Iz rukopisa

Miroljub Todorović

DNEVNIK 1983.

Utorak, 22. februar 1983.

ANKETA „REPUBLIKE“:

U že­lji da sa­zna­mo što vi­še o re­a­li­ja­ma Va­šeg knji­žev­nog stva­ra­nja od­lu­či­li smo po­sta­vi­ti Vam slje­de­ća pi­ta­nja pa Vas mo­li­mo da nam što hit­ni­je od­go­vo­ri­te. Cilj nam je do­bi­ti sli­ku vanj­skih ma­te­ri­jal­nih uvje­ta, am­bi­jen­ta, so­cio-kul­tur­nih i in­di­vi­du­al­no-psi­ho­lo­ških sta­nja u ko­ji­ma pi­še­te, bez ob­zi­ra (ovaj put) na sam unu­tra­šnji ka­rak­ter va­šeg stva­ra­lač­kog po­stup­ka.

1. U ko­je do­ba da­na ili no­ći naj­ra­di­je pi­še­te?
2. U ka­kvoj pro­sto­ri­ji (kva­dra­tu­ra), na ka­kvom sto­lu pi­še­te, zah­ti­je­va­te li red ili ne­red pri­li­kom pi­sa­nja, sme­ta­ju li vas ili ne hr­pe knji­ga na­o­ko­lo ili raz­ba­ca­na po­ste­lji­na?
3. Da li ra­di­je pi­še­te ka­da ste za­do­volj­ni ili ne­za­do­volj­ni?
4. U ka­kvoj ve­zi je vaš erot­ski ži­vot s pi­sa­njem? Pi­še­te li ne­po­sred­no pri­je ili po­sli­je erot­ske si­tu­a­ci­je; da li vas ona sti­mu­li­ra ili ne?
5. Što je­de­te ili pi­je­te za vri­je­me pi­sa­nja?
6. Ka­kvu vr­stu osvje­tlje­nja tra­ži­te kad pi­še­te?
7. Pi­še­te li ru­kom ili iz­rav­no pi­sa­ćim stro­jem? Tko vam pre­pi­su­je ru­ko­pi­se: vi sa­mi, pla­će­na dak­ti­lo­graf­ki­nja ili ne­tko iz ku­će (su­pru­ga, kćer­ka, sin, bli­ski pri­ja­telj, pri­ja­te­lji­ca)?
8. Ko­li­ko pla­ća­te dak­ti­lo­graf­ki­nju? Sma­tra­te li se oba­ve­znim kom­pen­zi­ra­ti (i ka­ko) uslu­gu pre­pi­si­va­nja onoj oso­bi ko­ja vam to bes­plat­no vr­ši?
9. Obi­ča­va­te li či­ta­ti ono što ste na­pi­sa­li svo­jim uku­ća­ni­ma ili pri­ja­te­lji­ma i na­kon ko­li­ko vre­me­na od tre­nut­ka za­vr­šet­ka tek­sta.
10. Na­gra­đu­je­te li sa­mi se­be za uspje­šno pi­sa­nje i ka­ko: iz­la­skom u re­sto­ran, kuć­nim do­mjen­kom ili ve­če­rom za pri­ja­te­lje, ili to pro­sla­vlja­te sa­mi za se­be?
11. Ko­li­ko dnev­no na­pi­še­te re­da­ka pro­ze (ako to ra­di­te re­do­vi­to), od­no­sno ko­li­ko vre­me­na vam tre­ba za do­vr­še­nje pr­ve ver­zi­je pje­sme? Ko­li­ko dnev­no na­pi­še­te ese­ji­stič­ke pro­ze ili kri­ti­ke?

Ured­ni­štvo

Ova an­ke­ta za­gre­bač­kog ča­so­pi­sa „Re­pu­bli­ka“, na ko­ju su do sa­da od­go­vo­ri­li Ker­ma­u­ner i Sla­vi­ček, na svoj na­čin je in­te­re­sant­na pa od­go­vo­re na pi­ta­nja be­le­žim u dnev­nik, bez že­lje da ih ša­ljem re­dak­ci­ji.

1. U sva­ko do­ba da­na ka­da sam pod „in­spi­ra­tiv­nom pre­si­jom“, pre sve­ga sâm, izo­lo­van od gla­so­va, bu­ke, mo­žda za­to (zbog lo­ših stam­be­nih uslo­va) naj­ra­di­je no­ću.
2. Ne­mam svo­ju rad­nu pro­sto­ri­ju (jed­no­so­ban stan, 35 m² a nas je tro­je). Ka­da sam sâm u sta­nu uglav­nom u so­bi, se­de­ći na pa­to­su, pi­šu­ći oslo­njen na oto­man kao što to i u ovom tre­nut­ku či­nim. Zbog bo­le­sne kič­me če­sto pi­šem (a još če­šće či­tam) i u le­že­ćem po­lo­ža­ju. Ipak, moj naj­če­šći rad­ni am­bi­jent je pred­so­blje i ve­li­ki okru­gli sto u nje­mu gde pi­šem, ku­cam, le­pim, re­žem, sa va­tom u uši­ma, pre­na­pet i pre­o­se­tljiv na sve zvu­ko­ve ko­ji ata­ku­ju na mo­ju kon­cen­tra­ci­ju a pre sve­ga na te­le­vi­zi­ju ko­ja je u ovim ne­mo­gu­ćim rad­nim uslo­vi­ma bi­la i osta­la moj krv­ni ne­pri­ja­telj.
Hr­pe raz­ba­ca­nih knji­ga me naj­če­šće in­spi­ri­šu pa iako ih pre po­čet­ka ra­da ne­ma mno­go na sto­lu, po kre­ve­tu, na­sto­jim da ih na­go­mi­lam, na­ba­cam, da su mi pri ru­ci, po­naj­če­šće sa­mo da ih gle­dam u na­di da će ogrom­na ener­gi­ja ko­ju zra­če da se pre­li­je i u me­ne, u moj duh. Raz­ba­ca­na po­ste­lji­na me ner­vi­ra, de­sti­mu­li­še pa na­sto­jim da se što pre na­đe na svom me­stu.
3. Oba emo­ci­o­nal­na sta­nja mo­gu za me­ne bi­ti in­spi­ra­tiv­na. U sta­nju smi­re­no­sti i za­do­volj­stva ide se na du­že sta­ze, vi­di­ci su ja­sni­ji, za­hva­ti ši­ri, ima­gi­na­ci­ja neo­p­te­re­će­na. Sta­nje ne­za­do­volj­stva pro­iz­vo­di grč, kra­će ali mo­žda du­blje pro­do­re u je­zik, u knji­žev­nu ma­te­ri­ju. Ja­ča ne­za­do­volj­stva bli­ska de­pre­siv­nim sta­nji­ma u pot­pu­no­sti me pa­ra­li­šu i one­spo­so­blja­va­ju za bi­lo ka­kav rad.
4. O to­me baš ni­sam mno­go raz­mi­šljao. Ipak, ne­što je si­gur­no, po­sle sek­su­al­nog ak­ta, bar iz­ve­sno vre­me, ni­sam spo­so­ban za du­blju kon­cen­tra­ci­ju i ozbilj­ni­ji rad na li­te­ra­tu­ri. Pred­sek­su­al­na (mi­slim na akt) sta­nja s aku­mu­li­ra­nom ener­gi­jom ve­ro­vat­no su stva­ra­lač­ki po­god­ni­ja, me­đu­tim, ako se sek­su­al­ne ener­gi­je pre­vi­še na­ku­pi­lo, ni­ka­kvo pi­sa­nje ne mo­že mi za­me­ni­ti pra­vo, do­bro tu­ca­nje. Tu sam ne­po­mir­ljiv, ne­pod­mi­tljiv i ne­za­u­sta­vljiv.
5. Naj­če­šće u to­ku stva­ra­lač­kog pro­ce­sa ne je­dem i ne pi­jem. Sva­ko je­de­nje i pi­je­nje je na­pu­šta­nje kon­cen­tra­ci­je i po­sred­no bek­stvo od pi­sa­nja.
6. U mo­jim te­škim rad­nim uslo­vi­ma, nor­mal­no osve­tlje­nje, si­ja­li­ca od 100 W, ili dnev­no sve­tlo.
7. Ni­kad ni­šta ne pi­šem od­mah u pi­sa­ću ma­ši­nu. To je či­ni mi se je­di­no pra­vi­lo ko­ga sam se do sa­da u li­te­ra­tu­ri dr­žao. Za­pra­vo, to i ni­je pra­vi­lo, pro­sto ne bih umeo da na­pi­šem ni je­dan je­di­ni stih, ni jed­nu re­če­ni­cu gle­da­ju­ći u dir­ke ma­ši­ne. Naj­če­šće pi­šem he­mij­skom olov­kom, ili flo­ma­ste­rom, a po­ne­kad i gra­fit­nom olov­kom. Za­ni­mlji­vo je da se ti pe­ri­o­di sme­nju­ju. U po­sled­nje vre­me, po­e­zi­ju pi­šem is­klju­či­vo gra­fit­nom olov­kom (či­ta­va zbir­ka „Hleb­nji­ko­vlje­vo oko“), jer pro­sto ose­ćam da je­di­no ta­ko mo­gu da pi­šem, i da je­di­no ta­ko do­bro mo­gu da pi­šem. Ovaj Dnev­nik pi­san je (kad je pi­san a ne le­pljen), he­mij­skim olov­ka­ma i na­liv-pe­rom. Sve pre­ku­ca­vam sam, što mi s ob­zi­rom na mo­ju bo­lest pri­či­nja­va ne ma­le te­ško­će. Ko­sa mi se di­že na gla­vi ka­da po­mi­slim na pre­ku­ca­va­nje ne­kih du­žih stva­ri.
8. ______________________
9. Mi­slio sam da sam imun na tu bolj­ku, me­đu­tim, po­sled­nje pe­sme (ali sa­mo pe­sme), či­tao sam svo­joj že­ni i nje­no po­zi­tiv­no mi­šlje­nje bi­lo mi je vi­še ne­go pod­sti­caj­no.
10. Sa­mo u mi­sli­ma i to naj­če­šće u ša­li.
11. Iako će me ova li­te­ra­tu­ra iz­gle­da pam­ti­ti kao kom­pju­ter­skog pe­sni­ka, sig­na­li­stu, kon­struk­ti­vi­stu, itd, u mom slu­ča­ju kad je u pi­ta­nju po­e­zi­ja, pa i dru­ge stva­ri, sve za­vi­si od in­spi­ra­ci­je. Sve je u lo­mo­vi­ma, is­pre­ki­da­no, tra­je me­se­ci­ma, go­di­na­ma, po­no­vo se vra­ća i po­no­vo to­ne u za­bo­rav da kroz de­set go­di­na iz­ro­ni i bu­de za­vr­še­no ili sa­mo spre­mlje­no za štam­pu. Sem ovog Dnev­ni­ka ni­šta ni­je ra­đe­no kon­ti­nu­i­ra­no, s pla­nom, stal­no. U tom dis­kon­ti­nu­i­ra­nom vre­men­skom ha­o­su či­ni mi se da dnev­no mak­si­mal­no mo­gu na­pi­sa­ti tri kar­ti­ce ese­ji­stič­ke pro­ze ili kri­ti­ke. Dnev­nič­ka be­le­že­nja gde su ve­o­ma če­sta uba­ci­va­nja go­to­vih tek­sto­va, sec­ka­nje i ko­la­ži­ra­nje, obim­ni­ja su.

