Prevedena književnost

Fridrih Kristijan Delijus

ZAŠTO SAM ODUVEK BIO U PRAVU
– I OSTALI NESPORAZUMI : NIT VODILJA
KROZ NEMAČKO RAZMIŠLJANJE

(Friedrich Christian Delius: Warum ich schon immer Recht hatte
– und andere Irrtümer : Ein Leitfaden für deutsches Denken.
„Rowohlt“, Berlin, 2003)

AUTOPORTRET SA ŠIMPANZOM

Sa­mo ne­ko­li­ko da­na po­sle za­vr­šet­ka bit­ke za Sta­ljin­grad, ne­da­le­ko od Va­ti­ka­na ro­đen u to­ploj sve­tlo­sti pro­le­ća gra­da Ri­ma, maj­ka bla­ga, po­re­klom iz Me­klen­bur­ga, otac, sve­šte­nik iz po­kra­ji­ne Vest­fa­li­je, me­đu he­sen­skim šu­ma­ma i ku­ća­ma tra­di­ci­o­nal­ne ne­mač­ke gra­đe, re­ga­li­ma sa knji­ga­ma i fud­bal­skom te­re­nu na­u­čio či­ta­nje i pi­sa­nje, a ujed­no i mu­ca­nje i za­ne­meo – gde po­či­nje Ja, ego, ko­je oma­mlje­nim je­zi­kom na­va­lju­je na go­vor i ko­je u uz­ra­stu od de­set go­di­na  na pi­sa­ćoj ma­ši­ni za­stra­šu­ju­ćeg oca ku­ca „svet­ski plan“? I na­vo­di kao „po­ziv“: pe­snik.

Ovu za­go­net­ku ni­sam us­peo ni da od­go­net­nem u pri­po­vet­ki „Ne­de­lja ka­da sam po­stao svet­ski šam­pion“, i ne že­lim da je od­go­net­nem, jer me te­ra da idem da­lje. Ko ću­ti i za­muc­ku­je mo­že, pod ide­al­nim okol­no­sti­ma, da po­sta­ne iz­u­zet­no va­tre­ni lju­bi­telj je­zi­ka. Žal­ba – pr­vo pro­tiv je­zi­ka oče­va i bo­go­va, on­da pro­tiv je­zi­ka flo­sku­la, mo­ći, ide­o­lo­gi­je. Iz­vu­ći se­be sa­mog za ko­su sop­stve­ne li­ri­ke – po­mo­ću ta­kvog vi­ška su­bli­ma­ci­je mo­gu se di­za­ti ce­ne. Pri­vla­čio me cen­tar ne­mač­kih pro­ti­vu­reč­no­sti, go­di­nu i po da­na po­sle grad­nje zi­da. Ali, šta bi bio Ber­lin bez pu­ta kroz zid, bi­li su mi po­treb­ni sa­go­vor­ni­ci u oba Ber­li­na. Ali pri svoj skrom­noj me­ga­lo­ma­ni­ji, ne bi­smo se­be ni­kad za­mi­sli­li da se trideset go­di­na ka­sni­je po­no­vo sret­ne­mo u jed­noj aka­de­mi­ji.

