Iz rukopisa

Dušan Đorđević

NASTASOV LEB

(odlomak iz romana „Živa u grob nesam mogla“)

Na­rod ne­će Bu­ga­ri, kri­vo mu za šaj­ka­ču. Sas oči ne mo­že da gi gle­da. Go­le­ma mr­žnja se uvu­kla u na­pa­te­nu du­šu. Zlo­tvo­ri po­kla­še gr­dan na­rod. A ne­koj dig­ne gr­kljan, a sev­ne nož. Jo­ve ga je­dva sa­kri­smo, č’s u po­drum, č’s na ta­van. Spi­ra, na­čel­nik pan­dur­ski, pod­vi­ja rep, pa sas zlo­tvo­ri ru­ku pod ru­ku. Pi­šti Vra­nje. Cr­ni­na za­vi mlo­ge ku­će. Spi­ra je bi­ja dru­gar sas ta­te sve dok ima­še faj­du, k’d ta­te na­stra­da osta­vi ga na ce­di­lo. Uze­de ni naj­bo­lju nji­vu, pu­pak po­red Mo­ra­vu, na do­boš. Mi­sli­ja pod gla­vu će gu po­ne­se. Ne­je bi­ja čo­vek, ne­go pra­va pa­ča­vra, naj­glot­na što mo­že da bid­ne.

– Na­je­de se glad­na v’ška, pa mi­sli da je fa­ti­la Bo­ga za bra­du – pa­te­še ma­ma.
Spi­ra me sret­na ku­de pi­jac, pa vik­na:
– Da­ni­ce, zna­ješ li koj je glav­ni u Vra­nje za ško­lu bu­gar­sku.
– Ne me se ti­če – te­še da po­beg­nem. Naš­ja cr­kvu u ko­ju da se pre­kr­sti.
A, on:
– Će te se ti­če, pa će još pi­taš! Na­stas! Po­bra­tim vaš! Doš­ja da ove­ri va­šo bu­gar­sko po­bra­tim­stvo – ki­da se od sme­šku, a oni­ja nje­go­vi žu­ti i kvar­ni zu­bi i s’g su mi u pa­met. Smu­či mi se k’d po­mi­slim. Ode ala pan­dur­ska, po­me­te me skroz. Ka­ko Na­stas? Pa on je naš, Sr­bin iz Ve­les!
– Prav Sr­bin, ro­đak mi je Mar­ko Kra­lje­vić – zbo­ri i sme­je se. Oće Spi­ra da na­pa­ko­sti, uape za sr­ce, što li? Zna­li smo da pra­vo zbo­ri sa­mo k’d po­gre­ši, ama... Ne me dr­ži me­sto, što da pra­vim, će idem pred na­čel­stvo da vi­dim, pi­tam.

Tam, pred vra­ta, oglas. Gle­dam, zad­zr­ćam, či­tam. Na­stas Kr­stov, glav­ni uprav­nik za bu­gar­sko škol­stvo u Vra­nje. Mo­žda ne­je on, ov’j je Kr­stov, a naš je Kr­stić. Sa­kri­jem se po­za­di li­pu, če­kam. Za­vr­ši se ra­bo­ta, bid­na plad­ne, vre­me za ru­čak. Iz­la­ziv Bu­ga­ri, le­le, iz­la­zi i on. Po­zdra­vljav ga stra­ža­ri, sto­jiv mir­no. Te­še da se one­sve­stim. Na­stas, bu­gar­ska go­le­ma gla­va! Zar ti, po­bro? Za­što, am’n? Za­što po­ga­zi sve­ti­nju, krv iz­me­ša­nu? Zar od­o­zgor zla­to, a od­o­zdol đu­bre? Znaš li za Bo­ga, ka­znu? Ne li te je stra? Tu­go, po­bro, što li ti se de­si, što te na­te­ra, što te ak­na u til? Br­go se ra­sve­sti, obri­sa znoj od če­lo, pa oko­lo kroz park, tur­sko gro­bje, na­do­le kroz ba­šče, po­be­go do­ma. Iz­me­ša­lo mi se u gla­vu, ne zna­jem što da mi­slim, bun­cam. Ka­ko na Jo­ve da ka­žem, ka­ko će pod­ne­se? Ne­moj da is­ko­či na go­le­mo.

