Sagledavanja

ISSN 
UDK  

Radomir Mićunović

Potresna bratoubilačka balada

O narodnoj pesmi "Predrag i Nenad"

Ako tražimo najblistavije dragulje iz bogate riznice naše narodne poezije, naći ćemo ih u tužnim stihovima naših balada, u onom elegičnom tonu, u onoj dubokoj tragičnosti, u majstorski ocrtanim, čistim i uzvišenim likovima nevinih a na propast osuđenih ljudi.

Po velikoj narodnoj etici koja odobrava i slavi samo ono što je čestito, Hasanaginica je najbolja supruga i najplemenitija majka, Omer i Merima su dostojni imena besmrtnih ljubavnika, Milić barjaktar je najnežniji mladoženja a mlađani Nenad najbolji brat u trenutku kada na samrti prašta krv bratu Predragu, bez ijedne reči osude i gneva, u potresnoj bratoubilačkoj baladi ‘Predrag i Nenad’. Ličnosti iz balada su, zapravo, kao kolo odabranih: lepotom ili veličinom srca iznad ostalih, a baš oni moraju stradati.

Ni lirske narodne pesme nemaju toliko topline, koliko je ima u baladama; balade su majstorska sinteza najsuptilnije lirike lirskih i najdublje tragičnosti epskih narodnih pesama. U njih je narod upreo najlepšu žicu svojih osećanja, belu traku svojih kratkotrajnih radosti i crnu nit jednog velikog bola.

Naročito je lep i snažno deluje onaj niz slika u crno-belom, onaj kontrast između svetlosti i tame, onaj trenutak koji je dan života i suton smrti, trenutak kada zasija sunce sreće pa se zamrači. Tako je, na primer Milić-barjaktar za kratko vreme bio presrećan, da bi ga, već u sledećem momentu, zadesio udes. Tako je i Nenadu smrt prekinula kratkotrajnu radost što je video brata.

Pesma ‘Predrag i Nenad’ spada u grupu neistorijskih pesama, jer ni ličnosti ni događaj ne vode direktno poreklo iz istorije. Kao i većina drugih neistorijskih pesama, pesma o Predragu i Nenadu obuhvata onaj deo života kada su se ljudi morali hvatati u koštac sa raznim nedaćama, sa nerodnim godinama, sa boleštinama i drugim nesrećama koje su odasvud navirale.

Narodna pesma ‘Predrag i Nenad’, u stvari, predstavlja varijantu narodne pripovetke o dva brata koje su Turci zarobili i koji se posle dugo godina vraćaju kući.

Pesmu je zapisao i poslao Vuku Stefanoviću Karadžiću Jovan Berić, književnik iz Budima. Zapisao je u Bačkoj ili samom Budimu, koji je, onda, bio centar vojvođanskih Srba. Pesma verovatno vodi poreklo iz naših južnih krajeva gde su sušne godine i nerodice bile  česte i gde je ova vrsta hajdukovanja i pljačkanja bila dobro poznata. Najverovatnije da je pesma potekla iz Crne Gore. I sam Vuk u to veruje kad u jednoj svojoj primedbi kaže: Začudo je kako se u Crnoj Gori ne kunu oružjem, a pripovijedaju da je u Arnauta, njihovih susjeda, najveća zakletva:’Tako me puška ne izdala u najvećoj nevolji’. Verovatno je iz tog razloga i Nenadu žao što se zakleo u oružje i konja umesto u nekog od roda. Možda nas i ona tužbalica na kraju pesme najbolje upućuje u kojem je kraju pesma nastala. Pesma se, izgleda, umnogome razlikuje od svog prvobitnog oblika.

Motiv ove pesme je sukob braće; motiv star i poznat mnogim pesnicima. U našoj narodnoj epici (etici) ima više pesama sa tim motivom. Pored ‘Predraga i Nenada’, tu su i ‘Dva Heraka’, pesma iz Pjevanije crnogorske i hercegovačke, pa ‘Deoba braće Jakšića’, ‘Mujo i Alil’, ‘Marko Kraljević i brat mu Andrijaš’ i dr.

