Prevedena književnost

Hans Zal

EGZIL U EGZILU
(SEĆANJA JEDNOG MORALISTE II)

(Hans Sahl: Das Exil im Exil“ („Memoiren eines Moralisten II“).
„Luchterhand Literaturverlag GmbH”, Frankfurt am Main, 1990, 3. Auflage,
Veröffentlichungen der Deutschen Akademie für Sprache
und Dichtung Darmstadt, 63. Veröffentlichung)

PISMA NEROĐENOM DETETU

2. februar 1962. godine

Tvo­ja maj­ka, vit­ka de­voj­ka od tri­de­set go­di­na, po­klo­ni­la mi je ovu knji­gu, da bih mo­gao ne­što da pri­be­le­žim u nju, i od­lu­čio sam da je po­sve­tim te­bi, mo­me još ne­ro­đe­nom de­te­tu, ko­je će 15. fe­bru­a­ra na­pu­ni­ti se­dam me­se­ci. Že­lim u ovoj knji­zi da ti is­pri­čam šta mi je pro­la­zi­lo kroz gla­vu ka­da se još ni­si ro­di­lo, a ipak si po­sto­ja­lo kao si­ću­šno bi­će, ne­što, što je išče­ki­va­lo tre­nu­tak ro­đe­nja i ko­je je već oset­no bi­va­lo pri­me­će­no. Že­lim, uko­li­ko ne­ka­da pro­či­taš ove re­do­ve, da shva­tiš šta se de­ša­va­lo unu­tar tvo­jih ro­di­te­lja, ka­ko su te oslu­ški­va­li, kao i pr­ve zna­ko­ve kuc­ka­nja ko­ji­ma se ogla­ša­va­la tvo­ja eg­zi­sten­ci­ja.

Tvo­ja maj­ka će mo­ra­ti da pod­ne­se mno­ge bo­lo­ve pre ne­go što te ro­di. Na­rav­no, po­sto­je i sred­stva za to i ona će ih i do­bi­ti, uko­li­ko nje­no sta­nje to bu­de zah­te­va­lo. Ali, sve dok bu­de bi­la u sta­nju da pod­ne­se bol, ra­di­je će te sve­sna do­ne­ti na svet. Jer, šta je to bol? Šta je to pat­nja? Pa, sa­mo ono što ose­ćam kao bol ili kao pat­nju. Ali, ako znam da je bol neo­p­hod­na ka­ko bih ne­što no­vo stvo­rio, on­da ne mo­gu uvek i stal­no da ga ose­ćam kao bol. Jer je uvek skop­ča­no i sa iš­če­ki­va­njem nje­go­vog za­vr­šet­ka. Ta­mo gde taj tre­nu­tak iš­če­ki­va­nja, raz­re­še­nja bo­la ne­do­sta­je, ta­mo gde sa­mo još ima bo­la i pat­nje, a ne­ma kra­ja, ta­mo je čo­vek istin­ski ne­sre­ćan. On­da mu sa­mo još pre­o­sta­je sre­ća u ono­stra­nom ži­vo­tu.

Že­lim da po­štu­ješ bol. Ži­vi­mo u vre­me­nu u kom lju­di že­le da uki­nu bol. Ali to ih ni­je uči­ni­lo sreć­ni­ji­ma.

 
12/13. fe­bru­ar

U be­sa­noj no­ći po­put ove že­lim da ti odam ne­ke mi­sli. Da li sam te že­leo? To je pi­ta­nje na ko­je se sad, dok si u to­ku na­stan­ka, te­ško vi­še mo­že od­go­vo­ri­ti. Zar da gur­nem svo­je de­te u svet la­ži, svet iz­da­je, svet ne­prav­de?  U svet ko­ji sam na svo­joj ko­ži ose­tio kao svet ne­za­mi­sli­vih gro­zo­ta ili is­tre­blji­va­nja ljud­skog ro­da? Zar da svo­je de­te iz­lo­žim istim pro­ga­nja­nji­ma, ko­ji su te­ra­li me­ne po­la mog ži­vo­ta od jed­ne ze­mlje do dru­ge?