Dom se pri­bra, re­ši da ka­žem na ru­čak, k’d se svi sa­be­re­mo. Na­sta­na te­ška, go­le­ma ti­ši­na. Sa­mo se ču­je mljac­ka­nje i žva­ka­nje, mu­mu­ru­zni­ca sas gra igra po usta.

Jo­ve pre­sta­na da je­de. Ću­ti ka­ko nem. Trg­na se, pre­kr­sti tri­put, i pro­zbo­ri:
– Go­to­vo je, sa­ra­ni ga Na­sta­sa, po­bra­ti­ma, Sr­bi­na, uči­te­lja. Nek mu je la­ko na on’j svet. Ovo­ga Bu­ga­ri­na ne po­zna­vam, ne­ću da ču­jem za nje­ga. On je Ni­šta Ni­štov. U ovuj ku­ću ne­ću da se od Ni­šta pra­vi Sva­šta. Ako sa­mo pro­vi­ri, go­tov je! Sas ovuj jed­nu ru­ku gr­kljan će mu iz­va­dim i vr­nem krv ko­ju sam po­me­ša­ja sas nje­go­vu. Svi ću­ti­mo, uz­di­še­mo. E, Na­sta­se, Na­sta­se, aram da ti je! Na­đe me­ko, pa is­kaš da pro­bi­ješ. Ar­no mu gu za­so­lju­ješ ra­nu na Jo­ve.

“Go­spo­de sla­tak, otrg­ni se od nas si­ro­ti­nju, eve ti ga Na­stas, uda­ri mu kr­šče ko­je je za­slu­ži­ja. Ne­ka ga po­ne­se, da vi­di kol­ko je te­ško, muč­no, bol­no“ – os’mnem s’s mo­li­tve.

Na­sta­na go­le­mo ne­ma­nje. Vr­ti­mo se po ku­ću ka­ko ula­vi, r’ži­mo ka­ko ku­či­ki, po­sled­nja tro­ška se pro­bi­ra po kre­den­ci.

Sve­kar na­vu­kja šaj­ka­ču na uši, stra ga da mu gi po­gan­ci ne ize­dev. Je­dva pro­zbo­ri:
– Go­to­vo je! Bez d’n se mre­je.
Sve­kr­va bi se tr­gla iz drem­ku i po­če­la da bun­ca:
– Da­ni­ce, mo­ri, po­gle­daj u rer­nu, ne­moj da za­go­ri leb!
Ta­ne bi poš­ja pre­ma špo­ret, a ja, br­go, za­u­sta­vljam ga, pri­gr­ćam, du­vam u usta; pil­če da na­ra­nim.
“Gla­dan-la­dan” – zvo­ne­še mi u uši.

Iz­gu­bi sram, po­čo da idem ku­de ga­zde, na ta­te dru­ga­ri, da ku­kam, mo­lim za de­te. Da­dev po ko­mat leb, vr­tiv sas gla­vu, ža­liv se, ne­ma ni ku­de nji.

– Eve, zad­nje ti, od usta, odva­ja­mo. Osta­na­še još ja­bu­ke ki­se­ljač­ke – iz­vo­div be­sne gli­ste.

Mo­re, na vas nek vi je zad­nje, znam za pu­ni po­dru­mi i am­ba­ri, ne­go sem­ka vi ta­kva, sti­ska­va, skr­žlji­va, bo­ga­ta­ška.

