Iz rukopisa

Berislav Blagojević

ČOVJEK KOJI JE VOLIO KAKTUSE

Do­ba cvje­ta­nja odav­no je već pro­šlo i mr­ša­vi se­dam­de­se­to­go­di­šnjak je sjet­no gle­dao u svo­ju uspa­va­nu zbir­ku. Sje­ćao se de­ko­ra­tiv­nih pe­ru­an­skih ce­re­u­sa, dvo­boj­nih cvje­to­va te­lo­kak­tu­sa, svi­len­ka­stih i pur­pur­nih cvje­to­va ehi­no­ce­re­u­sa, azur­no­pla­vog Me­lo­cac­tus Azu­re­us-a i van­red­no li­je­pih bra­zil­skih pek­ti­ni­fe­ra. Umor­nim po­gle­dom je tra­žio „Šum­ske ru­že“ (Pe­i­re­ski­op­sis) ili Sa­ča Ro­se ka­ko je na­zi­va­ju do­mo­ro­ci (jer cvje­to­vi ovog kak­tu­sa li­če na ru­žu ši­pur­ka), ali ni njih vi­še ni­je bi­lo. U sta­kle­ni­ku ko­ji je sam iz­gra­dio vi­še ni­je bi­lo ni­ti jed­nog cvi­je­ta, a gr­mo­li­ke opun­ci­je, ma­mi­la­ri­je i lop­ta­ste gim­no­ka­li­ci­je le­ža­le su jed­na do dru­ge kao kraj­pu­ta­ši osjen­če­ni ne­pre­va­zi­đe­no tu­rob­nim zim­skim si­vi­lom.

Ni­je od­u­vi­jek ma­rio za kak­tu­se. Ne­ka­da je bio mla­di umjet­nik, vr­stan mu­zi­čar, pra­vi vir­tu­oz na ži­ča­nim in­stru­men­ti­ma. Mu­zi­ka i že­ne bi­le su nje­go­ve je­di­ne stra­sti, stra­sti ko­ji­ma se ne­mi­li­ce po­kla­njao, iz­no­va i iz­no­va. Nje­go­ve ru­ke su mu bi­le sve – i alat i sr­ce i du­ša. Go­vo­rio je ka­ko bez ru­ku ne bi bi­lo ni­če­ga; ni mu­zi­ke, ni skulp­tu­ra, ni ku­ća, ni mo­sto­va ne bi bi­lo. To­kom broj­nih te­tu­ra­vih no­ći, če­sto je u ras­pra­va­ma za­si­će­nim slat­ka­stim al­ko­hol­nim pa­ra­ma go­vo­rio ka­ko u ša­ka­ma po­či­va­ju sr­ce i du­ša, jer da ni­je ta­ko, mu­zi­ka ne bi mo­gla iza­zva­ti di­vlje­nje ili na­gna­ti su­ze na oči. Mu­zi­ka bi bi­la, tvr­dio je, li­še­na sva­kog osje­ća­ja. Bi­la bi to bez­vri­jed­na not­na sve­ska is­pu­nje­na na­su­mič­no raz­ba­ca­nim i me­đu­sob­no po­sva­đa­nim to­no­vi­ma.

On­da su, u tri­de­se­toj, po­če­la iz­daj­stva. Pr­vo ga je iz­da­la Som­bra, nje­go­va naj­ve­ća lju­bav (iako ih je imao mno­go) te­ško ra­niv­ši nje­go­vo sr­ce šću­ću­re­no ne­gdje iz­me­đu pal­ca i ka­ži­pr­sta. Oti­šla je za nje­go­vog ve­li­kog ri­va­la Igo­ra Voj­te­ki­je­vi­ča, za ko­ga su mno­gi tvr­di­li da je po­sljed­nji istin­ski mu­zič­ki ge­ni­je. Po­tom su ga po­če­le iz­da­va­ti i ru­ke. Tr­pio je uža­sne bo­lo­ve od gr­če­va u li­je­voj ša­ci i usko­ro će dok­to­ri kon­sta­to­va­ti da vi­še ne­će mo­ći da svi­ra jer su de­for­ma­ci­je nje­go­vih zglo­bo­va pro­gre­siv­ne i ne­iz­lje­či­ve.

