O knjigama

Vitomir Teofilović

PRIČE REALNE I IMAGINARNE

(Katarina Kojić: Sedam brava : kratke priče. „Alma“, Beograd, 2011)

Zbir­ka pri­ča sa me­ta­fo­rič­nim na­slo­vom SE­DAM BRA­VA vi­še­stru­ko za­slu­žu­je či­ta­lač­ku pa­žnju. Naj­pre, iako ne­ve­li­kog obi­ma i sa re­la­tiv­no ma­lim bro­jem pri­ča, zbir­ka je te­mat­ski i mo­tiv­ski vr­lo raz­u­đe­na – pred na­ma is­kr­sa­va­ju sli­ke u ši­ro­kom ra­spo­nu od ve­ri­zma sva­ko­dne­vi­ce do ete­rič­nih pre­de­la ma­šte i sno­vi­đe­nja. Ne­ke su pri­če zgu­snu­te do na­ra­tiv­nog mo­le­ku­la – mi­ni­ja­tur­ni us­put­ni vi­deo-za­pi­si, ta­ko­zva­ni iseč­ci stvar­no­sti u ko­joj sva­ko­dnev­no obi­ta­va­mo, a ne­ke se­žu do lu­cid­nih psi­ho-so­ci­o­lo­ških uvi­da i im­pli­ka­ci­ja. Ono, me­đu­tim, što tom ši­ro­kom te­mat­skom di­ja­pa­zo­nu da­je je­din­stven ton je sup­til­nost ka­zi­va­nja, dis­kret­nost po­ru­ka, otvo­re­nost zna­če­nja... Sve su to raz­li­či­ti na­zi­vi mo­der­ne pro­ze, u ko­joj su na­go­ve­šta­ji i su­ge­sti­je po­ti­snu­li u dru­gi plan po­ru­ku i zna­če­nje, osta­vlja­ju­ći ih či­ta­o­ci­ma kao otvo­re­ne mo­guć­no­sti ima­gi­nar­nog is­ku­stva. Ta­ko se već u pr­voj pri­či, sa na­o­ko jed­no­stav­nim a za­pra­vo vi­še­stru­ko sim­bo­lič­nim na­slo­vom Su­sret, su­o­ča­va­mo sa sa­mo­i­spi­ti­va­njem po­sred­stvom psi­ho­te­ra­pi­je, ali da­te po­stup­no i dis­kret­no, po­put So­kra­to­ve me­to­de sa­mo­ot­kri­va­nja svo­je su­šti­ne i u njoj za­pre­ta­ne isti­ne. Ta­ko nam se ov­de po­jam su­sre­ta uka­zu­je u vi­še rav­ni, od su­sre­ta sa auto­ri­te­tom dru­gog u zna­ku zna­nja i mo­ći, do su­sre­ta sa sa­mim so­bom, su­sre­ta pred­ra­su­de i pod­ra­zu­me­va­nja sa isti­nom sop­stve­nog bi­ća. A na­ra­tiv­na osa i for­mal­ni no­si­lac su­sre­ta je ne­po­zna­ta ba­ka, ko­ja nam je u li­te­rar­noj ob­ra­di mar­kant­no pre­do­če­na kao od­stu­pa­nje od ste­re­o­ti­pa – do­sad­na ba­ba ku­ku­mav­ka, ka­kvu na­zi­re­mo na po­čet­ku pri­če, pre­o­bra­ća se u po­želj­nu pro­jek­ci­ju na­ra­tor­ki­ne bu­duć­no­sti. Po­seb­no im­pre­si­o­ni­ra što se ta pro­me­na vi­zu­re ostva­ru­je u ma­lo po­te­za, krat­kim di­ja­lo­gom ba­ke i na­ra­tor­ke, na­o­ko jed­no­stav­nim za­o­kre­tom po­lja oče­ki­va­nja. Ta je­zgro­vi­tost i su­bli­ma­ci­ja iz­ra­za sve­do­če o raz­vi­je­nom ume­ću Ka­ta­ri­ne Ko­jić i nje­nom uspe­šnom sna­la­že­nju u slo­že­noj jed­no­stav­no­sti po­e­ti­ke krat­kih for­mi.