Glad ni sna­gu ize­de. Do­đem dom, gle­dam, sve­kar i sve­kr­va po­me­te­ni, se­div po cel d’n po­red špo­ret i ku­nev sve po red. Jo­ve ću­ti, ose­ća, ve­ne. Za nos da ga ufa­tiš, du­ša će mu is­ko­či.

Ta­ne plač­lji­vo, a ka­ko i ne­će k’d je uvek glad­no. Sti­ska se u me­ne, ze­va sas usta ka­ko pil­če. Oči mu sve­tli, al žal­ni. Svu­da gi ose­ćam, pra­tiv me da­nju i no­ću. Ne da­vav mi mir, sa­mo bol, mu­ku, jad. Ni jed­nu noć ne­će da za­spi­je bez me­ne.

– Ma­mo, stra me, za­gr­li me, steg­ni ja­ko, ako otid­neš, će ti umrem.

Ka­ko klu­be za­le­pi se uz sto­mak, me­đu gru­di. Di­ša krup­no, štre­ca se, kol­ko put sil­no jek­ne. To­pe­ni­ca, mu­mu­ru­zni­ca, ne­ma se vi­še što. Jad­no de­te, usit­ni se ka­ko mi­ni­stra pod gu­šu. Bid­na pr­ce, ko­ska i ko­ža ka­ko i svi što be­smo. Što sam jad­na mo­gla. Če­kam da se us­pi­je pa da pla­čem do mi­lu vo­lju. Naj­bo­lje go­di­ne po­tro­ši na pla­ka­nje. Is­ce­di se slu­za iz is­pi­je­ni oči, iz pre­su­še­ni bu­na­ri. Slu­za te­ška, oštra ka­ko vr na nož. A maj­či­no sr­ce je naj­me­ko, ka­ko pa­muk. De­ti­nja lju­bav je tuj, a k’d se ona rč­ka ce­la se tre­sem, ras­pa­me­ću­jem. Zo­ra me za­tek­ne sas otvo­re­ni oči, ka­ko na­sa­de­ni. Trep­ka ne­ma da mrd­ne. Da me ne­ki vi­di po­mi­sli­ja bi ovoj žen­če skre­na, go­to­vo je.

Zad­nje do­đe, al ne se da­vam. Što me dr­ži ne zna­jem. Na Ta­ne is­pu­ca­ni usta, što pre­la­ziv du­ri u ra­ne?! Oči, sve­tli ko­štan­či­ki što oćev da uga­snev?! Re­bra što mu se bro­jiv ka­ko ta­ra­be pred ku­ću! Ti­ho, pi­ska­vo pla­ka­nje od ko­je ko­sa ne be­li ne­go od­ma opa­da i uvo­di u sta­ros!
 
– Ma­mo, stra me, će ti umrem, mam­če mi­lo... – sa­mo toj ču­jem, a uši dz’vniv, re­živ od bo­lo­vi.
– Koj da mre­je? Ne­ćeš, sin­ko, ne da­va maj­ka! Ti si mi sve, mlo­go po­vi­še od de­te. Krv, sna­ga, du­ša, na­sta­vak, čas, po­nos, sve­tli­lo – cu­nem ga u če­lo i rip­nem na no­ge.

