Prevedena književnost

Edgar Hilzenrat

BERLIN… ZADNJA STANICA : ROMAN

(Edgar Hilsenrath: Berlin… Endstation : Roman. Gesammelte Werke, Band 10.
Herausgegeben von Helmut Braun, Dittrich Verlag, Berlin 2006)

Za­pra­vo se zo­vem Jo­zef Le­šin­ski, ali po­što je ne­kim lju­di­ma Le­šin­ski su­vi­še du­gač­ko, zo­vu me Le­še. Na­vi­kao sam se na Le­še, i taj na­di­mak mi je ostao.

I

„Le­še“, re­kao sam se­bi, „naj­bo­lje će bi­ti da po­đeš u ka­fe­te­ri­ju emi­gra­na­ta u 86. uli­ci, ugao na Bro­dve­ju. Ta­mo se, do­du­še, ni­šta ne de­ša­va, ali na­po­lju na uli­ci se isto ni­šta ne de­ša­va. Već go­di­na­ma še­taš uz i niz Bro­dvej, ze­vaš za sva­kom za­no­snom gu­zi­com i to­neš u erot­ska raz­mi­šlja­nja. Po­ne­kad uđeš u ne­ki ha­u­stor i iz­dr­kaš ga. Ka­kav je to ži­vot, ži­vot pun fru­stra­ci­ja i po­žu­de.“ „Le­še“, re­kao sam se­bi, „ob­ja­vio si dva ro­ma­na, ko­ji ni­su po­sti­gli uspeh. U me­đu­vre­me­nu su za­bo­ra­vlje­ni ili ča­me ne­gde ne­pro­da­ti. Ame­ri­ka ni­je ni­kad uoči­la tvo­ju ge­ni­jal­nost. Ne­maš pri­ja­te­lja, ba­rem ne­maš pra­vih, a že­ne te za­o­bi­la­ze u ši­ro­kom lu­ku. Ka­kvo je ovo sra­nje od ze­mlje! Ni­si ni­kad us­peo da sa­njaš ame­rič­ki san i ne znaš šta da ra­diš s njim. Ko­la ti ni­šta ne zna­če. Kao ni ku­ća u ze­le­ni­lu ili dom i po­ro­di­ca. Ni­si ni­kad uče­stvo­vao u po­ma­mi za do­la­ri­ma. Sa­njao si svoj uspeh kao knji­žev­nik, ali je taj uspeh iz­o­stao.“

Ka­da je pro­šao ugao 88. uli­ce, obra­ti­la mu se jed­na od kur­vi ko­ja je tu sta­ja­la. „Ej, sta­ri ma­mo­je­bac. 'Oćeš na br­za­ka? Da­ću ti po­pust.“ – „Ne­ee, hva­la“, re­kao je. „To na br­za­ka ni­je za me­ne.“
„Al' du­že će te vi­še ko­šta­ti.“
„Ra­do bih te na­ta­kao“, re­če Le­še, „ali da­nas ni­sam pri pa­ra­ma.“
„On­da će­mo idu­ći put“, re­kla je.

Le­še se pri­se­ćao da mu se ista dro­lja obra­ti­la i pre vi­še od tri­de­set go­di­na: “Ej, sta­ri ma­mo­je­bac. Ho­ćeš jed­nom na br­za­ka? Da­ću ti po­pust. Pra­vi po­pust.“ To­li­ke go­di­ne, po­mi­sli Le­še. Kao da se ni­je ni­šta pro­me­ni­lo. Sa­mo što je dro­lja ta­da bi­la sa­svim mla­da. Da­nas ve­ro­vat­no na­vr­ša­va če­tr­de­se­te.
 
Ka­fe­te­ri­ja emi­gra­na­ta bi­la je jar­ko osve­tlje­na. Emi­gran­ti su, kao i uobi­ča­je­no, se­de­li bli­zu pro­zo­ra. Sva­ko ve­če bi se ov­de sku­plja­li. I za njih se ni­je ni­šta pro­me­ni­lo, sa­mo što su osta­re­li. Le­še je po­zdra­vio emi­gran­te i on­da se ustre­mio ka sto­lu gde je se­deo Zin­ger i re­ša­vao ukr­šte­ne re­či.