Pri­ča Ni­jan­se be­log upra­vo de­mon­stri­ra tu pri­vid­nu jed­no­stav­nost sti­la. In­tro­spek­tiv­nim mo­no­lo­gom, ju­na­ki­nja osve­tlja­va svo­ju sud­bi­nu za­ča­ra­nog kru­ga, več­nog od­la­ga­nja istin­skog ži­vo­ta oso­ba okre­nu­tih se­bi a za­pra­vo pre­pu­šte­no­sti dru­gi­ma, za­vi­sno­sti, gu­blje­nju svo­ga ja upr­kos bo­ga­tom unu­tar­njem ži­vo­tu. Me­ta­fo­ra go­ble­na na po­sre­dan ali po­tre­san na­čin nam do­ča­ra­va tu sud­bi­nu pri­sut­nog od­su­stva, što bi re­kao Um­ber­to Eko – iz spo­koj­nog iz­ra­za li­ka na go­ble­nu ko i po­mi­šlja da je na­stao od hi­lja­du pro­bo­da iglom?!

Te­mu pri­sut­nog od­su­stva, ali ovom pri­li­kom kroz pri­vid hi­pe­rak­tiv­no­sti, Ka­ta­ri­na ob­ra­đu­je i u pri­či Si­ja­li­ca – glav­ni ju­nak pri­če za­pra­vo ži­vi po dru­gi­ma. Ne­pre­sta­no mo­tre­ći iz svog sta­na na iz­la­ske i do­la­ske, po­na­ša­nje i dru­že­nje kom­ši­ja, sveo je či­tav svoj ži­vot na po­sma­tra­nje dru­gih, a po­gled na svet sveo na ru­pi­cu špi­jun­ke!

Te­mu pa­siv­nog ži­vo­ta, pri­čom Sud­bi­na Ka­ta­ri­na sa­gle­da­va i iz dru­ge vi­zu­re: čo­vek je na­o­ko že­ljan ak­tiv­nog, pu­no­krv­nog ži­vo­ta, ali da mu se pu­ta­nja ne­ka­ko sa­ma uka­že, da mu ne­ko ili ne­što usme­ri i pred­o­dre­di sud­bi­nu. Tra­gi­ko­mič­no je što se pri­tom hva­ta i za slam­ku, za pa­pi­ri­će ko­ji­ma se igra­ju de­ca. Što i to ne bi bio pu­to­kaz, ni­su li de­ca ob­da­re­na in­tu­i­ci­jom i iz­van pred­ra­su­da ko­je sta­ri­ji­ma za­ma­glju­ju po­gled?! Por­tret ju­na­ka pri­če spi­sa­te­lji­ca nam je ži­vo­pi­sno do­ča­ra­la već uvod­nim re­če­ni­ca­ma: Kao i obič­no, tu­ma­rao je gra­dom ju­re­ći od­go­vo­re. Po­ne­kad je ju­rio i pi­ta­nja, a po­ne­kad je sa­mo ju­rio, ne­za­do­vo­ljan. Sve je već na­go­ve­šte­no u sve­ga dve re­če­ni­ce. Po­seb­no ov­de ple­ni pa­žnju per­so­ni­fi­ka­ci­ja ap­strakt­nih ime­ni­ca – ju­re­nje od­go­vo­ra i/li pi­ta­nja. In­di­ka­tiv­no je što ju­nak naj­če­šće ju­ri za od­go­vo­ri­ma bez pi­ta­nja, što ga dis­kret­no ot­kri­va kao lik bez lič­no­sti, bez istin­skog ja, ko­je se pre­vas­hod­no pi­ta, jer ju­re­nje za od­go­vo­ri­ma bez pi­ta­nja mo­že bi­ti sa­mo tu­ma­ra­nje... Na­ve­de­ni ci­tat po­ka­zu­je još jed­no ume­će na­še spi­sa­te­lji­ce – ve­što ude­va­nje mi­kro-ese­ji­stič­kih ni­ti u tki­vo pro­ze. Ova­kvim sup­til­nim pre­pli­ta­njem pro­znog i ese­ji­stič­kog obi­lu­je či­ta­va zbir­ka, to pre­pli­ta­nje je čak do­ve­de­no do sa­stav­nog aspek­ta pro­se­dea, ali va­žno je is­ta­ći da ese­ji­zam nig­de ne ome­ta ni­ti za­sti­re ni­ti ome­ta pri­ro­du i ri­tam na­ra­ci­je već je zna­čenj­ski bo­ga­ti i pro­du­blju­je.

