Prevedena književnost

Oleksandr Irvanec

„RIVNE/ROVNO (ZID) : TOBOŽE ROMAN“

(Олександр Ірванець: Рівне/Ровно (стіна). Нібито роман. „Кальварія“, Львів, 2002)

Dom po­li­tič­kog ra­da po­ka­za se ne sa­mo ve­li­kim, već go­to­vo bez­mer­nim u svom unu­tra­šnjem pro­sto­ru, što bi oso­bu sa vi­so­kom teh­nič­kom na­o­bra­zbom, naj­ve­ro­vat­ni­je, na­ve­lo na mi­sao o po­sto­ja­nju če­tvr­te di­men­zi­je. U stvar­no­sti on je ne­gde u svo­jim du­bi­na­ma, po­sle ni­za bes­pro­zor­skih ga­le­ri­ja, ne­pri­met­no pre­la­zio upra­vo u pro­sto­ri­ju ob­ko­ma, ko­ja je bi­la mno­go ve­ća, ba­rem je ta­ko iz­gle­da­lo spo­lja. Naj­zad, po­sle spu­šta­nja i po­di­za­nja broj­nim ste­pe­ni­ca­ma, pro­str­tim ze­le­no-cr­ve­nim sta­zi­ca­ma od te­pi­ha, ko­je Šloj­ma vi­še ni­je mo­gao ni iz­bro­ja­ti za­ra­ču­nav­ši se iz­me­đu če­tvr­tog i pe­tog spra­ta, uve­li su ga kroz le­pa re­zba­re­na vra­ta u pro­stra­nu so­bu sa tam­novi­šnje­vim so­mot­skim za­ve­sa­ma na pro­zo­ri­ma, sa ko­jih su sve do po­da zmi­jo­li­ko vi­si­le zla­ta­ste la­ti­ce. U du­bi­ni so­be, bli­zu po­sled­njeg pro­zo­ra, plav­ka­sto je sve­tleo ekran kom­pju­te­ra, a nag­nu­ta ljud­ska pri­li­ka je ne­što pre­bi­ra­la po ta­sta­tu­ri. Ali bli­že cen­tra so­be, po­red okru­glog re­zba­re­nog sto­či­ća, pre­kri­ve­nog ra­znim je­li­ma i pi­ći­ma, se­deo je u udob­noj sto­li­ci-lju­lja­ški, pre­ba­civ­ši le­vu no­gu na de­snu onom zna­me­ni­tom po­zom – „če­tvor­kom“, po če­mu su Nem­ci u dru­gom Svet­skom ra­tu go­to­vo ne­po­gre­ši­vo ot­kri­va­li u svo­jim re­do­vi­ma ame­rič­ke špi­ju­ne, lič­no pr­vi se­kre­tar ob­ko­ma KP SRU Ta­ras Pa­na­so­vič Ma­na­sen­ko. Pre­ko ode­la pr­vog se­kre­ta­ra bio je na­ba­čen ble­šta­vi svi­le­ni is­toč­njač­ki ogr­tač, iz­ve­zen pla­vim i cr­ve­nim pe­ri­ma, op­to­če­nim zla­tom.