Dakle, ‘Predrag i Nenad’ je neistorijska pesma sa motivom koji se tako često pojavljuje u svim istorijama i svim narodima. Suština pesme je toliko opštečovečanska a opet toliko specifična za naše podneblje, naš život i našu istoriju.

‘Predrag i Nenad’ počinje sa nekoliko snažnih metafora, sažetim kazivanjem ekonomskih (ne)prilika i kratkim ali određenim crtanjem starice majke. Pevač nagoveštava i temperamentnu crtu sinova. Početak glasi:

Hrani majka dva nejaka sina / u zlo doba u gladne godine / na preslicu i desnicu ruku.
...
Predrag majci do konja doraste / a do konja i do bojna koplja / pak odbježe svoju staru majku / i pribježe gori u hajduke. / Osta majka raneći Nenada.

U pesmi ‘Dva Heraka’ početak je vrlo sličan, različita su imena sinova, mesto i vreme radnje su određeniji, pesma je sa više detalja i originalnija ali i manje lepa od pesme Predrag i Nenad. Izvesna mesta ovih dveju pesama skoro su indentična. Pogledajmo početak pesme ‘Dva Heraka’:

Kad je Kostar kuga pomorila, / Umorila i staro i mlado, / Rastavila i milo i drago / U Mostaru niko ne ostade / Nego samo udovica Mara / I u Mare dva nejaka sina;  / Lijepo im ime izabrala / Jednom Miloš a drugom Milinko. / Ranila ih tugom i nevoljom / Sve preslicom i kudeljom tuđom.

Novo u ovoj drugoj pesmi je da pevač spominje kugu koja je u ono vreme zbog loših ekonomskih i higijenskih uslova masovno uništavala naš narod.

Predragova i Nenadova majka još je bolja od udovice Mare, majke Miloševe i Milosavove, jer Mara je sinove poklonila Caru i Ćesaru, a staricu Nenadovu majku sinovi napuštaju samovoljno, bez njenog odobrenja, krijući.

Iz sadržaja ove dve pesme nedvosmisleno možemo zaključiti da je nevolja naterala braću da odu u dva suprotna tabora. Dva brata su pošla na dve strane sveta gonjena mišlju da opstanu, da nađu uslove za život makar i onaj razbojnički, ucenjeni život – da ubiju druge da bi sačuvali sebe; najzad se ta braća (sa istoka i zapada, a možda sa severa i juga) opet pronađu, sastanu i progovore jednim zajedničkim jezikom, kao Predrag i Nenad, ali kasno!

Narodni pevač je najviše pažnje posvetio mlađem bratu, Nenadu. On prati Nenadov put i najviše se trudi da nam dočara njegovu sliku. O Nenadu priča:

Hajdukova tri godine dana, / On je junak mudar i razuman / I srećan je svuda na megdanu / Učini ga družba starešinom.

Narodni pevač je u kratkim potezima opisao mlađanog Nenada jer nema vremena da se duže zadrži na njegovom portretu ali će usput Nenadov lik dopuniti novim crtama. Pevač sasvim iskreno i realno priznaje da naš junak ima sreće na megdanu jer po poznatoj narodnoj izreci, samo ‘Hrabre sreća prati i pomaže’.

Kad se Nenad uželeo majke predložio je družini da idu svaki svome domu. Na deobi, hajduci se zaklinju u brata i sestru  ‘da u njega više nema blaga’. Iz te zakletve vidimo da se svaki hajduk zaklinje prvo u brata pa tek ako ovoga nema, onda u sestru. To pokazuje da su žene bile u podređenom položaju. I mlađani Nenad kad je zapitao majku što mu nije braca porodila,

ja li braca, ja li milu seju?

Pošto su se svi zakleli, red je došao na mlađanog Nenada i ovaj se zaklinje rečima:

Oj družino, moja braćo draga! / Brata nemam ni sestrice nemam. / Već tako mi boga jedinoga! / Desnica mi ne usahla ruka! / Dobru konju kriva ne opala! / I britka mi sablja ne rđala! / Ni u meni više nema blaga.