Dig­nem se uju­tro, sta­vim sve­kra i sve­kr­vu uz astal, pri­pre­mim Jo­ve da ne zna­je, pa zbo­rim:
– Ta­te, ma­mo, dre­me­mo ka­ko soj­ke, ni­šta ne pred­u­zi­ma­mo, am’n? Mre­je­mo na­ta­nal’k, aj mi, al Ta­ne!? Što da pra­vi­mo, slat­ki?
– Ne zna­je­mo – ti­ho cvi­liv, a slu­ze gi pu­niv skut. – Jad­no Ta­ne – poč­nev da sku­bev ko­su.
– Sta­ni­te, ima iz­laz! – iz­le­te mi sa­mo iz gru­di.
Za­ne­me­še.
– Na­stas, on je iz­laz. Ako je čo­vek i ba­rem mal­ka ose­ća, će pru­ži. Po­bra­ti­mi smo, zbog Jo­ve, de­te... Ne­je ka­til! Glad­na ru­ka sprem­na je kra­vaj iz oganj da va­di. Ja će idem da tra­žim, pa ako ima sr­ce ne­ka od­bi­je. Sa­mo, vo­di­te ra­čun, Jo­ve da ne zna­je. L’ži­te, pra­vi­te što oće­te, sa­mo nje­ga ne po­tri­šaj­te.
– Po­ku­šaj, ćer­ko, ina­če pa­u­či­na i čič­ke će bi­dnev be­leg na ku­ću – mo­li ma­ma Do­brin­ka.
– Na­rod vi­ka: K’d na­đeš, je­di; k’d ne na­ćeš tra­ži. Što na­rod zbo­ri Bog ču­je. Što je od Bo­ga ne­je gre. Za Jo­ve ne bri­ni, tuj sam ja – zbo­ri umil­no ta­te.

Iz­mi se na bu­nar, oče­šlja, obu­ko u či­sto, pa u na­čel­stvo. Al, idi do­đi do Na­sta­sa. Go­le­ma gla­va, ima žan­da­ra is­pred vra­ta. Ka­ko bik, kol­ko vi­sok, tol­ko ši­rok, ne­će ni da sa­slu­ša. Vi­ka, de­re se, oće i da te­pa. Al, i ja zna­jem ra­bo­tu, na­da­dem tak’v vik da go­spo­din, unu­tra, ne mo­že vi­še da iz­dr­ži, ne­go ga kop­ka da vi­di što je. K’d me vi­de, re­če na žan­da­ra da me pu­šti. Ule­go u kan­ce­la­ri­ju. No­ve pro­stir­ke, nov na­me­štaj, nov i Na­stas. Pro­stir­ke i na­me­štaj uba­vi, al Na­stas ne­je. Star be­še sa­glam, nov ka­ko sla­na da ga po­pa­ri­la. Na naj­bo­lju ne­gu, vlas ga obu­kla da c’kli, al on ni­kak’v. Usu­ka­ja se u pan­ta­lo­ne ka­ko prit­ka za pa­tli­dža­ni, pod­gr­ba­vi­ja ka­ko če­pe­ra­ga što dr­ži su­šni­cu sas du­van, a u li­ce bled ka­ko me­sec u ne­kr­ste­ni d’ni. Da se na­je­žiš i opla­šiš. Gle­da­mo se, mer­ka­mo, ću­ti­mo. Na usta ka­tan­ci! Na kol­ko gi se na­te­pa po Vra­nje, na kol­ko šaj­ka­če is­ce­pi, a mo­žda je pro­pa­ja dok je ski­da­ja IĆ na lju­di i ka­či­ja OV. Sas na­ši lju­di mu­ka i k’d te­paš i k’d ma­ziš, pa ne bi­va. E, Na­sta­se, Na­sta­se! Poš­ja si da tra­žiš ro­go­vi, a ne zna­ješ da će osta­neš i bez uši. E, tak’v sil­nik, za ko­ga se od stra zbo­re­še no­ću pod jor­gan, sto­ji na­spram me­ne, a ru­ke mu igrav ka­ko na kom­ši­ju Sa­vu Vin­ce k’d se, ra­no na sa­baj­le, raz­bu­di. Oće da gi sa­kri­je, sne­bi­va se, ne zna­je što će sas nji. Sna­ga mu pot­klec­nu­je. Opla­ši se da ga ne fa­ća ne­ki urok, da mu se ne­što ne de­si, a ja sam do­šla...

