Iz novih knjiga

Dušan Stojković

ŽUBOR METAFIZIČKOG

(„Altera”, Beograd 2010)
 

KOLAŽNI SUDBENIK

Srba Ignjatović

Na­ša po­e­zi­ja, kao i sva­ka dru­ga, na­lik je na ar­hi­pe­lag. Sva­ki zna­ča­jan pe­snik jed­no je ostr­vo. Za­mi­sli­te či­ta­o­ce ko­ji po­se­ću­ju taj ar­hi­pe­lag. Lo­gič­no je pret­po­sta­vi­ti ka­ko ne­će kro­či­ti no­gom na sva­ko ostrv­ce. Ko tre­ba da ih upu­ti na ne­za­o­bi­la­zna me­đu nji­ma? Ne­sum­nji­vo – kri­ti­ča­ri. Da bi ovi zna­li ko­ja se za­o­bi­ći ne sme­ju, tre­ba­lo bi da se upo­zna­ju sa svi­ma. Ra­de li to na­ši kri­ti­ča­ri po­e­zi­je, ra­de li to kri­ti­ča­ri po­e­zi­je uop­šte? Na­ža­lost, ne!

Jed­nom pri­hva­ćen i po­hva­ljen pe­snik kod nas se ne za­o­bi­la­zi la­ko. On ima pra­vo na go­to­vo neo­gra­ni­čen broj gre­ša­ka. O nje­mu se, po iner­ci­ji pi­še (uko­li­ko se o po­e­zi­ji pi­še). On se či­ta, pod uslo­vom da se kod nas po­e­zi­ja u pra­vom smi­slu re­či či­ta (či­ta da bi bi­la va­lja­no pro­či­ta­na; iš­či­ta­va). Onaj pe­snik ko­ji je, igrom slu­ča­ja, „pre­sko­čen” ili ne­do­volj­no uočen, ka­sni­je ve­o­ma te­ško (ako ika­ko) „osva­ja” ono me­sto ko­je mu, po vred­no­sti nje­go­vih pe­snič­kih ostva­re­nja, pri­pa­da. Ni­ma­lo slu­čaj­no, na­ša po­e­zi­ja ri­zni­ca je „slu­ča­je­va”. Ka­da se uka­že, ra­zlo­žno i uz po­moć pra­vih ar­gu­me­na­ta, ute­me­lje­no, da je ne­ki pe­snik ku­di­ka­mo zna­čaj­ni­ji ne­go što se mi­sli­lo do ta­da, to se ne pri­ma kao go­to­va či­nje­ni­ca. Mo­ra se do­ka­zi­va­ti na­no­vo. Na­knad­no „ot­kri­ve­ni” pe­sni­ci mal­te­ne su to sa­mo za one ko­ji su ih i ot­kri­li kao ta­kve (npr. Sve­ti­slav Ste­fa­no­vić za Mi­li­vo­ja Ne­ni­na ili Bran­ko Ve Po­ljan­ski za Alek­san­dra Pe­tro­va).

Pe­sni­ke tre­ba pre­po­zna­ti i kri­tič­ki vred­no­va­ti u tre­nut­ku ob­ja­ve nji­ho­ve po­e­zi­je. Kri­ti­ka ni­je na­knad­na pa­met, već mu­nje­vi­ta re­ak­ci­ja. Tra­di­ci­ja jed­nog pe­sni­štva, re­ci­mo srp­skog, si­ro­ma­šni­ja je ako ni­je po­pu­nje­no pra­zno me­sto ko­je bi pe­snik ko­ji se ne či­ta do­volj­no i o ko­jem se ne pi­še va­lja­no za­pre­mio.

Za­što ovo go­vo­rim / pi­šem? Za­to što sam ube­đen da je Sr­ba Ig­nja­to­vić (1946) ne sa­mo zna­ča­jan, već i ve­li­ki pe­snik srp­ske po­e­zi­je i za­to što mi se či­ni (bi­lo bi do­bro da mi se sa­mo či­ni) da ni­je či­tan ni pro­či­tan kao ta­kav.

Pe­sni­ci su, re­kli smo već, na­lik na ostr­va. Do­no­se, ima­ju ne­što oso­be­no zbog če­ga ih ne mo­že­mo po­br­ka­ti sa dru­gim pe­sni­ci­ma. Po­se­du­ju svo­je po­et­sko pi­smo. Naš za­da­tak se upra­vo i sa­sto­ji u to­me: raz­mr­si­ti po­ve­smo Ig­nja­to­vi­će­ve li­ri­ke i uka­za­ti na sa­stav­ni­ce ko­je je maj­stor­skom či­ne.