„Pri­đi­te ova­mo. Bli­že, bli­že!..“ – za­po­ved­nič­ki, iako ne baš gla­sno, na­re­dio je drug Ma­na­sen­ko, i Šloj­ma, osvr­nuv­ši se, shva­ti da se obra­ća­ju upra­vo nje­mu i obra­ća­ju se sa „vi“. Ni­ko od nje­go­vih pra­ti­la­ca ni­je pre­stu­pio prag so­be, ostav­ši iza re­zba­re­nih vra­ta. Iako su se, osim čo­ve­ka za kom­pju­te­rom, po so­bi mo­ta­le još dve ili tri pri­li­ke, de­lo­va­le su to­li­ko si­vo, ne­pri­met­no i bes­te­le­sno, da su vi­še li­či­le na du­ho­ve ne­go na smrt­na stvo­re­nja. A ni­je ih ni bi­lo la­ko osmo­tri­ti u pri­jat­noj po­lu­ta­mi pro­sto­ri­je. Neo­n­ke su usme­ra­va­le svo­je pri­gu­še­no sve­tlo pod stro­pom ta­ko da ni sen­ki pod no­ga­ma ni­je bi­lo. Ume­sto to­ga po po­du, pod no­ga­ma, ši­ro­ko je le­žao lep me­ki ći­lim ne­u­pa­dlji­vog di­zaj­na. Mo­ra bi­ti da je  iz­u­zet­no sku­po­cen. Šloj­ma op­či­nje­no upre po­gled na po­če­tak la­vi­rin­ta ma­lja­vih li­ni­ja i la­vi­rint se sam po se­bi slo­žio u za­mr­šen, ali do­volj­no ras­po­zna­tljiv na­pis: „Uče­sni­ci­ma da­na ukra­jin­ske kul­tu­re u Ta­dži­ki­sta­nu na du­go se­ća­nje sa za­hval­no­šću od slo­bod­nih trud­be­ni­ka pred­gor­ja Pa­mi­ra“.
„Ama pri­đi­te ova­mo, Šloj­ma Ecir­va­ne! Ja se va­ma obra­ćam...“ – Ton, ko­jim su iz­go­vo­re­ne ove re­či, ni­je uop­šte bio pre­te­ći, već, pre bi se re­klo, ću­dlji­vo-ne­str­pljiv. Šloj­ma pri­đe ma­lo bli­že i opet za­sta­de. Za to vre­me pr­vi se­kre­tar, za­lju­ljav­ši se ne­što ja­če, do­hva­ti sa re­zba­re­nog sto­či­ća kri­stal­nu ča­šu, a je­dan od dvo­ji­ce lju­di-sen­ki na­su mu ne­ko­li­ko gra­ma ko­nja­ka iz oni­ske bo­ce pret­hod­no vir­tu­o­zno iz­va­div­ši tu bo­cu iz cr­ve­ne ku­ti­je sa nat­pi­som „Hen­nes­si“. Lju­lja­ju­ći se sa sve ma­njom am­pli­tu­dom, drug Ma­na­sen­ko ne­ko­li­ko pu­ta ot­pi iz ča­še, ko­ri­ste­ći za to kraj­nje tač­ke nji­ha­nja – pred­nju i zad­nju. Na­kon to­ga on s osme­hom re­če Šloj­mi, kao da ga za­dir­ku­je:
– A va­ma pi­će ne­će­mo si­pa­ti. Vi ne sme­te...
– Ne ma­ri... – Šloj­ma kraj­njim na­po­rom za­dr­ža re­flek­sno gu­ta­nje u gr­lu. – Još ću ja da­nas po­pi­ti. – Dru­gi deo re­če­ni­ce, či­ni se, ipak ni­je ni iz­go­vo­rio uglas, sa­mo je po­mi­slio. Ta­ko je, na­pi­ti se da­nas po­sle pre­mi­je­re ne bi sme­ta­lo. Uko­li­ko uop­šte stig­neš ta­mo, na svo­ju pre­mi­je­ru. Jer do sa­da se stva­ri ne od­vi­ja­ju baš u tom prav­cu. Ovaj nji­hov skup, ras­pra­va o ro­ma­nu, ova op­šta osu­da – is­pa­da da sve to ni­je ra­đe­no uza­lud.
– Da, da, sve to ni­je ra­đe­no uza­lud... – za­pa­nji ga drug pr­vi se­kre­tar, ele­gant­no se iz­viv­ši u sto­li­ci i ru­kom, u sne­žno be­loj man­žet­ni, ko­ja se uka­za iz ši­ro­kog ru­ka­va ogr­ta­ča, do­hva­ti sa sto­či­ća pre­pr­že­nu kri­šku sa sar­di­nom. Hrup­nu­ši je, on sa nad­moć­nim osme­hom po­no­vo ba­ci po­gled na pi­sca Ecir­va­na. – Ni­smo uza­lud sa­zva­li ovaj skup. Kao pr­vo – vi ste naj­zad ču­li ka­kvog su mi­šlje­nja na­ši trud­be­ni­ci, naš obi­čan na­rod, o ce­lo­kup­nom va­šem pi­sa­nju-ba­lje­zga­nju. A to i je­su va­ši či­ta­o­ci. Jer ina­če – za ko­ga vi pi­še­te? Pa pi­sac mo­ra da pi­še ta­ko da ga raz­u­me­ju svi – i ba­ka na pi­ja­ci, i vo­zač tro­lej­bu­sa, i po­sled­nja pi­jan­du­ra, a ne sa­mo oni pre­u­če­ni pro­fe­so­ri, aka­de­mi­ci sa ra­znih in­sti­tu­ta. Kao dru­go – vi ste se uve­ri­li da mi mo­že­mo... no, ako ne sve, on­da pri­lič­no mno­go. Kao tre­će – vi ste shva­ti­li da i kod nas ov­de po­sto­ji ži­vot, funk­ci­o­ni­šu dru­štve­ni i dr­žav­ni in­sti­tu­ti. I da smo mi ov­de... da smo mi ov­de... mi smo ov­de go­spo­da­ri! Na svo­joj ze­mlji! Je­ste li raz­u­me­li?

Po­sled­nje re­či drug pr­vi se­kre­tar je već ner­vo­zno iz­go­vo­rio, oštro se za­lju­ljav­ši u svo­joj lju­lja­šci i pro­suv­ši osta­tak ko­nja­ka iz ča­še se­bi u ne­dra ogr­ta­ča, na re­ver sku­pog sa­koa. Jed­na od pri­li­ka, ne­čuj­no se po­ja­viv­ši iza nje­go­vih le­đa, od­mah je upi­la fle­ku sal­ve­tom.

