Iz rukopisa

Gordana Maletić

OSVETA

– Ja kriv? Ka­ko ja mo­gu bi­ti kriv za bi­lo šta? – za­pre­pa­šće­no se obra­ti ka­me­no­re­zac Ka­po­vi­la mla­dom go­spo­di­či­ću u ge­ro­ku sa ci­lin­drom na gla­vi ko­ji ga je dr­sko pre­ki­nuo u po­slu.
– Ta­ko i ja tvr­dim – ogor­če­no će čo­vek u ofi­cir­skoj uni­for­mi, ste­žu­ći  pe­sni­ce u lju­ti­ni.
– Ne­go šta – do­li­vao je mla­dić ulje na va­tru. – Ne­moj­te se pra­vi­ti ne­ve­šti. Ni­ste vi tek ta­ko mo­gli na­pra­vi­ti na­še li­ko­ve. Stu­di­ra­li ste vi nas, ite­ka­ko. Se­ćam se da sam jed­nom u go­sti­o­ni pri­me­tio ka­ko me pa­žlji­vo po­sma­tra­te i ne­što cr­ta­te.
– Da. Za­što na­ši ki­po­vi to­li­ko li­če na nas? Zar ni­ste mo­gli da nas ma­lo iz­me­ni­te? – na­do­ve­zao se ofi­cir.
– Vi ste pr­ve oso­be ko­je su se po­bu­ni­le zbog slič­no­sti – ne­za­do­volj­no će maj­stor, pri­brav­ši se od neo­če­ki­va­nog na­pa­da.
– Na­rav­no, kad su vam mu­šte­ri­je mr­tva­ci – jet­ko će ofi­cir.
Maj­stor po­ću­ta, po­no­vo uze dle­to i če­kić, ko­je be­še spu­stio po­red ne­do­vr­še­nog stu­ba kad su ova dvo­ji­ca ušla u nje­go­vo dvo­ri­šte, i obra­ti im se ti­him, ali od­luč­nim gla­som:
– Žao mi je ako ima šte­te zbog to­ga...
– Ima li šte­te? – obo­ji­ca će iro­nič­no uglas.
– ...ali svoj za­nat sta­vljam is­pred sve­ga. Go­spo­dar Si­me­on na­ru­čio mi je po­sao, i to do­bar: če­tr­na­est po­pr­sja mu­ška­ra­ca i že­na, to jest, vas sve­do­ka, za nje­go­ve po­tre­be, vi će­te naj­bo­lje zna­ti za­što. Ali, ako ma­lo bo­lje raz­mi­sli­te, slo­ži­će­te se da je ime naj­va­žni­je. Zbog nje­ga se vi, na­rav­no, i lju­ti­te. A ja svo­je ni­sam ste­kao tek ta­ko. Is­kle­sao sam li­ko­ve naj­bo­lje što mo­gu, kao i uvek, ne ula­ze­ći u va­še ne­spo­ra­zu­me. To je sve što imam da  ka­žem – re­če i na­sta­vi da ra­di, ne obra­ća­ju­ći vi­še pa­žnju na njih.

Po­se­ti­o­ci za­ću­ta­še. Iz­gle­da­lo je da ih lju­ti­na po­la­ko po­pu­šta, čak se u ne­pri­li­ci zgle­da­še. Zna­li su oni da je Ka­po­vi­la u pra­vu, ali su mo­ra­li na ne­ko­me is­ka­li­ti svoj bes. Naj­zad se okre­nu­še i iza­đo­še bez po­zdra­va.

Spu­šta­li su se ćut­ke niz Kal­va­ri­ju sve do oba­le. Ta­mo im ve­tar s mo­ra pri­jat­no osve­ži li­ca....

– Car­ska se ne po­ri­če – naj­zad će ofi­cir.
– A či­sto sum­njam da ni­je sa­krio zlat­ni­ke, ma­to­ri ve­štac. Taj ima njuh za zla­to, ili mu stvar­no po­ma­že ma­lik, kao što re­če ona ba­ba...
– Tja, mi to za­pra­vo ne zna­mo. Ko nam je kriv što su nam je­zi­ci bi­li br­ži od pa­me­ti – po­mir­lji­vo će ofi­cir. – I što smo do­zvo­li­li da nas za­ve­du pri­če.
– Ni­su to pri­če – još uvek će gor­lji­vo mla­di go­spo­di­čić. – Vi­deo sam ka­me­ni kov­čeg svo­jim oči­ma.
– Ko zna šta je bi­lo unu­tra. Ne­go, gle­daj na ce­lu stvar sa ve­dri­je stra­ne. Mo­žda ni­je ta­ko lo­še što su nam li­ko­vi na uli­ci, is­pred ona­ko le­pe zgra­de, na vi­di­ku go­spo­ždi­ca­ma. Mo­že se još ko­ja i za­lju­bi­ti. Tre­ba ih sa­mo ube­di­ti da smo mi ukras zgra­de – usi­lje­no se na­sme­ja ofi­cir, ali mu se mla­dić ne pri­dru­ži.
– Na­ro­či­to ona jed­na što je pri­sti­gla bro­dom – gor­ko će mla­dić. Za­tim po­ću­ta. – Ja­no­še, svi zu­re u na­še pri­li­ke, kao u ču­du, čim si­đu na gat. Vi­di se, bra­te, da ne­što ni­je u re­du. Ta­kve ku­će ne­ma nig­de.
– Ta pu­sti to, ima sva­ko­ja­kih ču­da na sve­tu. Ovo na­še ni­je ni­šta. Pro­ći će ha­la­bu­ka za tri da­na – uve­ra­vao je i se­be i nje­ga ofi­cir. – Ne­go da po­pi­je­mo po jed­nu, a To­ni?