– Na­sta­se, de­te će ni umre od glad, do­đo da za­mo­lim, ako si čo­vek, po­ma­gaj.
– Dan­če, oću – za­ne­se se i za­dr­ža za astal.
– Daj što daš, pa po­za uši nek ni pu­ca. Će iz­lip­če­mo, čo­ve­ku...
– Mo­ram da sed­nem – se­de, mo­re, pa­de na sto­li­cu.

Ras­kop­ča blu­zu, vi­dim gru­di, run­ta­vi, mo­kri. Uta­na­ja u vo­du. Što li mu je? Upi­lji­ja se u me­ne, oči sta­kle­ni, mut­ni. Re­žev ka­ko zim­nji ve­tar. Je­dev iz­nu­tra dži­ge­ri­cu, sr­ce, sve. Us­tre­so se. Kak’v je ov’j Na­stas? Ne­je čo­vek! Vi­še li­či na dzver što ne zna­je ku­de mu je le­ga­lo, na iz­gu­blje­nu ži­vo­tinj­ku, bol­nu, pred lip­su­va­nje. Gle­dam mu oči, sa­mo što se ne otvo­riv i jur­nev slu­ze. Te­ško, žal­no je u nje­ga. Sas sve stra­ne sa­su­kla ga go­le­ma pat­nja, oće da pre­puk­ne i na­pra­vi ka­labl’k. Po­čo da se sne­bi­vam, ose­ti ne­što stra­no, a po­zna­to, iz da­le­ko da se pri­bli­žu­je, pa re­ši da pre­ki­nem slut­nju.

