Prevedena književnost

Felisitas Hope

PIGAFETA : ROMAN

(Felicitas Hoppe: Pigafetta : Roman. „Rowohlt Verlag GmbH“, Reinbek bei Hamburg, 1999)

Pr­va noć
 
Dra­gi mo­ji, to je sa­mo iz­let, ni­šta dru­go. Za ne­ko­li­ko da­na se vra­ćam, opet ću se­de­ti za sto­lom, dru­ga oso­ba s de­sne stra­ne ko­ja obe­du­je za sto­lom. U me­đu­vre­me­nu ću ima­ti ši­rom otvo­re­ne oči. Iz­ne­na­di­ću Vas sli­ka­ma, ko­je se, ina­če, ne mo­gu vi­de­ti. Ko­li­ko sa­mo vo­lim te škol­ske iz­le­te i uve­če pri­li­kom pa­ko­va­nja san­du­ka, čvr­sto uve­re­nje da će sve osta­ti pri sta­rom. Uko­li­ko bi se, ipak, ne­ko ven­ča­vao, že­lim sre­ću pri oda­bi­ru ku­mo­va i go­sti­ju.

Šta va­lja po­ne­ti: udi­cu, ma­mac i ka­nap. Še­ši­re i ki­šo­bran. Sun­ča­ni sat, kom­pas, pa­pir. Po­ja­se­ve za spa­sa­va­nje za sva­ki prst. Po­vrh sve­ga pi­smo pre­po­ru­ke za ge­ne­ral­nog ka­pe­ta­na, ko­ji je od­lu­čio da kre­ne u po­tra­gu za ostr­vi­ma na ko­ji­ma ži­ve pa­tulj­ci s ve­li­kim uši­ma, od ko­jih im jed­no slu­ži kao kre­vet, a dru­go za po­kri­va­nje. Oni ži­ve, ti pa­tulj­ci, u špi­lja­ma du­bo­ko is­pod ze­mlje i be­že uz ci­ku, čim ugle­da­ju ne­kog stran­ca. Ge­ne­ral­ni ka­pe­tan ni­je ni­ko­me pri­čao o svom pla­nu, jer ni­je hteo da iza­zo­ve po­do­zre­nje.

Kad smo se oti­snu­li, bi­lo je pre­div­no vre­me. Ne­ki su čak i po­mi­sli­li da su ugle­da­li sa­mu Sve­tu Bo­go­ro­di­cu ko­ja se s vi­si­ne osme­hi­va­la bro­du, i to su pro­tu­ma­či­li kao do­bar pred­znak. Ne­ko­li­ko da­na na­kon to­ga za­de­si­le su nas ja­ke olu­je, ko­je su za­jed­no s ome­ta­ju­ćim stru­ja­ma uti­ša­va­le na­šu plo­vid­bu, i ne­ki su otvo­re­no go­vo­ri­li da bi se naj­ra­di­je vra­ti­li, jer ovo ni­su pla­ti­li.


Ni­za­nje zna­ko­va upo­zo­re­nja
 
Sa­to­vi
 
Is­pod sa­ta ko­ji se kla­tio na zi­du mo­je brod­ske so­bi­ce na tre­ćem spra­tu iz­nad Atlant­skog oke­a­na se­di Pi­ga­fe­ta i pri­slu­šku­je pro­la­zak vre­me­na. Pre ne­ko­li­ko go­di­na, ka­da, to u nje­go­vom ra­ču­na­nju vre­me­na vi­še ne igra ni­ka­kvu ulo­gu, iz­gu­bio je in­te­re­so­va­nje za po­slo­ve kop­na i po­peo se na brod. Ka­da otvo­rim vra­ta, on po­či­nje da se sme­je. Od­mah me pre­po­znao, ni­sam još ni­kad kro­či­la na brod. Sa­da smo se na­šli u is­toj zam­ci, na pu­tu ka za­pa­du.

Svu­da na bro­du su sa­to­vi, u oda­ja­ma, u mi­si, u ku­hi­nji, kao da se ne­ko upla­šio da bi­smo pri pr­vom uda­ru ta­la­sa mo­gli da iz­gu­bi­mo se­ća­nje na kop­no. Sva­ko ve­če po­me­ram svoj sat za je­dan čas una­zad i zu­rim sreć­na u za­la­zak sun­ca zbog uća­re­nog vre­me­na. Ali vre­me je lo­še, mo­ram u pot­pu­no­sti da se oslo­nim na svo­ju ima­gi­na­ci­ju.