Ta­ko se pri­ja­te­lji usko­ro na­đo­še u krč­mi na oba­li. Po­sle dru­ge ča­še do­bre mal­va­zi­je, nji­ho­va ne­pri­li­ka do­đe im ne­znat­ni­ja i ma­nje ža­lo­sna, te raz­go­vor po­ste­pe­no pre­đe na dru­ge te­me. A kad is­pi­še tre­ći bo­kal, po­sta­do­še opet oni sta­ri ve­se­lja­ci i ovo pro­leć­no ve­če pro­te­klo bi sa­svim pri­jat­no da ni­su kroz ne­ko vre­me, i ona­ko za­gre­ja­ni, od­lič­no raz­u­me­li raz­go­vor ko­ji se gla­sno vo­dio ne­ko­li­ko sto­lo­va da­lje.

– I mi smo se pi­ta­li za­što je Ada­mi­će­va pa­la­ta ona­ko čud­no raz­vu­če­na u ši­ri­nu, još dok se gra­di­la, moj go­spo­di­ne – uve­ra­vao je po­sta­ri­ji po­mo­rac do­sto­jan­stve­nog čo­ve­ka u ele­gant­nom si­vom ode­lu. – Ali, to vam je du­ga pri­ča.
– Go­vo­ri, go­vo­ri – odo­bra­va­lo je oba­ve­šte­no dru­štvo za ve­li­kim sto­lom, una­pred se ra­du­ju­ći neo­bič­nom za­vr­šet­ku, oče­ku­ju­ći s ne­str­plje­njem go­spo­di­nov iz­raz li­ca.
– Uosta­lom, skra­ti­ću.
– Ne­moj ni­šta skra­ći­va­ti! – ve­se­lo će dru­štvo.
– Ču­li ste sva­ka­ko za ve­le­tr­gov­ca du­va­nom, Si­me­o­na Ada­mi­ća. – Ka­ko go­spo­din s uva­ža­va­njem klim­nu gla­vom, po­mo­rac na­sta­vi. – Do­se­lio se iz­da­le­ka u Ri­je­ku pre tri go­di­ne. To vam je spo­so­ban i vešt čo­vek ko­me po­slo­vi ne­ve­ro­vat­no idu od ru­ke. Ku­pio je ku­ću u Sta­rom gra­du i ve­li­ki po­sed u Mar­tin­šći­ci. Pri­li­kom ra­do­va na oprav­ci pra­sta­re ka­pe­le sve­tog Mar­ti­na, Si­me­on je ne­što pro­na­šao, ne­ka­kve ar­te­fak­te, šta li, bu­du­ći da je u bli­zi­ni ar­he­o­lo­ško na­la­zi­šte iz pra­i­sto­ri­je. E, pa sad – na­sta­vi po­mo­rac – ma­lo po ma­lo, lju­di po­če­še da go­vor­ka­ju ka­ko je tr­go­vac pro­na­šao za­ko­pa­no bla­go i da je za­ta­jio le­gat od ukup­ne vred­no­sti na­la­za.
– Je li to tač­no? – za­in­te­re­so­va­no će go­spo­din.
– A ko će zna­ti? Po sve­mu su­de­ći, ni­je. Ali su ove gla­si­ne ubr­zo sti­gle do vla­sti ko­je su za­po­če­le is­tra­gu. I dok dla­nom o dlan, od­ne­kud se na­đe, ni ma­nje ni vi­še, ne­go če­tr­na­est sve­do­ka, vr­lih ri­ječ­kih gra­đa­na, ko­ji su, svi kao je­dan, iz­ja­vi­li da su se lič­no uve­ri­li u Ada­mi­će­vo ne­po­čin­stvo. I ta­ko go­spo­da­ra Si­me­o­na očas str­pa­še u za­tvor.
Go­spo­din u si­vom se za­pre­pa­sti. – Če­tr­na­e­sto­ro lju­di je vi­de­lo da je uta­jio zla­to? Ta, je li mo­gu­će ta­ko što­god?