De­ca na­sta­ju za­to što su to dve oso­be od­lu­či­le, bi­li zbog ne­kih kon­ven­ci­ja ili iz lju­ba­vi ili slu­čaj­no. U ne­kim slu­ča­je­vi­ma se de­ca pla­ni­ra­ju kao što se pla­ni­ra sa­đe­nje dr­ve­ta, ko­je će ba­ca­ti sen­ku. Znam da su mo­ji ro­di­te­lji me­ne že­le­li, jer je ta­da bi­lo uobi­ča­je­no ima­ti dvo­je de­ce, a po­što je jed­no već bi­lo do­šlo na svet, pla­ni­ra­li su i dru­go. Ni­sam svo­je ro­di­te­lje ni­ka­da pi­tao u ve­zi to­ga. Ali, ukla­pa­lo se u ta­da­šnje vre­me, po­red to­ga mo­gli su se­bi da pri­u­šte dru­go de­te. Ni­je im bi­lo lo­še u ži­vo­tu, a no­vi vek je bio na vi­di­ku.

Sva­ka­ko, vo­leo sam tvo­ju maj­ku, ali to, ipak, ni­je bi­lo do­volj­no da bih te­be po­že­leo. Re­kao sam joj čak da te ni­po­što ne že­lim. Ta­da sam upra­vo bio u Evro­pi, a tvo­ja maj­ka mi pi­sa­la šta joj je re­kao le­kar. Že­le­la te je, že­le­la te je to­li­ko žar­ko da sam se po­ma­lo upla­šio, že­le­la te svim sna­ga­ma, a ja sam bio to­li­ko iz­ne­na­đen, to­li­ko sa­vla­dan nje­nom že­ljom da sam, na­po­slet­ku, po­kle­kao. Se­ćam se da sam ta­da ne­mir­no še­tao no­ći­ma. Moj ra­zum mi je go­vo­rio da ne bih smeo da te imam, da bi bi­lo po­gre­šno, čak pra­vi zlo­čin, da te ipak do­bi­jem, da ne bih mo­gao da se po­bri­nem za tvo­ju bu­duć­nost, a pi­sao sam joj da do­đe u Evro­pu ka­ko bi­smo o sve­mu po­raz­go­va­ra­li. Od­go­vo­ri­la mi je da će uči­ni­ti šta od nje zah­te­vam, ali je to re­kla na na­čin ko­ji me po­sti­deo. Od­jed­nom sam sa­mom se­bi de­lo­vao ta­ko uma­nje­no i vre­dan pre­zi­ra u tom svom ra­čun­džij­skom ego­i­zmu. Znao sam da je pri­sta­la da te iz­gu­bi sa­mo zbog to­ga što ni­je že­le­la me­ne da iz­gu­bi. Po pr­vi put, otkad sam je po­zna­vao, iz­bi­lo je na po­vr­ši­nu ne­što ja­če od sveg osta­log, a to­kom nje­nog od­ri­ca­nja ose­tio sam ve­li­ku sna­gu ko­ja se pro­bu­di­la u njoj i ko­ju je sa­mo mu­kom uspe­va­la da po­ti­sne. U tom tre­nut­ku sam te po­že­leo, de­te mo­je, i ota­da ni­je bi­lo ni­jed­nog tre­nut­ka u ko­me te ne bih po­že­leo.

Pri­šao sam te­le­fo­nu i us­po­sta­vio ve­zu iz­me­đu Evro­pe i Ame­ri­ke. Čuo sam ka­ko zvo­ni ta­mo u Nju­jor­ku dok sam u Te­si­nu iš­če­ki­vao njen glas, i on­da sam joj re­kao da će sve bi­ti ona­ko ka­ko ona že­li. Du­go mi ni­je od­go­vo­ri­la.

„Za­što ne ka­žeš ni­šta“, vi­kao sam.
„Ne mo­gu“, re­kla je. „Osta­la sam bez re­či.“
„Mo­raš!“ od­vra­tio sam joj. „Sva­ka tri mi­nu­ta me sta­ju pedeset fra­na­ka. Tvo­je ću­ta­nje je isu­vi­še sku­po.“
„Po­sla­ću ti te­le­gram“, od­go­vo­ri­la je na­po­kon.