*

Na­gra­du „Mi­lan Bog­da­no­vić“, ko­ja se do­de­lju­je naj­bo­ljoj no­vin­skoj knji­žev­noj kri­ti­ci do­ma­će knji­ge, do­bio je Alek­san­dar Ilić za pri­kaz (u „Po­li­ti­ci“) „Tren 2“ An­to­ni­ja Isa­ko­vi­ća.

*

Po­če­lo pri­ja­vlji­va­nje že­na za do­bro­volj­nu voj­nu obu­ku u JNA. U Be­o­gra­du se već pri­ja­vi­lo pe­de­se­tak že­na bu­du­ćih voj­ni­ka i re­zer­vnih sta­re­ši­na, naj­vi­še na No­vom Be­o­gra­du (26).

*

„Uti­če li po­ve­ća­na sun­če­va ak­tiv­nost na čo­ve­ko­vu psi­hu?

Ima do­sta do­ka­za za to. Ka­ko pi­še ča­so­pis Na­u­ka i žiznj u isto­ri­ji su za­i­sta po­sto­ja­le epo­he ka­rak­te­ri­stič­ne po se­ri­ji ve­li­kih ot­kri­ća – ci­klič­no sva­kih je­da­na­est go­di­na, što se po­kla­pa­lo s pe­ri­o­di­ma po­ve­ća­ne sun­če­ve ak­tiv­no­sti. Al­bert Ajn­štajn, re­ci­mo, naj­ve­ća ot­kri­ća je uči­nio upra­vo 1905, 1916, 1927 i 1938. go­di­ne. I bi­o­gra­fi­je po­zna­tih kom­po­zi­to­ra 18. i 19. ve­ka po­tvr­đu­ju tu za­ni­mlji­vu za­ko­no­mer­nost: u go­di­na­ma naj­ve­će sun­če­ve ak­tiv­no­sti Ber­li­oz, Men­del­son, Pa­ga­ni­ni, Ro­si­ni, kom­po­no­va­li su svo­ja naj­ču­ve­ni­ja de­la.''

*

10^-18 = 1 ato­se­kun­da. Za kva­dri­li­o­ni­ti deo se­kun­de sve­tlost pre­đe ši­ri­nu tri vo­do­ni­ko­va ato­ma.
10^-14 = 0,01 pi­ko­se­kun­da. Sve­tlost pre­đe ne­što vi­še od preč­ni­ka jed­ne će­li­je sper­me, naj­ma­nje čo­ve­ko­ve će­li­je.
10⁰ = 1 se­kun­da. Čo­ve­či­je sr­ce ot­ku­ca jed­nom. Ze­mlja pre­đe 29,8 km na pu­tu oko Sun­ca. Sve­tlost pre­đe du­ži­nu 7,5 pu­ta ve­ću od obi­ma Ze­mlje.
10⁴ = 10.000 se­kun­di = 2,78 sa­ti. Do­bro hra­nje­na bak­te­ri­ja po­de­li­će se u 100 bak­te­ri­ja. Sve­tlost sa Ze­mlje pre­ći će tri mi­li­jar­de ki­lo­me­ta­ra i pre­se­ći Ura­no­vu or­bi­tu.
10⁷ = 10.000.000 se­kun­di = 115,74 da­na. Ljud­ski za­me­tak pre­la­zi 40% svog raz­vo­ja. Sve­tlost sa Ze­mlje oti­šla je da­lje i od naj­da­lje pla­ne­te.
10⁹ = 1.000.000.000 se­kun­di = 31,69 go­di­na. Jed­na ljud­ska ge­ne­ra­ci­ja je iš­če­zla. Sve­tlost sti­že do Ka­no­pu­sa, uda­lje­nog 299,8 bi­li­o­na ki­lo­me­ta­ra.
10¹² = 1.000.000.000.000 se­kun­di = 31.690 go­di­na. Bi­lion se­kun­di je mno­go du­že od isto­ri­je ci­vi­li­za­ci­je. Pi­smo je ot­kri­ve­no pre 0,17 bi­li­o­na se­kun­di; pr­vi gra­do­vi po­dig­nu­ti su pre sa­mo 0,33 bi­li­o­na se­kun­di. Sve­tlost sa Ze­mlje do­sti­že sre­di­šte ga­lak­si­je Mleč­ni put.
10¹³ = 10 bi­li­o­na se­kun­di = 316.900 go­di­na. Pre de­set bi­li­o­na se­kun­di naj­na­pred­ni­ji ho­moid bio je Ho­mo erek­tus. Za to vre­me sve­tlost je pre­šla ra­sto­ja­nje ko­je je, gru­bo uzev, jed­na­ko obi­mu ga­lak­si­je Mleč­ni put.

*

Sve­tlu­ca u ta­mi. Pu­po­ljak. Lep­ti­ri­ca. Ču­jem dru­go vre­me. U ste­ni za­to­če­no. Ću­tlji­ve lju­bav­ni­ke. Ve­tro­kaz ti u oku. Sen­ka an­đe­la. Pred vra­ti­ma. Ven­čao si se. Sa zve­zda­ma. Slo­mio kič­mu. Zmi­ji. Pe­sma je to. Sa­da. U po­cr­ne­lom zr­nu. Gro­zda.

Četvrtak, 24. februar 1983.

Pi­smo Ži­li­je­nu Ble­nu sa tri ra­da (ge­stu­al­na i objekt po­e­zi­ja) pod na­slo­vom THINK ABO­UT SIG­NA­LISM.

Dra­gi Ži­li­jen,
do­bio sam „Doc(k)s“ no. 50 (Espag­ne) ko­ji je za­i­sta iz­van­re­dan kao i osta­li bro­je­vi tvog ča­so­pi­sa. Mi­slim da je „Doc(k)s“ naj­bo­lji ča­so­pis za eks­pe­ri­men­tal­nu po­e­zi­ju ko­ji iz­la­zi i ne ve­ru­jem da će u do­gled­no vre­me nje­gov kva­li­tet bi­ti do­stig­nut. Kao što znaš ja sam o „Doc(k)s-u“ pi­sao pre ne­ko­li­ko go­di­na u jed­nom na­šem li­stu i po­slao sam ti taj na­pis, pi­sao bih opet pa te mo­lim da mi po­ša­lješ bro­je­ve 27, 35 (USA) i 41 (Chi­ne) ko­je ne­mam ka­ko bih imao pot­pu­ni­ji uvid.