– Na­rav­no da ni­je mo­gu­će, to jest, na­ža­lost, mo­gu­će je, i ko zna do­kle bi tru­nuo u Cri­kve­nič­kom ka­šte­la­na­tu da se nje­gov od­va­žni sin, An­dri­ja, ko­ji je za­vr­šio tr­go­vač­ke ško­le u Be­ču, ni­je za­pu­tio pra­vo u pre­sto­ni­cu i is­po­slo­vao da ga pri­mi sam car. Ob­ja­snio mu je da se ra­di o pu­kom ar­he­o­lo­škom na­la­zu, te je im­pe­ra­tor na­re­dio da mu oca od­mah pu­ste, ka­ko bi ne­sme­ta­no na­sta­vio svoj uspe­šan i za ca­re­vi­nu uno­san po­sao.
– E, to već vre­di! – za­do­volj­no će go­spo­din u si­vom, ko­ji kao da je po­čeo da se do­se­ća ka­ko će se ova neo­bič­na isto­ri­ja za­vr­ši­ti.
– Od­mah po iz­la­sku iz za­tvo­ra, u apri­lu pro­šle go­di­ne, go­spo­dar Si­me­on za­tra­ži do­zvo­lu da sa­gra­di no­vu ku­ću, ko­ju do­bi­je. Ku­ća je ne­dav­no za­vr­še­na i vi već po­ga­đa­te či­ji se ka­me­ni ki­po­vi na­la­ze na stu­pi­ći­ma is­pred zgra­de. Gle­da­mo ih sva­ki dan i mi i ko­nji, a i svi oni ko­ji, kao vi, bro­do­vi­ma pri­stig­nu iz da­le­ka i za­ko­ra­če na Ve­li­ki gat – sme­ju­ći se za­vr­ši po­mo­rac, uz op­šte odo­bra­va­nje go­sti­ju.
– Pa to je sjaj­no! – odu­še­vlje­no će put­nik. – Ko­ji do­mi­šljat i du­ho­vit, no osve­to­lju­biv čo­vek – ka­za i već hte­de da do­da ne­što pod­sme­šlji­vo na ra­čun uver­lji­vo­sti i po­šte­nja „sve­do­ka“ kad je­dan od go­sti­ju ko­ji su se­de­li za ve­li­kim sto­lom po­če da pod­gur­ku­je one do se­be i da­je osta­li­ma zna­ke oči­ma da po­gle­da­ju u prav­cu dvo­ji­ce mla­dih lju­di u uglu, ko­ji bi u tom tre­nut­ku naj­ra­di­je pro­pa­li u ze­mlju. Tek on­da na­sta­de op­šti smeh.
– I to mi je osam­na­e­sti vek u na­pred­noj Evro­pi! – za­va­pi ofi­cir usta­ju­ći i ba­ca­ju­ći no­vac na sto. – Ogo­va­ra­te kao ba­be. Sra­mi­te se! – vik­nu i cim­nu  svog pri­ja­te­lja za ru­kav, ne bi li kre­nu­li što pre.
– Ovo mi je je­dan od naj­go­rih da­na u ži­vo­tu – za­pla­ka To­ni ka­da su iza­šli na­po­lje. – Kad bi se ova be­da sa­mo jed­nom okon­ča­la! Ali ne­će – do­da­de stra­šnim gla­som. – Do kra­ja ži­vo­ta gle­da­ću u svoj kip na uli­ci, a ni­su ga po­sta­vi­li zbog mo­je vr­li­ne i hra­bro­sti, već...

Ni Ja­noš se ni­je ose­ćao ni­šta bo­lje, ali kao ne­što sta­ri­ji i is­ku­sni­ji, umeo je da se sa­vla­da. – Ne vre­di da se ki­da­mo oko to­ga – re­kao je. – Naj­zad, mož­da će se, vre­me­nom, i to pro­me­ni­ti. Mo­žda će ne­ko­me, nje­go­voj že­ni, na pri­mer, ili ne­kom dru­gom, do­sa­di­ti sve ovo i ski­nu­će ki­po­ve. Za­pra­vo, uve­ren sam u to.

Ali To­ni­ju ni­je bi­lo do če­ka­nja da sta­roj da­mi ne­što do­sa­di. – Po­đi za mnom – re­kao je pri­ja­te­lju i po­hi­ta na­pred.

Upla­šen da mu drug ne po­či­ni ka­kvu lu­dost, ofi­cir po­žu­ri za njim.