„Ukr­šte­ne re­či“ pi­tao je Le­še.
„Da“, re­kao je Zin­ger.

Le­še je za ba­rom uzeo ko­lač sa si­rom i šo­lju vod­nji­ka­ve ame­rič­ke ka­fe.

„Čuo sam da že­li­te da na­pu­sti­te Ame­ri­ku“, re­kao je Zin­ger. „Na­vod­no, že­li­te da se vra­ti­te za Ne­mač­ku.“
„Da“, re­kao je Le­še. „Pre­ko­su­tra le­tim za Lon­don, jer će je­dan en­gle­ski iz­da­vač iz­da­ti jed­nu mo­ju knji­gu. On­da pro­du­ža­vam za Min­hen.“
„Baš Min­hen, grad po­kre­ta.“
„Imam po­zna­ni­cu u Min­he­nu, ko­joj sam po­slao svo­je ko­fe­re. Ali, ne znam da li ću osta­ti u Min­he­nu. Mo­žda pro­du­žim za Ber­lin.“
„Glav­ni grad Raj­ha“, sme­škao se Zin­ger.
„Da.“
„I že­li­te da osta­ne­te u Ne­mač­koj?“
„Pun mi je ko­fer Ame­ri­ke.“

Zin­ger se po­i­gra­vao svo­jim ukr­šte­nim re­či­ma, a nje­go­vi pr­sti su sko­ro ne­žno pre­la­zi­li pre­ko pa­pi­ra. „Ne­će­te mo­ći du­go da ži­vi­te kao Je­vre­jin u Ne­mač­koj“, re­kao je on­da.

„Do­bro sam o sve­mu po­raz­mi­slio“, re­kao je Le­še. „Ne­mač­ki sam knji­žev­nik i po­tre­ban mi je ne­mač­ki je­zik. Mo­ram da ga ču­jem, uvek i svu­da. Ne­mač­ka je da­nas, uosta­lom, de­mo­krat­ska ze­mlja. Hi­tle­rov­ske ave­ti su odav­no pro­šle, i u me­đu­vre­me­nu sta­sa­la je no­va ge­ne­ra­ci­ja.“
„Ho­lo­ka­ust će Vas svu­da pra­ti­ti po Ne­mač­koj. Sva­ka ku­ća, sva­ka uli­ca će Vas pod­se­ća­ti na to. I sta­ri lju­di. Ne mo­že­te to­me ute­ći. Ve­ruj­te mi na reč.“
„Vre­di po­ku­ša­ti.“ Le­še je sr­kao vod­nji­ka­vu ka­fu. „Ne­dav­no sam pro­či­tao u ne­kim je­vrej­skim no­vi­na­ma“, re­kao je za­tim, „da Nem­ci že­le da po­dig­nu spo­me­ni­ku Ho­lo­ka­u­stu u pre­sto­ni­ci. Šta mi­sli­te o to­me?“
„Či­ta­va Ne­mač­ka?“
„Da. Či­ta­va Ne­mač­ka.“

2.