 
25. fe­bru­ar

Ka­da tvo­ja maj­ka pla­če, on­da pla­ču svi mi­še­vi i svi psi i sve ži­ra­fe, a mo­re iz­la­zi na oba­le. Ka­da se tvo­ja maj­ka sme­je, sme­ju se svi psi i svi mi­še­vi, a avi­o­ni iz­vo­de sal­to u va­zdu­hu. Ugle­dao sam jed­nom de­te na pla­ži Tru­ra. Sta­ja­lo je okre­nu­to le­đi­ma pre­ma mo­ru i je­dva je uspe­va­lo da sto­ji us­prav­no. Od­jed­nom ga je za­plju­snuo ta­las ot­po­za­di i obo­ri­o. De­te je le­ža­lo u vo­di i ur­la­lo, kao što još ni­kad ni­sam čuo da ne­ko de­te ur­la. Strah i užas sam pre­po­znao u to­me, kao i slut­nju svih je­zi­vih ka­ta­stro­fa, ko­je ume­ju da okon­ča­ju sva­ku ra­dost.

Ka­da tvo­ja maj­ka pla­če, po­mi­slim na de­te sa pla­že Tru­ra i po­ku­ša­vam da je po­dig­nem. To­li­ko je neo­me­ta­na u svom pla­ču, da ni­šta na sve­tu ne mo­že da je od­vra­ti od pla­ka­nja. Či­ni da či­ta­vo čo­ve­čan­stvo ta­da tu­gu­je. A ka­da se sme­je, on­da je to eks­plo­zi­ja ko­ja br­zi­nom ul­tra­zvu­ka do­pi­re do mo­jih uši­ju. To je lan­ča­na re­ak­ci­ja ko­ja na tren za­pa­li sve u nje­nom okru­že­nju.

Če­sto sam po­sma­trao tvo­ju maj­ku dok spa­va. Ni­sam još ni­kad vi­deo oso­bu ko­ja ume ta­ko da spa­va, ta­ko da se pre­da snu u pot­pu­no­sti, kao da mi­ru­je na dnu mo­ra. Či­ni se kao da je sra­sla sa ja­stu­kom na ko­me spa­va, sa kre­ve­tom ili sa so­fom, kao da je po­sta­la deo to­ga, po­put re­lje­fa ko­je se pla­stič­nim ob­ri­si­ma iz­di­že nad po­vr­ši­nom i ni­kad je u pot­pu­no­sti ne na­pu­šta. Ka­da tvo­ja maj­ka spa­va, spa­va­ju svi mi­še­vi i svi psi i svi lep­ti­ri, sr­ne tap­ka­ju na vr­hu ša­pa kroz šu­mu i avi­o­ni ga­se svo­je mo­to­re i na­sta­vlja­ju bri­šu­ćim le­tom ka­ko ne bi pro­bu­di­li Ze­mlju.

 
13. mart

De­te mo­je, sa­mo još ne­ko­li­ko ne­de­lja. Le­kar ka­že da si se ma­lo spu­sti­la, što bi tre­ba­lo da bu­de po­volj­no, po­lo­žaj je do­bar, ma­da sam već če­sto raz­bi­jao gla­vu za­što čo­vek mo­ra da pro­ve­de de­vet me­se­ci na­gla­vač­ke u maj­či­noj utro­bi. Ta­kav po­lo­žaj gla­ve od­re­đen je, na­rav­no, ana­to­mi­jom pro­ce­sa ra­đa­nja – jed­nom iz­van maj­či­ne utro­be, be­ba mo­ra od­mah da se pri­la­go­di za­ko­ni­ma gra­vi­ta­ci­je, „ka­ko mu ne bi uda­ri­la krv u gla­vu“. Ali da­nas zna­mo da su u ko­smo­su, iz­van ze­malj­skih za­ko­na gra­vi­ta­ci­je, ovi za­ko­ni, opet, ne­va­že­ći i da čo­vek, uko­li­ko to že­li, opet mo­že da ži­vi, di­še i je­de na­gla­vač­ke. Mo­že li bi­ti da je naš do­sa­da­šnji ži­vot bio sa­mo pro­vi­zo­ran? Ka­da su mo­ra pre­su­ši­la, ri­be su kre­nu­le na kop­no i po­sta­le am­fi­bi­je. Za­što ne bi­smo, ka­da bi­smo ima­li od­go­va­ra­ju­će de­lo­ve te­la, na­pu­sti­li Ze­mlju ko­ju smo to­li­ko du­go ne­za­šti­će­ni pri­gr­li­li i po­šli na­gla­vač­ke ili us­prav­no u maj­či­nu utro­bu ko­smo­sa?