Na­ši pe­sni­ci se u po­sled­nje vre­me ja­ti­mi­ce od­lu­ču­ju da zbe­ru svo­je pe­sme. Uči­nio je to i Ig­nja­to­vić knji­gom Var­va­ri na Pon­tu (2000). Od­re­kao se, pri­tom, tri svo­je pe­snič­ke knji­ge: Ko­ji ne­ma­ju du­še (1971), De­se­ti krug (1975) i Rep­til/po­lip­tih (1983). Ni­je to bi­lo od­ri­ca­nje u pra­vom smi­slu re­či: uglav­nom bit­no pre­ra­đe­ne pe­sme in­kor­po­ri­ra­ne su u dru­ge zbir­ke (po­e­ma „De­se­ti krug”, na pri­mer, „usko­či­la” je u Ra­šljar). Var­va­ri na Pon­tu sa­sta­vlje­ni su od če­ti­ri „ko­nač­ne” knji­ge  (li­še­ne ci­klu­sne  po­de­le, ho­mo­ge­ni­zo­va­ne): Sla­gač­ni­ca (1981), Ra­šljar (1989), Zo­graf oštra sr­ca (1989) i Ga­ču­ći u no­vi vek (1993). Pe­ta Ig­nja­to­vi­će­va „ko­nač­na” knji­ga (nje­ni de­lo­vi bi­li su štam­pa­ni u Var­va­ri­ma na Pon­tu), Sud­be­nik, po­ja­vi­la se 2001. go­di­ne. Ovih pet zbir­ki, oku­plje­nih pod za­jed­nič­ki pe­snič­ki krov, či­ne Ig­nja­to­vi­će­vu ma­lar­me­ov­sku Knji­gu. Nu­de kao na dla­nu – her­me­tič­ku (da li je to pa­ra­dok­sal­no: her­me­tič­no na dla­nu) po­e­zi­ju ovo­ga auto­ra. Ig­nja­to­vić je na­pi­sao svo­je, oda­brao/sre­dio; na na­ma je da pro­či­ta­mo po­nu­đe­no (i bu­kval­no, i kri­tič­ki). Pr­vo što se, po na­ma, da uoči­ti ka­da se sa Ig­nja­to­vi­će­vom po­e­zi­jom „sret­ne­mo” je­ste kon­ci­znost / zgu­snu­tost nje­go­vih pe­sa­ma. No, i ta kon­ci­znost je „is­ko­še­na”. Naj­kon­ci­zni­ji srp­ski pe­snik ne­sum­nji­vo je Mom­či­lo Na­sta­si­je­vić. Ig­nja­to­vić ni­je na nje­go­vom tra­gu (Na­sta­si­je­vi­ća su, i to sa­mo do­ne­kle, sle­di­li Ra­do­mir Pro­da­no­vić i Sve­to­zar Br­kić, pe­sni­ci ko­ji su ga lič­no zna­li i na či­je pe­snič­ko for­mi­ra­nje je on i di­rekt­no, i pi­sa­njem i go­vo­re­njem o taj­na­ma pe­sni­ko­va­nja, uti­cao; ka­sni­je, naj­plo­do­tvor­ni­je, Ta­nja Kra­gu­je­vić i Bran­ko Ku­kić). Ig­nja­to­vi­će­va kon­ci­znost je dru­gog ti­pa. On se klo­ni dra­stič­nih in­ver­zi­ja, ar­ha­i­za­ci­je je­zi­ka i elip­si. Do­ka­zu­je da se mo­gu pi­sa­ti „gu­ste” pe­sme (re­či­ma je stvar­no te­sno u nje­go­vim po­li­va­lent­nim sti­ho­vi­ma) a da se ne mo­ra pri­tom bi­ti Na­sta­si­je­vić ili nje­gov pe­snič­ki klon. Obo­ji­ca, i Na­sta­si­je­vić i Ig­nja­to­vić, pi­šu bit­nu, esen­ci­jal­nu po­e­zi­ju. Pr­vi pri­tom stre­lo­vi­to ro­ni u du­bi­nu, vr­tlo­že­ći i mi­sao i pe­snič­ke sli­ke; dru­gi, ne od­ri­ču­ći se du­bi­ne, po­le­će i u ši­ri­nu, pom­no pri­vla­če­ći pe­snič­kom je­zgru i mag­mi mno­go to­ga što je do nje­go­vog pri­stu­pa­nja pe­va­nju iz­van lir­skog po­i­ma­nja bi­lo.

