Iz novih knjiga

Vladimir Radić

POSLE SVIH OVIH GODINA

(„Alma“, Beograd, 2010)
 

PRAVA DEVOJKA

Bi­lo je do­bro, u stva­ri ni­je bi­lo lo­še, mo­glo je i ta­ko, na­ro­či­to ka­da pro­đe ne­ko­li­ko da­na, kao što je pro­šlo sa­da ... sed­mi­ca ili dve ... i ako bi se još ma­lo po­pi­lo, i ako bi se noć spu­sti­la, i ako bi svi­ra­la ne­ka ti­ha, pri­jat­na me­lo­di­ja...  Nje­na su sto­pa­la bi­la čvr­sto oslo­nje­na na će­be na ko­jem su le­ža­li, no­ge po­vi­je­ne u ko­le­ni­ma, nje­go­ve iz­me­đu njih i oni su po­me­ra­li ku­ko­ve rav­no­mer­no u krug i on­da: na­pred i na­zad, i na­pred i na­zad, i ona je ma­lo za­ste­nja­la, ne­ko­li­ko gr­če­vi­tih po­kre­ta, sve br­žih i br­žih, krat­kih, ne­ki ne­mir i slut­nja, drh­taj i grč, i je­dan još, i još, i ta­ma. I on­da olak­ša­nje i smi­raj.

Raz­dvo­ji­li su se, da­ske is­pod njih su krc­ka­le.

„Tvr­do je“, ka­že Sa­ša. „Žu­lja.“ Tr­lja ra­me. „Ipak je bi­lo le­po, na ne­ki svoj na­čin.“ Le­ža­li su na će­be­tu, na po­du. Bi­li su u ba­šten­skoj ku­ći­ci. Bi­lo je po­pod­ne i zra­ci sun­ca pro­la­zi­li su kroz uske pro­re­ze na dr­ve­nim kap­ci­ma. Tam­nopla­ve za­ve­se bi­le su pro­ša­ra­ne uskim tra­ka­ma sve­tlo­sti.

„Ne bi se baš mo­glo re­ći ka­ko se ze­mlja po­kre­nu­la“, pri­me­ti Ta­nja.  Za­ba­ci­la je ko­su vi­so­ko iz­nad gla­ve.

Sa­ša je oti­šao do la­va­boa, ski­nuo pre­zer­va­tiv i ba­cio ga u kan­tu za ot­pat­ke, oprao se.
Ta­nja je pre­ba­ci­la će­be pre­ko ku­ko­va, okre­nu­la se zi­du.
Sa­ša se vra­tio. „U po­čet­ku je ta­ko, ali po­sle bu­de bo­lje, to svi ka­žu.“
Okre­nu­la se nje­mu. Na obra­zu na­bo­ra­ne li­ni­je – tra­go­vi ja­stu­ka. „Ni­je baš to­plo“, re­če Ta­nja. Na­vu­kla je će­be  pre­ko gru­di. Bi­la je ble­da. „Ni­je mi ja­sno če­mu baj­ke o to­me“, ka­že.

„Go­vo­ri se ka­ko to ide po­ste­pe­no, ona­ko ka­ko se part­ne­ri upo­zna­ju. Ma­lo po ma­lo, ko­rak po ko­rak. Ka­žu ka­ko po­sle bu­de div­no. Tre­ba li, ipak, ra­ši­ri­ti kamp-le­žaj?“, pi­ta Sa­ša.
„Ne znam, tre­ba ići. Re­kli smo.“
„Bi­će nam udob­ni­je“, re­če Sa­ša. Gle­da Ta­nju. „To ne­će bi­ti pre­kr­šaj na­šeg do­go­vo­ra. Ne­će ... zar ne? Tu ne­će bi­ti ni­šta.“
„To je sa­da sve­jed­no.“ Ta­nja je usta­la. Umo­ta­la se u će­be. On ra­ši­ri le­žaj, i oni sed­nu na nje­ga, za­gr­li Ta­nju. „Ko­nač­no smo za­i­sta za­jed­no. Mo­ja pra­va de­voj­ka!“
„Sa­mo ne­ka se tvo­ja pra­va de­voj­ka ne spo­tak­ne na jed­nu pra­vu pla­stič­nu ča­ši­cu sa jed­nim pra­vim po­klop­či­ćem na ko­me sto­ji nje­no pra­vo ime, kod jed­ne pra­ve dok­tor­ke, i na kra­ju ne bu­de je­dan pra­vi, ve­se­li na­laz“, ka­že Ta­nja.

Ta­nja se pr­va spre­mi­la, Sa­ša je još uvek ote­zao, po­žu­ri­va­la ga je.
Sta­vi­la sun­ča­ne na­o­ča­re i on­da su iza­šli na­po­lje. Pro­šli su ne­ko­li­ko uli­ca, pro­šli po­red par­ka, po­red fa­kul­te­ta. Uko­so, pre­ko pu­ta glav­ne zgra­de sa ske­la­ma, cve­ća­ra – još otvo­re­na.