Ju­tro na­šeg po­la­ska još je bi­lo je le­po i bi­stro. Po­red me­ne na bro­du sta­jao je bri­tan­ski ge­o­graf i po­ka­zi­vao mi is­pru­že­nom le­vom ru­kom grad Ham­burg ko­ji se po­la­ko gu­bio is­pred nas, dok je svo­jom de­snom ru­kom pri­dr­ža­vao še­šir na gla­vi. Še­šir je bio su­vi­še vru­će opran za nje­go­vu gla­vu, ko­ja je, to sam vi­de­la ka­sni­je za sto­lom, bi­la glat­ka i obla kao glo­bus, jed­na od onih gla­va u ko­ju se to­kom ži­vo­ta gu­ra to­li­ko zna­nje da mo­ra­ju, si­lom pri­li­ka, da se pro­ši­re, dok se oči, uši i nos s vre­me­nom sma­nju­ju, kao da se po­la­ko či­tav svet opet iz­vr­će ka unu­tra­šnjo­sti.

U sva­kom slu­ča­ju, bio je na­gluv, jer ni­je go­vo­rio, već je vi­kao ka­ko je ovo lep i pre­di­van grad, sa tu­ne­lom od tri ko­ma tri ki­lo­me­ta­ra du­ži­ne, sa dr­žav­nom ope­rom i in­sti­tu­tom za ri­bar­stvo, va­zdu­šni krst se­ve­ra, bez­ma­lo ta­ko lep kao i En­gle­ska, sa­mo, što eto, ne­ma kra­lji­ce bez ko­je grad ni­je grad, a ze­mlja ni­je ze­mlja.

Ali, to su bi­la dru­ga vre­me­na, ka­da je Ge­o­graf još bio mlad i kad je još le­teo za svo­ju kra­lji­cu. Ka­da je pi­tao ofi­ci­ra, gde oni le­te, ofi­cir se na­sme­jao i za­ve­zao im oči. To je ve­žba, re­kao je i oni su pri­sta­li. Na po­la pu­ta ski­nuo im je po­ve­ze i pi­tao ih: A gde smo sa­da? Is­pod njih ni­je bi­lo ni­šta sem vo­de, svi su ću­ta­li. Ali Ge­o­graf je sve pro­stu­di­rao, po­zna­vao je kar­te, ku­ke, oba­le kop­na, vo­du s bi­lo ko­je vi­si­ne, u bi­lo ko­je do­ba da­na ili no­ći. Afri­ka, vi­kao je Ge­o­graf, a ofi­cir je po­di­gao obr­ve i una­pre­dio ga.

Ne­ko­li­ko ne­de­lja po­tom le­te­li su iz­nad pu­sti­nje i nji­hov avion je pao, pa i ofi­cir, vi­kao je Ge­o­graf, ko­ji je je­di­ni pre­ži­veo me­đu olu­pi­na­ma i ota­da vi­še ni­je kro­čio u avi­o­ne.
 

Čo­ko­la­da
 
Za ute­hu sam iz­mi­sli­la igru. Zo­ve se SPAS NA PO­MO­LU i ide ova­ko: Ako me ov­de, na li­cu me­sta, bu­de­te ba­ci­li sa bro­da, na ko­ju stra­nu bi va­lja­lo da pli­vam? Uvek bi po­be­đi­vao Ge­o­graf, pr­vog da­na još za ir­sku oba­lu, ka­sni­je za Azor­ska ostr­va, a na kra­ju za se­ve­rno­a­me­rič­ko kop­no, dok ja već odav­no ni­sam mo­gla da za­mi­šljam ru­bo­ve kop­na, a Pi­ga­fe­ta uop­šte ne ume da pli­va.

Pri če­mu je, za­pra­vo, tre­ba­lo da na­u­či ka­ko se po­la­ko ula­zi u vo­du, sto­pu pred sto­pu, pr­vo do ču­klje­va, on­da do ko­le­na, on­da do sto­ma­ka, a na­po­slet­ku se jed­no­stav­no leg­ne na hlad­nu po­vr­ši­nu i sku­plje­nim ru­ka­ma, kao ne­ka­da naš bi­skup, de­li se vo­da na dve po­lo­vi­ne, po­kre­ću se ru­ke i no­ge, ši­re se i sku­plja­ju i po­no­vo ši­re, sve dok se ne stig­ne do spa­so­no­sne oba­le, ali ko ume da pli­va, spo­ri­je će da po­gi­ne.

Igra­li smo u čo­ko­la­du, uvi­je­nu u sre­br­na­sti pa­pir. Brod je bio pre­to­va­ren njo­me. Ka­da bi Ge­o­graf pri­mio na­gra­du, po­cr­ve­neo bi, br­zo se okre­nuo u stra­nu i od­neo svo­ju lo­vi­nu go­re na če­tvr­ti sprat, gde se use­lio u ka­bi­nu ra­ču­no­vo­đe, jer na bro­do­vi­ma već odav­no ni­je bi­lo ra­ču­no­vo­đa kao ni ofi­ci­ra za­du­že­nih za ba­ca­nje si­dra. Ka­bi­nu ofi­ci­ra za­du­že­nog za ba­ca­nje si­dra sam ja za­u­ze­la.