Krat­ke Ig­nja­to­vi­će­ve po­et­ske for­me ni­su ni što je po­ma­lo po­mod­no kod nas po­sta­lo, ha­i­ku pe­sme ni evrop­ska va­ri­jan­ta ha­i­kua. One su upra­vo to što je­su: krat­ke pe­sme ko­ji­ma pe­snik ostva­ru­je te­ško ostva­ri­vo. Idu­ći po ži­le­tu i iz­nad am­bi­sa, uspe­va klo­ne­ći se ovla­šnog kro­ki­ja, da, epi­fa­nij­ski, uhva­ti u le­tu sev bit­nog, me­ta­fi­zič­kog. Nje­go­ve pe­sme su, na­lik na kap kr­vi: pro­sve­tlje­nje, odu­ho­vlje­nje, pro­go­vor me­ta­fi­zič­ke je­ze. Po­slu­ži­mo se još jed­nom sli­kom (Ig­nja­to­vi­će­va po­e­zi­ja, na pr­vi po­gled po­sna, sve­de­na na su­štin­sko, i to ato­mi­zi­ra­no su­štin­sko – na­vo­di nas da joj se upra­vo sli­ka­ma „oda­zi­va­mo”): ove pe­sme su i po­et­ski „snim­ci”, ali – one­o­bi­če­ni.

Oskar Da­vi­čo ima zbir­ku ko­ja se ta­ko zo­ve – Snim­ci. Spo­mi­nje­mo je jer nam se či­ni da ni­je u do­volj­noj me­ri uoče­no – ako je uop­šte to bi­lo i uči­nje­no – ka­ko je Ig­nja­to­vi­će­va po­e­zi­ja, opet is­ko­še­no, nad­re­a­li­zmu bli­ska. Ni­je nad­re­a­li­zam knji­žev­ni po­kret či­ji su pri­pad­ni­ci pi­sa­li uni­so­no uni­for­mi­sa­nu po­e­zi­ju, ni­ti je nad­re­a­li­stič­ka po­e­zi­ja sa­mo pot­pu­no slo­bod­no, auto­mat­sko, i aso­ci­ja­tiv­no po­ve­zi­va­nje me­đu­sob­no ne­spo­ji­vih stva­ri i poj­mo­va. Su­sre­ću se u nad­re­a­li­stič­kim pe­sma­ma ne sa­mo ki­šo­bran i ši­va­ća ma­ši­na, i ni­je je­di­ni pro­stor za ta­kav ran­de­vu sto za se­ci­ra­nje. Po­sto­ji Bre­to­nov nad­re­a­li­zam, ali i nad­re­a­li­zam Eli­ja­rov, Da­li­jev, De­sno­sov, Ne­zva­lov, Ša­rov... Na­ma je Ig­nja­to­vi­ćev „nad­re­a­li­zam” naj­bli­ži (iako su ova dvo­ji­ca pe­sni­ka mo­gu­će eoni­ma uda­lje­ni je­dan od dru­go­ga; ovo je či­ta­lač­ka aso­ci­ja­ci­ja, plod uži­va­nja u či­ta­nju po­e­zi­je – ako ta­kvog ču­da ima, a mo­ra­lo 6i da ga ima – ko­je pod­ra­zu­me­va, i zah­te­va, mag­no­ve­ne aso­ci­ja­ci­je; ta­ko se lak­še, i je­di­no, bro­di po oke­a­nu po­e­zi­je na ko­jem po­sto­ji uje­vi­ćev­sko   po­bra­tim­stvo li­ca u sve­mi­ru), po­što se re­če­ni­ca odu­ži­la po­na­vlja­mo / pre­pri­ča­va­mo njen po­če­tak: Ig­nja­to­vi­ćev „nad­re­a­li­zam” naj­bli­ži je nad­re­a­li­zmu Re­ne Ša­ra. Obo­ji­ca su bi­li sve­sni svih zam­ki ko­je nad­re­a­li­zam pred pe­sni­ka po­sta­vlja, ve­što su me­an­dri­ra­li, klo­ne­ći se nji­ho­vog otrov­nog ugri­za, i bi­li nad­re­a­li­sti ono­li­ko i ona­ko ka­ko se, po­sma­tra­no iz da­na­šnje kri­tič­ke per­spek­ti­ve, je­di­no nad­re­a­li­sti­ma mo­že bi­ti: nad­re­a­li­sti upr­kos nad­re­a­li­zmu.