Pre svega, Nenad se zaklinje u Boga, čime pokazuje svoju religioznost što je u ono vreme neprosvećenosti i mučnog života bila jedina duhovna hrana. Po rečima dr Vojislava Đurića Bogom se ništa nije objašnjavalo, njime se samo obeležavalo postojeće stanje: mučan život ljudi koji su bili lišeni mnogih sredstava za borbu sa raznim nevoljama. Pošto nema brata ni sestru, mlađani Nenad se zaklinje u ono od čega živi, u ono što je presudno za njegov opstanak. Nakon deobe Nenad je stigao kući a za večerom je najzad pred majkom izlio svu gorčinu što nema brata ili sestru u koju bi se mogao zakleti kao ostali njegovi drugovi. U svojoj ljutnji Nenad je prema majci pomalo i bezobziran, to se može pravdati njegovom zaista velikom željom da ima brata. On svojoj majci kaže:

Oj starice, moja mila majko! / Da mi nije od ljudo sramote, / Da mi nije od boga greote, / Ne bi rek’o da je moja majka: /  Što mi nisu braca porodila / Ja li braca ja li milu seju?

Nenad pokazuje visoke moralne principe, vodeći računa da ne učini ono što će narod osuditi.
Na Nenadov prekor stara majka odgovara:

Ne budali mlađani Nenade! / Ja sam tebi braca porodila / Predragoga, tvog braca rođena / I juče sam za njeg razabrala / Da s’ naodi i da hajdukuje / U zelenoj gori Garevici, / Pred četom je junak harambaša.

Čudno je to da majka nije našla za shodno da ranije kaže sinu da mu je rodila brata – Predraga, nego je čekala da se onaj vrati i prekori je pa tek onda da mu to saopšti. Za to možda postoje i objektivni razlozi. Majka je možda mislila da je Predrag, pošto je otišao u hajduke, poginuo jer se uopšte nije javljao, pa zato nije htela mlađeg sina da žalosti. I u samoj pesmi ona kaže: I juče sam za njeg razabrala da s’ naodi i da hajdukuje u zelenoj gori Garevici. Doduše, postoji još jedna manje verovatna mogućnost, da je majka zaboravila da Nenadu kaže za brata, misleći možda da ga je Nenad ipak zadržao u sećanju.

Kada je čuo da ima brata, Nenad je isuviše srećan da bi mogao da čeka, nestrpljiv da ga što pre vidi pa moli majku:

Pokroj na me sve novo odelo, / Sve zeleno od čoe zelene / A okratko s goricom jednako / Da ja idem braca da potražim / Da me živa moja želja mine...

Na Nenadovo navaljivanje, majka ga blago odvraća: Ne budali mlađani Nenade jer ćeš ludo izgubiti glavu. Ali Nenad majke ne slušaše već on čini šta je njemu drago. Po drugi put u ovoj pesmi Nenad pokazuje svoju volju i neposlušnost, ali ovoga puta on je u pravu.

U pesmi ‘Predrag i Nenad’ postoje tri ličnosti. Za jednu ličnost bi se reklo da je sporedna jer je narodni pevač spominje samo u dva maha i posvećuje joj mali broj stihova. Ta ličnost je bezimena ili, bolje reći, ona nosi jedno svetlo, plemenito ime, ime koje donosi život, to je –  majka!

Majka samohrana, udovica, mučenica koja se žrtvuje za decu, najamnica koja prede i plete da bi ishranila sinove koji je, kada su već odrasli, ostavljaju. Ima neke tihe tuge i samopregora, neke gorčine u toj dobroj ženi koju možemo samo naslutiti no koja sigurno zaslužuje da je ubrojimo u one dobre majke, koje su se žrtvovale za svoj porod, a koje su dobile tako malo naknade za uloženi trud.