Le­še se ni­je du­go za­dr­žao kod emi­gra­na­ta. Po­što je iza­šao iz ka­fe­te­ri­je, išao je duž Bro­dve­ja do 72. uli­ce. To­kom šet­nje mi­slio je na svo­ju pri­ja­te­lji­cu Ane­li­ze. To­kom svih tih go­di­na sa­mo­će u Ame­ri­ci, go­di­na bez ne­žno­sti i lju­ba­vi, bi­la mu je je­di­na pri­ja­te­lji­ca, ko­ju je ika­da imao. Ali ta ve­za bi­la je krat­kog ve­ka. Upo­znao je Ane­li­ze to­kom knji­žev­ne ma­ni­fe­sta­ci­je u Hercl In­sti­tu­tu. Bi­la je šur­nja­ja jed­nog keln­skog iz­da­va­ča. Ane­li­ze ni­je bi­la mla­da, ali je ima­la te­lo se­dam­na­e­sto­go­di­šnja­ki­nje. Bi­la je in­te­li­gent­na i odu­še­vlje­na knji­žev­no­šću. Po­što je nje­gov pr­vi ro­man do­ži­veo ne­u­speh, na­go­vo­ri­la ga je da još jed­nom po­ku­ša. Le­še je na­pi­sao uvod, dao da se pre­ve­de na en­gle­ski i po­slao ga svom iz­da­va­ču Dablnajt. Dablnajt je bio odu­še­vljen i is­pla­tio mu 500 do­la­ra una­pred za dva prob­na po­gla­vlja. Pro­blem je sa­mo bio što je iz­da­vač­ka ku­ća zah­te­vala prob­na po­gla­vlja na en­gle­skom je­zi­ku. Le­še je, me­đu­tim, sa­mo pi­sao na ne­mač­kom. Po­raz­go­va­rao je sa lek­to­rom, iz­lo­žio mu pro­blem i re­kao mu da će pi­sa­ti knji­gu na ne­mač­kom. Po­što ni­su ima­li pri­god­nog pre­vo­di­o­ca, iz­da­vač bi od­u­stao od prob­nih po­gla­vlja i 500 do­la­ra tre­ti­rao kao deo avan­sa za ro­man, ko­ji bi Le­še, po za­vr­šet­ku, po­slao. Lek­tor se slo­žio s tim.

Ane­li­ze je, da­kle, in­spi­ri­sa­la Le­šea, i imao je sva­ki raz­log da joj bu­de za­hva­lan. Ali on­da je sa­znao da ona ima još jed­nog lju­bav­ni­ka, i pre­ki­nuo je ve­zu s njom. Šte­ta, za­pra­vo, po­mi­slio je Le­še, ali tvoj po­nos je do­neo od­lu­ku.

I tu je bi­la ona epi­zo­da s bi­čem. Ana­li­ze mu pri­zna­la da mo­že da do­stig­ne or­ga­zam sa­mo ako bi je mu­ška­rac pret­hod­no iz­bi­če­vao. Dru­gi lju­bav­nik je to či­nio. Ka­da je Ane­li­ze hte­la da na­go­vo­ri Le­šea da jed­nom i on po­ku­ša s bi­čem, znao je da mo­ra da pre­ki­ne s njom, jer ni­šta mu ni­je bi­lo od­vrat­ni­je od sa­di­zma.

„Ne, to ni­je za Je­vre­ji­na“, re­kao joj je. „Ne­ćeš ti od me­ne na­pra­vi­ti na­ci­stu.“ Pa, on­da još i dru­gi lju­bav­nik.

Oko de­set sa­ti uve­če je po­zvao. Kao što se i da­lo oče­ki­va­ti, ni­je bio kod ku­će. Le­še je na 72. uli­ci ušao u pod­zem­nu že­le­zni­cu i kre­nuo eks­pre­som pre­ma Va­šing­ton Hej­tsu. To je ne­ka­da bi­la grad­ska če­tvrt ne­mač­ko je­vrej­skih emi­gra­na­ta. U ša­li su taj deo na­zi­va­li 'če­tvr­tim Raj­hom'. Ve­ći­na emi­gra­na­ta bi­la se u me­đu­vre­me­nu pre­se­li­la i na­pra­vi­la me­sto za crn­ce i Por­to­ri­kan­ce. Okru­že­nje je već bi­lo oro­nu­lo. Smr­de­lo je u ha­u­sto­ri­ma, a lif­to­vi su bi­li za­pi­ša­ni. No­ću ni­ko vi­še ni­je bio si­gu­ran na uli­ca­ma Va­šing­ton Hej­tsa. Ne­ko­li­ci­na be­la­ca, ko­ja je još tu ži­ve­la, no­ću bi se obič­no vo­zi­la pod­zem­nom že­le­zni­com do 168. ili 181. uli­ce i ta­da bi uze­li tak­si.