– Eto ta­ko, naj­zad smo do­šli do onog glav­nog. Vre­me je da sa­zna­te za­što ste ov­de. – Drug pr­vi se­kre­tar, opet se za­nji­hav­ši, do­hva­ti sa sto­či­ća sen­dvič sa glji­va­ma i mu­nje­vi­to ga uba­ci se­bi u usta. Isto­vre­me­no je us­peo da sta­vi na sto is­pra­žnje­nu ča­šu, i ona ista (a mo­žda, i ne­ka dru­ga) bez­lič­na pri­li­ka na­pu­ni je ma­lo is­pod tre­ći­ne. – Vi ste ov­de zbog vr­lo va­žnog raz­lo­ga. Sa­da će­te ču­ti pred­log ko­ji ne­će­te mo­ći od­bi­ti.
– Ni­ka­kve va­še pred­lo­ge ne­ću pri­hva­ti­ti. – Shva­tiv­ši da igru tre­ba do­ve­sti do kra­ja, Šloj­ma je na­sto­jao ne­pri­met­no do­da­ti gla­su ube­dlji­vo­sti, kao što ko­no­ba­ri­ca do­si­pa če­tvrt ča­še ra­ki­je u pi­vo za ob­la­sne tr­ži­šne in­spek­to­re. – I vi ne­ma­te pra­vo da me ov­de za­dr­ža­va­te. Zar vi ne shva­ta­te da će već su­tra ceo svet sa­zna­ti za moj ne­sta­nak?
– Ka­kav ne­sta­nak? – Drug Ma­na­sen­ko se po­no­vo lju­ba­zno na­sme­šio. – Zar se vi spre­ma­te da ne­kud ne­sta­ne­te? Mi vam to ne mo­že­mo do­zvo­li­ti. Vi ste nam, pi­šče Ecir­van, po­treb­ni ži­vi, zdra­vi i na ja­vi. Po­treb­ni ste me­đu lju­di­ma, pred TV-ka­me­ra­ma i mi­kro­fo­ni­ma do­pi­sni­ka, na pr­vim stra­ni­ca­ma svet­skih li­sto­va...
– A zbog če­ga? – sa­mom Šloj­mi sop­stve­no pi­ta­nje se či­ni­lo sa­svim lo­gič­nim.
– Za ve­li­ku stvar. Za ta­ko ve­li­ku stvar da će­te se i vi sa­mi ka­sni­je njom po­no­si­ti. – Pr­vi se­kre­tar je opet guc­nuo ko­njak i za­jeo ze­le­nom ma­slin­kom. – A što se ti­če mo­guć­no­sti va­šeg ne­stan­ka... I o to­me smo raz­mi­šlja­li. Ali smo od­u­sta­li od ta­kvog re­še­nja. Ma­da bi mo­gli... Tu su, kod nas, Azer­bej­džan­ci sa Kav­ka­za, iz Na­hi­če­va­na, ko­ji na pi­ja­ci kon­tro­li­šu pro­da­ju cve­ća. Mo­gli smo vas pre­da­ti nji­ma, oni bi za vas lep ot­kup iz­vu­kli. A bi­lo je i dru­gih va­ri­jan­ti. Vi čak i ne pret­po­sta­vlja­te ko­li­ko mno­go va­ri­jan­ti smo ima­li za vas, pi­šče Ecir­van. Vas su mo­gli od­ve­sti i za­ko­pa­ti ne­gde u is­toč­ni­jim obla­sti­ma – u Ži­to­mir­skoj, na­pri­mer, ili Ki­jev­skoj. Pri­tom ta­ko za­ko­pa­ti da vas br­zo na­đu. Ru­ka bi, na­pri­mer, štr­ča­la iz­nad ze­mlje. Ili gla­va. Kao u „Be­lom sun­cu pu­sti­nje“, se­ća­te se?.. – Drug Ma­na­sen­ko se po­no­vo osmeh­nu, ali ovog pu­ta ve­štač­ki, sa­mo kra­jič­kom usa­na. – Ali mi ima­mo za vas dru­ga re­še­nja, do­zvo­li­te mi ovu po­zaj­mi­cu iz fra­ze­o­lo­škog fon­da brat­skog ru­skog na­ro­da.
– I ka­kva su ona, ta dru­ga rešenja? – Šloj­ma je pre­vr­tao po gla­vi va­ri­jan­te ve­ro­vat­nih od­go­vo­ra na nje­go­vo pi­ta­nje: uve­sti u Za­pad­no Riv­ne bom­bu, pa­ket pla­ka­ta, ko­mu­ni­stič­ku li­te­ra­tu­ru, pa­ket do­la­ra za za­pad­no­ri­ven­ske so­ci­jal-de­mo­kra­te... Ma­da, ne! Po­sled­nja ver­zi­ja je sa­svim ne­ve­ro­vat­na – pre bi sa­mi za­pad­no­ri­ven­ski so­ci­jal­de­mo­kra­ti po­sla­li pa­ket do­la­ra ova­mo, u is­toč­ni sek­tor. On­da – šta bi to oni mo­gli hte­ti?
– A tra­ži­mo od vas za­i­sta sa­svim ma­lo... – Glas dru­ga pr­vog se­kre­ta­ra zvu­čao je ne­žno i hip­no­tič­ki. – Su­šti­na na­še mol­be, a va­šeg za­dat­ka, je sle­de­ća: otvo­ri­ti grad.
– Šta zna­či – „otvo­ri­ti“? – Šloj­ma ni­je raz­u­meo, ma­da je ne­gde, u po­za­di­ni mo­zga po­če­la da se me­ško­lji stra­šna, još ne­for­mi­ra­na u re­či, mi­sao. On je ote­ra, pri­gu­ši je, ne da­ju­ći joj da se ot­kri­je i raz­vi­je.
– Pa to i zna­či. Otvo­ri­ti grad, ob­je­di­ni­ti ga, po­no­vo ga uči­ni­ti na­šim za­jed­nič­kim Rov­nom, ona­kvim ka­kvog smo ga i mi i vi vo­le­li i vo­li­mo, na ka­kvog smo na­vi­kli, za ko­jim ža­li­mo i tu­gu­je­mo. Pa i vi za njim ta­ko­đe tu­gu­je­te? Ina­če ne biste do­pu­to­va­li da­nas, osta­viv­ši ta­mo, iza Zi­da, sve svo­je va­žne po­slo­ve, bri­ge i ne­mi­re... – u gla­su pr­vog se­kre­ta­ra ose­ti se pa­tos spi­ke­ra dr­žav­nog ra­di­ja. – To ni­je ta­ko kom­pli­ko­va­no, ka­ko to va­ma iz­gle­da, pi­šče Ecir­va­ne.
– To jest? – Šloj­ma je in­si­sti­rao na nedvosmislenosti, on ni­je vo­leo ne­do­re­če­nost van li­te­rar­nog stva­ra­la­štva.
– Ne pre­tva­raj­te se, pi­šče Ecir­va­ne. Vi vr­lo do­bro zna­te šta se od vas tra­ži. Re­ći ću i ovo – na ni­vou pod­sve­sti, da, da, ne­moj­te se ču­di­ti, – na­ma su po­zna­te i ta­kve ka­te­go­ri­je! – Eto ta­ko, na ni­vou pod­sve­sti vi sa­mi to že­li­te ni­šta ma­nje od nas. U pri­kri­ve­nim sno­vi­ma svo­jim vi ste, ne jed­nom, še­ta­li Le­njin­skom s kra­ja na kraj. Zar ne?
– Ne! – Ecir­van je re­šio da bu­de tvrd i ne­sa­lo­miv. – Ja vo­lim ovaj grad, ali ovo je moj grad i ja ga s va­ma ne­ću de­li­ti.
– On – ni­je vaš. I ni­je naš. On je za­jed­nič­ki! Zar vi to ne raz­u­me­te, sme­šni pi­šče Ecir­va­ne! – pa­tos u go­vo­ru dru­ga Ma­na­sen­ka ni­je je­nja­vao, već na­pro­tiv.