Ve­o­ma sam za­in­te­re­so­van i za Edi­ti­ons Ne­pe Col­lec­tion „Un­fi­ni­tu­de“, mo­lim da mi po­ša­lješ knji­ge iz te edi­ci­je. Že­leo bih da u toj edi­ci­ji ob­ja­vim i jed­nu svo­ju knji­gu pa mi ja­vi ko­ji su uslo­vi za ob­ja­vlji­va­nje i šta bi te in­te­re­so­va­lo.

Ša­ljem ti i ove svo­je ra­do­ve s na­dom da ćeš ih za­jed­no sa „Su­pom“ ko­ju sam ti ra­ni­je po­slao ob­ja­vi­ti u iz­u­zet­nom „Doc(k)s-u“. Pri­pre­mam i ne­ke dru­ge ra­do­ve spe­ci­jal­no za tvoj ča­so­pis i že­lim da mno­go vi­še i bo­lje sa­ra­đu­je­mo.

Primi najtoplije pozdrave,
Miroljub

*

Sreo Slav­ka Ti­mo­ti­je­vi­ća, ču­di se što ne do­đem do nje­ga u ga­le­ri­ju, ni­je za­bo­ra­vio pla­no­ve za iz­lo­žbu „Ar­tists’ Bo­ok“, tra­ži da se do­go­vo­ri­mo oko to­ga.

Sa­da u ovom vre­men­skom škrip­cu oko knji­ge pe­sa­ma (ko­ju sam po­no­vo is­pu­stio iz ru­ku) i sa ne­kim dru­gim li­te­rar­nim pla­no­vi­ma, ova mi iz­lo­žba baš ne bi tre­ba­la.

*

Još ni­je sti­gao obe­ća­ni ho­no­rar (po­lo­vi­na) od BIGZ-a, pod­se­ti­ti se­kre­ta­ri­cu Na­đu u po­ne­de­ljak, po­sle pro­ve­re ži­ro ra­ču­na.

*

„Da­kle, ka­ko? Ja je­sam. Ali se­be još ne­mam. Pre­ma to­me, mi još nig­de ne zna­mo šta smo, su­vi­še ne­če­ga ne­do­sta­je.“

„Da­kle, ja je­sam uz se­be. Pa, ipak, pa to je­sam se­be ne­mam. Mi ga sa­mo ži­vo­ta­ri­mo.“

„U sva­kom slu­ča­ju, ne vi­di­mo ono što ži­vi­mo. Ono što tre­ba da se vi­di mo­ra se pred na­ma obr­ta­ti. Tek ti­me ga mo­že­mo za­dr­ža­ti pred so­bom, i u nje­mu ne osta­je­mo ne­po­sred­no.“

(Ernst Bloh)

Petak 25. februar 1983.

U „Politici“ pod naslovom:

MICIĆ I NJEGOV ZENITIZAM

„Odav­no jed­na iz­lo­žba ni­je iza­zva­la to­li­ko in­te­re­so­va­nje, kao iz­lo­žba o ze­ni­ti­zmu i avan­gar­di dva­de­se­tih go­di­na, u Na­rod­nom mu­ze­ju u Be­o­gra­du. Svi prav­ci, svi po­kre­ti u na­šoj umet­no­sti (spre­ga knji­žev­nost i li­kov­na umet­nost) osta­li su u sen­ci ze­ni­ti­zma i nje­go­vog tvor­ca Lju­bo­mi­ra Mi­ci­ća. […]

U svom ogle­du o Mi­ci­ću Ra­do­mir Kon­stan­ti­no­vić je pre ne­što vi­še od jed­ne de­ce­ni­je na­pi­sao:

’Nje­go­va ide­o­lo­gi­ja o ta­ko­zva­noj bal­ka­ni­za­ci­ji Evro­pe je naj­fan­ta­stič­ni­ja ide­o­lo­ška kon­struk­ci­ja no­vi­je srp­ske kul­tu­re, a Bar­ba­ro­ge­ni­je ko­ji je njen sim­bo­lič­ki iz­raz, van sva­ke sum­nje je ne­u­po­re­div: on je ge­ni­je umet­ni­ka i pe­sni­ka kao var­va­ri­na za­ra­će­nog sa ci­vi­li­za­ci­jom, ge­ni­je za ko­ga će Mi­cić, na sa­mim nje­go­vim po­če­ci­ma, ob­ja­vi­ti ka­ko je on po­jam za Mak­si­ma­lan Duh, ne­ka­kvo sim­bo­lič­ko oli­če­nje Mi­ci­će­vog svud pri­sut­nog mak­si­ma­li­zma, ali u ko­me, van sva­ke sum­nje, ima i eks­pre­si­o­ni­zma Štur­ma i fu­tu­ri­stič­kog ni­hi­li­zma i, pre sve­ga, da­da­i­stič­kog aten­ta­tor­skog anar­hi­zma, ko­ji će do­ći do naj­pot­pu­ni­jeg iz­ra­za kod Bran­ka Po­ljan­skog (Mi­ci­će­vog bra­ta – prim. R. P.) ali ko­ji je ugra­đen u sa­mu osno­vu ove ide­o­lo­gi­je o bal­ka­ni­za­ci­ji Evro­pe. […]’

Kon­stan­ti­no­vić, po­tom, ka­že: ’Ze­ni­ti­zam Mi­ci­ćev je haj­duč­ko-ko­mit­ski var­va­ri­zam, onaj bal­kan­ski ni­hi­li­zam o ko­me je go­vo­rio Bran­ko V. Po­ljan­ski, tvr­de­ći da su on i nje­gov brat pr­vi i je­di­ni bal­kan­ski ni­hi­li­sti. […]’

Ka­ra­đor­đe u cr­ve­nom ću­ra­ku, to je ovaj ze­ni­ti­stič­ki aj­duk ko­ji svoj ri­tam po­ku­ša­va da uskla­di sa rit­mo­vi­ma Ok­to­bra, Ma­ja­kov­skog, pro­let-kul­ta Lu­na­čar­skog, haj­duk sa či­jim se ko­sti­ma spe­ku­li­še ali či­ja se rat­na po­be­da pre­tva­ra u nje­gov mir­no­dop­ski po­raz. Taj po­raz, me­đu­tim, ni­je sa­mo u zna­ku li­ko­va­nja ’bla­tom oki­će­ne bur­žo­a­zi­je’, ko­joj je ovaj ze­ni­ti­stič­ki ko­mi­ta ob­ja­vlji­vao pro­past, tvr­de­ći da je ze­ni­ti­zam je­di­ni le­vi front u srp­skoj kul­tu­ri, već je taj po­raz i u zna­ku dr­ža­ve SHS (i to u pr­vom re­du, i na­gla­še­ni­je) u ko­joj se ’kao va­tra i ulje ... me­ša­ju po­be­da i po­raz’, i u ko­joj se po­bed­ni­ci (Sr­bi) i po­ra­že­ni (svi osta­li, a za nje­ga pre sve­ga Hr­va­ti) ja­vlja­ju u zna­ku ’la­žne lju­ba­vi’ iza ko­je go­ri du­bo­ka mr­žnja, ka­ko je on to go­vo­rio u svom krat­kom pri­ka­zu isto­ri­je ze­ni­ti­zma: ‘1918. Sr­bi­ja se pro­pi­nje iz muč­nog ra­ta kao tro­gla­va dr­ža­va: SHS. Na jed­noj stra­ni oma­mlje­ni po­bed­ni­ci, na dru­goj pre­stra­vlje­ni po­be­đe­ni. Obe stra­ne su u zna­ku la­žne lju­ba­vi i pri­ta­je­ne mr­žnje’ i, za­tim: ‘1919. u ži­vo­tu, sem ši­be­ra i rat­nih bo­ga­ta­ša, na sva­či­jem li­cu po­rat­ni gr­če­vi. Sve što mr­zi Sr­be i Sr­bi­ju po­sta­je ’bolj­še­vik’. Kao va­tra i ulje, me­ša­ju se po­be­da i po­raz – u jed­noj dr­ža­vi. To se zva­lo ju­go­slo­ven­stvo...’.“

(priredio R. Popović)

*

Bio kod Sve­te Lu­ki­ća, ko­na­čan do­go­vor da se ide u Niš u pe­tak 4. mar­ta. Sve­ta pri­hva­tio „Po­e­ti­ku sig­na­li­zma“ (stran­ci o sig­na­li­zmu) i već joj tra­ži iz­da­va­ča.