Pre­o­sta­lo je još sa­mo ne­ko­li­ko ne­de­lja i že­lim da ti ka­žem ka­ko će­mo da pro­ve­de­mo vre­me do tvog do­la­ska. Tvo­ja maj­ka i ja po­se­ću­je­mo kurs pod na­zi­vom „Na­tu­ral Child­birth“ („Pri­rod­no ra­đa­nje“) u ko­me se po­ka­zu­je ka­ko se po­mo­ću ve­žbi di­sa­nja i opu­šta­nja mo­že to­li­ko is­tre­ni­ra­ti te­lo da maj­ka mo­že u sve­snom sta­nju da do­ži­vi pro­ces po­ro­đa­ja. Ne­ke že­ne ne že­le da im muž bu­de pri­su­tan ka­da kre­nu tru­do­vi, že­le sve to da pro­đu sa­me i uz pri­su­stvo le­ka­ra. Dru­ge, opet, sma­tra­ju da ni u ta­kvim tre­nu­ci­ma ne tre­ba da bu­du sa­me. Tvo­ji ro­di­te­lji su, za sa­da, od­lu­či­li da to po­ku­ša­ju na ovaj na­čin. Bi­ću, da­kle, kraj tvo­je maj­ke i pra­vi­ću joj dru­štvo, ko­li­ko god je to mo­gu­će. Po­ne­će­mo štošta ka­ko bi­smo pre­kra­ti­li vre­me – šah, kar­te, gra­mo­fon­ske plo­če. Sve osta­lo će­mo pre­pu­sti­ti te­bi. Po­na­šaj se bla­go pre­ma njoj, pre­kra­ti joj mu­ke, ka­ko ne bi mo­ra­la isu­vi­še du­go da pa­ti…