Ig­nja­to­vić je pra­vi i pri­tom je­dan od naj­bo­ljih na­ših po­e­ta doc­tus-a. Gde se na­ho­di uče­nost ove po­e­zi­je? Ona „na­pa­da” pe­smu iz naj­ra­zli­či­ti­jih pra­va­ca i gne­zdi se u nje­nom sr­cu. „Sig­na­li” su i na­slo­vi po­je­di­nih pe­sa­ma i zbir­ki. Je­su to i če­ste po­sve­te, kao i pri­su­stvo mno­go­broj­nih pe­sni­ka, umet­ni­ka i isto­rij­skih li­ko­va kao „ju­na­ka” pe­sa­ma. Po­ne­kad su ti „ju­na­ci” i pe­sni­ko­ve ma­ske. Sve je za­či­nje­no iro­ni­jom, ok­si­mo­ro­ni­ma, re­tor­skim pi­ta­nji­ma, zvuč­nim stil­skim fi­gu­ra­ma, ka­lam­bu­ri­ma... Po­gle­daj­mo ka­ko, pri­me­ra ra­di, Sr­ba Ig­nja­to­vić uvo­di Vas­ka Po­pu u sti­ho­ve svo­je, za sa­da po­sled­nje, pe­snič­ke zbir­ke Sud­be­nik. Po­pa je bio i ra­ni­je „pri­su­tan” u Ig­nja­to­vi­će­vim sti­ho­vi­ma. Do­volj­no je se­ti­ti se pe­sme „Po­de­la ulo­ga” iz zbir­ke Sla­gač­ni­ca:

Najgore je
Kad ovca poludi.
Ruši gradove, vrši atentate.
Zabrani vunu, mleko i sir.
 
Besposleni pastiri
Lutaju dok se sretnu.
Onda su neki Laj,
A neki Edip.

Ni­je te­ško pri­me­ti­ti da je pred na­ma hu­mor­na „va­ri­jan­ta”, ali i sa pa­ro­dij­skim na­bo­jem, ču­ve­ne Po­pi­ne pe­sme „Pe­pe­la” (mo­gu­će je i još jed­ne – „Kli­na”) iz ci­klu­sa „Igre” ob­ja­vlje­nog u naj­bo­ljoj pe­sni­ko­voj zbir­ci – Ne­po­čin-po­lje. Pri­stu­pi­mo Sud­be­ni­ku. Ig­nja­to­vić ko­ji, kao i po­pri­li­čan broj na­ših sa­vre­me­nih pe­sni­ka (npr. Adam Pu­slo­jić, Ra­do­mir An­drić, Bra­ti­slav R. Mi­la­no­vić, Pre­drag Bog­da­no­vić Ci, Mi­ljur­ko Vu­ka­di­no­vić, Vla­sta Mla­de­no­vić...), pe­snič­ki ob­ra­đu­je ru­mun­sku „te­mu”, Po­pu do­ži­vlja­va kao naj­ve­ćeg Ru­mu­na srp­skog pe­sni­štva (sin­tag­ma „bi­ti Ru­mun” za spo­me­nu­te pe­sni­ke je, s raz­lo­gom, jed­na­ka sin­tag­mi „bi­ti pe­snik”). Sem pri­kri­ve­nih ci­ta­ta ra­se­ja­nih di­ljem zbir­ke, nje­mu je po­sve­će­na pe­sma „Bal­kan­ska” (ona je, i to je­di­na, pre­u­ze­ta iz ra­ni­je zbir­ke Zo­graf oštra sr­ca). Skre­će­mo pa­žnju na spe­ci­fič­nu pe­snič­ku sim­bi­o­zu pri­sut­nu u njoj. Pe­sma se gra­di na po­pin­ski na­čin: nad­gra­đi­va­njem, „le­plje­njem” sli­ka, pi­ta­nji­ma, „na­ra­ci­jom”, gro­tesk­nim sli­ka­ma, ele­men­ti­ma pre­u­ze­tim iz fol­klor­ne tra­di­ci­je, cr­nim hu­mo­rom. U njoj se „lju­be” dva mo­ti­va: pre­ra­đe­na Po­pi­na ma­la ku­ti­ja (ov­de je „ka­pi­ja-ku­ti­ja”) i aso­ci­ja­ci­ja na ču­ve­ne „Va­ri­ja­ci­je o lo­ba­nji” Mi­o­dra­ga Pa­vlo­vi­ća:

Kakvo je vreme u lobanji?
– Vedro za bombardovanje.
– Kako je u lobanji?
Tesno, vetar duva.