Ni Le­še se ni­je naj­bo­lje ose­ćao u svo­joj ko­ži ka­da je iza­šao u 168. uli­ci. Ob­i­šao je me­di­cin­ski cen­tar i on­da je okle­vao do 162. uli­ce gde je Ane­li­ze sta­no­va­la. Le­še ni­je ni­kad išao kraj ku­ća ka­ko ne bi ri­zi­ko­vao da ga ne­ko zgra­bi za gu­šu i uvu­če u ne­ki mrač­ni ha­u­stor. Išao je ivič­nja­kom i po­sma­trao je niz par­ki­ra­nih ko­la. Tu su sta­ja­la dvo­ji­ca cr­na­ca i upra­vo su hte­li da obi­ju jed­na ko­la. Ni­su Le­šeu pri­da­va­li va­žnost, i br­zo je pro­šao mi­mo njih. Stam­be­na zgra­da u ko­joj je Ane­li­ze sta­no­va­la bi­la je na uglu Ri­ver­sajd draj­va i 162. uli­ce. Le­še je sta­jao tač­no pre­ko­pu­ta na ivič­nja­ku. Vi­deo je pro­zor nje­ne so­be na tre­ćem spra­tu. Bio je mr­kli mrak.

Če­kao je do ne­što is­pred po­no­ći i on­da je kro­čio u ku­ću. Ni­je uzeo lift i po­peo se mrač­nim ste­pe­ni­ca­ma do tre­ćeg spra­ta. Iako je znao da ona ni­je kod ku­će, po­zvo­nio je. Ni­ko se ni­je oda­zvao. Le­še je uvek no­sio sta­ru fa­sci­klu sa so­bom sa pa­pi­rom za pi­sa­nje i le­plji­vom tra­kom. Pre­le­pio je deo tra­ke pre­ko pro­re­za vra­ta. Da vi­di­mo, po­mi­slio je, ho­će li le­plji­va tra­ka bi­ti i su­tra uju­tro tu. Su­tra ćeš pro­ve­ri­ti. Šta je to sa­mo s to­bom? Za­što si hteo po sva­ku ce­nu još jed­nom da je vi­diš?

Znao je da Ane­li­ze ra­di u kan­ce­la­ri­ji i da bi u de­vet sa­ti uju­tro pri­o­nu­la na po­sao. Znao je i da bi ona tač­no u po­la de­vet na­pu­sti­la ku­ću. Sa­če­kao je još ma­lo i ušao u po­la de­set u nje­nu zgra­du. Go­ra na tre­ćem spra­tu na­šao je ne­tak­nu­tu le­plji­vu tra­ku na pro­re­zu vra­ta. Zna­či, to­kom či­ta­ve no­ći ni­je do­la­zi­la ku­ći, po­mi­slio je. Obe­ća­la je da će ras­ki­nu­ti s onim dru­gim ka­da bi Le­še bio spre­man da joj se vra­ti. Pro­ve­la je, da­kle, či­ta­vu noć kod onog dru­gog. Do­bro je, sad je bio si­gu­ran. Ras­kid je sa­da bio ko­na­čan.

Le­še je na­pi­sao svoj no­vi ro­man to­kom ne­ko­li­ko sed­mi­ca. Dablnajt je ku­pio no­vi ru­ko­pis s is­pla­će­nim avan­som u vi­si­ni od 2.500 do­la­ra i ob­ra­ču­na­tih 500 do­la­ra od ra­ni­je. Knji­ga ni­je po­sti­gla uspeh, isto kao ni pr­vi ro­man. Pro­ble­ma­tič­no je bi­lo što Dablnajt ni­je pra­vio re­kla­mu za knji­ge ko­je bi se mo­gle ku­pi­ti za ma­le pa­re. Agent je pro­dao knji­gu i u Fran­cu­skoj – s istim ne­ga­tiv­nim re­zul­ta­tom. U Ne­mač­koj su svi iz­da­va­či od­bi­li knji­gu. Već i sam na­slov im se uči­nio sum­nji­vim: Je­vre­jin i Ese­so­vac.

