O knjigama

Venko Andonovski

ROMAN U MULTIMEDIJALNOJ TEHNICI

(Hristo Krstevski: Virtuoz. „Alma“, Beograd, 2011)

Hri­sto Kr­stev­ski, pro­za­i­sta od for­ma­ta, sklon po­le­mič­kom pro­mi­šlja­nju li­te­ra­tu­re, pi­sac ko­ji je znao da u ime od­bra­ne knji­žev­nih vred­no­sti do­đe i u su­kob sa ofi­ci­jel­nim knji­žev­nim advo­ka­ti­ma, sa lju­di­ma ko­ji ne­ret­ko i od­lu­ču­ju o sud­bi­ni onog što se u vi­du ma­ši­no­pi­sa na­la­zi me­đu ko­ri­ca­ma, evo, ro­ma­nom Vir­tu­oz ove­ra­va ne­sum­nji­ve kom­pe­ten­ci­je svo­ga pe­ra.

Stav je ja­san i ne­dvo­smi­slen: on mo­že da se pod­vrg­ne ar­gu­men­ta­ci­ji, ko­ja će ga sa­mo učvr­sti­ti. Ta vr­sta ar­gu­men­ta­ci­je, u jed­noj ova­kvoj pri­li­ci, na­ža­lost, po pri­ro­di stva­ri mo­ra bi­ti se­lek­tiv­na i su­mi­ra­na.

Vir­tu­oz je ro­man ko­ji po­sta­vlja no­ve stan­dar­de na­šoj knji­žev­no­sti, u ob­li­ku iza­zo­va ko­ji mo­gu na­da­lje da pri­hva­te sa­mo oda­bra­ni. U no­voj ro­ma­nesk­noj kon­cep­ci­ji ko­ju Kr­stev­ski nu­di – me­sta za ne­pi­sme­ne, po­lu­pi­sme­ne i bi­zni­sme­ne (u knji­žev­nom za­na­tu) – ne­ma.

Naj­pre: ro­man Vir­tu­oz ne mo­že se či­ta­ti uobi­ča­je­nim či­ta­lač­ko-re­cen­zent­skim na­vi­ka­ma. On ne tra­ži raz­ma­že­nog kri­ti­ča­ra – či­ta­o­ca, ko­ji će iz udob­no­sti svo­je aka­dem­ske fo­te­lje „sku­pi­ti” kaj­mak, po­slu­žen kao na tac­ni, ka­pri­ci­o­zno ne­go­du­ju­ći čak i zbog naj­ma­nje po­tre­be da sam ak­tiv­no uđe u igru sa tek­stom. Vir­tu­oz pri­pa­da onoj gru­pi knji­žev­nih de­la ko­ja obič­no u zad­nje vre­me uče­sta­lo na­zi­va­mo mul­ti­kod­na, po­li­se­mi­o­tič­ka, ili, ako ho­će­te, post­mo­der­na, sa iz­ra­že­nim in­ter­tek­stu­al­nim aspek­tom. To, opet, ne zna­či ni­šta dru­go, sem da pro­stor tek­sta bu­de me­sto gde se su­sre­će vi­še ti­po­va go­vo­ra, vi­še ci­ti­ra­nih ko­do­va. Da bi se na­pi­sao ta­kav ro­man, pre sve­ga, tre­ba po­zna­va­ti go­vor na­šeg do­ba; da bi se pro­či­tao ta­kav ro­man, tre­ba, ako ni­šta dru­go, ima­ti smi­sla za se­mi­o­tič­ki po­li­glo­ti­zam, jer on go­vo­ri pre­ko raz­li­či­tih ti­po­va go­vo­ra. Pi­sac, a sa njim i či­ta­lac, ko­ji u ova­kvom ti­pu de­la ne ma­nje i sam bi­va pi­sac (od po­nu­đe­nog tek­sta – par­ti­tu­re ak­ti­vi­ra one se­mi­o­tič­ke ka­pa­ci­te­te ko­je pre­po­zna­je i ko­je po­zna­je kao kul­tur­ne ma­tri­ce), ula­ze za­jed­no u bes­kraj­nu avan­tu­ru ne­pre­kid­ne se­mi­o­ze tek­sta.