„Ne­mi­lo­sni an­đeo” je tra­gič­ni „oda­ziv” na ču­ve­nog an­đe­la-bra­ta iz Po­pi­nog „Ka­le­ni­ća”. Po­no­vo je po­la­zna tač­ka Po­pin ci­klus „Ma­la ku­ti­ja”. Ova je u Ig­nja­to­vi­će­voj ver­zi­ji do­bi­la „li­ce stra­ha”, po­sta­la de­mon­skom (ma­li Muk iz baj­ki pre­met­nuo se u „ma­log” Mun­ka – eks­pre­si­o­ni­stič­kog sli­ka­ra ču­ve­nog „Kri­ka”):

U kutiji diše praznina,
porađa magline i repate zvezde,
namotava na preslicu
povesma večnih ideja.
 
Porobila nas je jedna kutija
i sada nam diktira zakone,
odmerava hleb i so,
razdvaja noć i dan
 
kazuje šta jesmo
i šta nikad nećemo biti –
gledano iznutra.

Na­ziv ci­klu­sa „U ko­ru go­di­na” „pro­gu­tao” je na­slov pr­ve Po­pi­ne zbir­ke.

Ci­ta­ti, po­seb­no skri­ve­ni, ka­mu­fli­ra­ni, oso­be­ni su znak Ig­nja­to­vi­će­va pe­sni­štva. Uosta­lom i ce­la li­ri­ka se mo­že (či­nio je to, na pri­mer, Fri­drih Ši­ler de­le­ći pe­sni­štvo na sen­ti­men­tal­no i na­iv­no) po­de­li­ti na iz­vor­nu i ci­tat­nu (za me­ne tu ne­ma ni­ka­kvih vred­no­snih su­do­va). Jed­nu pred­vo­di Ho­mer, dru­gu Ver­gi­li­je (ni­sam si­gu­ran da je pr­vi „pre­bri­sao” dru­go­ga, ka­ko tvr­de mno­gi sa­vre­me­ni te­o­re­ti­ča­ri knji­žev­no­sti; po me­ni, reč je o dvo­ji­ci vr­hun­skih pe­sni­ka ko­ji su se kre­ta­li u raz­li­či­tim pe­snič­kim sme­ro­vi­ma i bi­ra­li, ne bi li ostva­ri­li ono što im je bio na­um, raz­li­či­te pe­snič­ke po­stup­ke). Te­o­ri­ju ci­tat­no­sti ma­e­stral­no je po­sta­vio Ki­ril Ta­ra­nov­ski u svo­joj Knji­zi o Man­delj­šta­mu (iza­šla je 1976. na en­gle­skom, a bi­la pre­ve­de­na i štam­pa­na kod nas 1982. go­di­ne). Iz nje se dâ vi­de­ti ka­ko se zna­me­ni­ti ru­ski pe­snik mo­že, i mo­ra, či­ta­ti na raz­li­či­tim rav­ni­ma / ni­vo­i­ma. Go­to­vo sva­ki nje­gov stih ima svo­ju sen­ku ili svo­je sen­ke, a ono esen­ci­jal­no na­la­zi se upra­vo u nji­ma. Ig­nja­to­vi­ću je od svih pe­sni­ka Man­delj­štam naj­bli­ži (ni­ma­lo slu­čaj­no naj­du­go­traj­ni­ju edi­ci­ju svog „Apo­stro­fa” na­slo­vio je „Šum vre­me­na”, ka­ko se zva­la pr­va pre­ve­de­na kod nas Man­delj­šta­mo­va knji­ga ko­ja je sa­dr­ža­la pe­sme, fik­cij­sku pro­zu, me­mo­ar­ske tek­sto­ve i ese­je). Ig­nja­to­vić je, mo­glo bi se re­ći, Man­delj­štam srp­ske po­e­zi­je, a sva­ka po­e­zi­ja mo­ra ima­ti svo­ga Man­delj­šta­ma.