– Za­jed­nič­ki su nam sa­mo ne­bo i va­zduh! – pi­sac Ecir­van se ni­je pre­da­vao. – A gra­do­vi su nam raz­li­či­ti. Moj grad je ta­mo, iza Zi­da.
– Gov­no nam je za­jed­nič­ko! – za­re­ža na nje­ga pr­vi se­kre­tar ob­ko­ma KP SRU. – Gov­no, ili, ka­ko pi­šu va­ši po­bra­ti­mi-skri­bo­ma­ni, iz­met. Na­uč­no re­če­no, eks­kre­men­ti ili fe­ka­li­je. Za ove na­zi­ve sam ju­če sa­znao kod le­ka­ra. Da­kle, u na­šem gra­du ili, ako vi­še vo­li­te, u na­šim gra­do­vi­ma je za­jed­nič­ka ka­na­li­za­ci­ja. I u to ne tre­ba da sum­nja­te!
– Do­bro, do­zvo­li­mo da je ta­ko. Ali ka­kve to ima ve­ze sa...
– Aha-a! Eto sti­že­mo do naj­glav­ni­jeg. Ka­na­li­za­ci­o­ni si­stem, za raz­li­ku od pe­ri­me­ta­ra Zi­da, ne kon­tro­li­še­mo mi. Već – vi. Od­no­sno, oni. I za­to nam je po­treb­na va­ša po­moć... – drug Ma­na­sen­ko se u sto­li­ci ner­vo­zno nag­nu nad sto­či­ćem, do­hva­ti fla­šu ko­nja­ka i na­su se­bi go­to­vo pu­nu ča­šu. Is­tre­sav­ši je u se­be, on krat­ko ot­puh­nu, („Nor­mal­no se to ra­di pre, a ne po­sle pi­je­nja al­ko­ho­la“, – po­mi­sli Šloj­ma ne­ho­ti­ce) i par pu­ta se ćut­ke za­lju­lja is­pred Šloj­me. Šloj­ma čak po­mi­sli da je pr­vom se­kre­ta­ru po­sta­lo mu­ka, kao pro­fe­so­ru Čmo­nju da­nas tu, u ne­po­sred­noj bli­zi­ni, u ho­lu Do­ma po­li­tič­kog ra­da. Ali se Ma­na­sen­ko u tre­nu ipak po­vra­ti sve­sti, sa­mo se ma­lo za­cr­ve­ne nje­go­vo do­bro, rad­nič­ko li­ce. Ne­ko­li­ko pu­ta se krat­ko na­ka­šljav­ši, on od­me­ri po­gle­dom Ecir­va­na. – Pa ipak, vi ste du­žni da nam po­mog­ne­te. Vi ve­če­ras ima­te pre­mi­je­ru, zar ne?
– Zar ne... – po­tvr­di Šloj­ma. Ospo­ra­va­ti ta­ko neo­spor­nu stvar ni­je ima­lo smi­sla. – Vi ste, ka­ko vi­dim, ve­o­ma do­bro upo­zna­ti sa mo­jim do­si­je­om.
– No, pa vi nas stvar­no sma­tra­te pot­pu­nim bu­da­la­ma... – u gla­su pr­vog se­kre­ta­ra za­zvu­ča ne­go­do­va­nje, ma­da bez ljut­nje, i on zbog ne­čeg pre­đe na dru­ge te­me. – Ipak smo mi ško­lo­va­ni lju­di, ne­što smo či­ta­li... Lič­no po­zna­je­mo i aka­de­mi­ka Džu­ga­lin­skog, na­šeg ze­mlja­ka, iz Rov­na, i onog dru­gog ki­jev­skog aka­de­mi­ka, Iva­na Bud­zu. Još u par­tij­skoj ško­li iz­la­ga­li su nam nje­go­ve ra­do­ve, po­zna­te, po­lu­za­bra­nje­ne. „Na­ci­o­na­li­zam ili ukra­ji­ni­za­ci­ja“¹, ako se do­bro se­ćam na­zi­va jed­ne knji­ge. Ja sam i se­mi­nar­ski rad po njoj pi­sao. Ali, ja sam se uda­ljio od te­me na­šeg raz­go­vo­ra. Ta­ko je, mi zna­mo sve o pi­ta­nji­ma ko­ja se ti­ču vas ta­mo, u za­pad­nom sek­to­ru. Mi smo već dav­no is­pi­ta­li sva­ki vaš ko­rak. I naš iz­bor ni­je slu­čaj­no pao upra­vo na vas... Pa ta­ko, vaš za­da­tak se sa­sto­ji u to­me da... – Drug pr­vi se­kre­tar po­no­vo ot­pi iz ča­še, ovog pu­ta ne ot­pu­hu­ju­ći i ni­čim ne za­je­da­ju­ći. – Jed­nom reč­ju... Mi će­mo vam da­ti je­dan klju­čić. Ma­lec­ki klju­čić, ko­ji ot­klju­ča­va ne­ko­li­ko vra­ta ta­mo, u pro­sto­ri­ja­ma va­šeg po­zo­ri­šta. Pre­pre­de­na ino­stra­na stvar­či­ca. Je­dan ključ za mno­go bra­va. – Umil­nim po­gle­dom, po­lu­o­tvo­re­nih oči­ju, drug Ma­na­sen­ko od­me­ri Šloj­mu od do­le do go­re. – Hej vi, pa na­lij­te mu ne­ki to­nik! – na­re­di on gla­sno, i jed­na od bez­lič­nih pri­li­ka, iz­ro­niv­ši iz du­bi­ne so­be, hi­tro tut­nu Šloj­mi u ru­ke vi­so­ku pro­zir­nu ča­šu. – I sto­li­cu mu ne­ku daj­te. Jer naš raz­go­vor će se još ma­lo oteg­nu­ti! – Ona ista pri­li­ka na­me­sti okru­glu sto­li­či­cu bez na­slo­na i na jed­noj no­ži­ci, do­vu­kav­ši je od kla­vi­ra, ko­ji je dre­mao u da­le­kom za­tam­nje­nom kut­ku, de­sno od kom­pju­te­ra. Šloj­ma se opre­zno spu­sti na so­mot­sko se­di­šte, vi­šnje­ve bo­je. Na­slo­na za le­đa ni­je bi­lo, pa je mo­rao se­de­ti u ne­u­god­noj po­zi, is­pra­viv­ši se i sku­piv­ši ko­le­na. De­snom ru­kom je sti­skao ča­šu sa to­ni­kom, a le­va je vi­si­la u va­zdu­hu, jer ni­je imao kud s njom.
– Ne iz­ma­huj­te ru­kom! Vi ni­ste vožd! – su­ro­vo pri­me­ti Ta­ras Pa­na­so­vič i, po­no­vo guc­nuv­ši iz ča­še, ne­što mek­šim to­nom, pro­du­ži da­lje. – Da­kle, kao što zna­te, ka­na­li­za­ci­ja u na­šem gra­du je po­de­lje­na.
– Ot­kud ja to da znam? Ja ni­sam struč­njak za ka­na­li­za­ci­o­na pi­ta­nja. – Šloj­ma je po­no­vo po­ku­ša­vao da se po­vra­ti, da ov­la­da si­tu­a­ci­jom i da usme­ri tok raz­go­vo­ra u že­lje­nom sme­ru.
– Ama, to ni­je va­žno! Ja vam ta­ko ka­žem, i to je ta­ko! – pr­vi se­kre­tar je po­no­vo po­čeo gu­bi­ti str­plje­nje. – I ne pre­ki­daj­te me! Imam ve­če­ras još jed­nu sed­ni­cu, sa di­rek­to­ri­ma ob­la­snih še­će­ra­na, a s va­ma o sve­mu ne­ću za­vr­ši­ti raz­go­vor. Se­di­te i slu­šaj­te! Zar vi mi­sli­te da smo mi sa­mo ra­di vas sa­zva­li ple­num? Pa mi ima­mo pri­vred­nih pro­ble­ma do gu­še!  – Ta­ras Pa­na­so­vič po­ka­za ru­kom na ni­vou svog iz­ra­že­nog pod­volj­ka.