– Na­sta­se, za­što po­ga­zi sve?
– Zbog te­be!
– Zbog me­ne!?
– Ti si mo­ja sud­bi­na, Dan­če. Mo­ja cr­na Pet­ka, su­đe­ni­ca do­de­le­na na ro­đe­nje, kr­šče na če­lo, ure­za­no na­o­pač­ki.
– Ne mi je ja­sno?
– I na me­ne! Što gu za­du­ži tol­ko sud­bi­nu da mi do­de­li cr­nu t’mni­nu. Za­gle­da se u tu­đi oči i vi­do po­če­tak i kraj. Bol i pat­nju, na zdra­vlje, na ži­vot!
– Pla­šiš me, Na­sta­se?
– Ne­ma ni­šta za pla­še­nje. Sve mo­že da se sa­be­re u jed­no, u pljun­ku, pa di­rek u oči. U nji, one su kri­ve za sve, vi­div ona­koj ka­ko ne tre­ba.
– Sva­ćam li ja, da me ti...
– Vo­lim te, Dan­če! Bez ika­kvu na­du, skroz sas pro­pas. Ga­sim se pol’k ka­ko kan­di­lo k’d utu­lu­je i je­dva če­kam da ne­sta­nem. Da mi l’kne.
– Za­što bre, Na­sta­se, ku­de će ti du­ša?
– Ne­mam du­šu, đa­vol gu uze­ja. Na­te­ra­ja me da idem po nje­gov trag, a on se ne vi­di. Da ne­je ta­koj, ne bi se u te­be za­gle­da­ja, po­ga­zi­ja po­bra­tim­stvo, ime, sve. Sve je uba­vo ure­đe­no, da tr­pim i pa­tim, pu­sto­su­jem i is­pa­štam.
– Al, za­što, do­bar si čo­vek. Zar ti, gre­šan?
– Još pi­taš! K’d me gle­daš spo­lja mo­žda ne­sam, al iz­nu­tra, ne va­ljam, ama b’š ni­šta. Koj sam ja? Č’s Ma­će­do­nac, č’s Sr­bin, č’s Bu­ga­rin, Grk, Cin­car, sve toj sme­ša­no za­jed­no. Ro­bi­ja bez osu­du – toj sam ja! Po mu­šku lo­zu zna­jem do pra­de­du, po žen­sku do ba­bu. Ne­mam čvrs ko­ren, ime, fa­mi­li­ju. Na što da se pot­pi­ram, za što da se za­ka­čim, iž­dži­kljam, ras­krup­nim, oli­stam. Po­po­vi bu­gar­ski, srp­ski, grč­ki. Svi vi­kav – naš si. Agi­tu­jev za istu ve­ru. U ru­ke mi tu­rav no­žo­vi. Da ubo­dem Bu­ga­ri­na, Sr­bi­na, Gr­ka, Ma­će­don­ca! Raz­bi­raš li? Da ubo­dem sa­mo­ga se­be! Što na­pra­vi!? Bo­dem, te­pam, od svi po mal­ka, al se­be ne! E, toj Bog ne da­va! Oće prav­di­nu, u moj slu­čaj ka­znu, po Nje­go­vu me­ru. Toj si ti, Dan­če. Bož­ji nož, ko­ji je doš­ja po svo­je.
– Le­le, cr­na li sam! Zar ja – Bož­ji nož?
– Ne se pla­ši, ne­si kri­va ič. Po­ma­gaš na Bo­ga, a On zna­je toj da ce­ni.
– Na­sta­se, Ta­ne, uf, jad­na, što do­đo?
– Će spa­si­mo Ta­ne i svi vas, a ti, na­vr­ni, ba­rem jem­put u me­sec. Toj je mol­ba, al i uslov. Ka­ko k’d do­o­diš ku­de bo­le­sni­ka u po­se­tu. Sa­mo, bez po­nu­du. Bid­ni mir­na, ne se se­ki­raj. Po­god­ba je jef­ti­na. Je­de­nje, pi­je­nje, sve, a za uz­vrat, da vi­dim tvo­ji oči, da raz­bla­žim bo­lo­vi i olak­šam mre­nje. Ne br­zaj, raz­mi­sli.
– Ne­mam vre­me da raz­mi­šljam. Bog mi je sve­dok! Sve što pra­vim, toj je zbog de­te. Slat­ki moj Bo­že, pre­slat­ka Bo­go­ro­di­ce, ce­la žr­tva je u Va­šu sla­vu. Ne­je Ta­ne obič­no de­te, ka­ko sva­ko dru­go. Mo­žda za dru­gi jes, al za me­ne ne! Za me­ne je po­be­da na ne­sre­ću, ima­nje pa ne­ma­nje, po­be­da na smrt bez red i broj. Po­mog­ni­te mu da bid­ne iko­na na Vas­kr­se­nje, da za­sve­tli i raz­go­ri Bož­ji oganj, da za­ži­vi zdra­va, fa­mi­li­jar­na sem­ka, sas ra­dos i sas ve­se­lje.
– Dan­če, ras­pla­ka me!
– I ja, eve, pla­čem, cel ži­vot pla­čem, al s’g sas ra­dos. Ta­ne je, Na­sta­se, ke­sa sas du­ka­ti sprem­na da pla­ti sve što osta­vi­še u dug i ju­žar­ska i grn­čar­ska i ka­kva ti ne sor­ta iz fa­mi­li­ju.

Pla­ka­smo odvo­je­no, ti­ho, sas pre­kid od bol­no uz­di­sa­nje. So­ba u Na­čal­stvo kri­je­še te­ške, cr­ne ljud­ske sud­bi­ne. Da ne be­smo lju­di, ne bi zna­li da smo nig­de i ni­šta.

Ra­sve­sti se, ras­tre­so, do­đo do ma, pa iz­le­to iz Na­čel­stvo ka­ko lu­da. Što pre da stig­nem do­ma. Idem, du­ri le­tim. Od­o­kle sna­ga? Do ma­lo pre sa­mo što ne pad­nem, ne­sta­nem. Ta­ne je spa­sen! Fa­la ti Bo­že, fa­la Bo­go­ro­di­ce! Do­đo do­ma, a ne zna­jem ni ku­de sam pro­šla, ni ku­de sam išla.