Is­pred njih u cve­ća­ri, že­na u cr­ni­ni, ima­la je ble­de na­bo­ra­ne obra­ze i ko­ža joj je bi­la mli­ta­va, na­bo­ra­na. Ni­je mo­gla da se od­lu­či oko cve­ća. Ima­la je se­du ko­su dig­nu­tu u pun­đu. Ku­pi je­dan bu­ket i iza­đe na­po­lje.
Bi­li su na re­du.
Ta­nja i pro­da­va­či­ca su pa­žlji­vo oda­bi­ra­le cve­će i ze­le­ne gran­či­ce ko­je bi išle naj­bo­lje uz taj bu­ket. Ta­nja go­vo­ri: „Ne, ni­je ni­ka­kav ro­đen­dan ...“, i ka­že: „Sta­ri­ja go­spo­đa ...“ i, da­lje: „Mi­slim, ne ... ni­je aler­gič­na, ne, si­gur­no ni­je, zna­la bih ako je­ste ... “ i pro­da­va­či­ca je mo­gla pre­po­ru­či­ti ovo cve­će i mo­gla je pre­po­ru­či­ti ono ši­blje i te tra­ke, kao i ma­šnu i pro­vid­ni pa­pir s tač­ki­ca­ma. „Ja­ko je tra­žen“, ka­že.

Iza ogra­de, iza cve­ća­re – re­do­vi spo­me­ni­ka. Na ne­kim oval­ne plo­či­ce sa sli­ka­ma, na dru­gim sa­mo tekst. Slo­va po­zla­će­na. Na jed­nom spo­me­ni­ku, is­pod kr­sta go­ri sve­ća. Is­pred sve­će – že­na u cr­ni­ni. Ima­la je se­du ko­su dig­nu­tu u pun­đu. Mli­ta­vi, na­bo­ra­ni obra­zi.

„Ti me­ne uop­šte ne slu­šaš“, ka­že Ta­nja. „Pri­znaj!“
„Ka­ko ne slu­šam? Slu­šam te.“
„Šta sam zad­nje re­kla?“
„Ka­ko je ha­lji­na bi­la du­ga ... s krat­kim ru­ka­vi­ma ... na vo­la­ne.“
„A bo­ja?“
„Be­la, na­rav­no.“
„Šta sam još re­kla za bo­ju?“
„Ni­šta, sa­mo ka­ko je be­la.“
„Šta sam re­kla s čim se sla­že?“
„Sa nje­nim ci­pe­la­ma.“
„Ne to, po­sle ci­pe­la. Šta sam re­kla sa či­me se ja­ko do­bro sla­ga­la?“

Ta­nja je sta­la, sta­de i on. Nje­gov lik se ogle­da u nje­nim sun­ča­nim na­o­ča­ri­ma. „Naj­bo­lje od sve­ga! Šta je to bi­lo?“

„Sa ... bu­ke­ti­ćem u nje­noj ru­ci ko­ji je ba­ci­la pre­ma va­ma, ali ga ti ni­si uhva­ti­la ... i ... sa bo­jom ... bo­jom ... nje­ne ko­se“, go­vo­ri Sa­ša ne­si­gur­no.
„Vi­diš ka­ko ne slu­šaš. Div­no se sla­ga­la s nje­go­vim tam­no­si­vim, go­to­vo cr­nim, ode­lom!“

Išli su da­lje. Ni­je ga vi­še dr­ža­la is­pod ru­ke. Gle­da­la je u tro­to­ar.