U gladne godine podigla je majka dva sina, Predraga i Nenada, i oba su je napustila. Bez veselja, sama, ostarela i nemoćna, ona provodi teške dane. Kada se mlađi sin Nenad setio nje, vratio se na ognjište, majka je osetila radost kratku poput bljeska munje, iskru nade da će je Nenad pomoći u staračkim danima, da će joj biti jedina uteha i razonoda i onda opet ostaje sama – napušta je Nenad, a ona ga sa nekim kobnim predosećanjem moli da ne ide u potragu za starijim bratom Predragom. 

Ako merimo reči i postupke glavnih junaka, kod koga je bratska ljubav veća, kod Predraga ili Nenada, čini se da je mlađi brat imao razvijeniji osećaj porodične ljubavi: posetio je majku (možda je, kao mlađi, bio mezimac) i pošao da traži brata (Obično mlađa braća osećaju poštovanje i veću ljubav prema starijoj braći nego ovi prema njima!). Nije slučajno narodni pevač izabrao mlađeg junaka kao glavnu ličnost, u mnogim narodnim pesmama je taj slučaj, jer mlađi brat može da pridobije lakše naše simpatije i više dolikuje, ma koliko grubo izgledalo mišljenje, da stariji brat ubije mlađeg nego mlađi starijeg. O svemu je tome pevač vodio računa.

Kratko i snažno, narodni pevač je opisao Nenada na dugom i zamornom putu, njegovo lutanje i uzdržanost:

Nigde svoga on ne pusti glasa. / Niti pljunu ni na konja viknu.

Treba zamisliti jednoga hajduka u zelenoj uniformi i na konju. Zaista malo čudna slika za hajduka. Stoga se nameće pitanje da li je Nenad pravi hajduk. Svetozar Matić u komentarima Vukove zbirke srpskih narodnih pesama knj. 2, iznosi pretpostavku da Nenad možda nije hajduk no je verovatno služio u redovima austrijskih šumskih stražara koji su nosili zelenu uniformu. Pevač koji je sklon ponavljanju reči, stihova, pa i čitavih strofa, naziva Nanada na jednom mestu starešinom, dok za Predraga uvek govori da je harambaša. Da li je to slučajno ili namerno, ne možemo tvrditi. Osim toga, Nenad jaše na konju u traganju za bratom a i za vreme deobe blaga on se zaklinjao: Dobru konju griva ne opala, dok pravi hajduci, koliko je poznato, nisu jahali konje kad su hajdukovali. Jedino momenat kada Nenad deli blago sa družinom, ide u prilog verovanju da je Nenad ipak hajduk. Možda je taj momenat ubačen kasnije kada je narod po svaku cenu hteo da ima hajdučku pesmu.

Pošto je došao do gore Garevice, Nenad je zapevao. Kao Janković Stojan kada se po povratku iz turskog ropstva javlja ljubi, i Nenad kroz pesmu traži brata. U divnoj personifikaciji, on se obraća planini:

Garevice, zelena gorice, / Ne raniš li u sebi junaka / Koji bi me s bracom sastavio?

Ima još jedno nerešeno pitanje u ovoj pesmi: postoji li stvarno šuma Garevica i, ako postoji, gde se nalazi? Jedini podatak nalazimo u biografiji Dositeja Obradovića. Po njegovim rečima postoji Garevica, srpsko selo u Hrvatskoj. Ipak, nije sigurno da li uopšte postoji planina sa tim imenom. Možda je to nevešto rečeno ime neke druge planine a možda je i bogata narodna mašta izmislila ovo ime. Prva slika Predragova je u hajdučkom spektaklu. Pevač za njega kaže:

Predrag sedi pod jelom zelenom, / Predrag sedi pije rujno vino.

Kao što vidimo, Predrag je ‘originalniji’ hajduk od mlađeg brata. Oko Predraga je trideset hajduka. Intuicija je navela Predraga na pomisao da je taj neznani junak što peva kroz goru, možda njegovog roda, zato je naredio svojim ljudima da uhvate i dovedu mu toga konjanika:

Nit ga bite, niti ga globite / Već ga živa meni dovedite...
Po njegovom naređenju –

Ustalo je trideset hajduka / Na tri mesta sve po deset stalo.
Nenad je upao u busiju –
Kad na prvih deset naišao / Niko ne sme pred njeg da izađe. / Da iziđe konja da privati, /Već ga staše strijelom strijeljati.