Šloj­ma uću­ta i pri­pre­mi se za slu­ša­nje.

– Pa, eto, ta­ko – ka­na­li­za­ci­ja je po­de­lje­na. Za to su se već va­še spec­slu­žbe po­bri­nu­le ... – na­gla­sak na re­či „va­še“ u po­sled­njoj re­če­ni­ci pr­vog sekretara ne bi za­pa­zio sa­mo bez­na­de­žno gluv sa­go­vor­nik. Ma­da, s dru­ge stra­ne, drug pr­vi se­kre­tar te­ško da bi raz­go­va­rao sa bez­na­de­žno glu­vim sa­go­vor­ni­kom. A ako bi i raz­go­va­rao, on­da bi se bla­go­vre­me­no po­sta­rao za do­brog pre­vo­di­o­ca go­vo­ra glu­vo­ne­mih, ko­ji bi br­zim po­kre­ti­ma ru­ku ta­ko­đe umeo do­ča­ra­ti taj na­gla­sak na re­či „va­ši“, ko­ju ni­je bi­lo mo­gu­će ne re­gi­stro­va­ti u go­vo­ru dru­ga Ma­na­sen­ka. Šloj­ma je sa­mo kim­nuo gla­vom, uočiv­ši ovaj na­gla­sak. A drug pr­vi se­kre­tar je go­vo­rio da­lje.
– Iz­gra­di­li su, raz­u­meš, re­šet­ke, pre­gra­de, ta­kve ka­kve ste, mo­žda, na re­ci Us­tji vi­de­li. Pre­gra­di­li su sve ce­vi i sve ko­lek­to­re. Jed­nom reč­ju, pro­bi­ti se ni na onu, ni na ovu stra­nu, ni­je mo­gu­će. Uko­li­ko, na­rav­no, ni­ste pa­cov, a nor­ma­lan čo­vek... Vi ste – nor­ma­lan čo­vek, pi­šče Ecir­van? – po­no­vo lu­kav pri­žmu­ren po­gled, gu­tljaj iz ča­še s ko­nja­kom. – Nor­ma­lan ste vi, nor­ma­lan, ina­če se mi va­ma ne bi obra­ća­li. Ma­da – ma ka­kav ste vi nor­ma­lan! Pa vi ste – ot­bros²,  ot­pa­dak! – emo­ci­o­nal­ne pro­me­ne su u go­vo­ru pr­vog se­kre­ta­ra ob­ko­ma to­li­ko uče­sta­le, da su čak po­sta­le sim­pa­tič­ne i go­to­vo nor­mal­ne.

Šloj­ma po­di­že ča­šu k usti­ma i ot­pi gu­tljaj. Gr­ka­sta teč­nost ni­je ubla­ža­va­la žeđ, ne­go je sa­mo ne­pri­jat­no oplak­nu­la usnu du­plju i za­šu­me­la u gr­lu pec­ka­vim po­to­či­ćem. Ecir­van je na silu guc­nuo „to­nik“ i usme­rio po­gled na pr­vog se­kre­ta­ra.