Da li je jeo čo­ko­la­du, ni­sam zna­la, za­ve­se na nje­go­voj ka­bi­ni su bi­le na­vu­če­ne. Mo­žda ih je osta­vljao za vre­me­na ka­da bi za­i­sta za­pao u ne­vo­lje, šću­ću­rio se u uskom spa­si­lač­kom čam­cu u ko­me ima, na­vod­no, me­sta za sve. Ta­da bi ih la­ko is­tre­sao iz ru­ka­va, dok bi nam se sku­plja­la vo­da u usti­ma, a ča­mac bi mo­gao sva­kog tre­na da po­to­ne. Ali ne­će ni­šta s na­ma po­de­li­ti, jer ko je jed­nom pre­ži­veo ne­sre­ću, vi­še se ne upu­šta u tr­go­vi­nu. A i ne­ma­mo ni­šta či­me bi­smo mo­gli da tr­gu­je­mo, sa­mo tvr­di keks i vi­ta­mi­ne ob­li­ko­va­ne u koc­ki­ce, ko­ji se, izo­lo­va­ni u ma­lim pa­ko­va­nji­ma, na­la­ze is­pod se­di­šta čam­ca za spa­ša­va­nje.
 
 
Pra­vi­la
 
Isti­na je da je je­di­ni spas na po­mo­lu pu­sti­ti se niz stru­ju u na­di da će na­i­ći ne­ki dru­gi brod u pro­la­zu.

Uvek bi to bio Ge­o­graf ko­ji bi pr­vi ot­krio brod, jer je, po­gle­da upr­tog u pro­zor, pred­se­da­vao sto­lu pla­ća­ju­ćih go­sti­ju, na ve­li­ku ljut­nju go­spo­di­na Ha­po­la­ti­ja, bro­ke­ra iz Bre­mer­ha­ve­na, ko­ji je bio na svad­be­nom pu­to­va­nju i ko­ji bi mla­đoj go­spo­đi Ha­po­la­ti ra­do ne­što po­nu­dio. Ali, po­što su se ukr­ca­li po­sle Ge­o­gra­fa, sa­da je se­deo okre­nut le­đi­ma pre­ma pro­zo­ru i po­ku­ša­vao bi sva­ki put, na nje­gov po­vik, da sa­kri­je svo­ju žur­bu i svo­ju mr­žnju. Ba­cio je du­gi, is­pi­tu­ju­ći po­gled na vo­du, on­da bi se okre­nuo svo­joj že­ni i ša­pu­tao joj na uvo OH VO­LJE­NA ENO BRO­DA, pri če­mu je uvek po­ma­lo pljuc­kao, jer mu ne­do­sta­jao je­dan zub u do­njoj vi­li­ci.

Tek ka­da bi brod na­či­sto ne­stao, usta­la bi go­spo­đa Ha­po­la­ti, pri­lju­bi­la svo­je li­ce uz pro­zor i po­ku­ša­la da is­ka­že svo­je odu­še­vlje­nje, a i pri­stoj­no­sti bi se okre­nu­li i ofi­ci­ri za su­sed­nim sto­lom još jed­nom la­ga­no ka pro­zo­ru. Sa­mo je fran­cu­ski vo­do­in­sta­la­ter, ko­ji je od Le Avra ostao bez gla­sa i se­deo okre­nut le­đi­ma ka na­šem sto­lu, po­ku­ša­vao da se pre­tvo­ri u put­ni­ka, dr­žao je upor­no sa­gnu­tu gla­vu.

Me­đu sto­lo­vi­ma kre­tao se be­šum­no i uz osmeh po­put cir­ku­san­ta fi­li­pin­ski stju­ard. Sme­škao bi se i ka­da bi bi­lo ne­mir­no mo­re, ka­da se go­spo­đa Ha­po­le­ti vi­še ne bi po­ja­vlji­va­la za obe­di­ma i ka­da bi čak i utih­nu­li gla­so­vi za sto­lom ofi­ci­ra. U ku­hi­nji bi se ču­li ta­nji­ri, ku­var bi vid­no po­ja­čao ra­dio, a Ge­o­graf bi se od­re­kao ve­li­ke ge­sti­ku­la­ci­je po­mo­ću ko­je je, ina­če, to­kom obe­da ski­ci­rao ze­mlji­šne kar­te po va­zdu­hu.

Za sto­lom bi se us­ko­me­ša­li ma­ni­ri. Svi na­po­ri su sad bi­li usme­re­ni na to da se sa­vla­da­ju nož i vi­lju­ška iz­nad po­no­ra, a da vo­do­in­sta­la­ter i ja ni­smo kad kad pru­ži­li ru­ke za sto­li­com Ge­o­gra­fa, pro­le­teo bi u po­nor iz­me­đu nas sa sve ta­nji­rom i su­pom.
 

Prevela s nemačkog Ljiljana Živković
 

nazad