*

Sreo Mi­lo­sla­va Šu­ti­ća, ka­že da „Reč­nik ter­mi­na“ ove go­di­ne si­gur­no ide u „No­li­tu“ sa de­fi­ni­ci­jom sig­na­li­zma ko­ju pot­pi­su­je pro­fe­sor Zo­ran Kon­stan­ti­no­vić, a ko­ja je ovih da­na do­pu­nje­na i osve­že­na no­vim po­da­ci­ma.

*

Po­di­gao fo­to­gra­fi­je u bo­ji ko­je sam dao da se ura­de pre par da­na. Film je sta­jao u apa­ra­tu ce­le dve go­di­ne, od ja­nu­a­ra 1981, što se i od­ra­zi­lo na fo­to­gra­fi­ja­ma. Ipak, ni­su ta­ko lo­še. Po­red po­ro­dič­nih do­bio sam još i fo­to­se osam ge­stu­al­nih pe­sma ko­je sam s Vik­to­rom iz­veo u sta­nu ja­nu­a­ra 1981. Naj­u­spe­li­je su ka­da Vik­tor u ru­ci dr­ži (po­ka­zu­je) knji­ži­cu „The Art of Per­for­man­ce“ a u po­za­di­ni, u ogle­da­lu, vi­di se od­raz nje­go­vog li­ka, ili ka­da u le­voj ru­ci dr­ži kon­zer­vu sa „Air de Pa­ris“ (Pa­ris Air), a de­snom sti­šće svoj nos.

*

„Jer ne­ma čo­ve­ka u čo­ve­ku, i ne­ma me­ne u me­ni. Ali bi­će je­dan čin bez bi­ća, dej­stvo bez uzro­ka, do­ga­đaj ko­ji je mo­ja sup­stan­ci­ja. Zbi­va­nje ko­je ne­ma li­ka ni tra­ja­nja na­pa­da sva­ki lik i sva­ko tra­ja­nje.“

(Valeri)

Subota, 26. februar 1983.

Lep sun­čan dan is­ko­ri­stio sam da sa po­ro­di­com re­a­li­zu­jem ne­što ra­ni­je za­mi­šlje­nu kon­cep­tu­al­nu ak­ci­ju „Osva­ja­nja spo­me­ni­ka“ u Be­o­gra­du. Pr­vo smo se Vik­tor i ja sni­ma­li po­red spo­me­ni­ka Do­si­te­ju Ob­ra­do­vi­ću u par­ku na Stu­dent­skom tr­gu, u vi­še po­za. On­da je usle­dio ve­li­ki Ka­ra­đor­đev spo­me­nik kod Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke, pa La­mar­ti­nov spo­me­nik u Ka­ra­đor­đe­vom par­ku. Ak­ci­ja je tre­ba­lo po­sle ruč­ka u „Za­gre­bu“ da se na­sta­vi sni­ma­njem spo­me­ni­ka za­hval­no­sti Fran­cu­skoj, Đu­re Jak­ši­ća, Bran­ka Ra­di­če­vi­ća, Alek­se Šan­ti­ća i Ra­do­ja Do­ma­no­vi­ća na Ka­le­meg­da­nu. Din­ku (ko­ja je bi­la glav­ni sni­ma­telj), me­đu­tim, za­bo­leo je zub, odav­no pred­vi­đen za va­đe­nje, pa smo mo­ra­li hit­no da je od­ve­de­mo na VMA (sto­ma­to­lo­ška) da ga li­kvi­di­ra­mo. Na­sta­vak ak­ci­je je ta­ko od­lo­žen na neo­d­re­đe­no vre­me.

*

U „Ne­delj­noj bor­bi“ Mar­kuš i Ku­so­vac po­le­mi­šu sa Cve­ti­ća­ni­nom, od­go­va­ra­ju na nje­gov na­pad na Mi­ci­ćev ze­ni­ti­zam.

*

„Traj­nost čo­ve­ko­vog ži­vo­ta? – Je­dan tre­nut. Su­šti­na nje­go­va ži­vo­ta? – Pro­me­na. Nje­go­vi ose­ća­ji? – Ne­ja­sni. Ceo nje­gov sklop? – Tru­lež. Nje­go­va du­ša? – Vi­hor. Nje­go­va sud­bi­na? – Ne­sa­znaj­na.“

(Marko Aurelije)

*

„Kur­je oko, ob­lik žu­lja na ko­ži no­žnih pr­sti­ju ili ta­ba­ni­ma; uzro­ci: traj­ni pri­ti­sak ili tre­nje ti­je­sne i ne­po­de­sne obu­će.

Kur­je oko je okru­glog ob­li­ka, tvr­do i na pri­ti­sak bol­no. U du­bi­nu pro­di­re pro­du­že­tak oro­že­nog po­vr­šnog slo­ja ko­že. Mo­že se upa­li­ti a po­ne­ka i ogno­ji­ti te se sva­ka­ko mo­ra struč­no li­je­či­ti.

Li­je­če­nje se sa­sto­ji od od­stra­nji­va­nja ro­žna­tih na­sla­ga i ure­đi­va­nja obu­će. Ro­žna­te ma­se ra­za­ra­ju se ne­kim ki­se­li­na­ma i ma­sti­ma ili oto­pi­na­ma (sa­li­cil­na, mli­ječ­na, oc­te­na i dr.). Oda­bra­ni li­jek vr­lo opre­zno sta­vi­ti na kur­je oko, ne­ko­li­ko da­na za­re­dom; oko­li­nu za­šti­ti­ti ne­kom ma­šću ili kre­mom da ne bi ki­se­li­na ošte­ti­la i tu ko­žu. Po­sli­je pri­mi­je­ni­te vru­ću kup­ku i tu­po (bez kr­vi) od­stra­nji­va­nje na­bre­kle ro­žna­te na­sla­ge.

Pre­ma po­tre­bi li­je­če­nje po­no­vi­te ne­ko­li­ko pu­ta.“

Ponedeljak, 28. februar 1983.

Pre pod­ne odem do Braj­ko­vi­ća ko­ji mi da ko­pi­ju pri­ka­za „Čor­be“ što ju je pro­či­tao na II pro­gra­mu ra­di­ja. Evo ne­ko­li­ko od­lo­ma­ka iz tog pri­ka­za pod na­slo­vom „U po­tra­zi za po­ru­kom“:

„Mi­ro­ljub To­do­ro­vić spa­da u one pe­sni­ke ko­ji se ne za­do­vo­lja­va­ju stan­dar­di­za­ci­jom go­vo­ra pe­snič­kog već ne­pre­kid­no tra­ga­ju za no­vim, sve­ži­jim i neo­bič­ni­jim iz­ra­žaj­nim ob­li­ci­ma, sred­stvi­ma i mo­guć­no­sti­ma čak i iz­van sa­mog je­zi­ka. Već po­sle Zve­zda­li­je, u ko­joj je po­se­zao za van­ze­malj­skim i za­um­nim sve­to­vi­ma, pre­ko ni­za pe­snič­kih (naj­če­šće uspe­lih) eks­pe­ri­me­na­ta do sig­na­li­zma i po­e­zi­je ostva­re­ne u me­ta i ša­tro je­zi­ku, ovaj pe­snik je ne­pre­kid­no tra­gao za onom spa­so­no­snom sve­ži­nom ko­ja je isto­vre­me­no i naj­pre­či put raz­u­me­va­nju i usva­ja­nju po­ru­ka ko­je emi­tu­je su­bjekt pe­snič­ki.

Na­sto­je­ći da kod či­ta­o­ca i gle­da­o­ca, po­red šo­ka, iza­zo­ve i ne­ka du­blja, za­ma­šni­ja i smi­sa­o­ni­ja ose­ća­nja, da ga i sa­mog upu­ti na tra­ga­nja i stva­ra­nja pe­sme a ne sa­mog uti­ska o njoj, vi­zu­el­na i dru­ga is­tra­ži­va­nja Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća sa­mo su je­dan, ni u kom slu­ča­ju ne i ne­va­žan seg­ment nje­go­vog ne­kon­ven­ci­o­nal­nog de­lo­va­nja u po­e­zi­ji da­nas. […]

Mi­ro­ljub To­do­ro­vić je, da­kle, bio pe­snik od­re­đe­nog pro­te­sta na sku­če­nost je­zi­ka ali on je bio i ostao i tra­ga­lac za no­vim iz­ra­žaj­nim mo­guć­no­sti­ma unu­tar sa­mog je­zi­ka. Ta nje­go­va tra­ga­nja su se sko­ro uvek od­vi­ja­la sin­hro­no i sa tra­ga­nji­ma na dru­gom pla­nu, gde je u pi­ta­nju bi­lo svo­đe­nje pe­sme na znak, a go­vo­ra na gest. Ova dva vi­da de­lo­va­nja kod To­do­ro­vi­ća se ni­su is­klju­či­va­la, već na­pro­tiv, do­pu­nja­va­la su se, i sa­mo po­sma­tra­ju­ći nji­ho­vo pa­ra­lel­no pri­su­stvo mo­gu­će je ob­ja­sni­ti avan­tu­ru ovog pe­sni­ka. […]