Vir­tu­oz Hri­sta Kr­stev­skog je pra­vi ro­man – lek­si­kon post­mo­der­ne knji­žev­no­sti. Ta nje­go­va is­klju­či­vost po­la­zi još od ide­je o kom­po­zi­ci­ji. To je ro­man – kon­tra­punkt. Oni ko­ji ima­ju ma­kar i mi­ni­mal­no mu­zič­ko obra­zo­va­nje, zna­ju šta to zna­či: lo­gi­ka ta­kve mu­zič­ke sin­tak­se sa­sto­ji se u vo­đe­nju dve­ju ne­za­vi­snih li­ni­ja, ko­je na ver­ti­kal­noj osi (u mu­zi­ci je to har­mon­ijski aspekt, u knji­žev­no­sti pa­ra­dig­mat­sko-se­man­tič­ki aspekt) stva­ra­ju uku­pan, za­o­kru­že­ni znak. Oni ko­ji ne­ma­ju mu­zič­ko, ali ima­ju knji­žev­no obra­zo­va­nje, si­gur­no će se se­ti­ti isto­i­me­nog ro­ma­na Ol­do­sa Hak­sli­ja. Hri­sto Kr­stev­ski s Vir­tu­o­zom po­sta­je nje­gov ro­đak. Te­žnja ka se­mi­o­tič­koj si­mu­la­ci­ji   drugoga,  jed­no od ključ­nih svoj­sta­va post­mo­der­nog  do­ba, i  na­ro­či­to – stav  da  se jed­nim si­mu­li­ra dru­gi ža­nr ili me­di­jum – ov­de po­sta­je pe­snič­ko na­če­lo pr­vog re­da. Mo­der­ni/post­mo­der­ni sin­kre­ti­zam je na de­lu, se­mi­o­tič­ki po­li­glo­ti­zam je po­tvr­đen, svet je ob­u­hva­ćen raz­li­či­tim gno­se­o­lo­škim in­stru­men­ti­ma – dis­kur­sa.

Ro­man si­mu­li­ra mu­zič­ku sin­tak­su. On je „mu­zi­ka­li­zi­ran”. On se bu­kval­no „slu­ša”. Ta če­žnja za ras­ki­dom sa gu­ten­ber­go­vim ogra­ni­če­nji­ma pi­sma i gra­fo­ma­ni­je je još je­dan pre­po­zna­tlji­vi znak vre­me­na de­kon­struk­ci­je i poststruk­tu­ra­li­zma, vre­me ra­di­kal­ne skep­se pre­ma ozna­či­te­lji­ma. Ali Vir­tu­oz je i otvo­re­na, ne­za­vr­še­na par­ti­tu­ra. U njoj, kao i u sva­koj par­ti­tu­ri, sva­ki „in­stru­ment” ima svoj re­gi­star. Po­vr­ši­na, ozna­či­telj­ska kon­fi­gu­ra­ci­ja jed­nog re­gi­stra raz­li­ku­je se od kon­fi­gu­ra­ci­je dru­gog. Na stra­ni 18, re­ci­mo, na­sta­je jed­no žan­rov­sko pre­ko­di­ra­nje: iz jed­ne uobi­ča­je­ne pro­zne pro­ce­du­re na­ra­ci­je, pre­la­zi se u dra­ma­tur­ški mo­dus. Na stra­ni 24, su­sre­će­mo epi­sto­lar­nu kon­fi­gu­ra­ci­ju: uba­če­no je pi­smo So­kra­ta P., kom­po­zi­to­ra, po­sla­to Li­di­ji. Na stra­ni 27, u frag­men­tu pod na­slo­vom „Mu­ke po Vi­val­di­ju”, umet­nut je tekst ide­al­no iz­bru­še­nog so­ne­ta. Na stra­ni 115 in­kor­po­ri­ran je frag­ment iz „NIN”-a br. 2093; na stra­ni 128 či­ta­mo je­dan „ezo­te­ri­čan” spis, knji­gu taj­nih zna­­nja o astral­noj pro­jek­ci­ji; na stra­ni 149 su­sre­će­mo jed­nu no­vu „an­tro­po­lo­šku” kla­si­fi­ka­ci­ju ho­mo sa­pi­en­sa u dve gru­pe: „astro­li­ta” i „ge­a­tro­na“; na stra­ni 165 su­o­ča­va­mo se sa se­mi­o­tič­kim si­ste­mom pe­to­li­ni­ja, a ceo ro­man obi­lu­je ese­ji­ma o on­to­lo­gi­ji i ši­re o fi­lo­zo­fi­ji mu­zi­ke (str. 166).