Sa­kle­ti­je me ne­su osta­vlja­le mir­nu. Tam’n po­mi­slim – će živ­nem, a one na­va­liv što­mo­ga­ja­će. Ka­kva ne­vo­lja na­i­đe, pa­met da ti štuk­ne. Ga­zi me, ki­da, dro­bi, al da do­te­pa jok. Bog ne da­va. Ta­ne je nje­go­va na­da, a ja mo­ram da tra­jem, da za­ži­vi na­da i po­sta­ne Bož­ja ra­bo­ta.

Na­stas da­va­še, mi fi­ra­je­mo. Pu­niv se gro­bja sas lju­di, dan’s vi­diš čo­ve­ka, su­tra cr­nu ze­mlju. Naj­vi­še de­ca mre­jev, od glad. Na­še Ta­ne ži­vo, smi­ća na kom­ši­je, rod­bi­nu, na mlo­gi što ne zna­jev. Š‘pkav po so­ka­ci:
– Za­što ni­koj ne mre­je od nji? Pa i onoj nji­no, ma­leč­ko, ne­ma ku­če za što da ga uape, a ži­vo.

Ži­vi će se ize­dev što je ta­koj. Al, đa­vol ne le­ga bez ra­bo­tu. Jed’n d’n, pred ru­čak, utr­ča ta­te pi­jan i drek­na:
– A-a-a-a-a, tuj si. Vi­do te, sve vi­do – iz­bu­lji­ja oči pra­vo u me­ne.
– Što, bre, ta­te?
– Ka­ko, mo­ri, što?! Opu­šti ni te­ra­je­ža u ga­će, pa me još vi­kaš – ta­te! Od s’g sam za te­be nož an­džar! Vi­kav lju­di po čar­šju, bo­žem š‘pkav, a ja ne­sam gluv: Da­ni­ca Jo­va­no­va, na Sto­ja­na Ju­ža­ra sna­ška, kur­vo­su­je se sas Bu­ga­ri­na. A, ne li je ta­koj, zbo­ri?!
– Če­kaj, bre, ta­te, ne­je. L’žev, oćev da ne sne­mav. Sve će ti ob­ja­snim.
– Ka­sno, da­ro­daj­ke, ob­ja­šnje­nje ne tre­ba. Da ne­je Ta­ne, ne bi te bi­lo na be­lo vi­de­lo.
– Ne se kur­vo­su­jem, ži­mi koj mi naj­mil! Znaš da idem ku­de Na­sta­sa da tra­žim kor­ku leb. Toj što ste ži­vi na me­ne da za­fa­li­te.
– Da mo­gu, svak za­lak bi iz­va­di­ja iz sto­mak. Zar se kod Bu­ga­ri­na ide če­sto da mo­li?
– Po­vre­me­no, jer ta­koj tra­ži, al ne­ma ni­šta me­đu nas. Ka­ko će se kur­vo­su­jem, li­čim li na ta­kvu? Po­gle­daj me, go­ra sam od Ci­gan­ku čer­gar­ku, od mu­ku i bo­le­ži ka­men bid­na. Ka­men za va­tru li je? Što zbo­riš toj, sve­san li si?
– Da l’ je­sam, il ne­sam, ne znam. Al znam da si stu­pi­la na laj­no i da ti no­ge smr­div. Lju­di toj vi­de­li, zbo­riv, pe­čat uda­ri­li. Go­to­vo je sve, sra­mo­ta, sa­mo toj ne če­ka – za­pla­ka ta­te.

Go­to­vo ga ube­di u onoj što je stvar­no bi­lo, k’d uleg­na sve­kr­va Do­brin­ka. Se­va sas oči, usta is­kri­vi­la ka­ko pred šlo­gi­ra­nje. Ose­ti da će puk­ne grom na Go­re­šnjak.