Nje­go­ve pe­sme ko­la­žne su pe­sme. „Oda­zi­va­ju­ći” se pro­či­ta­nom jed­na­ko kao i do­ži­vlje­nom i vi­đe­nom, do­pu­šta­ju da nje­go­vo Ja vi­bri­ra uz dru­gost. Otvo­re­nost nje­go­vih pe­sa­ma je mak­si­mal­na. Ig­nja­to­vić stva­ra svo­je, auten­tič­no, pre­slo­že­no, slo­že­no pe­snič­ko de­lo. Pe­sme su mu pa­limp­sest­ne: po­tre­ban je i go­to­vo ar­he­o­lo­ški na­por da bi se do­spe­lo do nji­ho­vog je­zgra i ot­kri­lo da je ono, za­pra­vo, kao ži­va ili Kaf­kin od­ra­dek, vi­bri­ra­ju­će i ne­u­hva­tlji­vo. To ove pe­sme či­ni di­na­mič­kim, „po­ska­ku­ju­ćim”. Sret­na kom­bi­na­ci­ja for­mal­ne pla­zma­tič­no­sti i ne­smi­re­no­sti, gu­sti­ne ka­zi­va­nja i zre­lo­sti (za­što ne – i mu­dro­sti) ka­za­nog svr­sta­va ih me­đu naj­di­na­mič­ni­je i naj­o­tvo­re­ni­je pe­sme sve­ko­li­ke na­še po­e­zi­je. Ta­ko ne iz­gle­da na pr­vi po­gled. Ali, pr­vi po­gled, ka­da je o tu­ma­če­nju pe­sa­ma reč, uvek va­ra.

La­ti­mo se jed­ne pe­sme i na­či­ni­mo nje­nu blic ana­li­zu ne bi­smo li pod­u­pr­li ka­za­no i na­go­ve­sti­li ono što na­me­ra­va­mo još pro­zbo­ri­ti o ovom pe­sni­štvu. Po­seg­ni­mo za pr­vom pe­smom Sla­gač­ni­ce, ujed­no i pe­smom ko­ja „otva­ra” iz­bor­nik Var­va­ri na Pon­tu –„Evo knji­ge u an­đe­o­skom pa­du”. Krat­ku, tro­strof­nu (ka­tren, kvin­ta, di­stih), pe­smu na­vo­di­mo u ce­li­ni:

Nijedna mi se knjiga nije vratila.
One putuju širom rasklopljenih korica:
Najpre Blago Sijera Madre, B. Traven,
Potom Tajna doline sunčevih zraka.
 
Koliko vremena više ima
Izgledi na povratak sve su oskudniji:
Ja vidim kako druga ruka
Krza posvećeni papir – mrmljanje –
Sada već cepa stranicu po stranicu.
 
Nikakav je povez neće spasiti,
Evo knjige u anđeoskom padu.

Evo naj­kra­ćeg mo­gu­ćeg tu­ma­če­nja ono­ga što nam ona po­da­sti­re.

Pr­vi stih je knji­gu pre­tvo­rio u bi­će, a pe­sni­ka „oka­me­nio”: on če­ka da mu se ona vra­ti. Gla­gol „vra­ti­ti” je ov­de po­li­se­man­ti­čan i da se raz­u­me­ti na ne­ko­li­ko na­či­na: knji­ga ko­ja je na­pi­sa­na de­fi­ni­tiv­no na­pu­šta svo­ga tvor­ca; knji­ga se ne mo­že či­ta­ti dva pu­ta; sva­ko či­ta­nje iste knji­ge za­pra­vo je, ka­da se ura­ču­na ne­iz­be­žni kon­tekst, či­ta­nje dru­ge knji­ge...

Dru­gi stih go­vo­ri o „pu­to­va­nju” knji­ga ši­rom ras­kri­lje­nih ko­ri­ca, a aso­ci­ja­ci­ja je na epi­lo­ški deo Šan­ti­će­ve „Pret­pra­znič­ke ve­če­ri”, na­pi­san na mol­bu Bog­da­na Po­po­vi­ća, u ko­jem su pe­sme me­ta­fo­rič­ki iz­jed­na­če­ne sa pti­ca­ma.

Dva sle­de­ća sti­ha uvo­de u igru pri­me­re: Taj­ni do­li­ne sun­če­vih zra­ka ni­je na­ve­den autor i na či­ta­o­cu je da od­go­ne­ta za­da­tu za­go­net­ku, a Bla­go Si­je­ra Ma­dre de­lo je, avan­tu­ri­stič­ko, za­go­net­nog B. Tra­ve­na (ro­man je uspe­šno ekra­ni­zo­van te se „pre­se­lio” iz jed­nog, sta­rog, u dru­gi, no­vi­ji, me­dij).