Pevač nam postupno opisuje Nenada. Prvo nam kazuje kako se niko ne usuđuje da prihvati konja ispod Nenada, znači da je Nenad naočita muška figura koja odaje neobičnu snagu i izaziva strah. Sve to nam pevač ne nabraja već jednostavno i vešto kaže: Niko ne sme pred njeg da iziđe.

Ponešen velikom željom da vidi brata, Nenad pokušava kod ovih ljudi da izazove saosećanje:

Ne strijeljajte braćo iz gorice, / Ne bilo vas vašeg brata želja / Kao mene i brata mojega, / Što me tužna ovud naterala!

I druga grupa je napala Nenada. Mada ne dolikuje jednom junaku da moli druge za svoj život kad je navikao da se za njega bori a da drugi od njega traže milost, ovaj ipak u velikoj želji za bratom zaboravlja na obzire i po drugi put moli drumske razbojnike da ga poštede.

Kad na trećih deset naišao / I oni ga strijelom strijeljaše. / Rasrdi se mlađani Nenade / Pak udari na triest junaka: / Prvih deset sabljom posekao, / Drugih deset konjem pogazio, / Trećih s’ deset po gori razbeže.

Momenat kada se Nenad razljutio samo pokazuje da on, i pored svojih izuzetnih duševnih i fizičkih vrednosti, nije čovek bez mane već, naprotiv, pokazuje ljudske slabosti  i ume da plane. Uobičajena hiperbola u narodnoj poeziji je ono mesto gde se govori o Nenadovom sukobu sa trideset hajduka i njegovom podvigu. Taj sukob čini da se napetost radnje uveliko pojačala i predskazuje kulminaciju.

Čim je Predrag dobio vest o sukobu svoje čete sa nepoznatim junakom, u velikoj ljutnji namah zaboravlja da je ranije pomislio da mu je neznana delija rod, uzima luk i strelu i smrtno pogađa Nenada.

Dok su počeci pesama ‘Dva heraka’ i ‘Predrag i Nenad’ vrlo slični, dotle se sukob dvojice braće u ove dve pesme umnogo razlikuju ne samo po epilogu već i po razvoju tog sukoba.

Sukob između Predraga i Nenada rešen je samo jednim fijukom strele, a borba između Miloša i Milinka u pesmi ‘Dva heraka’ dugo traje, čitav jedan ritual: junaci se očajnički bore svim oružjima, ali su njihove snage izjednačene. Zamoreni borbom, junaci su seli u zelenu travu i sa poštovanjem počeli da se pitaju ko su i odakle su. Na vreme su saznali da su rođena braća i njihov sukob se srećno završio.

U našoj baladi o kojoj je reč, do tog sporazumevanja dolazi suviše kasno, tek nakon smrtnog ranjavanja jednog od braće, posle dirljive kletve ranjenog Nenada:

Joj junače iz gore zelene! / Živa tebe brate bog ubio! / Desnica ti usahnula ruka, / Iz koje si strelu ispustio. / I desno ti oko iskočilo / S kojim si me, more, namotrio! / Još te tvoga braca želja bila / Kao mene i brata mojega.

Na Predragovo pitanje, ko je i čijeg je roda, Nenad mu se s tihom rezignacijom ispoveda.

Kad je Predrag reči razabrao / Od stra’ ljuta strele ispustio...

Interesantan je taj psihološki kompleks kod Predraga. Pošto čovek uradi nešto nedozvoljeno, neki teži prestup, nešto čega će se kajati, ne dolazi odmah žaljenje, prvo ga uhvati nejasni strah pa tek onda oseti moralnu odgovornost, težinu i nepopravljivost učinjenog dela. Predrag je, zatim, pokušao da popravi svoju grešku. Odmah je pritrčao Nenadu, skinuo ga s konja na travu i uzviknuo glasom očajnika:

Ta, ti li si moj brate Nenade! / Ja sam Predrag tvoj bratac rođeni. / Možeš li mi rane preboleti? / Da poderem tanane košulje, / Da te vidam i da te zavijam?