– Kur­vi­če be­lo­svet­sko! Raš­če­pi­lo no­ge da na­ra­ni fa­mi­li­ju, a naj­vi­še njum. Aram da ti je, sra­mo­to!
– Laj, laj, kuč­ko, ja te ne slu­šam.
Ras­pla­ka se, di­zam ru­ke, mo­lim sas oči.
– Ću­tiš, ni­šta ne zna­ješ. A zna­ješ da se ob­li­zu­ješ ka­ko ku­če pred ka­sap­ni­cu – dig­na se sta­ra ala, otvo­ri fi­jo­ku na kre­de­nac, iz­va­di nož i pru­ži mi ga.
– Br­go, ute­puj se, dru­go ne­si za­slu­ži­la.
– E, ne­ću! – k’d vri­snem ku­ća se za­tre­se.
– Ne­sam ni­šta lo­šo na­pra­vi­la, Bog mi je sve­dok. A ti, lo­šo­ti­njo sta­ra, ru­ke mi li­za do ju­čer, a s’g plju­ješ u nji! Jed­nu gla­vu imaš, a sto je­zi­ka, pre­gri­zla gi da­bog­da! Ako ti je do ute­pu­va­nje, ti se ute­paj!
– Go­spod te po­ra­zi­ja, ne­maš ič sram.
– Ne­moj da vre­đaš. Toj ne­sam za­slu­ži­la, se­ti se...
– Za me­ne vi­še ne po­sto­jiš, bu­gar­sku ga­ze­nu ko­ko­šku ne­ću pred oči da gle­dam. Vi­kam li, Sto­ja­ne, ša­re­na je bi­la od­u­vek, sem­ka lo­ša, Gli­gor lo­pov...
– Ne mi di­raj mr­tvu fa­mi­li­ju, ne spo­mi­nji Gli­go­ra, ala­pa­čo sta­ra!
– Šop­ske ale, pčinj­ske di­vlje svi­nje! Usmr­do­ste Vra­nje sas pro­sta­kluk, kur­va­luk. Ne­mi­jen­či­ne, rđe Bož­je.
– Koj će mi ka­že. Gra­đan­ka iz oko­lo Bu­ja­no­vac. Vi li ne smr­di­te, ju­žar­ska sor­to? Smr­di­te na ko­no­plja, na moč­ku bi­vo­le­šku sas ko­ju ste se mi­li. Smr­di­te sas po­ganl’k, sas je­zik kva­ran spre­man na pre­va­ru i l’ža­nje.
– Do­sta, da ne ma­nem sas su­kalj­ku.
– Sa­mo pro­baj, pa t’g će bro­jiš svit­ke do sto i jed’n.
– E ne­ćeš, šmi­zlo! Sto­ja­ne, ide­mo, be­gaj­mo odov­de, od sra­mo­tu. Aj­mo u So­bi­nu, u tr­lu, ov­de vi­še ne. Po Jo­ve i Ta­ne će do­đe­mo.
– Sa­mo pre­ko me­ne mr­tvu!

Otid­na­še u jed’n ma. Osta­na da pla­čem, da vi­jem ka­ko si­nja ku­ka­vi­ca. Pla­ši­la sam se od Do­brin­ku. Od k’d sam do­šla u nji­nu ku­ću be­še ka­ko pri­tvor­na ma­zna­ku­ša. Če­ka­še iz pri­kraj­ku da rip­ne i ži­vu me ize­de.

Do­kle, bre, Bo­že, do­kle da pa­tim, ne mo­gu vi­še. Ra­sve­sti se tek na sa­baj­le, k’d Ta­ne do­đe do me­ne, cu­na me, i zbo­ri:
– Ma­mo, gla­dan sam.
– S’g će maj­ka, si­ne – a on gr­li, ce­li­va u obra­zi, š‘pka:
– Mlo­go te vo­lim, ma­mo.
– Zbog te­be Tan­če, maj­ka, ako tre­ba, ima da bid­ne ras­pe­ti Pe­tak, sa­mo da te spa­si.
 

nazad