Dru­ga stro­fa po­či­nje vi­še­smi­sle­nom „for­mu­la­ci­jom”: Ko­li­ko vre­me­na vi­še ima / Iz­gle­di na po­vra­tak sve su oskud­ni­ji. Ona, uslov­no, de­lu­je pa­ra­dok­sal­no. Vre­me­na vi­še ima či­ta se i kao tvrd­nja di­ja­me­tral­no su­prot­na. Vre­me­na ima jer pro­ti­če i go­di­ne se ro­je, ali ga, isto­vre­me­no, sve ma­nje ima (kra­ti se) za ono­ga ko bi mo­gao i hteo za knji­ga­ma da po­seg­ne. Aso­ci­ra se ovim sti­ho­vi­ma na ču­ve­ni Hel­der­li­nov stih Če­mu pe­sni­ci u oskud­no vre­me iz pe­sme „Hleb i vi­no” ko­ji je bio, kao i sa­ma Hel­der­li­no­va pe­sma, ini­ci­jal­na ka­pi­sla za fi­lo­sof­ska pre­mi­šlja­nja naj­zna­me­ni­ti­jeg fi­lo­so­fa dva­de­se­tog ve­ka Mar­ti­na Haj­de­ge­ra.

„Ob­ja­šnje­nje”, ta­ko­đe pri­sut­no u dru­goj stro­fi, je u sle­de­ćem: dru­ga / tu­đa ru­ka ne li­sta, već kr­za, a po­tom ce­pa knji­gu (ova je na „po­sve­će­nom” pa­pi­ru; i sa­ma, da­kle, sve­ta). No, ključ­no je to što je kr­za­nje pa­pi­ra iz­jed­na­če­no s mr­mlja­njem. Na­pi­sa­no, sa­kro­sant­no, ni­šti se iz­go­vo­re­nim, ali ne­ra­zu­mlji­vim, pro­mr­mlja­nim.

Po­en­ta je re­ska kao i u ve­ći­ni Ig­nja­to­vi­će­vih pe­sa­ma; bu­kval­nu kon­sta­ta­ci­ju Ni­ka­kav je po­vez ne­će spa­si­ti, pra­ti me­ta­fo­rič­ka Evo knji­ge u an­đe­o­skom pa­du. An­đe­li­ma je, ve­ru­je­mo li u nji­ho­vo po­sto­ja­nje, ali i ka­da ih sa­mo za­mi­šlja­mo, svoj­stve­no le­te­nje, uz­di­za­nje. Pad je bio ka­zna za uzo­ho­lje­nog sa­ta­nu. An­đe­o­ski pad je, da­kle, str­mo­gla­vo sur­va­va­nje u pa­kle­ni po­nor sa ne­be­skih, raj­skih vi­si­na. (A na­ma pa­da­ju na pa­met Dan­te, Nje­go­še­va Lu­ča mi­kro­ko­zma, svi nje­ni „iz­vo­ri”, uklju­ču­ju­ći i Mil­to­no­va de­la, Blejk, Baj­ron, Bo­dler i mno­gi dru­gi.) Po­sve­će­no po­sta­je pa­kle­nom, ne pre­sta­ju­ći da bu­de pri­tom i an­đe­o­sko.

Tre­ba­lo bi na­pi­sa­nom do­da­ti i ana­li­zu sim­bo­lič­kih zna­če­nja ko­ja se pri­pi­su­ju knji­zi, ali i pu­tu, vre­me­nu, po­vrat­ku, ru­ci, an­đe­lu i pa­du. On­da bi­smo tek bi­li u sta­nju da se uhva­ti­mo, i to sa­mo de­li­mi­ce, u ko­štac sa onim što se iz ove pe­sme mo­že iš­či­ta­ti.

Ka­da smo već – ma­kar mr­mlja­njem – okr­znu­li pa­kao, spo­me­ni­mo da je „De­se­ti krug”, jed­na od naj­bo­ljih po­e­ma ko­ju sve­ko­li­ka srp­ska po­e­zi­ja ima, Dan­te dat kroz Na­sta­si­je­vi­će­vu vi­zu­ru (v. po­seb­no Na­sta­si­je­vi­ćev pe­snič­ki ci­klus „Re­či u ka­me­nu”), tekst ko­ji još uvek če­ka ana­li­tič­ko iš­či­ta­va­nje. I u nje­mu, kao i u dru­gim Ig­nja­to­vi­će­vim po­et­skim ostva­re­nji­ma, naš pe­snik se slu­ži svo­jim (ter­min zaj­mi­mo od Šar­la Mo­ro­na) op­se­dant­nim me­ta­fo­ra­ma i re­či­ma. Ig­nja­to­vić zna da do­bar pe­snik mo­ra, pre sve­ga, u je­zi­ku da bu­na­ri. On ne pri­be­ga­va neo­lo­gi­zmi­ma, ali za­to ima neo­bič­ne i ne­za­bo­rav­ne spre­go­ve re­či, kao i – na­po­me­nu­li smo već – po­je­di­ne me­đu nji­ma ko­je op­se­siv­no i one­o­bi­če­no ra­bi. Na­ve­šće­mo ne­ko­li­ke: knji­ga; sen­ka; krv; ne­bo; tra­va; sve­tlost; vo­da; ka­men; ve­tar; ze­mlja; sta­blo; šu­ma; Bog; dim; me­sto; te­lo; dah; oči; dlan; mast; čađ; ko­tao; ku­po­la; pa­pri­ka; luk; orao; konj; pče­la; mu­va; ja­bu­ka; so; zr­no; mi­ris; hleb; ta­njir; dno; pra­zni­na; san; no­vi­ne; še­star; ta­man; slep; ki­seo...