I pri­ča Ne­vi­dlji­va te­ma­ti­zu­je bek­stvo od ži­vo­ta, be­ža­nje od su­o­ča­va­nja sa dru­gi­ma, što je za­pra­vo li­ni­ja ma­njeg ot­po­ra, hod bez na­po­ra, bri­sa­nje svog li­ka sa ho­ri­zon­ta... Na fi­ni na­čin su osli­ka­ne i pe­ri­pe­ti­je po­vrat­ka ne­vi­dlji­ve me­đu vi­dlji­ve, što nam uver­lji­vo po­ka­zu­je ka­ko je po­lje stvar­no­sti re­la­tiv­no – ne­ma za­pra­vo bek­stva od stvar­no­sti i sva­ka ta­ko­zva­na vir­tu­el­na stvar­nost sa­mo je deo i pre­deo jed­ne iste stvar­no­sti, maj­ke sve­ko­li­kog po­sto­ja­nja.

Ni pri­ča Raz­go­vor, ko­ja već na­slo­vom na­go­ve­šta­va iz­la­že­nje iz usa­mlje­no­sti i bar ver­bal­ni su­sret sa dru­gim i druk­či­jim, ne is­ho­di iz­la­skom iz pod­ruč­ja mo­no­lo­ga, bo­lje re­ći so­li­lo­kvi­ja, pre­bi­ra­nja po se­bi bez hra­bro­sti su­o­ča­va­nja sa ne­po­sred­nom re­al­no­šću i kon­kret­nim iza­zo­vi­ma ži­vo­ta. Spi­sa­te­lji­ca kao da ho­će da nam po­ru­či – bez­broj mo­ra i go­ra pret­ho­di tom ma­lom pre­de­lu raz­go­vo­ra kao istin­skog su­sre­ta su­bje­ka­ta, do ko­jeg če­sto ni­ka­da i ne do­đe.

Pri­ča Su­per Pro­sjak nas, pak, su­o­ča­va sa ap­so­lu­ti­zmom jav­no­sti i ko­mer­ci­ja­li­zma – vi­še ne po­sto­ji van sfe­re jav­no­sti ni mar­gi­na mar­gi­ne! Pro­sjak, taj vaj­ka­da­šnji iz­op­šte­nik iz dru­štva, ko­ji u svom ubo­gom ži­vo­ta­re­nju ose­ti trun­ku ra­do­sti kad ga iko uva­ži i ude­li mu mi­lo­sti­nju, po­sta­je TV zve­zda, šo­u­men, ju­nak se­ri­je... U do­bu sli­ke, re­kla­me i ma­ni­pu­la­ci­je iš­če­za­va sfe­ra pri­vat­no­sti i in­ti­me; ni­šta ne osta­je van im­pe­ri­je jav­no­sti i ko­mer­ci­ja­le – unov­ča­va se i nul­ti ste­pen po­sto­ja­nja, kao što se i mar­gi­na mar­gi­ne, kad je to u in­te­re­su re­ži­se­ra jav­no­sti, la­ko pre­me­šta u sre­di­šte lo­kal­ne, dr­žav­ne ili glo­bal­ne pa­žnje.

