REČI, ZEMLJA DEMBELIJA
...to njegovo
davno hrkanje...
... čavrljanje sa senima voćnjaka, šumorenjem,
odrešenim zracima sitosti, središta...
sanjivost u kojoj davno uzvitlana pleva,
zlatasta, ponovo odiše svežinom, a beskraj
se – sam od sebe – sabija u tihi svetli izdanak
svesti...
DAVNI CRTEŽ
naličje
blaženo ...
šaka latica, sve što je ostalo od
ranog proleća,
bujanja beline, odzraka sa krila docrtanih anđela:
tihotvorno
oro:
linije:
nevidljivi prištevi:
dakle, držati krik za zubima
polen
JESENJI PREDEO
... poče da opada još više zlatastog lišća
i blesnuše neke tihe niti... uskoro, sa novim
dahom povetarca ponovo sjajnuše tiha rasuta
vlakna... i tako, sve dok nismo izašli
iz polutamne šume i zakoračili na proplanak,
u buktanje zlata i plaveti, oko nas su sjajkale
i gasnule one niti, budeći, u dubinama svesti,
neke nejasne mirne slike koje su se preobražavale
u dašak zaogromnog zrenja, smisla...
POVODOM POZNATE SLIKE
tehnika utehe
... stabljike u snegu – gle,
isklijali
otajni zraci... bilo je to dovoljno:
belina dvorišta, poređenja...
neumoljivo, predelom lebdi
gromadni otvor krika,
ljeska poznim elipsama...
otima svom svetlošću svojom...