Pre­da­ju­ći se je­zič­koj kom­bi­na­to­ri­ci kao op­se­siv­noj te­mi ovaj pe­snik je po­ka­zao is­tan­čan smi­sao i pre­po­zna­tlji­vu sa­mo­svoj­nost. Ima u nje­go­vim sti­ho­vi­ma je­zič­kih ka­lam­bu­ra, ima cr­no­hu­mor­nih si­tu­a­ci­ja, ali svu­da je pre­po­zna­tlji­vo auten­tič­no tra­ga­nje i že­lja da se je­zik kao sred­stvo osve­ži, da se spa­se ba­na­li­za­ci­je i ska­red­no­sti sva­ko­dnev­ne upo­tre­be, ali da i sam po­sta­ne ne sred­stvo, ne pred­met, već su­šti­na. […]“

*

Po­sle ra­di­ja i Braj­ko­vi­ća svra­tim do Vi­te u „Gra­fos“ da vi­dim šta je sa „Šte­pom za šu­min­de­re“. Iz­vr­da­va, ne­će da ob­ja­vi, kao po­le­mi­ke su, ne­ma bi­bli­o­te­ku za to, tra­ži knji­gu pe­sa­ma da mu dam čak za 1985! Iz­ner­vi­ram se i uzmem „Štep“. Do­go­vo­ri­mo se ne­ka­ko za knji­gu pe­sa­ma za sle­de­ću go­di­nu.

*

Kod R-a po­no­vo raz­go­vo­ri oko or­ga­ni­zo­va­nja Sim­po­zi­ju­ma o sig­na­li­zmu u Kul­tur­nom cen­tru Be­o­gra­da. Tre­ba­lo je već da na­pi­šem kon­cept ce­le ove ak­ci­je s pred­lo­gom i pred­ra­ču­nom tro­ško­va SIZ-u, ali ja ni­ka­ko da na­đem vre­me­na za to.

*

Sret­nem pe­sni­ka Ču­dea na Te­ra­zi­ja­ma, od­ve­dem ga u Do­brinj­sku i dam mu „Čor­bu“. Ka­da je tre­ba­lo ne­što da mu na­pi­šem u po­klo­nje­noj knji­zi ni­sam mo­gao da mu se se­tim ni ime­na ni pre­zi­me­na. To­me je, sva­ka­ko, vi­še kriv nje­gov upe­ča­tljiv na­di­mak, ko­ji mu je sa­svim za­se­nio pra­vo ime, ne­go mo­ja za­bo­rav­nost.

*

Ka­ta­log iz Grč­ke od So­fi­je Mar­ti­nu sa iz­lo­žbe EN­VI­RON­MENT ME­DI­TER­RA­NEAN ko­ju je ona or­ga­ni­zo­va­la na Bar­ce­lon­skom uni­ver­zi­te­tu (Špa­ni­ja) od 15–17 ju­la pro­šle go­di­ne. Uče­stvo­vao sam sa vi­še auto­ra od ko­jih su po­zna­ti­ji iz kru­ga mejl-ar­ta i avan­gar­de: Per­fe­ti, Đi­ni, Ka­ve­li­ni i Ba­ro­ni.

*

Uoči Dana sovjetske armije eksplozije bombi u Kabulu.

*

U Ita­li­ji do­ži­vot­na ro­bi­ja (naj­te­ža ka­zna u Ita­li­ji) za „cr­ve­ne bri­ga­di­ste“, od ko­jih su ne­ki uče­stvo­va­li u ot­mi­ci i ubi­stvu Al­da Mo­ra.

*

„Pe­snik De­si­mir Bla­go­je­vić, za­pra­vo ni­je pri­pao ni jed­noj pre­lom­noj ge­ne­ra­ci­ji u srp­skoj po­e­zi­ji, ni­ti se ka­sni­je pri­klju­čio ijed­nom zna­me­ni­tom po­kre­tu u njoj“, to je po re­či­ma Ste­ve Ra­ič­ko­vi­ća bi­la „fa­tum­ski ne­po­volj­na okol­nost“ po ovog pe­sni­ka.

*

„Ja raz­li­ku­jem hra­brost pred lju­di­ma, hra­brost pred stva­ri­ma i hra­brost pred har­ti­jom.“

„Ne po­sto­ji ni ’duh’, ni ra­zum, ni mi­šlje­nje, ni svest, ni du­ša, ni vo­lja, ni isti­na: sve su to ne­u­po­tre­blji­ve fik­ci­je.“

(Niče)

Utorak, 1. mart 1983.

Bio do „en­ci­klo­pe­di­sta“ u „Pro­sve­ti“ i od­neo im ob­ra­đe­ne poj­mo­ve, ono što sam obe­ćao i što sam sma­trao da mo­gu ura­di­ti:

KON­CEP­TU­AL­NA UMET­NOST či­ni je­dan od osnov­nih to­ko­va neo­a­van­gar­de u li­kov­noj umet­no­sti kra­jem še­zde­se­tih go­di­na; nje­ni su po­kre­ta­či i no­si­o­ci ame­rič­ki umet­ni­ci Džo­zef Ko­sut (Jo­seph Ko­suth), Sol Le­vit (Sol Le­Witt), On Ka­va­ra (On Ka­wa­ra), Ian Bern (Ian Burn), Mel Ram­sden (Mel Ram­sden), Karl An­dre (Carl An­dre), kao i en­gle­ski umet­ni­ci oku­plje­ni oko ča­so­pi­sa „Art – Lan­gu­a­ge“. U kon­cep­tu­al­noj umet­no­sti ide­ja ili za­mi­sao su bit­ni ele­men­ti de­la. Umet­nik utvr­đu­je pro­jek­te i do­no­si od­lu­ke, dok sa­mo iz­vo­đe­nje po­sta­je ru­tin­ski, me­ha­nič­ki po­sao. Bit­nost kon­cep­tu­al­ne umet­no­sti, me­đu­tim, ne sa­sto­ji se vi­še u pred­sta­vlja­nju ili for­mi­ra­nju objek­ta već na­pro­tiv, u na­pu­šta­nju objek­ta i u oslo­ba­đa­nju de­la od pri­su­stva ma­te­ri­jal­ne for­me. Pre­ma Džo­ze­fu Ko­su­tu, glav­nom te­o­re­ti­ča­ru i ute­me­lji­va­ču kon­cep­tu­al­ne umet­no­sti, umet­nost je lin­gvi­stič­ki si­stem a umet­nič­ka de­la su sta­vo­vi pre­zen­to­va­ni u kon­tek­stu umet­no­sti kao nje­no tu­ma­če­nje; sva­ko pra­vo no­vo umet­nič­ko de­lo pro­ši­ru­je po­sto­je­ći po­jam umet­no­sti; sto­ga se umet­nost po­sma­tra kao sa­mo­pro­ši­ru­ju­ći, ta­u­to­lo­ški si­stem: „umet­nost je de­fi­ni­ci­ja umet­no­sti“. Kon­cep­tu­al­na umet­nost mno­go du­gu­je da­da­i­zmu, Mar­se­lu Di­ša­nu, kao i Ka­zi­mi­ru Ma­lje­vi­ču i nje­go­voj „bes­pred­met­noj“ umet­no­sti. U na­šoj ze­mlji sta­vo­ve kon­cep­tu­al­ne umet­no­sti pri­hva­ta­ju u Slo­ve­ni­ji gru­pa „Oho“, u Za­gre­bu: Bra­co Di­mi­tri­je­vić i Go­ran Tr­bu­ljak, u Be­o­gra­du: Ma­ri­na Abra­mo­vić, Ra­ša To­do­si­je­vić i dr.

SPA­CI­JA­LI­ZAM, knji­žev­ni pra­vac na­stao u Fran­cu­skoj po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na oko ča­so­pi­sa „Les Let­tres“, na če­lu sa pe­sni­kom Pje­rom Gar­ni­je­om (Pi­er­re Gar­ni­er, 1928). Osnov­ni na­gla­sak u spa­ci­jal­noj pe­smi je na pro­sto­ru i ras­po­re­du ele­me­na­ta (re­či i zna­ko­va) u tom pro­sto­ru. Po­e­zi­ja, pre­ma te­o­re­ti­ča­ri­ma ovog prav­ca, ni­je on­to­lo­ška, ona je či­sti se­man­ti­zam. Va­žni­ja te­o­ret­ska de­la: Pi­er­re Gar­ni­er Spa­ti­a­li­sme et po­e­sie con­crè­te (1968), Mar­tial Len­gellé Con­na­is­sez-vo­us le spa­ti­a­li­sme? (1979).