Mje­se­ci­ma je tu­go­vao, opi­jao se i sa­ža­lje­vao, ni­je znao šta da či­ni ni ku­da da kre­ne. Znao je sa­mo da mo­ra oti­ći što da­lje od iz­vo­ra svog ja­da, od svo­je omi­lje­ne ruč­no iz­ra­đe­ne gi­ta­re, od svo­je biv­še dra­ge, od li­ce­mjer­nih žalopojki ka­fan­skih dru­ga­ra i po­dru­glji­vo upe­re­nih pr­sti­ju ne­zna­na­ca. Bio je pot­pu­no iz­gu­bljen i slo­mljen, sve dok mu bli­ski i oda­ni pri­ja­telj Đan­fran­ko ni­je pred­lo­žio pu­to­va­nje u Ame­ri­ku. Jed­ne av­gu­stov­ske su­bo­te ukr­cao se na gran­di­o­zni pre­ko­o­ke­an­ski brod „Li­sa­bon“ či­ja je de­sti­na­ci­ja bio Mon­te­vi­deo. Ni­je znao šta ga če­ka, ni­je znao ni šta da tra­ži u Uru­gva­ju ka­da ta­mo ko­nač­no stig­ne.

Ne­pu­nih sat vre­me­na po­što je „Li­sa­bon“ pri­stao u lu­ku, on je bez mno­go raz­mi­šlja­nja ku­pio li­je­pog i mla­dog ko­nja i za­pu­tio se u unu­tra­šnjost. Tu se pr­vi pu­ta su­sreo sa broj­nim vr­sta­ma no­to­kak­tu­sa či­ja je po­stoj­bi­na upra­vo Uru­gvaj. Ok­to­bar­sko pro­ljet­no sun­ce je iz­ma­mi­lo mi­li­o­ne ša­re­nih cvje­to­va kak­tu­sa ko­ji su ra­sli po bespućima kao li­vad­ska tra­va. Op­či­njen ne­vje­ro­vat­nim pri­zo­ri­ma, on se da­ni­ma vra­ćao i po­sma­trao raz­i­gra­no mo­re igli­ca i cvje­to­va, za­la­ze­ći sve du­blje u di­vlji­ne La­tin­ske Ame­ri­ke. Ni­je bio svje­stan pro­stran­sta­va ko­ja su le­ža­la pod ko­pi­ta­ma nje­go­vog ko­nja; go­to­vo bez da­ha je pre­ga­zio Gran Ča­ko pre­pun ča­ken­skih lop­ta­stih gim­no­ka­li­ci­ja ko­je cvje­ta­ju le­de­no bi­je­lo, zlat­no­žu­to ili nje­žno ru­ži­ča­sto, sti­gav­ši pre­ko Ar­gen­ti­ne, Pa­ra­gva­ja i Bo­li­vi­je do sa­mih obo­da Ama­zo­ni­je. Ka­da je na­i­šao na jed­no osa­mlje­no ali ne i pot­pu­no izo­lo­va­no ple­me sta­ro­sje­di­la­ca, iz­gle­dao je umor­no, glad­no i pr­lja­vo. Mje­se­ci­ma je jeo sa­mo plo­do­ve ne­zna­nih bi­lja­ka (a ri­jet­ko i sit­nu bo­le­snu di­vljač ko­ju su nje­go­ve ne­ja­ke ru­ke mo­gle uhva­ti­ti), spa­vao je pod otvo­re­nim ne­bom po­kri­ven li­šćem ili ko­rom dr­ve­ta i ku­pao se u neo­ka­lja­nim bi­stri­na­ma pro­hlad­nih ri­je­ka u vri­je­me krat­kih i ri­jet­kih pa­u­za. Li­čio je na fa­na­tič­nog, bra­da­tog ho­do­ča­sni­ka kr­va­vih oči­ju ko­ji tra­ži od­go­vo­re na naj­te­ža ži­vot­na pi­ta­nja. A ka­da ga je ple­men­ski star­je­ši­na pi­tao za­što je do­spio čak do ru­ba pra­šu­me, on je sa­mo sleg­nuo ra­me­ni­ma i re­kao ka­ko se za­gle­dao u kak­tu­se i lje­po­te ne­tak­nu­te pri­ro­de. Do­mo­ro­ci su se gla­sno na­smi­ja­li, ce­re­ći se i pla­ze­ći je­zi­ke. Naj­sta­ri­ji od njih je ustao i u pri­mi­tiv­ne po­lu­lop­ta­ste či­ni­je usuo već pri­pre­mlje­ni ka­ša­sti na­pi­tak. Ka­da je upi­tao šta je to, re­kli su mu da pi­je na­pi­tak od či­ku­li kak­tu­sa. Ple­men­ski mu­drac je vi­še pu­ta po­no­vio da se kak­tu­si mo­ra­ju do­ži­vje­ti i iz­nu­tra, a ne sa­mo oči­ma ili ru­ka­ma.