Oda­kle jed­na ta­kva ra­zno­rod­na dis­kur­ziv­na prak­sa, oda­kle je­dan ta­kav splet i pre­plet kul­tur­nih ko­do­va? Oda­kle je­dna ta­kva se­mi­o­tič­ka glad da se ob­ja­sni svet? Oda­kle to­li­ko mno­go ko­do­va, oda­kle ta „eks­plo­zi­ja” iz ar­hi­ve čo­ve­ko­vog zna­nja, u za­jed­nič­koj bi­bli­o­te­ci čo­ve­čan­stva?

Jed­no­stav­no: oda­tle što se vi­še ne­ma po­ve­re­nja u mo­no­lit­nost dis­kur­sa. Pro­po­ve­da se di­ja­bo­lič­nost dis­kur­sa (od Bah­ti­na na­o­va­mo, to je re­dov­no sta­nje u te­o­rij­skim pro­mi­šlja­nji­ma o knji­žev­no­sti), nje­go­va po­le­mič­nost i po­li­morf­nost.

Vir­tu­oz je ro­man ko­ji se ne li­bi da te­sti­ra sop­stve­ne, kraj­nje gra­ni­ce do ko­jih mo­že da ide, a da pri­ tom ne na­ru­ši ele­men­tar­na pra­vi­la žan­ra. To je ro­man o vi­še­gla­sju dvadesetog ve­ka, on po ob­li­ku i pi­smu si­mu­li­ra ža­gor u če­ka­o­ni­ci za sle­de­ći vek, kraj ovog tu­žnog sto­le­ća u ko­me je čo­vek iz­gu­bio se­be i kroz ide­o­lo­ške re­šet­ke pre­po­zna­tlji­vih iz na­šeg pod­ne­blja, uče­ći da go­vo­ri sa­mo je­dan je­zik, sam se­bi iš­ču­pao ko­su sa gla­ve. To je ro­man ko­ji pri­ča dve gor­ke pri­če o dve­ma ne­za­bo­rav­nim i tra­gič­nim fi­gu­ra­ma, ocu i si­nu, od ko­jih je pr­vi ud­baš, a dru­gi ne­shva­će­ni umet­nik u stal­nom (unu­tra­šnjem i bur­nom) su­ko­bu sa to­ta­li­tar­nom vla­šću. U jed­noj ta­kvoj, bri­li­jant­noj, pa­žlji­vo vo­đe­noj, ta­ko­re­ći kun­de­ri­jan­skoj pri­či o od­no­su JA – VLAST (ili, još bo­lje ja – otac – vlast) ne­ma me­sta stan­ki – sve je in­te­re­sant­no i ži­vo is­pri­ča­no, kroz igru ko­do­va i nji­ho­vih pre­se­ka. Ali, Vir­tu­oz ni­je de­ko­ra­ti­van ro­man, ko­ji ko­di­ra u vi­še re­gi­sta­ra da bi sve to bi­lo „ša­re­no”. Po pi­ta­nju svo­je re­fe­ren­ce ka stvar­no­sti on je sna­žan i go­rak, oštar bo­dež. On pri­ča isti­no­li­ke (ako ne i isti­ni­te!), gor­ke pri­če o šta­pu vla­sti, u jed­nom na­šem do­ju­če­ra­šnjem (i da­na­šnjem?!) mi­ljeu, o mo­ral­noj pro­pa­sti onog ko­ji vla­da, o be­snoj pe­ni ko­ju vlast ba­ca kao po­di­vlja­li pas, ve­zan oko­vi­ma mi­zan­tro­pi­je ka spo­sob­ni­ma i sa­mo­stal­ni­ma.