 
17. mart

De­te mo­je, je­di­no što mi – za sa­da – sme­ta je či­nje­ni­ca da je tvoj otac knji­žev­nik. Uvek bih bio po­do­zriv pre­ma lju­di­ma ko­ji za se­be sma­tra­ju da su pa­met­ni­ji od dru­gih i ko­ji bi od to­ga da na­pra­ve za­ni­ma­nje. Po­sta­li su struč­nja­ci ko­ji na­pla­ću­ju svo­ju pa­met po re­či­ma, nji­ho­vom umu ne­do­sta­je po­tvr­đi­va­nje od stra­ne ži­vo­ta. Tvoj otac, ko­ga ja­ko do­bro po­zna­jem, ma­da ga ni­sam u pot­pu­no­sti pro­či­tao, pi­sao je u svo­joj mla­do­sti pe­sme. Od­ra­stao je iz­me­đu ra­to­va i gra­đan­skih ra­to­va, u vre­me­nu ka­da se to­po­vi­ma pu­ca­lo na za­mi­sli, a za­mi­sli­ma na to­po­ve. Tvoj otac je bio ne­po­sred­ni uče­snik sve­ga to­ga. Hteo je da uče­stvu­je u de­ba­ta­ma ko­je su se vo­di­le po ka­fi­ći­ma i po­zo­ri­šti­ma. Mi­slio je da će ta­mo pro­na­ći isti­nu za ko­jom su mla­di lju­di nje­go­ve ge­ne­ra­ci­je tra­ga­li, an­ti­te­zu onoj gra­đan­skoj ušu­ška­no­sti i pre­za­si­će­noj za­šti­će­no­sti ko­ja je odav­no bi­la do­ve­de­na u pi­ta­nje na­si­ljem mi­nu­lih do­ga­đa­ja. Obo­ža­vao je ve­če­ri na te­ra­si ka­fi­ća na ko­joj su se mla­di, raščupani lju­di iza­zov­nih ma­ni­ra iz­di­za­li nad onim če­mu je bio mu­kom na­u­čen kod ku­će. Slu­šao bi nji­ho­ve bo­go­hul­ne go­vo­re i že­leo je da bu­de pri­mljen u nji­hov krug, ali i ta­mo bi ostao po stra­ni, kao što je to bio i kod svo­je ku­će. Ni­je umeo da se is­ka­zu­je ta­ko afo­ri­stič­no po­put njih, ni­je mo­gao ta­ko la­ko svo­je za­mi­sli da pre­to­či u re­či, i ma­da se če­sto sla­gao s nji­ma, ne­što je u nje­mu, ipak, okle­va­lo, ne­što što je zah­te­va­lo du­blje pro­ma­tra­nje, ta­ko da bi če­sto se­deo ćut­ke u nji­ho­vom kru­žo­­ku i po­ti­šte­no slu­šao. Ma­da je ose­ćao da su ga pri­hva­ti­li, po­go­to­vo po­što su iza­šli nje­go­vi pr­vi ra­do­vi, ni­je, za­pra­vo, bio stvo­ren za ka­fić. Bi­la mu je po­treb­na pro­sto­ri­ja u ko­joj bi mo­gao bi­ti sam. Tre­bao mu je ose­ćaj odvo­je­no­sti, pro­stor­ne uda­lje­no­sti od osta­lih ka­ko bi mo­gao du­hom da im se pri­bli­ži, i ta­ko je osta­lo či­ta­vog nje­go­vog ži­vo­ta. Da­nas pi­še za lju­de ko­ji ži­ve 5000 mi­lja uda­lje­ni od nje­ga, za lju­de sa dru­gog kon­ti­nen­ta, a sa­ma či­nje­ni­ca da pi­še na je­zi­ku dru­ga­či­jim od onog iz svog okru­že­nja, po­ja­ča­va ose­ćaj sa­mo­će i izo­la­ci­je, ko­ji mu je, iz­gle­da, ipak, po­tre­ban ka­ko bi do­šao k se­bi. Ili je to još uvek in­fan­til­ni re­ci­div iz onog vre­me­na ka­da bi ustao sa sto­la i po­šao u svo­ju so­bu, za­tvo­rio vra­ta i za­klju­čao se ka­ko bi mo­gao da se po­sve­ti pi­sa­nju pe­sa­ma? Bi­lo je tu ne­čeg za­bra­nje­nog, pro­test pre­ma okru­že­nju u ko­me je bio ro­đen, gest od­stra­nji­va­nja, ko­ji je ujed­no iz­ra­ža­vao protivurečnost i pre­zir: vi­di­te, raz­li­ku­jem se od vas, hteo je ti­me da ka­že, idem svo­jim pu­tem do kog ne mo­že­te do­pre­ti. Ni­je im ni­kad po­ka­zi­vao šta je pi­sao. Hteo je ti­me da ih ka­zni. Mi­slio je da je pa­met­ni­ji od njih, če­sti­ti­ji, ljud­ski­ji. Hteo je da po­sta­ne pi­sac, čo­vek od re­či. Hteo je da ba­ra­ta re­či­ma ko­je pre­tva­ra­ju ži­vot u je­zik, a je­zik u ži­vot. Hteo je da se ume­ša, da pro­me­ni, da osve­sti. Za nje­ga svet re­či ni­je bio odvo­jen od sve­ta biv­stvo­va­nja. Nje­go­va ra­do­zna­lost pre­ma vre­me­nu bi­la je isu­vi­še ve­li­ka, a da bi dru­gi­ma pre­pu­stio da mu ka­žu šta ima da mi­sli. Mr­zeo je uvek upra­vo one ko­ji bi se po­zi­va­ju­ći se na svoj „pe­snič­ki dar“ odvo­ji­li od vre­me­na i pra­vi­li se kao da ga ne „raz­u­me­ju“. Ni­kad ni­je ve­ro­vao u to da je po­li­ti­ka sa­mo tu za po­li­ti­ča­re i sma­trao je da je sve što je na­pi­sao, ma­kar bi­lo i u sti­ho­vi­ma, bi­lo „po­li­tič­ko šti­vo“ – jer se ti­ca­lo jav­no­sti, za­jed­ni­ce, oko­li­ne. Za nje­ga je pi­sa­nje bi­lo pi­ta­nje od­go­vor­no­sti i čuo sam ga ka­ko če­sto go­vo­ri da pi­sac, ko­ji ni­je sve­stan svo­je od­go­vor­no­sti, mo­ra isto ta­ko bi­ti po­zvan na od­go­vor­nost kao i skret­ni­čar pru­ge ko­ji je dao po­gre­šan sig­nal.