– Vi ste – ot­pa­ci! Vi, svi ta­mo, ko­ji kao nor­mal­no ži­vi­te u toj kva­zi-dr­ža­vi, toj va­šoj ZUR. Ali po­se­ban ot­pad sku­pio se u kva­zi-kva­zi-dr­ža­vi, u tom va­šem usra­nom Za­pad­nom Riv­nu, nek ide do­đa­vo­la! Fu­ka­re! Šte­to­či­ne! Mi­sli­te da ja ni­sam pri­me­tio ka­ko je epi­de­mi­ja kra­vljeg lu­di­la u Go­ščan­skom rejonu po­če­la od­mah na­kon po­se­te rejonu va­še za­pad­no­ro­ven­ske de­le­ga­ci­je sa hu­ma­ni­tar­nom po­mo­ći – ton pr­vog se­kre­ta­ra je po­stao ta­ko fi­no-lju­ti­t i ne­pri­stoj­no-li­te­rar­an, da se Šloj­mi čak ma­lo snu­ždi­lo. Ma­da, mo­žda je to mo­gao i to­nik iza­zva­ti. Ko će ga zna­ti, šta su oni u nje­ga si­pa­li...
– U bu­duć­no­sti, po­sle na­še ko­nač­ne po­be­de... – već je osva­jao ne­ku no­vu mi­sao drug pr­vi se­kre­tar – ...po­sle na­še si­gur­ne po­be­de mi će­mo, sva­ka­ko, osta­vi­ti za vas i ta­kve kao vi, od­re­đe­ni ge­to. Iza­bra­će­mo za to gra­do­ve... ko­jih ni­je šte­ta... de­lo­ve gra­do­va... Za­pad­no Riv­ne, Za­pad­ni Ljviv. Mo­gu­će, Za­pad­ni Luck ili Ter­no­pilj... Mi ta­ko­đe mo­že­mo bi­ti ve­li­ko­du­šni­. Ako se ne­pri­ja­telj ne pre­da­je, – nje­ga ise­lja­va­ju³. Uosta­lom, ko­li­ko vas ta­mo ima, tih pa­tri­o­ta-mar­gi­na­la­ca... – (Šloj­ma je, ma­da se već po­čeo pri­vi­ka­va­ti, ipak za­ču­đe­no iz­vio obr­ve na­go­re od ta­kve lek­si­ke.) – Da, da, na­ma su i ta­kve re­či po­zna­te, ne­moj­te mi­sli­ti da smo mi u par­tij­skim ško­la­ma bum­ba­re lo­vi­li. Ne­što smo ipak i či­ta­li. I Ko­la­ra ci­ti­ra­mo u sva­koj pri­li­ci, i Ša­fa­ri­ka, i slo­ve­no­fi­le... Mo­že­mo, kad ho­će­mo. No, a što se ti­če tih me­sta ko­je sam ma­lo­čas po­bro­jao, pa vi i sa­mi zna­te da Riv­na... od­no­sno – Rov­na u ovom spi­sku ne mo­že bi­ti. Uran – to je, kao što zna­te, ne sa­mo an­tič­ki bog pod­zem­nog sve­ta, već i pri­lič­no kon­kre­tan me­tal, he­mij­ski ele­ment, broj 92! I nje­ga, ovaj ele­ment, mo­ći će ko­ri­sti­ti ne sa­mo u za­pad­nim, na­skroz pro­tru­lim bur­žo­a­skim nu­kle­ar­nim elek­tra­na­ma i bom­ba­ma, već i u na­šim, sa­vre­me­nim, pro­gre­siv­nim, ta­kvim što no­se... par­don... vi sa­mi zna­te ka­ko se te­ško u ukra­jin­skom je­zi­ku no­si­ti gla­gol­skim for­ma­ma, ja ne mo­gu da ka­žem „no­se­ćim“, za­to ka­žem – „ta­kvi­ma što no­se“, a no­se sve­tu do­bro­bit i bla­go­sta­nje, svi­ma i sva­ko­me. I te­ško je po­tla­če­nim bes­po­sle­nim crn­ci­ma, sa mno­go de­ce, u ka­me­nim džun­gla­ma Nju­jor­ka, i ne­volj­ni­ci­ma-in­di­jan­ci­ma u istin­skim džun­gla­ma La­tin­ske Ame­ri­ke, i se­ver­no­ko­rej­skim, vi­jet­nam­skim, ki­ne­skim, taj­van­skim, bur­man­skim, sin­ga­pur­skim, hon­kon­škim une­sre­će­nim se­lja­ci­ma, i go­ni­či­ma slo­no­va u In­di­ji i na Cej­lo­nu, i grč­kim pa­tri­o­ta­ma, i kurd­skim usta­ni­ci­ma, i pa­le­stin­skim bor­ci­ma za ne­za­vi­snost, ko­ji upra­vo sa­da po­no­vo bor­bom vra­ća­ju Is­toč­ni Je­ru­sa­lim i mno­gim dru­gim na­ci­o­nal­no-oslo­bo­di­lač­kim po­kre­ti­ma u svim de­lo­vi­ma na­še mno­go­ljud­ne pla­ne­te...
– Ovo već pre­la­zi u fa­zu uobi­ča­je­ne po­li­tič­ke pro­pa­gan­de, – po­mi­sli Šloj­ma, sti­ska­ju­ći u ša­ci ča­šu sa to­ni­kom na dnu. Drug pr­vi se­kre­tar je ta­ko­đe, či­ni se, shva­tio da se za­neo, pa je br­zo ak­tu­e­li­zo­vao i kon­kre­ti­zo­vao svoj go­vor.
– Da­kle, slu­šaj­te me pa­žlji­vo. Evo ovaj klju­čić... – žu­ti ko­ma­dić me­ta­la blje­snu me­đu nje­go­vim pr­sti­ma i po­no­vo se sa­kri u ša­ci, – da­će­mo vam da­nas. Nji­me će­te mo­ći uklju­či­ti kre­ta­nje po­zo­ri­šnog lif­ta u po­dru­mu, gde ste ju­tros već bi­li. – (Šloj­mu vi­še i ni­je iz­ne­na­di­la nje­go­va in­for­mi­sa­nost). – Nji­me će­te, ovim istim klju­či­ćem, ot­klju­ča­ti me­tal­na vra­ta sa nat­pi­som „At­ten­šin!“ Na­dam se da ste ih za­pa­zi­li, kad ste ju­tros išli po­drum­skim koridorom. Sa stra­žom is­pred vra­ta po­ku­šaj­te da se do­go­vo­ri­te, ja mi­slim da će to ići la­ko. Od­mah iza vra­ta se na­la­zi sklop­ka, ili dru­ga­či­je re­če­no – pre­ki­dač. Uklju­čiv­ši ga, od­no­sno po­di­gav­ši ru­či­cu na­go­re, vi će­te po­kre­nu­ti pre­gra­du ko­ja de­li na­šu ka­na­li­za­ci­ju. Ona će se, ta pre­gra­da, ta­ko­đe po­di­ći i na­ši pri­pad­ni­ci spe­ci­jal­nih od­re­da u spe­ci­jal­nim pro­tiv­go­van­skim ko­sti­mi­ma (a u gov­ni­ma pli­va­ti, kao što zna­te – ni­je nam pr­vi­na!) za par mi­nu­ta će pro­dre­ti, op­ko­li­ti i za­u­ze­ti va­še na­skroz tru­lo, bur­žo­a­sko, ka­pi­ta­li­stič­ko, pro­kle­to za­pad­no Riv­ne, ko­je je sram­ni žig, ne­iz­le­či­va, upa­lje­na, gnoj­na ra­na na zdra­vom te­lu SRU!