3.

Le­še je upo­znao In­grid u Nju­jor­ku. Bi­la je iz Švaj­car­ske i ra­di­la je u Min­he­nu kod Ba­var­skog Rund­fun­ka*. Na dan od­la­ska Le­še je usta­no­vio da je nje­gov ba­gaž za ne­ko­li­ko sto­ti­na ki­lo­gra­ma pre­šao do­zvo­lje­ni li­mit. Od­lu­čio je da na­pra­vi pa­ke­te i da ih, isto kao i ko­fer, po­ša­lje In­grid.

Imao je jef­ti­ni noć­ni let za Lon­don, pa sa­mim tim i vre­me­na, da pre­pod­ne ode do po­šte. U po­šti su ga spo­pa­le slut­nje. Ne mo­žeš je uz­ne­mi­ra­va­ti svo­jim ba­ga­žom, po­mi­slio je. Naj­bo­lje će bi­ti da pa­ke­te re­stan­te po­ša­lješ za Ber­lin, po­što ne znaš da li ćeš osta­ti u Min­he­nu.
To­kom le­ta za Lon­don imao je do­volj­no vre­me­na za raz­mi­šlja­nje. Iz­da­vač ne­će baš bi­ti odu­še­vljen, po­mi­slio je, ako mu se od­jed­nom ne­na­ja­vlje­no po­ja­viš, s dru­ge stra­ne, knji­ga idu­će ne­de­lje iz­la­zi na tr­ži­šte, a tvo­je pri­su­stvo će oso­ko­li­ti lju­de da ne­što uči­ne za te­be. Mo­žda ne­ko­li­ko in­ter­vjua za štam­pu ili slič­no.

Le­še je od­seo u naj­jef­ti­ni­jem ho­te­lu ko­ji je mo­gao da na­đe u Lon­do­nu. Nje­go­va ci­mer­ka ga je od­mah po­zva­la na šo­lju ča­ja. Bi­la je sta­ri­ja že­na, ne­mač­ka Je­vrej­ka i zva­la se Be­ti.

Iz­da­vač mu je re­kao da je od­štam­pan sa­mo ma­li ti­raž, što je zna­či­lo, da se ni­je oče­ki­vao uspeh, ali je Le­šeu ugo­vo­ren in­ter­vju kod Bi-Bi-Si­ja.

No­vi­nar je bio Ne­mac. Zvao je Al­fred Štark­buš.