Po­li­tič­ka po­me­ra­nja od 1965, 1966, 1967, 1968. ni­su me ni­kad spre­ča­va­la, da de­set pu­ta če­šće či­tam Žan Po­la i Fon­ta­nea ne­go Mark­sa. Te­o­ri­ja mi ni­je ni­kad bi­la bli­ska, a vr­hu­nac mog stu­dent­skog pro­te­sta bi­la je dok­tor­ska di­ser­ta­ci­ja o „Ju­na­ku i nje­go­vom vre­me­nu“. Iz­re­ka Fri­dri­ha Šle­ge­la me pra­ti od 1965. go­di­ne: „Sva­ka re­če­ni­ca, sva­ka knji­ga, ko­ja ne pro­tiv­re­či sa­moj se­bi, ne­pot­pu­na je.“
Vi­di­te, ra­do bih, za­pra­vo, bio ro­man­ti­čar. Ali sa­da sam ozva­ni­čen kao li­te­rar­ni hro­ni­sta sa­vre­me­nog do­ba, kao po­li­tič­ki autor čak, upr­kos to­me još i uz ple­mić­ku ti­tu­lu knji­žev­nih pro­ce­sa sve do sa­mog vr­hov­nog su­da Ne­mač­ke. Po­ne­kad sam iz­ne­na­đen ti­me, od­re­đe­na po­li­tič­ka bud­nost iz­gle­da da se vi­še ne pod­ra­zu­me­va uz naš po­ziv. U Ne­mač­koj se br­zo za­vr­ši u ta­ko­zva­nom po­li­tič­kom ta­bo­ru ako se ne za­bo­ra­ve dej­stva isto­rij­skih do­ga­đa­ja na sta­nje na­ci­je i na po­na­ša­nje su­bje­ka­ta i fi­gu­ra, da, ako se po­et­ski sa­ži­vi­mo s tim. Kao da ni­je sva­ka lju­bav­na pri­ča op­te­re­će­na dru­štve­nim ste­ga­ma. Za raz­li­ku od uobi­ča­je­nih kli­šea, vo­leo bih da bu­dem shva­ćen kao apa­trid­ni ro­do­lju­bi­vi po­e­ta: Keln, Bi­le­feld, Vi­zba­den, Ri­bek, Ver­da, Ro­stok, Hi­den­ze, Ber­lin bih mo­gao da po­nu­dim.

Pa, gde su sad Va­ši ko­re­ni? Ko­li­ko pri­pa­da­te le­voj ili de­snoj frak­ci­ji? Ko­je je Va­še sta­no­vi­šte? Ose­ćam se, ma­da, sa Za­pa­da, kao do­bit­nik Uje­di­nje­nja Ne­mač­ke i pro­tiv­nik frak­ci­je ja­da. No­vi vek po­čeo je još 1989. go­di­ne. Za­što još uvek ni­sam po­stao ci­nik, po­ku­šao sam da obra­zlo­žim na 99 stra­na. Tr­ži­šte mi­šlje­nja ma­nje me do­ti­če od či­nje­ni­ca, pi­ta­nja, po­tra­ge i hu­mo­ra, za­doc­ne­log ili dr­skog.

Ka­da me, na pri­mer, to­kom svet­ko­vi­na, upra­vo aka­dem­skih, vi­di­te ka­ko sam uz­dr­žan ili se čak sme­škam, on­da mo­žda raz­mi­šljam o to­me, da smo 98,6 od­sto šim­pan­ze. 1,4 po­sto čo­vek, i ka­kvog li bes­kraj­nog pro­sto­ra slo­bo­da, je­zi­ka, mo­guć­no­sti!

Ov­de vi­di­te čo­ve­ka, ko­ga će­te, po aka­dem­skim me­ri­li­ma, sma­tra­ti re­la­tiv­no mla­dim. Mo­lim Vas, ne­moj­te za­bo­ra­vi­ti da se pred Va­ma na­la­zi ve­te­ran. Je­dan iz po­sled­nje ge­ne­ra­ci­je, ko­ja je od­ra­sla bez te­le­vi­zo­ra. Iz ge­ne­ra­ci­je ko­ja je ret­ko do­bro ži­ve­la u po­re­đe­nju s osta­li­ma, pa i onim po­to­nji­ma, a ko­ja je tu pri­vi­le­gi­ju pro­kle­to lo­še is­ko­ri­sti­la. Vi­di­te sta­ro­mod­nog čo­ve­ka, ko­ji će ra­di­je pre­ce­ni­ti ne­go pot­ce­ni­ti dej­stvo pro­ši­re­nja sve­sti na je­zik i po­e­zi­ju upr­kos svim sum­nja­ma. I ko­ji i dan da­nas sa­nja o to­me da po­sta­ne pi­sac.

OSAM­DE­SET­ŠE­STA

Sli­ke, iz­ve­šta­ji i do­ku­men­ta iz pro­hu­ja­lih vre­me­na ne la­žu, ali ipak la­žu. Po­ka­zu­ju lju­de u pr­vim re­do­vi­ma, naj­di­vlji­je pri­li­ke, naj­o­go­lje­ni­je pri­pad­ni­ke ko­mu­na, naj­re­či­ti­je pla­ka­te, naj­ne­u­red­ni­je sta­no­ve, naj­cr­ve­ni­je za­sta­ve, naj­spek­ta­ku­lar­ni­je ak­ci­je. Ci­ti­ra­ju se naj­bor­be­ni­ji go­vo­ri, naj­u­pa­dlji­vi­je po­li­tič­ke ti­ra­de, eufo­rič­ni – a ne skep­tič­ni gla­so­vi.