Šloj­ma je ću­tao, slu­ša­ju­ći i u se­bi oce­nju­ju­ći ume­šnost dru­ga Ma­na­sen­ka u ba­lan­si­ra­nju iz­me­đu vi­so­kog sti­la po­li­tič­ke funk­ci­je i ne­što jed­no­stav­ni­jeg sti­la go­vor­ni­ka ko­ji vr­bu­je. A pr­vi se­kre­tar je na­pre­do­vao po sve vi­šim ste­pe­ni­ci­ma i te­ra­sa­ma u prav­cu svog Eve­re­sta le­po­re­či­vo­sti.

– Vi će­te shva­ti­ti – Ukra­ji­ne se sva­ka­ko ne­će­te do­če­pa­ti! A i šta bi vi s njom ? Vi, ne­prak­tič­ni ro­man­ti­ci... Isto­ri­ju kom­par­ti­je Ukra­ji­ne i vi ste uči­li? Ma­kar u sklo­pu isto­ri­je KP So­vjet­skog Sa­ve­za! Se­ća­te se ka­ko su, u ta­ko­zva­nom har­kiv­skom pe­ri­o­du⁴, ono­vre­me­ni ro­man­ti­ci, ko­ji su se slu­čaj­no, sa­svim slu­čaj­no do­če­pa­li... par­don – do­šli do vla­sti, ce­le šar­že­re me­ta­ka is­pa­lji­va­li se­bi u vi­so­ka če­la?.. I ta­ko tre­ba. Upra­vo u to­me je isto­rij­ska prav­da i di­ja­lek­tič­ka lo­gi­ka isto­rij­skog raz­vit­ka. Ova ze­mlja mo­ra pri­pa­da­ti na­ma. Na­ma, upra­vlja­či­ma, ru­ko­vo­di­o­ci­ma, čak, ako ho­će­te, – či­nov­ni­ci­ma! Ovo raz­u­me­ju one va­še ko­le­ge ko­ji idu u dr­žav­nu slu­žbu. Kod nas na slu­žbu, iz­me­đu osta­log. Eto, upra­vo sa­da u Ki­je­vu so­lid­nu ka­ri­je­ru gra­di je­dan biv­ši... ne­ka­da­šnji po­e­ta iz Ka­ne­va⁵, iz du­bi­ne Šev­čen­ko­vog kra­ja. Već je do sa­vet­ni­ka do­gu­rao. A, mo­žda će ga i u sta­ri­jeg sa­vet­ni­ka pro­iz­ve­sti. Me­ni su ga ne­dav­no na ple­nu­mu CK pre­po­ru­či­li – ta­ko pri­ja­tan mlad čo­vek. I stva­ra­la­štvom se ba­vi, iz­me­đu osta­log. O nje­mu kri­ti­ka pi­še kao o pro­gre­siv­nom sa­vre­me­nom po­e­ti.
– A što se ti­če ce­log sve­ta, ko­ji sa­mo što ni­je do­znao, ali ne­će do­zna­ti o va­šem ne­stan­ku, već o... Raz­u­me­te, pi­šče Ecir­va­ne, mi smo vas već dav­no mo­gli sa­te­ra­ti u ćor­so­kak. Kod nas su, na na­šoj te­ri­to­ri­ji pre­bi­va­ju, va­ši ro­di­te­lji, va­ša se­stra. Ali mi im ni­smo na­u­di­li. Jer ta­da biste vi stvar­no di­gli dre­ku, ape­lo­va­li na vaš „ceo svet“, na nje­go­vu „pro­gre­siv­nu jav­nost“. Ali sa­da – tri pu­ta „ha-ha“.

Drug Ma­na­sen­ko okre­te se ka uglu, ta­mo gde je plav­ka­sto sve­tleo mo­ni­tor. Ope­ra­tor uz kom­pju­ter, kao da je shva­tio da se raz­go­vor od­no­si na nje­ga, okre­te se za­jed­no sa sto­li­com ka sre­di­ni sa­le. Bio je to mla­dić sa per­či­nom i ne­ko­li­ko de­se­ti­na min­đu­ša u oba uha. Is­pod nje­go­vih no­gu iz­ne­na­da se za­ču ti­ho re­ža­nje. Na­preg­nuv­ši vid, Šloj­ma pri­me­ti na po­du ono, što mu se u pr­vom tre­nut­ku uči­ni­lo kao ći­lim­čić pod no­ga­ma kom­pju­te­ra­ša – ve­li­kog sta­for­šir­skog te­ri­je­ra sjaj­ne dla­ke. Mla­dić sa per­či­nom od­ne­kud is­pod ta­sta­tu­re do­hv­ati ru­ži­ča­sti od­re­zak šun­ke i ba­ci je u pse­ću če­ljust.