VI­ZU­EL­NA PO­E­ZI­JA, umet­nič­ki i knji­žev­ni pra­vac na­stao po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na u Ita­li­ji i pa­ra­lel­no u vi­še evrop­skih ze­ma­lja, ra­di­ka­li­za­ci­jom te­o­ret­skih sta­vo­va i stva­ra­lač­kih teh­ni­ka pre sve­ga kon­kret­ne po­e­zi­je na­do­ve­zu­ju­ći se isto­vre­me­no na is­ku­stva da­da­i­zma i nad­re­a­li­zma. Pre­ma ita­li­jan­skim te­o­re­ti­ča­ri­ma Mi­ke­leu Per­fe­ti­ju (Mic­he­le Per­fet­ti, 1931) i Euđe­ni­ju Mi­či­ni­ju (Euge­nio Mic­ci­ni, 1925) vi­zu­el­na po­e­zi­ja se od­ba­cu­ju­ći pri­vi­le­go­van sta­tus pri­da­van ver­bal­noj upo­tre­bi re­či i sa­moj re­či, po­sta­vlja van knji­žev­no­sti; ona je do­pu­nju­je; ne ko­ri­sti se di­rekt­no nje­nim mo­de­li­ma i čak po­sta­vlja se­be kao al­ter­na­ti­vu. Va­žni­je an­to­lo­gi­je vi­zu­el­ne po­e­zi­je: Kla­us Pe­ter Den­cker Text-Bil­der Vi­su­el­le Po­e­sie In­ter­na­ti­o­nal (1972), G. J. De Ro­ok Hi­sto­rische Ant­ho­lo­gie Vi­su­el­le Po­e­sie (1976).

PO­LJAN­SKI Bran­ko V (1898 – ?) pse­u­do­nim Bran­ka Mi­ci­ća, pe­sni­ka i sli­ka­ra, jed­nog od glav­nih pred­stav­ni­ka ze­ni­ti­stič­kog po­kre­ta (v. ze­ni­ti­zam). U Lju­blja­ni je 1921. po­kre­nuo Sve­to­kret, list za eks­pe­di­ci­ju na se­ver­ni pol čo­ve­ko­vog du­ha (na srp­sko­hr­vat­skom je­zi­ku, iza­šao je sa­mo je­dan broj), u Za­gre­bu film­sku re­vi­ju Ki­no­fon 1921–22 (12 bro­je­va) i an­ti­da­da­i­stič­ki list Da­da-Jok, 1922. Od 1925. go­di­ne ži­vi u Pa­ri­zu ba­ve­ći se sli­kar­stvom, gde je pri­re­dio i dve za­pa­že­ne iz­lo­žbe u ga­le­ri­ji Tu­ro (1929) i u po­zna­toj ga­le­ri­ji Zbo­rov­ski (1930) ka­da je štam­pao i Ma­ni­fest pan­re­a­li­zma na fran­cu­skom je­zi­ku. Umro je u Pa­ri­zu, u kraj­njoj be­di, kao klo­šar pod mo­sto­vi­ma Se­ne, naj­ve­ro­vat­ni­je po­čet­kom Dru­gog svet­skog ra­ta. Zbir­ke po­e­zi­je Pa­ni­ka pod sun­cem, Tum­be, Cr­ve­ni pe­tao; ro­man 77 sa­mo­u­bi­ca.

FLUK­SUS, umet­nič­ki po­kret ko­ji je kra­jem pe­de­se­tih i po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na ini­ci­ra­la gru­pa ame­rič­kih i evrop­skih li­kov­nih umet­ni­ka, pe­sni­ka, te­a­tro­lo­ga i kom­po­zi­to­ra. U po­kre­tu je po­seb­no iz­ra­že­na te­žnja ka sin­te­zi ra­zno­rod­nih umet­nič­kih di­sci­pli­na, bri­sa­nju gra­ni­ca iz­me­đu umet­no­sti kroz ra­zno­vr­sne ak­ci­je i im­pro­vi­zo­va­na in­ter­me­di­jal­na do­ga­đa­nja. U fluk­su­su de­lu­ju: Dik Hi­gins (Dick Hig­gins), Džordž Me­kju­nas (Ge­or­ge Ma­ci­u­nas), Jo­zef Bojs (Jo­seph Beuys), Ken Frid­men (Ken Fri­ed­mann), Ben Vo­tje (Ben Va­u­ti­er), Volf Fo­stel (Wolf Vos­tel), Erik An­der­sen (Eric An­der­sen), Ro­bert Fi­liu (Ro­bert Fil­li­ou) i dr.

Ra­ni­je da­te od­red­ni­ce mejl-ar­ta, le­tri­zma i kon­kret­ne po­e­zi­je ni­sam fo­to­ko­pi­rao, ni­ti imam du­pli­kat, ta­ko da ih ne mo­gu ov­de na­ve­sti.

Mo­žda će ovo bi­ti po­če­tak mo­ga ra­da na odav­no za­mi­šlje­nim reč­ni­ci­ma avan­gar­de še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na, sig­na­li­zma i ju­go­slo­ven­ske avan­gar­de.

*

U Var­ša­vi opet ne­mi­ri. Uhap­še­no pet li­ca. De­mon­stra­ci­je su za­po­če­le po­sle ob­re­da u cr­kvi.

*

Agencije su ovih dana javile da je umro Tenesi Vilijams.

*

Opasno besnilo širi se Evropom. Prenose ga lisice, zečevi, ovce, jazavci, srne, pa čak i jedna vrsta šišmiša.

*

„Gru­pa ame­rič­kih astro­no­ma je ot­kri­la ogro­man me­đu­ga­lak­tič­ki oblak ga­so­va ne­ko­li­ko pu­ta ve­ći od Mleč­nog pu­ta, u ko­jem mo­žda le­ži re­še­nje za­go­net­ke o evo­lu­ci­ji sve­mi­ra. Oblak je uda­ljen od Ze­mlje oko 30 mi­li­o­na sve­tlo­snih go­di­na a ot­kri­ven je po­mo­ću ra­dio-te­le­sko­pa kod Are­si­ba u Por­to­ri­ku.

Po mi­šlje­nju ame­rič­kih astro­no­ma, či­nje­ni­ca da se oblak do sa­da ni­je ras­pao, upr­kos nje­go­voj ro­ta­ci­ji oko vla­sti­te ose, uka­zu­je na pri­su­stvo ne­ke vr­ste ’ne­vi­dlji­ve ma­se’ ko­ja svo­jom gra­vi­ta­ci­jom ne do­zvo­lja­va mo­le­ku­li­ma ga­sa da se ras­pr­še po sve­mi­ru. Uko­li­ko bi po­sto­ja­nje ove ’ne­vi­dlji­ve ma­se’ bi­lo po­tvr­đe­no da­ljim po­sma­tra­nji­ma, mo­ra­le bi ve­ro­vat­no da bu­du re­vi­di­ra­ne pro­ce­ne o ukup­noj ma­si sve­mi­ra ko­ji je, ka­ko mno­gi na­uč­ni­ci pret­po­sta­vlja­ju, na­stao u ta­ko­zva­noj ve­li­koj eks­plo­zi­ji pre pet­na­e­stak mi­li­jar­di go­di­na i od ta­da se ši­ri.

Ajn­štajn i ho­land­ski astro­nom De Si­ter su još 1917. go­di­ne te­o­rij­ski do­ka­za­li da po­sto­ji mo­guć­nost da sve­mir pre­sta­ne da se ši­ri i da poč­ne da se sku­plja. Do istog te­o­rij­skog za­ključ­ka do­šao je 1922. go­di­ne i ru­ski na­uč­nik Frid­man. […]

Dve stva­ri su u ovom ot­kri­ću naj­za­ni­mlji­vi­je, sma­tra­ju ne­ki na­uč­ni­ci, pr­vo, ka­ko je utvr­đe­no da me­đu­ga­lak­tič­ki oblak ro­ti­ra; dru­go, ko­ja je to ’ne­vi­dlji­va ma­sa’ ko­ja ne do­zvo­lja­va ras­pr­ši­va­nje obla­ka. Da li je to uga­sla zve­zda, cr­na ru­pa ili ne­ga­tiv­na ener­gi­ja ko­ja do sad ni­je prak­tič­no ot­kri­ve­na, ali je te­o­rij­ski nje­no po­sto­ja­nje mo­gu­će.