Deo tog lo­šeg, ali me­dij­ski pot­ko­va­nog obi­ča­ja je da se pri svim od­go­va­ra­ju­ćim pro­sla­va­ma ju­bi­le­ja na ni­ma­lo pri­vi­le­go­va­ni na­čin naj­če­šće ja­vlja­ju ta­kvi ve­te­ra­ni za reč, ko­ji su još 1968. go­di­ne bi­li ko­lo­vo­đe. Sve­do­ci vre­me­na, ko­ji se vr­te ukrug i ko­ji po­sta­ju fo­si­li pred na­šim oči­ma, čak iako ka­žu sa­mo­kri­tič­no is­prav­ne re­či, ne­što o če­mu va­lja po­raz­mi­sli­ti. Već tri­de­set go­di­na pre­no­se istu sli­ku: zna­mo o če­mu je reč.

Ne­ma po­li­tič­kog po­kre­ta ko­ji se to­li­ko na­su­kao na sop­stve­ne mi­to­ve i kli­šee kao što je to šezdesetosma. Ve­ći­na tih kli­šea ni­je čak ni to­li­ko po­gre­šna. Upr­kos to­me ka­žem: Sve je bi­lo dru­ga­či­je, na­i­me da­le­ko kon­tra­dik­tor­ni­je, vi­še­znač­ni­je i raz­i­gra­ni­je.

Uko­li­ko, da­kle, ima još ne­što da se ka­že za šezdesetosmu: go­vo­ri­ti o po­tra­zi, o po­tra­zi i za sop­stve­nim ko­ri­snim ude­lom i o upo­treb­noj vred­no­sti sop­stve­nog de­la­nja, o am­bi­va­lent­no­sti i mno­štvu slo­je­va, ko­ji su od­re­đi­va­li užur­ba­ni ži­vot kao i pre­te­ra­no rev­no­sno uče­nje. Ono što da­nas de­lu­je uni­form­no, ne­ka­da je pred­sta­vlja­lo mno­štvo. Po­kre­ti šezdesetosme, in­si­sti­ram na mno­ži­ni, bi­li su, za­pra­vo, vr­lo kon­tra­dik­tor­ni, čak da­le­ko kon­tra­dik­tor­ni­ji ne­go što to pri­ka­zu­ju i naj­bo­lje sli­ke Mi­ha­e­la Ri­ca. Za sva­ku te­zu po­sto­ja­la je pro­tiv­te­za. Sin­te­zu su bi­le na lo­šem gla­su, jer bi pod­ri­va­le ozbilj­nost i de­lo­va­le u du­hu po­mi­re­nja. Sva­ku ide­o­lo­gi­za­ci­ju pra­tio bi kon­tra-pro­gram, ko­ji bi se, opet, ide­o­lo­ški su­ža­vao i on­da opet bio na­pad­nut od stra­ne no­ve kon­tra-ide­je, ko­ja bi se, sa svo­je stra­ne, sle­di­la itd. Tr­ka na ot­ku­ca­nim, fo­to­ko­pi­ra­nim ili od­štam­pa­nim pa­pi­ri­ma za, po mo­guć­no­sti re­vo­lu­ci­o­nar­ni, po mo­guć­no­sti op­števa­že­ći fond ide­ja, mo­ra­la je ta­ko, lo­gič­no, ili da im­plo­di­ra ili da se za­u­sta­vi. Na ovo bi da­na­šnji is­tra­ži­va­či, po­sma­tra­či, mr­zi­te­lji šezdesetosme i no­stal­gi­ča­ri tre­ba­lo da obra­te pa­žnju: ko god iz­vla­čio de­ta­lje, sli­ke, re­če­ni­ce i te­ze iz stru­ja­nja ovih ve­li­kih cir­ku­la­ci­ja, a pri to­me iz­o­sta­vljao kon­tra­sli­ke, kon­tra­re­če­ni­ce i kon­tra­re­či, kre­će se ugod­nom sta­zom stva­ra­nja le­gen­di.
 

Prevela s nemačkog Ljiljana Živković
 

nazad