 
3. april 1962.

Za­vr­ši­li smo, da­kle, sve pri­pre­me. Odvo­ji­li smo je­dan ku­tak u so­bi tvo­je maj­ke po­mo­ću zi­da. Iza to­ga se na­la­zi ma­li pro­stor is­klju­či­vo za te­be ko­ji je s jed­ne stra­ne odvo­jen la­ga­nom, sve­tlo­žu­tom za­ve­som. U kli­ni­ci su pohra­nje­ni na­ši po­da­ci. Sa­da je sa­mo još na na­ma, ka­da do­đe taj tre­nu­tak, da se pro­še­ta­mo do kli­ni­ke, a da nas ne za­dr­ža­va­ju ne­ka­kvim po­seb­nim for­mal­no­sti­ma kraj pri­jav­ni­ce. Tvo­ja maj­ka je spa­ko­va­la ma­li ko­fer, ko­ji će po­ne­ti. Su­tra će nam H. po­zaj­mi­ti ko­lev­ku. Pred­sta­vi­la nam se i jed­na bol­ni­čar­ka.

Kao što vi­diš, po­sta­ra­li smo se za sve, ali smo sve na­mer­no sa­mo do­po­la ura­di­li – za­ve­sa ni­je oka­če­na, sto na ras­kla­pa­nje još ni­je ras­klo­pljen, a be­bi-opre­ma, ko­ju smo iza­bra­li u ve­li­koj rob­noj ku­ći, bi­će nam po­sla­ta tek po tvom ro­đe­nju. Tvo­ja maj­ka je bi­la po­ma­lo su­je­ver­na, ali i ja mi­slim da ne tre­ba pre­na­gli­ti. Či­nje­ni­ca da ni ti još ni­si go­to­v, tre­ba­lo bi da se iz­ra­zi i u aran­žma­nu ko­ji smo sklo­pi­li po­vo­dom te­be.

Ose­ćam od­jed­nom da nam pri­pre­me za te­be za­da­ju i pri­li­čan strah, ne­ku vr­stu tre­me, kao pred pre­mi­je­ru, ko­ja ra­ste br­zi­nom ko­jom se pri­bli­ža­va pred­sta­va. Do sa­da smo sa­mo ima­li „go­vor­ne ve­žbe“, bez ko­sti­ma ili sce­no­gra­fi­je. Ka­da je bio go­tov zid ko­ji smo po­sta­vi­li te­bi u čast, uči­ni­lo se da tvo­ja maj­ka po pr­vi put ose­ća da je tvoj do­la­zak po­stao re­al­nost. Sce­no­gra­fi­ja is­pred ko­je je tre­ba­lo da na­stu­pa, bi­la je go­to­va. Po­sma­tra­la je to sa me­ša­vi­nom stra­ha i ču­đe­nja, us­pla­hi­re­nim uz­bu­đe­njem s ko­jim ja­hač od­me­ra­va pre­pre­ku ko­ju va­lja nje­gov konj da sa­vla­da po­što se is­pa­li start­ni pu­canj…
 

Prevela s nemačkog Ljiljana Živković
 

nazad