Ot­kri­će me­đu­ga­lak­tič­kog obla­ka, ali i in­di­ka­ci­je da se u Ve­li­kom Ma­ge­la­no­vom obla­ku na­la­zi cr­na ru­pa pri­bli­ža­va­ju gu­sti­nu sve­mi­ru kri­tič­noj tač­ki, po­sle ko­je, te­o­rij­ski, po­či­nje sa­ži­ma­nje sve­mi­ra. […]''

(„Politika“)

*

Čo­vek ko­ji naj­du­že ži­vi na sve­tu če­ka­ju­ći da mu ski­nu gla­vu je­ste Ja­pa­nac Sa­da­mi­či Hi­ra­sa­va. Nje­mu je pre 35 go­di­na iz­re­če­na smrt­na ka­zna i još če­ka na nje­no iz­vr­še­nje. Pre ne­ki dan Hi­ra­sa­va je pro­sla­vio de­ve­de­set pr­vi ro­đen­dan. Tom pri­li­kom je iz­ja­vio da je ne­vin i da će ako po­ži­vi sto go­di­na isto tvr­di­ti. Hi­ra­sa­va je osu­đen na osno­vu op­tu­žbe da je otro­vao dva­na­est slu­žbe­ni­ka ban­ke i ukrao 160.000 je­na.

*

Uve­če s Vik­to­rom, ko­ji je s pra­vom gun­đao ka­šlju­ći, po sla­boj ki­ši, ode­mo do Ko­lar­ca na otva­ra­nje iz­lo­žbe Ži­ke Lu­ki­ća, bra­ta Sve­te Lu­ki­ća. Pu­no po­zna­tih lju­di, Sve­ti­nih pri­ja­te­lja. Sli­ke auto­di­dak­ta tra­di­ci­o­na­li­stič­ki in­to­ni­ra­ne.

*

„Ma­da je de­te, hro­mo­zom­ski po­lu­zbir svo­jih ro­di­te­lja [...] ono ni­je pro­sta po­lo­vi­na oca ili maj­ke. Ali ma ka­kav bio nje­gov iz­gled, ono ipak no­si, ne­mi­nov­no, u svo­jim će­li­ja­ma, 23 hro­mo­zo­ma oca i 23 hro­mo­zo­ma maj­ke. To je da­kle po­lu­ži­vot ko­ji kroz de­te pro­du­žu­je sva­ki ro­di­telj. U sva­kom de­te­tu stvar­no pro­du­žu­je­mo ži­vot, i to ni­je ni­ka­kva me­ta­fo­ra ili uobra­že­nje. Na naj­stvar­ni­ji i naj­i­zve­sni­ji na­čin mi ga u nje­mu pro­du­žu­je­mo, po­što u sva­koj nje­go­voj će­li­ji 23 na­ša hro­mo­zo­ma na­sta­vlja­ju da ži­ve, da se de­le i da de­la­ju. Dok de­te ži­vi, u se­bi će nas odr­ža­va­ti i ču­va­ti na­šu pri­sut­nost. Do za­vr­šet­ka nje­go­vog ži­vo­ta, po­lo­vi­na na­še lič­no­sti po­sto­ja­će, ve­za­na s po­lo­vi­nom dru­ge lič­no­sti, s ko­jom smo pri­sta­li da se spo­ji­mo da pro­du­ži­mo ži­vot.“

(Žan Rostan)

Četvrtak, 3. mart 1983.

Iz Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti po­zi­va­ju na otva­ra­nje iz­lo­žbe u ga­le­ri­ji Pe­tra Do­bro­vi­ća 7. ju­la 36/IV, Pe­tar Do­bro­vić: 1929–1938.

*

„Za sto­ti­nu go­di­na do­bi­će se re­zul­ta­ti o onom što se na­zi­va ve­li­ki ne­pla­ni­ra­ni eks­pe­ri­ment o kli­mat­skim pro­me­na­ma, ko­ji je po­čeo in­du­strij­skom re­vo­lu­ci­jom. Bio je to re­zul­tat pre­la­ska s lo­že­nja dr­ve­tom na upo­tre­bu fo­sil­nih go­ri­va kao što su ugalj, naf­ta i pri­rod­ni gas. U tom pro­ce­su uglje­nik ko­ji se for­mi­rao to­kom de­se­ti­na mi­li­o­na go­di­na, oslo­bo­đen je za ma­nje od 200 go­di­na, pri če­mu je je­dan nje­gov deo po­ve­ćao kon­cen­tra­ci­ju ugljen­di­ok­si­da u at­mos­fe­ri. Ti­me se po­ja­čao onaj tzv. efe­kat sta­kle­ne ba­šte: at­mos­fer­ski ugljen­di­ok­sid pro­pu­šta Sun­če­vu to­plo­tu do Ze­mlje, ali is­po­lja­va ten­den­ci­ju da osu­je­ti njen po­vra­tak u va­si­o­nu. […]

Po­sto­ji mo­guć­nost da pro­seč­ne glo­bal­ne tem­pe­ra­tu­re bu­du za 2–3 ste­pe­na Cel­zi­ju­sa vi­še ne­go što su da­nas. […]

Skok tem­pe­ra­tu­re bi­će ve­ći na vi­šim ge­o­graf­skim ši­ri­na­ma, ne­go u trop­skim pre­de­li­ma. U Ka­na­di i se­ver­nim obla­sti­ma So­vjet­skog sa­ve­za pro­du­ži­će se vre­me sa­zre­va­nja ve­ga­ta­ci­je, a le­ti ne­će bi­ti le­da na Ark­ti­ku. Dok se oče­ku­je da će na Ekva­to­ru tem­pe­ra­tu­ra po­ra­sti sa­mo za dva ste­pe­na Cel­zi­ju­sa, mo­glo bi se do­go­di­ti da na 65. ste­pe­nu se­ver­ne ši­ri­ne ona po­ra­ste za šest ste­pe­ni.“

Ovo bi pre­ma ame­rič­kom na­uč­ni­ku Ro­dže­ru Re­ve­lu „pro­u­zro­ko­va­lo to­plje­nje le­de­nih gre­be­na u za­pad­nom An­tark­ti­ku, u to­ku du­gog pe­ri­o­da ko­ji bi tra­jao od dve­sta do hi­lja­du go­di­na. Po­sle­di­ca to­ga bi­lo bi po­ste­pe­no po­di­za­nje no­voa mo­ra, usled če­ga bi bi­la po­pla­vlje­na sa­da­šnja na­se­lja u pri­o­bal­nim gra­do­vi­ma, na­ro­či­to u pre­de­li­ma s ni­skom nad­mor­skom vi­si­nom, kao što su Ho­lan­di­ja, Flo­ri­da i Lu­i­zi­ja­na u SAD, a i pri­mor­ske obla­sti u gu­sto na­se­lje­nim azij­skim ze­mlja­ma kao što su Ban­gla­deš, In­di­ja, Pa­ki­stan, Fi­li­pi­ni i Taj­land. […]“

(„Politika“)

*

Po­štan­ske vla­sti u ne­ko­li­ko za­pad­no­ne­mač­kih gra­do­va po­kre­nu­le su te­le­fon­sku slu­žbu za po­zi­va­nje pi­sa­ca i pe­sni­ka, i to u Di­sel­dor­fu, Ham­bur­gu, Ki­lu, Ko­blen­cu, Li­be­ku, Ha­no­ve­ru, Tri­ru, Majn­cu, Maj­nhaj­mu, Min­ste­ru, Nir­nber­gu i Štut­gar­tu.

Obi­čan osmo­mi­nut­ni raz­go­vor sta­je 23 fe­ni­ga i ako čo­vek okre­ne pra­vi broj mo­že ču­ti svo­je omi­lje­ne pi­sce, ka­ko ži­ve ta­ko i mr­tve.

Ova­kav ser­vis se pr­vo po­ja­vio u Ki­lu, gde je gru­pa gra­đa­na pod ime­nom Li­te­rar­na ra­di­o­ni­ca po­če­la da lan­si­ra po­e­zi­ju pre­ko te­le­fo­na. Je­dan član te ra­di­o­ni­ce, Majk Augu­stin, do­neo je ide­ju o ser­vi­su iz Lon­do­na, gde je sli­čan ser­vis već po­sto­jao.