Mla­di­ći ubr­zo sti­go­še do ve­le­lep­nog Ada­mi­će­vog zda­nja i sta­do­še is­pred nje­ga. U ve­droj no­ći, ku­ća se, iako neo­sve­tlje­na, la­ko pre­po­zna­va­la po svo­jim iz­du­že­nim sen­ka­ma. Pal­me i ole­an­dri u ba­šti iza ku­će le­lu­ja­li su i šu­šta­li na ve­tru, po­ka­zu­ju­ći svo­je ši­lja­te li­sto­ve i mi­ri­sne cve­to­ve, ali je pro­če­lje zgra­de bi­lo mrač­no i ozlo­gla­še­ne fi­gu­re ni­su se do­bro ra­za­zna­va­le.

– Šta ću ja na uli­ci, is­pred tu­đe ku­će, u ovo do­ba? Za­što se ne bih uže­leo svo­je, šta mi­sliš – po­lu­gla­sno će To­ni – i le­po oti­šao?
Ja­noš se pra­vio da ne raz­u­me pra­vi smi­sao nje­go­vih re­či i sta­de mu po­vla­đi­va­ti. – Ta­ko je, ide­mo ku­ći.
– Mo­žda su mi do­sa­di­li ku­va­ri­ca i ko­či­jaš – na­sta­vi To­ni. – To i ni­je na­ro­či­to dru­štvo, zar ne? – re­če i po­če od­bro­ja­va­ti stu­bo­ve. – Tre­ći s le­va. – Onaj što mu se ne vi­de lo­pov­ske oči, to sam ja. – Daj mi sa­blju, Ja­no­še! Imam ne­ke ne­pre­či­šće­ne ra­ču­ne sa ovom gla­vom.
– Ne lu­duj, To­ni – ša­pa­tom će Ja­noš, iz­ne­na­da otre­žnjen. – Još nam sa­mo to fa­li: ula­zak u po­sed i ošte­će­nje imo­vi­ne, pa da i mi ide­mo u za­tvor. Ne bu­di de­ti­njast. Zna­će da si to bio ti, šta ti je!

Ali, ni­šta ni­je vre­de­lo. To­ni po­ku­ša da mu ot­me sa­blju, pa ka­ko u to­me po­sle kra­ćeg ko­ška­nja ni­je us­peo, on sta­de od­va­lji­va­ti ošte­će­ni deo ivič­nja­ka, ne bi li se do­če­pao ve­ćeg ka­me­na. Ni to mu bez ala­ta ni­je po­šlo za ru­kom, pa je od mu­ke za­gra­bio šlju­nak sa sta­ze i stao nji­me ga­đa­ti ki­po­ve. Naj­zad ru­ka­ma po­ku­ša da od­va­li gla­vu sa svog stu­ba. Vi­dev­ši da ne mo­že da za­u­sta­vi ras­po­ma­mlje­nog To­ni­ja, Ja­noš se sa­kri iza obli­žnjeg dr­ve­ta.

– Sa­me hu­lje i lo­po­vi – mr­mljao je To­ni. –  Me­ni isme­va­ju, a oda­kle im pa­re? Vi­de­će­mo mi još ko je ko... i šta ko mo­že.

Ja­noš ni­je sa­če­kao kraj ovog po­du­hva­ta. Ti­him gla­som do­zi­vao je To­ni­ja još ne­ko vre­me, a on­da se uda­ljio. To­ni se, me­đu­tim, ote­tu­ra do lu­ke i po­sle ne­kog vre­me­na vra­ti sa me­tal­nom šip­kom ko­ju je ne­gde uzeo, pa sta­de pe­tlja­ti oko ki­pa, sve dok onaj tre­ći s le­va, na ko­ji se na­me­ra­čio, u osvit zo­re, ni­je pao. Pre­za­do­vo­ljan, To­ni po­di­že ve­ći deo gla­ve ko­ji je ostao u ko­ma­du i od­vu­če ga sa so­bom do šu­mar­ka u ko­me je naj­zad i za­spao.

Ka­da ga, u pod­ne, raz­bu­di­še sun­če­vi zra­ci, du­go mu je tre­ba­lo da shva­ti gde se na­la­zi i za­što. Mo­žda se uop­šte vi­še ne bi ni se­tio no­ća­šnjih do­ga­đa­ja da mu u jed­nom tre­nut­ku ne­što ni­je sna­žno pri­vu­klo pa­žnju. Ne­ko ga je pa­žlji­vo po­sma­trao. Ka­da se osvr­nuo oko se­be, ne­po­gre­ši­vo je shva­tio i ko: po­red no­gu, sa iz­u­bi­ja­ne, ze­mljom i bo­ro­vim igli­ca­ma umr­lja­ne, iz­lo­mlje­ne gla­ve sta­tue, pre­kor­no su ga po­sma­tra­le ble­de ku­va­ri­či­ne oči.
 

nazad