Svi ti ne­za­vi­sni se­mi­o­tič­ki re­gi­stri, svi ti raz­li­či­ti ti­po­vi dis­kur­sa, svi ti kul­tur­ni ko­do­vi, do­bi­ja­ju smi­sla tek kad se in­te­gri­šu je­dan u dru­gi po ver­ti­kal­noj osi smi­sla. Nji­hov prin­cip in­te­gra­ci­je je: ma­nje ula­zi u ve­će, pr­vo u dru­go, do­bi­va­ju­ći smi­sao, ne da­ju­ći mu smi­sla o hi­je­rar­hij­skoj nad­re­đe­no­sti kod­nog ni­voa. Ta­ko se gra­di hi­je­rar­hi­ja tih ko­do­va u tek­stu. Ta­ko se si­mu­li­ra, na jed­nom for­mal­nom pla­nu i po­jam vir­tu­o­zno­sti, ina­če cen­tral­ne, gor­ke i ci­nič­ne me­ta­fo­re o Bo­ri­su, čo­ve­ku za ko­ga je vir­tu­o­zi­tet ži­vlje­nja ostao u sen­ci am­bi­ci­je da po­sta­ne mu­zič­ki vir­tu­oz.

Ta dis­kret­na i fi­na, de­li­kat­na igra ko­do­va u Vir­tu­o­zu uglav­nom se od­vi­ja pre­ko dva prin­ci­pa: ospo­ra­va­njem stvar­no­sti, ona­mo gde to pre­ti da iz­bri­še iden­ti­tet, i po­tvr­đi­va­njem stva­r­no­sti, ta­mo gde fik­ci­ja pre­ti da „od­le­pi” ro­man od nje­go­ve re­fe­ren­ce. Pr­vo se ostva­ru­je kao mit­ski (ko­ri­sti se mit), mi­sti­čan (si­mu­li­ra se mit) ili mi­to­lo­ški kod (na­uč­nim dis­kur­som eks­pli­ci­ra se pro­blem ne­kog mi­ta). Dru­go se ostva­ru­je pu­tem dokumentarnog ko­da (si­mu­li­ra se, ili se navo­di ve­ro­do­sto­jan do­ku­ment), da bi se po­ja­ča­lo ono što je Ro­land Bart ime­no­vao kao „efekt re­al­nog”. Ro­man je maj­stor­ski iz­ve­den u smi­slu rav­no­te­že ovih dva­ju prin­ci­pa. Ne­za­bo­rav­ne su, u smi­slu pr­vog po­stup­ka, stra­ni­ce o Astro­li­ti­ma (o lju­di­ma ma­šta­o­ci­ma) i Ge­a­tro­ni­ma (o lju­di­ma prag­ma­ti­ča­ri­ma, ko­ji­ma čak i u ime­nu sto­ji ko­ren „tron“). S dru­ge stra­ne, dis­kurs se šti­ti od sin­dro­ma ne­ve­ro­vat­no­će ti­me što pre­ko obil­nog kom­pe­tent­nog i stro­gog ese­ji­zma obez­be­đu­je „in­for­man­te” i ar­gu­men­te. Če­sto, taj po­stu­pak u obez­be­đi­va­nju ve­ro­do­stoj­no­sti po­se­že za spe­ci­ja­li­stič­kim stil­skim sred­stvi­ma; na pri­mer, isto­rij­skim pre­zen­tom, kao stil­skim sred­stvom o „po­ja­ča­noj ve­ro­do­stoj­no­sti”, ka­da se iz­no­si ne­ka isto­ri­ja i ka­da po­sta­je glav­na sti­lo­ge­na ope­ra­ci­ja.

Krat­ko re­če­no, ro­man Vir­tu­oz Hri­sta Kr­stev­skog je vir­tu­o­zno i na­dah­nu­to na­pi­san ro­man. To je ro­man – pa­ra­dig­ma naj­no­vi­je ma­ke­don­ske knji­žev­ne pro­duk­ci­je. To je re­zo­nans (po­slu­ži­mo se ov­de tim mu­zič­kim ter­mi­nom) naj­ak­tu­el­ni­jih evrop­skih is­ku­sta­va sa po­li­morf­no­šću dis­kur­sa u knji­žev­no­sti. To je pra­znik za či­ta­o­ca, ko­ji će sam oda­bra­ti šta će da ak­ti­vi­ra iz po­nu­đe­ne par­ti­tu­re.
 

nazad