Ka­da je blju­ta­vo­gor­ki ha­lu­ci­no­gen po­čeo da dje­lu­je, on osje­ti ka­ko se nje­go­vo ti­je­lo opu­šta, a nje­gov um po­la­ko uda­lja­va od ne­ke pra­dav­ne le­gen­de ko­ju je star­je­ši­na uz lo­gor­sku va­tru pre­pri­ča­vao po ko zna ko­ji put. U mag­no­ve­nju je vi­dio ne­pre­ža­lje­nu Som­bru ka­ko ple­še za­vo­dlji­vo nji­šu­ći ku­ko­vi­ma i uda­ra­ju­ći dla­no­vi­ma u tak­tu ka­sta­nje­ta, vi­dio je svo­je ja­go­di­ce okr­va­vlje­ne bje­so­muč­nim vje­žba­njem, vi­dio je raš­če­re­če­na ti­je­la i po­lo­mlje­ne vra­to­ve man­do­li­na, gi­ta­ra i vi­o­lon­če­la sa ko­jih su vi­si­le ži­ce po­put mr­tvih, zgru­ša­nih kr­vo­to­ka. Vi­dio je se­be ka­ko tr­či u za­gr­ljaj ne­ko­li­ko me­ta­ra vi­so­kom monstruoznom ce­re­u­su či­je bo­dlje su pod­sje­ća­le na mnogobožačka rim­ska ko­plja ko­ja sprem­no do­če­ku­ju hri­šćan­sku je­res. Za­gr­ljaj je, na nje­go­vo iz­ne­na­đe­nje bio blag, go­to­vo maj­čin­ski, i on je u na­ruč­ju go­le­mog kak­tu­sa uto­nuo u san.

Po­sljed­nja če­ti­ri de­se­tlje­ća je ži­vio od skrom­ne za­ra­de ko­ju je do­bi­jao dr­že­ći pri­vat­ne ča­so­ve svi­ra­nja gi­ta­re. On sam vi­še ni­je svi­rao. Sa­mo jed­nom je po­ku­šao od­svi­ra­ti eti­du ne­po­zna­tog auto­ra u d mo­lu (bio je to do­bar dan i ru­ke ga ni­su mno­go bo­lje­le), ali u toj mu­zi­ci vi­še ni­je bi­lo ni lju­ba­vi, ni stra­sti. Nje­go­vo sr­ce iz­me­đu ka­ži­pr­sta i pal­ca vi­še ni­je re­a­go­va­lo na no­te, već na ubo­de kak­tu­so­vih igli­ca. Bol ko­ju su mu po­vre­me­no na­no­si­le ta­na­ne ža­o­ke ni­je bi­la na­lik bo­li ko­ju je is­ku­sio on­da ka­da je Som­bra oti­šla, ni­ti bo­li ko­ju je sva­ko­dnev­no osje­ćao u na­dla­ni­ca­ma. To je bi­la ona bol ko­ja je neo­p­hod­na da bi čo­vjek znao da je živ.