– Upo­znaj­te se! Ana­tolj Di­ža, naš vo­de­ći spe­ci­ja­li­sta za kom­pju­te­re. On nam je stvar­no naj­bo­lji kom­pju­te­raš u ce­lom Rov­nu, isti­na, ro­dom sa Za­pa­da, iz Ljvo­va. Ma­tu­rant po­li­teh­ni­ke. Tu je on u pot­pu­noj si­gur­no­sti, i nje­gov pas ta­ko­đe. I ta­ko, Ana­tolj je već ob­ra­dio disk na ko­me je sni­mlje­no... Pa... jed­nom reč­ju, sni­mak je ura­đen na­šim to­mo­gra­fom da­nas, kad ste bi­li ta­mo, u tom to­mo­gra­fu. – Drug pr­vi se­kre­tar je tra­žio od­go­va­ra­ju­će re­či, ne usu­đu­ju­ći se da pre­đe sa vi­so­ke lek­si­ke na jednostavnu, jer sam se­be je na­te­rao na te vi­si­ne svo­jim pret­hod­nim na­či­nom iz­ra­ža­va­nja.  – Jed­nom reč­ju, sve što ste ta­mo ra­di­li sa gra­đan­kom Blja­ša­nom O. I. Se­ća­te se, pi­šče Ecir­van?
– Kur­vi­ni si­no­vi... – Šloj­ma od­re­a­go­va sa­svim ma­hi­nal­no, jednostavno mu ni­šta dru­go ni­je do­šlo u pa­met.
– Pi, pi­šče Ecir­van. I to go­vo­ri­te vi, maj­stor re­či, vir­tu­oz le­po­re­či­vo­sti, ka­ko vas po­je­din­ci zo­vu... – drug pr­vi se­kre­tar ni­je pri­kri­vao svo­je za­do­volj­stvo ti­me što je čuo i vi­deo. – Šloj­ma je ipak iz­gu­bio rav­no­te­žu u raz­go­vo­ru, na šta su ovi ta­ko du­go če­ka­li. – Na­rav­no, sam po se­bi seks me­đu če­tr­de­se­to­go­di­šnja­ci­ma ne do­no­si ni­ka­kve estet­ske na­sla­de. Vi – ni­ste Mi­ki Rur­ki, ona – ni­je Kim Be­sin­džer, sla­žem se. Ali amo­ral­nost, po­na­vljam – amo­ral­nost! – nju ne vo­le nig­de. Ni­ti na Za­pa­du, ni­ti na Is­to­ku. Na Za­pa­du čak i ma­nje. A mi sa­da, uz po­moć dru­ga Di­že, mo­že­mo po­sta­vi­ti ovu di­ske­tu u taj vaš sve­svet­ski In­ter­net, ko­jim se vi ta­ko sil­no po­no­si­te – mo­že­mo, zar ne, dru­že Di­ža? – Kom­pju­te­ri­sta u od­go­vor klim­nu gla­vom i gur­nu u pse­ću če­ljust još je­dan od­re­zak šun­ke. – I svi će mo­ći vi­de­ti pi­sca Ecir­va­na u ro­ven­skoj bol­nič­koj upra­vi. Go­to­vo kao na­ziv fil­ma. Kao „Če­ti­ri Šve­đan­ke u Grč­koj“! – pr­vi se­kre­tar ob­ko­ma otvo­re­no se po­no­sio svo­jim zna­njem iz sve­ta do­ma­će i za­pad­ne ki­ne­ma­to­gra­fi­je.
– Kao „Mi­ster Pit­kin u đa­vol­skom te­lu“... – Šloj­ma je mo­rao da od­go­vo­ri bi­lo šta. Na du­ši mu je bi­lo te­ško, ali ni­je hteo da to po­ka­že.
– Do­sta lu­pe­ta­nja! Mi mo­že­mo da na­pra­vi­mo akt va­šeg pe­ni­sa čak i iz­nu­tra. Na­še naj­no­vi­je teh­no­lo­gi­je to do­zvo­lja­va­ju, – grak­nu pr­vi se­kre­tar i ner­vo­zno pi­juc­nu iz ča­še ne­ko­li­ko gu­tlja­ja „He­ne­si­ja“. – Ču­je­te – iz­nu­tra! Ta­kav por­no vi još ni­ste vi­de­li! A mo­ći će da ga vi­de sto­ti­ne, hi­lja­de va­ših po­zna­ni­ka...
– Ja sam da­nas ov­de, kod vas, unu­tar Zi­da, vi­deo sva­šta. – Ecir­van se od­u­pi­rao već po iner­ci­ji. Nje­mu je jed­no­stav­no već fi­zič­ki bi­lo mu­ka, i od ovog raz­go­vo­ra, i od to­ni­ka, ko­ji ni­je ubla­ža­vao žeđ, već sa­mo pe­kao iz­nu­tra ne­pri­jat­nim gor­či­ka­stim uku­som.
– Pi­šče Ecir­van! – glas pr­vog se­kre­ta­ra je od­zva­njao ne­ka­ko go­to­vo sve­ča­no. Vi ni­ste unu­tar Zi­da, već upra­vo van nje­ga! I vi će­te ura­di­ti to šta od vas tra­ži­mo. Iz­vr­ši­će­te naš na­log. Va­ma, i sa­mo va­ma, pri­pa­la je ova ple­me­ni­ta, vi bi re­kli bla­go­rod­na, mi­si­ja. Pa i Ber­lin­ski zid je po­dig­nut i sru­šen u to­ku va­šeg ži­vo­ta. I ko­me, ako ne va­ma, pri­li­či da bu­de naj­o­tvo­re­ni­jim pro­tiv­ni­kom sva­ke vr­ste zi­do­va i ba­ri­je­ra?.. A mi će­mo, sa svo­je stra­ne, se­ti­te se mo­jih re­či – mi će­mo vam do­ve­sti i štam­pu u ve­zi pa­da Zi­da. I to će bi­ti va­še ve­li­ko de­lo! Ali naj­pre se mo­ra­te pri­pre­mi­ti za de­lo­va­nje – uje­di­ni­ti grad. Ura­di­te to! Mi ve­ru­je­mo u vas!

I drug pr­vi se­kre­tar, za­lju­ljav­ši se iz sve sna­ge u sto­li­ci, ba­ci ma­le­ni žu­ti klju­čić iz­nad okru­glog sto­či­ća pra­vo na Šloj­mi­na sku­plje­na ko­le­na. Pi­sac Šloj­ma Ecir­van se trg­nuo, klju­čić je kli­znuo iz­me­đu ko­le­na i pao na pod. Ecir­van ga po­di­že sa po­da i po­la­ko gur­nu u le­vi džep. Iza le­đa su se ne­čuj­no pri­bli­ži­li Sam­čuk i Mi­ko­la Iva­no­vič, po­di­gli su ga za lak­to­ve i po­ve­li ka vra­ti­ma...

____________
Napomene:

Preveo s ukrajinskog Jaroslav Kombilj
 

nazad