„Na kom je­zi­ku ste pi­sa­li svoj ro­man, go­spo­di­ne Le­šin­ski?“
„Pi­šem sve svo­je knji­ge is­klju­či­vo na ne­mač­kom.“
„Ma­da iz Va­še bi­o­gra­fi­je pro­is­ti­če da od svo­je de­ve­te go­di­ne vi­še ne ži­vi­te na ne­mač­kom go­vor­nom pod­ruč­ju?“
„To je tač­no. Po­be­gli smo 1938. go­di­ne iz Ne­mač­ke, ta­da sam imao de­vet go­di­na. Ota­da ži­vim u ino­stran­stvu.“
„I ni­ste za­bo­ra­vi­li ne­mač­ki je­zik?“
„Ču­vao sam ne­mač­ki je­zik po­put bla­ga i obo­ga­tio da iz­da­šnim či­ta­njem.“
„Ali ni­ko od iz­da­va­ča ne že­li da štam­pa Vaš ro­man?“
„To je tač­no.“
„Pre­se­dan“, re­kao je Štark­buš. „Knji­ga pi­sa­na na ne­mač­kom je­zi­ku i ko­ja iz­la­zi u mno­gim ze­mlja­ma, ali ko­ju ni­ko u Ne­mač­koj ne že­li da od­štam­pa.“
„Mo­žda zbog ška­klji­ve te­me“, re­kao je Le­še. „Je­vre­jin i Ese­so­vac. Sa­ti­ra na do­ba na­ci­zma. Ta­ko ne­što ne pod­no­se Nem­ci. Te­ma je isu­vi­še ška­klji­va. Oni sma­tra­ju da ta­kvoj te­mi tre­ba pri­la­zi­ti ili sa smrt­nom ozbilj­no­šću ili ni­ka­ko.“
„Ot­ka­da ste po­nu­di­li knji­gu u Ne­mač­koj?“
„Uza­lud sam to­kom ni­za go­di­na to po­ku­ša­vao.“
„Na­pi­sa­ću ve­li­ki čla­nak o Va­šoj knji­zi u No­je Ci­ri­her Caj­tung“, re­kao je Štark­buš, „i u tom član­ku ću po­zva­ti sve ne­mač­ke iz­da­va­če da pro­či­ta­ju Va­šu knji­gu. Mo­žda to bu­de knji­zi od po­mo­ći.“
„Hva­la“, re­kao je Le­še.
„I za­u­vek ste na­pu­sti­li Ame­ri­ku?!
„Da“, re­kao je Le­še. „Po­sle 36 go­di­na.“
„I vra­ća­te se sa­da Ne­mač­koj?“
„Da.“
„Da li već zna­te gde bi­ste ra­do ži­ve­li u Ne­mač­koj?“
„Ne­mam poj­ma“, re­kao je Le­še. „Imam do­bru po­zna­ni­cu u Min­he­nu. Mi­slio sam, mo­žda bih mo­gao ta­mo da po­ku­šam.“

Le­še mu is­pri­čao sve oko pa­ke­ta i ba­ga­ža.

„Po­slao sam toj po­zna­ni­ci moj ba­gaž. Imao sam jef­ti­ni noć­ni let. Ka­da sam na dan pu­to­va­nja pa­ko­vao svo­je stva­ri, usta­no­vio sam da imam ne­ko­li­ko sto­ti­na ki­lo­gra­ma vi­ška ba­ga­ža. Za­to sam spre­mio pa­ke­te, kre­nuo ka po­šti i hteo sam ta­ko­đe da ih po­ša­ljem toj po­zna­ni­ci. Ali, on­da sam se se­tio, da bih je sa­mo uz­ne­mi­ra­vao s tim do­dat­nim pa­ke­ti­ma. Za­to sam pa­ke­te očas po­slao re­stan­te za Ber­lin.“
„To je bio prst sud­bi­ne“, re­kao je Štark­buš,
„Po­mi­slio sam, pa i Ber­lin bi mo­gao da bu­de taj cilj.“
„Da sam na Va­šem me­stu“, re­kao je Štark­buš, „ od­u­stao bih od Min­he­na i od­lu­čio se za Ber­lin.“
„Za­što?“ pi­tao je Le­še.
„Min­hen je okrut­no tlo za pi­sca ko­ji je ne­po­znat u Ne­mač­koj“, re­kao je Štark­buš. „Sa­svim dru­ga­či­je je u Ber­li­nu. U Ber­li­nu mo­že­te la­ko da stu­pi­te u kon­takt s knji­žev­nim kru­go­vi­ma.“ On­da je pri­čao Le­šeu o mno­gim bo­em­skim ka­fa­na­ma u Ber­li­nu gde su se iz­da­va­či i pi­sci le­žer­no sa­sta­ja­li i uve­rio ga, na­po­slet­ku, da u pot­pu­no­sti od­u­sta­ne od Min­he­na i pre­se­li se za Ber­lin.

_____________
* Bayerischer Rund­funk = Ba­var­ska ra­di­o­te­le­vi­zi­ja (prim.prev.)

Prevela s nemačkog Ljiljana Živković
 

nazad