Pr­ve kak­tu­se za svo­ju ko­lek­ci­ju do­nio je još pri po­vrat­ku iz Ame­ri­ke. To­kom go­di­na nje­go­va je zbir­ka na­ra­sla na ne­ko­li­ko hi­lja­da kak­tu­sa naj­ra­zli­či­ti­jih ro­do­va, va­ri­je­te­ta, ka­le­mlje­nih i ukr­šta­nih pri­mje­ra­ka. Bes­kraj­no je uži­vao po­kla­nja­ju­ći im pa­žnju i pro­ma­tra­ju­ći ih ka­ko ra­stu i cvje­ta­ju. Bio je sre­tan jer je znao da kak­tu­si ni­ka­da ne bi ova­ko uspi­je­va­li da u bol­nim kvr­ga­vim pa­nje­vi­ma na kra­ju nje­go­vih po­dlak­ti­ca ne­ma sr­ca, du­še i lju­ba­vi. U sta­kle­ni­ku, me­đu bo­dlji­ka­vim pri­ja­te­lji­ma, ni­ka­da se ni­je osje­ćao usa­mlje­no i, či­ni­lo mu se, bol u ru­ka­ma je po­sta­ja­la pod­no­šlji­vi­ja.

Osje­ćao je da ne­će do­če­ka­ti da Cep­ha­lo­ce­re­us se­ni­lis u nje­go­vom sta­kle­ni­ku pro­cvje­ta. Ni­je imao vre­me­na da če­ka da „gla­va star­ca“ (Ca­be­za de Vi­e­jo) na­ra­ste šest me­ta­ra ko­li­ko joj je bi­lo po­treb­no da bi pr­vi pu­ta iz­nje­dri­la cvi­jet. Spa­ko­vao je ko­fer, a ključ od sta­na osta­vio je Pe­dru, sim­pa­tič­nom mla­dom po­la­zni­ku ča­so­va mu­zi­ke, ko­ji je ga­jio i iz­ne­na­đu­ju­će in­te­re­so­va­nje za kak­tu­se. Na­kon če­tr­de­set go­di­na bio je po­no­vo spre­man za da­le­ke kra­je­ve. Ovog pu­ta je pu­to­vao u Mek­si­ko, u „Do­li­nu sta­ra­ca“ sto­ti­njak mi­lja sje­ver­no od glav­nog gra­da, u ve­li­čan­stve­no pri­rod­no sta­ni­šte dla­ka­vih, si­je­dih, stu­ba­stih go­ro­sta­sa.

Znao je da ovi kak­tu­si, ko­ji­ma je ova­ko du­ge si­je­de ko­se i bra­de sa­da to­li­ko na­li­ko­vao, cvje­ta­ju no­ću, u apri­lu. Ka­sno po­pod­ne je kre­nuo iz gra­da i ne­gdje oko po­no­ći je sti­gao u do­li­nu. Pri­zor je bio fan­ta­sti­čan – sto­ti­ne i sto­ti­ne vi­so­kih sta­ra­ca je gor­do sta­ja­lo okru­že­no hi­lja­da­ma ma­njih stre­li­ca­ma na­o­ru­ža­nih po­da­ni­ka ko­ji su ove, kao i dru­gih no­ći, ni­je­mo ču­va­li stra­žu. Spo­rim i ne­si­gur­nim ko­ra­ci­ma uspio se pro­bi­ti do jed­nog od njih. Na nje­mu je bio pup ko­ji je sva­kog ča­sa tre­bao da se otvo­ri. Ne­du­go po­tom, ru­ži­ča­sti cvi­jet se uka­zao na mje­se­či­ni i bio je ljep­ši ne­go što je on ika­da mo­gao da za­mi­sli. Kao hip­no­ti­san, gle­dao je u nje­ga do pred zo­ru, a on­da su se nje­go­ve umor­ne oči sklo­pi­le. Na­kon to­li­ko go­di­na po­no­vo je usnio Som­bru, mla­du i li­je­pu, ona­kvu ka­kvu je vo­lio i ka­kvu pam­ti. Sa­njao je ka­ko ga nje­žno lju­bi u vrat, dok joj on u pro­cvje­ta­lom sta­kle­ni­ku svi­ra pre­kra­snu i bes­kraj­nu ele­gič­nu ba­la­du.
 

nazad