Nenad ni na samrti ne pokazuje gnev nego samo zadovoljstvo što je najzad našao brata, zato prvo kaže:

Ta, ti li si moj brate rođeni! / Vala bogu kad sam te video, / Te me živa moja želja minu...

Onda odgovara da ne može rane preboleti i koristi poslednje minute života da bratu oprosti krv.

Na kraju ove pesme dolazi najlepši deo, vrhunac narodne poezije, dolazi tužbalica Predragova puna snažnih emocija i blistavih metafora, tužbalica koja bi se po lepoti izraza i dubini bola mogla meriti sa tuženjem kralja Đurđa nad mrtvim vojvodom Kajicom.

Bratska ljubav u ekstazi, osuda svog postupka, strah od učinjenog dela – sve to, da efekat bude veći, izbija odjednom kao gejzir, kao poplava. Vrisak brata nad ubijenim bratom. Vrisak u kome su se stopile Predragova radost što imade brata i žalost što ga je olako i nesrećno izgubio. Utičen i, Predrag jadikuje kraj beživetnog Nenadovog tela:

Joj, Nenade, moje jarko sunce! / Rano li mi ti beše izišlo, / Pa mi tako rano ti zasede! / Moj bosiljče iz zelene bašte! / Rano li mi beše procvetao / Pa mi tako rano ti uvenu.

Iza ove tužbalice koja je još neobičnija i dirljivija kada je izrečena muškim glasom, dolazi veća od reči i viša od glasa – smrt drugog brata.

Za ovu pesmu naročito je pohvalno umetničko kazivanje događaja, dramatičnost radnje i živa linija razvoja, koja se nije mogla bolje ocrtati.

Pesma je puna majstorskih figura. Ni jedne suvišne reči, nijednog nejasnog mesta. Svaka ponovljena reč i ponovljeni stih bogatiji su za jedno iskustvo, viši za jedan ton, bliži za jednu istinu.

***

Prva istina vezana za ovu pesmu je da sam je čitao kao osnovac i tugovao. Bilo mi je žao što nemam brata, a žalio sam, čini mi se, još više, što onaj koji brata ima tragičnom greškom usmrćuje njega, pa sebe. Pesmaricu sam svaki put, a čitao sam pomenutu baladu često, natapao detinjim suzama. Od malena sam, naime, slušao gusle, voleo narodnu poeziju, pratio komentare starijih i boljih znalaca epike. Potresna bratoubilačka balada se, i mene i mog naroda, utoliko dublje i duže doima, što je bratoubistvo zla kob naših predaka i savremenika.

Još dva momenta su presudna u nastanku i opstanku ovog teksta.

Na Filološkom fakultetu, birajući temu za seminarski rad, kod profesora dr Vladana Nedića, divnog i rano preminulog eksperta za narodnu književnost, poželeh da obradim stihove o Predragu i Nenadu. Nije me pokolebala napomena da o toj pesmi nema puno građe, te ću morati sam da se dovijam kako bih ostvario zamisao. Na kraju, ipak, došla je satisfakcija u vidu profesorovog čestitanja.

Prošlo je otad dosta vremena. Izgubio sam svaki trag i svaku nadu da ću se domoći svog studentskog rada, kad mi, neočekivano, generacijska drugarica Mileva Čuturilo, koja je zatim bila sekretar Odseka jugoslovenske književnosti na Beogradskom univerzitetu, saopšti da je, ipak, pronašla i sačuvala  radove  nekolicine afirmisanih kolega, među kojima i moj omiljeni, nimalo kolokvijalni, kolokvij.

Malo toga se u meni promenilo, što se tiče odnosa prema epskim biserima srpske kulturne baštine, tako da ni tekst nije pretrpeo drastične dorade.

Gladne godine se ponavljaju, slučajna i hotimična smaknuća, takođe, pri čemu umetnost, eto, pokušava da izvida dušu napaćenih etnosa.
 

nazad