ne­mar­no tro­mo, bez­na­de­žno.

„Go­spo­ji­ce!”

Br­zim ko­ra­ci­ma za­ma­koh za kri­vi­nu cr­kve­ne por­te. Za­zvo­ni­še od­ne­ku­da i si­vi zvo­ni­ci.

Da! Jed­nom su me pro­ga­nja­li mut­no­ze­le­ni si­fo­ni iz „Ve­se­log sa­la­ša”. Zvec­ka­li su pre­te­ći u krat­koj ko­lo­ni je­dan za dru­gim, upo­re­do su le­pe­ta­la pre­pa­ri­ra­na kri­la be­lih gu­sa­ka, vra­go­la­sto igra­le te­gli­ce kom­po­ta od du­nja i kaj­si­ja. Za­mr­še­ni su od­no­si čul­nih pred­me­ta; nji­ho­va čul­nost ži­vi po­zajm­lje­nim is­ku­stvom ko­je pri­a­nja na ne­rav­ne po­vr­ši, kao što bi se slo­je­vi vre­me­na (a njih is­ku­stvo baš sa­či­ni) ta­lo­ži­li u čvr­sti­nu ka­me­na. Čul­nost, a ne struk­tu­ra, ono je što im obez­be­đu­je ne­u­ni­šti­vost, več­nost, dej­stvo. „Osta­vi­te me! pre­kli­njem vas, idi­te, be­ži­te!”, vri­ska­la sam hi­ste­rič­no, oti­ru­ći s te­la le­plji­ve tra­go­ve ne­vi­dlji­vih ulje­za, ni­za str­mi­nu Bu­le­va­ra kra­lja Alek­san­dra; oku­pi­li se pro­la­zni­ci; jed­na po­bo­žna sta­ri­ca se čak ovlaš pre­kr­sti­la; mla­dić s ni­sko na­tu­če­nim ka­ro kač­ke­tom je­di­ni je pri­tr­čao, ne­žno mi ob­gr­lio drh­ta­va ra­me­na, ti­ho za­ši­štao: „Šššššt, oti­šli su, ne­ma ih”, iz­go­vo­rio je bla­go i ta bla­gost ne­znan­ca me je neo­če­ki­va­no smi­ri­va­la. Ipak sam na pre­po­ru­ku kuć­nog le­ka­ra su­tra­dan pri­šla Gru­pi. Pred­vo­dio ih je de­žme­ka­sti sre­do­več­ni psi­ho­te­ra­pe­ut (re­ko­še ta­da, du­še­bri­žnič­ki me tap­šu­ći po ra­me­ni­ma: „Ne bri­gaj, du­ši­ce, do­tič­ni je ve­o­ma uva­žen, i ve­o­ma, ve­o­ma skup, što po­seb­no na­gla­ša­va nje­gov zna­čaj i uva­že­nost, no vi­de­ćeš”). I, za­i­sta, ne­šte­di­mi­ce se uno­sio u sva­ku ma­ni­ju po­na­o­sob, pa i u mo­ju.

Ima­nje ga­zde Ili­je Šu­šnja­ra, her­ce­go­vač­kog ko­lo­ni­ste, tr­gov­ca du­va­nom i še­ćer­nom re­pom; za­krat­ko, po­stao je je­dan od imuć­ni­jih va­ro­ša­na; ni­je se zna­lo ko­li­ko ju­ta­ra ze­mlje po­se­du­je. „A doš’o s na­ma u zbje­gu, s tri san­du­ka, bo­že mi pro­sti!”, kr­sti­la se ba­ba Sta­me­na. I sad kad raz­mi­šljam o njoj – ta že­na ni­je pre­sta­ja­la da se kr­sti. „Li­či­li, ‘na­ko ga­ra­vi na one mr­tvač­ke”, do­vr­ši­la je i ne­moć­no se stro­va­li­la na so­fu.

Str­goh s ka­pi­je đur­đev­dan­ski ve­nac od uple­te­nog ku­ku­re­ka; opet je ve­ći i lep­še uple­ten od osta­lih; od­u­vek me je ma­mio, baš taj, Ili­je Šu­šnja­ra. U te­skob­noj va­ro­ši, van sva­ke sum­nje, uspe­va­lo se si­li­nom čuv­sta­va pri­vu­ći že­lje­no. U idu­ćem mo­men­tu, su­da­rih se li­cem u li­ce s ga­zda Ili­jom. Osta­rio je, ose­deo, ne­ka­ko se sma­njio, po­gr­bio, iako je u vi­žlja­stoj po­ja­vi bi­lo i te ka­ko one že­sti­ne i mu­žev­no­sti što je na­pad­no op­se­da­la va­ro­šan­ke, pod­jed­na­ko Ma­đa­ri­ce, Srp­ki­nje i Ne­mi­ce.

„Ni­je li to mo­je, grd­na?”, upi­ta stro­go.
„Je­ste”, pro­mu­cah po­kaj­nič­ki; krv mi se sev­no sju­ri­la u li­ce. Po­mi­slih na usa­mlje­ni ras­cva­li cvet ma­ka s le­di­ne, i ob­u­ze me žal pred cr­ve­nom ima­gi­na­ci­jom uča­u­re­nom u bez­mer­nu sa­mo­ću. Od­u­vek sam ose­ća­nja isli­ka­va­la bi­zar­nim sli­ka­ma. Ne­ka go­le­ma tu­ga ras­pro­str­la mi se po gru­di­ma, ona ko­ja od sra­ma do­la­zi. „Iz­vi­ni­te, ni­sam hte­la, ja...”, tut­nuh ve­nac u vi­žlja­ste ša­ke ko­je se od­ne­ku­da na­đo­še sa­svim bli­zu mog li­ca.
 

nazad