*

Ja­ro­slav ša­lje pri­kaz „Čor­be“ u no­vo­sad­skom „Dnev­ni­ku“ od 24. fe­bru­a­ra. Pri­ka­zi­vač na­pa­da mo­je kri­ti­ča­re, ko­ji se upi­nju sa­mo da me pri­ka­žu kao is­klju­či­vog avan­gar­di­stu i sig­na­li­stu i ka­že da sam ja i tra­di­ci­o­na­lan pe­snik, da mo­ja po­e­zi­ja „ne ras­ki­da sa mi­tom, već, na­pro­tiv, učvr­šću­je ve­ze s mi­tom; ona ne uni­šta­va je­zik, no upra­vo pro­du­blju­je bi­će je­zi­ka.“ Na kra­ju pri­ka­zi­vač će re­ći i ovo: „Ne mo­gu se slo­ži­ti sa oni­ma ko­ji tvr­de da M. To­do­ro­vić de­mi­sti­fi­ku­je, da ra­za­ra bi­će je­zi­ka, da ras­ki­da sa tra­di­ci­jom; ova po­e­zi­ja je naj­ma­nje ne­ga­ci­ja tra­di­ci­je, ona je sa­mo­svo­jan me­tod nad­grad­nje pe­snič­kih tra­di­ci­ja – pre sve­ga iz­raz hu­ma­ni­zma umet­nič­kog an­ga­žma­na u ime unu­tar­nje slo­bo­de i isti­ne.“

*

U po­sled­njim „Knji­žev­nim no­vi­na­ma“ esej Ju­li­ja­na Kor­nha­u­ze­ra „Igra ili o pa­ra­dok­si­ma polj­ske knji­žev­no­sti“; za­sta­nem ne­gde kod re­če­ni­ce: „Za­što ne ob­no­vi­ti i te­melj­no ne opi­sa­ti eks­pe­ri­men­tal­no-gro­tesk­no stva­ra­la­štvo Ste­fa­na Te­mer­so­na, pra­vog pret­hod­ni­ka da­na­šnje ’re­vo­lu­ci­je’ u pro­zi?“ Ovo mi se ime uči­ni po­zna­tim; i po­sle ma­log na­po­ra se­tim se oda­kle ga znam. Pro­na­đem ka­ta­log sa ve­li­ke iz­lo­žbe vi­zu­el­ne po­e­zi­je u Kun­stmu­se­u­mu u Ha­no­ve­ru s na­slo­vom VOM AUS­SE­HEN DER WÖRTER (vi­su­el­le po­e­sie no­ta­ti­o­nen), u nje­mu tik uz me­ne na dve stra­ne ra­do­vi Ste­fa­na Te­mer­so­na ro­đe­nog 1910. u Plock-u, Polj­ska, stu­di­rao pri­rod­ne na­u­ke i ar­hi­tek­tu­ru, eks­pe­ri­men­tal­ni film i fo­to­gra­fi­ju u Var­ša­vi. 1938, od­la­zi u Pa­riz, a po­tom u Lon­don gde je osno­vao iz­da­vač­ku ku­ću u ko­joj je ob­ja­vio Kur­ta Švi­ter­sa i Ra­u­la Ha­u­sma­na. Ži­vi u Lon­do­nu.

Pr­vi Te­mer­so­nov rad u ka­ta­lo­gu na­slo­vljen je „Kurt Schwit­ters on a ti­me-chart, 1967“; na nje­mu sli­ka mla­dog auto­ra s na­o­ča­ri­ma i polj­skom voj­nič­kom ka­pom uz Švi­ter­so­vu sli­ku na­mr­go­đe­nog li­ka s du­bo­kim bo­ra­ma na li­cu. Tekst na tom ra­du po­či­nje re­či­ma: „I met him in 1943, in Lon­don, at the Pen Club […]“. Dru­gi Te­mer­so­no­vi ra­do­vi u ka­ta­lo­gu su iz (knji­ga ili ve­ćih ci­klu­sa) „Se­man­tic Di­ver­tis­se­ments“ 1946/62 i „St Fran­cis & the Wolf of Gub­bio, or brot­her Fran­cis’ lamb chops“, 1956–60.

*

Ja­vljao se te­le­fo­nom Vus Ko­smi­kus iz Ti­to­gra­da po­vo­dom tek­sta ko­ji tre­ba da mu pi­šem za iz­lo­žbu, po­sla­će fo­to­ko­pi­je svo­jih sig­na­li­stič­kih vi­zu­el­nih pe­sa­ma.

*

Iz­gle­da da sam na­vu­kao grip, ka­šlja­nje, ma­la drh­ta­vi­ca i ne­što slič­no ne­sve­sti­ci. Pro­sto ne znam ka­ko ću ova­ko ro­vit su­tra ra­no uju­tru za Niš, Sve­ta je već ku­pio kar­te za obo­ji­cu.

*

Sti­gla po­lo­vi­na ho­no­ra­ra iz BIGZ-a za „Chi­ne­se Ero­tism“, s od­bit­kom po­re­za 36.000 nd.

*

„Sa­njam ka­ko mi je­dan iz­da­vač da­je pet hi­lja­da fra­na­ka za ne­ko­li­ko stra­ni­ca – da­je mi ne­za­le­pljen ko­ve­rat u ko­me se vi­de nov­ča­ni­ce. – Na­la­zim ogrom­nu svo­tu, ne­la­god­no mi je. Mi­sle­ći o to­me, bu­dim se upo­la, po­no­vo gle­dam u ko­ve­rat i pa­da mi na um da te nov­ča­ni­ce ne­ma­ju pla­vu bo­ju nov­ča­ni­ca od hi­lja­du, ne­go tam­no-pla­vu bo­ju nov­ča­ni­ca od de­set fra­na­ka.“

(Valeri)

Petak, 4. mart 1983.

I po­red gri­pa (ili ja­čeg na­ze­ba), i ne­do­volj­ne ispa­va­no­sti, pu­to­va­nje je za­hva­lju­ju­ći elo­kvent­nom i ve­o­ma prič­lji­vom Sve­ti bi­lo le­po i za­ni­mlji­vo. Pri­ča­lo se od sa­da­šnjih pri­li­ka u knji­žev­noj čar­ši­ji, pre­ko do­ma­ćih ljud­skih, po­ro­dič­nih ne­pri­li­ka, sve do Ljo­ti­ća i Dr­žav­ne stra­že, o če­mu go­to­vo ni­šta ni­sam znao, a Sve­ta je sve to kao de­čak do­ži­veo i pre­ži­veo.

U Ni­šu nas do­če­ka sun­ce ali i ve­o­ma hla­dan ve­tar. U „Gra­di­ni“ do­go­vo­ri oko Sve­ti­ne knji­ge ko­ja ove go­di­ne tre­ba da se po­ja­vi. Jev­ta nam da­je svo­je tri zbir­ke ko­je je ob­ja­vio u bi­bli­o­fil­skom iz­da­nju 1981. go­di­ne, sa teh­nič­kim ured­ni­kom „Gra­di­ne“ Dra­ga­nom Mom­či­lo­vi­ćem u si­to štam­pi: „Pej­sa­ži kao sta­nje du­ha“, „Po­ni­šta­va­nje pra­zni­ne“ i „Li­sta­nje Pi­ka­so­vih cr­te­ža“. Knji­ge su ob­ja­vlje­ne u sto pri­me­ra­ka, le­po iz­gle­da­ju, do­bio sam pri­mer­ke pod red­nim bro­jem 25. Naj­bo­lje su pe­sme iz pr­ve knji­ge „Pej­sa­ži kao sta­nje du­ha“, is­pi­sa­ne deč­jom ru­kom u ra­znim bo­ja­ma, ma­li za­pi­si, kro­ki­ji o pri­ro­di i iz pri­ro­de po­kat­kad de­lu­ju kao ha­i­ku. Pe­sme iz dru­ge dve zbir­ke na te­mu Pi­ka­so­vih i To­do­ro­vih (T. Ste­va­no­vi­ća) cr­te­ža po­ma­lo su usi­lje­ni, u pr­vi plan iz­bi­ja nji­ho­va pri­me­nje­nost.

Od Sa­še Ha­dži­tan­či­ća do­bi­jam „Gra­di­nu“ br. 1–2 s te­mom „Knji­žev­ni tre­nu­tak Ni­ša“. Pre­ko pe­de­set ni­ških pi­sa­ca is­pi­su­je tu svo­je pe­sme, pro­zu, dra­me, ra­dio-dra­me, pu­to­pi­se, hu­mor. Kad se ma­lo strože po­gle­da (i pro­či­ta) sav taj ma­te­ri­jal, za­klju­čak re­dak­ci­je na kra­ju ovog zbor­ni­ka „da je iz­ve­stan broj auto­ra stva­ra­lač­ki in­fe­ri­o­ran u od­no­su na to­ko­ve knji­žev­nog stva­ra­la­štva u nas“, uči­ni nam se, čak, ve­o­ma blag.

Po­sle re­dak­ci­je, ru­čak u ni­škoj „Ska­dar­li­ji“, gde je po­no­vo do­mi­ni­rao Sve­ta, ali ne u je­lu, ka­ko se mo­že pret­po­sta­vi­ti po nje­go­voj po­za­ma­šnoj fi­gu­ri, već u ži­voj, za­ni­mlji­voj pri­či.

Na po­vrat­ku ku­ći umor i po­ti­šte­nost.

*

„U bu­đe­nju po­sto­ji tre­nu­tak ro­đe­nja, ne­ka­kvo ra­đa­nje svih stva­ri pre ne­go što ijed­na po­sto­ji. Po­sto­ji ne­ka­kva na­gost pre ne­go što se po­no­vo ob­u­če­mo.“

(Valeri)
 

nazad