Na­ve­šće­mo ta­ko­đe ne­ko­li­ke oštre, u sr­ce uba­da­ju­će, na­lik na iglu ili trn, pe­snič­ke sli­ke: Ko tre­pa­vi­ce boc­ka­ju če­ti­na­ri / ka­da od­li­va­ju svo­je skrom­ne su­ze („Duh se pri­ka­zu­je”); Po či­ta­vom te­lu usnu­log / Ga­snu po­ljup­ci („Pe­ča­ti, I”); Tra­va je uvek žed­na (isto); Ka­ko se iz­le­či­ti / Od svih bo­le­sti smr­ti? / Da ova ljud­ska več­nost / Za­u­vek bu­de več­na („An­dri­ćev ve­nac”); Nad to­po­lom kri­la­ti konj / je­zdi u ne­be­sku pro­va­li­ju („Za­ču­đen put­nik za­stao...”); Ovo drv­ce je bre­me­ni­to / tre­ba da ro­di hlad („Pu­sti­te dr­vo da ra­ste”); Ne­bo na­bo­de­no na Rtanj („U Cr­no­reč­je, po­sla­ni­ca”); Evo već plo­vi kra­je­vi­ma sli­ka na­bu­ja­la u bi­će („Vi­ta nu­o­va”).

Ig­nja­to­vić pe­smu pri­bli­ža­va pro­zi. Ku­ša ko­li­ko se to mo­že uči­ni­ti a da po­e­zi­ja o(p)sta­ne. Sen­či je, ne­na­pad­nim, pro­plam­sa­ji­ma mu­dro­sti. Na sa­mim po­če­ci­ma svo­ga pe­sni­ko­va­nja Ig­nja­to­vić je bio zreo pe­snik. Mi­sao se ta­da lju­bi­la sa emo­ci­ja­ma. Po­tom je sti­gla – mu­drost.

Ig­nja­to­vić je sklon ri­zi­ku. Pi­šu­ći pe­sme kao da igra ru­ski ru­let. Op­kla­da je u gla­vu. Ka­da se pe­sma nad­vi­je nad am­bis pro­znog, on na­pi­še pe­smu u pro­zi. Ne­ko­li­ke me­đu nji­ma stvar­no su an­to­lo­gij­ske: „Ži­va knji­ga”, „Pro­cep”, „Tvoj hleb”, „Ka­men”, „Iz Ta­ci­ta”, „Iz Ho­me­ra”. To je Bo­ja­na Sto­ja­no­vić-Pan­to­vić pre­vi­de­la i ni­jed­nu ni­je une­la u svo­ju an­to­lo­gi­ju srp­skih „pro­za­i­da”. Da bi ne­ko bio zna­ča­jan tvo­rac pe­sa­ma u pro­zi ni­su neo­p­hod­ne či­ta­ve knji­ge ova­kvih ostva­re­nja. Po­ne­kad je, ka­da je pra­vi pe­snik u pi­ta­nju, do­volj­na i pre­gršt.

Pi­šu­ći o Ig­nja­to­vi­će­vom Sud­be­ni­ku na­pi­sao sam: „Či­ta­nje Ig­nja­to­vi­će­vih pe­sa­ma mo­že bi­ti, ako se ulo­ži po­tre­ban trud, uži­va­nje / na­sla­da u tek­stu, no ono ni­je la­god­no: vi­še tru­da (i zna­nja) – vi­še uži­va­nja.” Sud­bi­na me je na­ve­la da na­pi­sa­no ov­de po­no­vim.
 

nazad