„Ta­nja, ti to mo­raš raz­u­me­ti. Ni­sam ja bio ta­mo. Ni­je la­ko do­ča­ra­ti se­bi ne­što ako ni­si ta­mo. Sve te de­ta­lje.“
„Ra­di se o to­me ka­ko to te­be ne in­te­re­su­je, i ka­ko ti uop­šte ne slu­šaš ka­da  se o to­me pri­ča, i ka­ko ti ne bi ta­mo oti­šao i da si bio po­zvan. O to­me se ra­di.“
Sa­ša za­sta. „Ali, šta bih ja ta­mo? Šta je ona me­ni? Šta je on me­ni? Šta su me­ni svi oni lju­di ta­mo? Šta sam ja nji­ma? Šta ja imam s tim nji­ho­vim ...“
Ta­nja je oti­šla još ne­ko­li­ko ko­ra­ka da­lje, on­da i ona za­sta.
„Ni­šta“, do­da Sa­ša.
„A ne­ka pra­vi­la? Ne­ki obi­ča­ji? Ne­ki red i si­gur­nost? Ono če­ga se dr­žiš i bu­de ti lak­še, ja­sni­je. Ne lu­taš, ne gre­šiš. I dru­gi to vi­de, ce­ne to, po­ma­žu ti, uz te­be su, pa­ze na te­be, šti­te te, po­hva­le te. Sve je to za te­be ni­šta!“
Išli su da­lje.
„A vi­diš, dru­gi su do­šli na ven­ča­nje“, re­če Ta­nja. „I to ra­do. Bi­lo je mno­go pa­ro­va.“
„Mo­gla si i ti na­ći ne­ko­ga ko bi ti pra­vio dru­štvo, ne­ko s kim bi ple­sa­la. On­da ne bi bi­la sa­ma.“
„Ni­sam ni bi­la.“
„Eto, vi­diš.“
„Dru­štvo mi je pra­vio je­dan Igor.“
„Le­po od nje­ga.“
„I iz­gle­dao je le­po.“
„On­da je sve bi­lo u re­du. Ni­je bi­lo do­sad­no.“
„Ne, ni­ma­lo. Bio je sla­dak. Bio je ja­ko za­ba­van.“
„I, u če­mu je on­da pro­blem?“
„Mo­glo je sve to oti­ći i da­lje od to­ga. Ni­je mo­ra­lo osta­ti sa­mo ta­ko ... na ple­sa­nju. On je hteo. Ne mi­sliš ka­ko bi to, on­da, ipak, bio ne­ki pro­blem?“
„Ne znam, mo­žda. Šta mi­sliš ti?“
„Ti mi­sliš ka­ko sam ja, mo­žda, ipak, tre­ba­la pu­sti­ti ne­ka to ide da­lje?“
„Ni­šta ja ne mi­slim, ni­sam bio ta­mo. Ja sa­mo ve­lim, ako ti je ta­mo bi­lo ta­ko le­po, ka­ko ti ka­žeš da je bi­lo .... ako je on hteo ... Ako je bi­lo i to­li­ko dru­gih le­pih pa­ro­va ... “

Sta­ja­li su na se­ma­fo­ru. Sve­tlo za pe­ša­ke je bi­lo cr­ve­no.

„Šta bi ti da sam ja za­i­sta oti­šla s njim? Ta­ko ... jed­no­stav­no.“
„To se de­ša­va.“
„De­ša­va se? Pa on­da ... ne­ka se de­si, mo­že­mo pu­sti­ti ... “
„Ako ti ta­ko že­liš.“

Na se­ma­fo­ru ze­le­no sve­tlo. Pe­ša­ci pre­la­ze pre­ko ras­kr­sni­ce.
Se­ma­for je po­no­vo cr­ven. Is­pred njih pro­la­ze auto­mo­bi­li. Njih dvo­je ću­te. Auto­mo­bi­li su sta­li. Opet se upa­li ze­le­no sve­tlo za pe­ša­ke.

„Ja ću sa­da pre­ći ovu uli­cu“, ka­že Ta­nja. Ni­je ga gle­da­la. „Ako je i ti pre­đeš za­jed­no sa mnom, on­da imam mom­ka. Ako je ne pre­đeš, on­da ga vi­še ne­mam.“
„Do­bro“, ka­že Sa­ša. „To je u re­du.“

Ta­nja je pre­šla na dru­gu stra­nu. Ni­je se osvr­ta­la.
On po­sto­ja ma­lo. On­da se okre­nu i vra­ti na­zad.

Te­ta Len­ka je otvo­ri­la vra­ta. „Ta­nja ... du­šo mo­ja!“ ka­že oza­re­no. „Do­šla si! Mi­sli­la sam ... “ Ta­nja joj pru­ži bu­ket. „Ru­že ... Ni­je tre­ba­lo. A Sa­ša?“ pi­ta Len­ka, mi­ri­šu­ći ru­že.
„Od nje­ga su. I od me­ne“, ka­že Ta­nja. „On se iz­vi­nja­va, što ni­je mo­gao da­nas. Ne­što kod ku­će ... ne­ki go­sti.“
Len­ka je uve­la Ta­nju u pred­so­blje.
„Do­ne­la sam vam sli­ke s ven­ča­nja Zden­ke Ba­roš“, ka­že Ta­nja.

Se­le su u go­stinj­sku so­bu i pi­le čaj. Ta­nja je iz­va­di­la fo­to­gra­fi­je i ra­ši­ri­la po čip­ka­nom stol­nja­ku.

„Ja­ko lep par“, ka­že Len­ka. „Kra­sno. I kod ma­ti­ča­ra, i u cr­kvi ... kra­sno. Naj­pre gim­na­zi­ja, on­da fa­kul­tet, sa­da le­ka­ri ... ka­žeš. Po­sle će de­ca. Ta­ko će bi­ti i kod te­be i Sa­še.“
Ta­nja se za­cr­ve­ni i Len­ka je po­mi­lo­va po ko­si. „Bi­će to. Ti si to za­slu­ži­la. Sve on vi­di i sve on zna“, po­ka­zu­je go­re pre­ma ne­bu.
 

nazad