Pri­ča Sta­ri­ca i fla­ši­ca na­slo­vom na­go­ve­šta­va sa­svim dru­gu te­mu od one ko­ju ot­kri­va­mo; spi­sa­te­lji­ca se ov­de sup­til­nim ma­ne­vrom po­i­gra­la sa na­šim po­ljem oče­ki­va­nja i sa­zda­la to­plu pri­ču o oso­be­noj ba­ki i fla­ši­ci u ko­joj ni­je ra­ki­ja već va­zduh ovog sve­ta ko­jim sta­ri­ca že­li da bu­de okru­že­na pri po­la­sku na onaj svet. U tom tre­nut­ku tre­ba ne­ko da otvo­ri fla­ši­cu, a (vaz)duh iz bo­ce bi­će me­di­jum iz­me­đu dva sve­ta. Ka­ta­ri­na je ovom pri­čom do­met­nu­la no­vu pti­cu ve­li­kom ja­tu dav­no po­le­te­lom iz du­ha u bo­ci i Pan­do­ri­ne ku­ti­je.

Se­dam bra­va je po­seb­no pri­vi­le­go­va­na pri­ča zbir­ke – no­si­lac na­slo­va knji­ge su­bli­mi­ra i sim­bo­li­zu­je či­ta­vo nje­no te­mat­sko i zna­čenj­sko po­lje, ona je re­flek­tor ko­ji osve­tlja­va zbir­ku uz­duž i po­pre­ko. To je i naj­o­bim­ni­ja pri­ča knji­ge, pre­ci­zni­je re­če­no: ci­klus pri­ča ob­je­di­njen dvo­stru­kom sim­bo­li­kom – i bro­jem se­dam i poj­mom bra­va, me­ta­fo­rom svih ula­za i iz­la­za, op­štim to­po­som pri­stu­pa ili ne­do­stu­pa.

Pri­ča Se­dam bra­va je i te­mat­ski i zna­čenj­ski vr­lo am­bi­ci­o­zna – njen glav­ni lik je čo­vek ko­ji se ne sa­mo su­sre­će sa an­đe­lom već ko­ji na­sto­ji da an­đe­o­skim eto­som i ži­vi. To je je­di­ni na­čin da mu se otvo­re svih se­dam bra­va, ko­li­ko nam ih je da­to na ovom sve­tu.

Ver­ska te­ma­ti­ka spa­da u li­te­rar­no naj­te­že – umet­nost je slo­bo­dan stva­ra­lač­ki čin, igra du­ha, pu­te­še­stvi­je kroz sum­nju i ne­iz­ve­snost, dok je re­li­gi­ja ve­ra u ap­so­lut, pre­da­nost vr­hov­nom bi­ću, uli­va­nje svo­ga ja­stva u mo­no­lit­nu svet(l)ost po­sto­ja­nja... Za­to li­te­rar­no o sve­tim te­ma­ma očas pre­đe u ver­ski apel, mo­ral­ni im­pe­ra­tiv, auru žr­tve i ži­ti­ja... Na­ša mla­da spi­sa­te­lji­ca us­pe­la je da pre­bro­di ovu di­ho­to­mi­ju pri­stu­pa i per­spek­ti­va – pri­stup sva­koj bra­vi je po­seb­na pri­ča, kon­kre­tan seg­ment ži­vo­ta, hod od ne­iz­ve­sno­sti ka iz­ve­sno­sti, od skrom­nih na­u­ma i na­sto­ja­nja do do­stoj­nih uči­na­ka. Za­to ver­ski i mo­ral­ni an­ga­žman ko­ji pro­ži­ma ovu pri­ču ne do­ži­vlja­va­mo kao ver­ski ple­do­a­je već pre­vas­hod­no kao li­te­rar­no šti­vo, kao put do taj­ne ži­vo­ta i smr­ti pre­ko se­dam pla­ni­na i do­li­na.

I osta­le pri­če zbir­ke su te­mat­ski za­ni­mlji­ve, ali ih pre­pu­šta­mo iz­vor­nom, ne­po­sred­nom do­ži­vlja­ju či­ta­la­ca.

Pri­če ove zbir­ke su pret­hod­nih go­di­na pro­šle te­žak i ozbi­ljan test – ob­ja­vlji­va­ne su u Al­mi­nim zbor­ni­ci­ma naj­bo­ljih krat­kih pri­ča i ta­ko kroz ši­ro­ka vra­ta ušle u knji­žev­nu jav­nost. Zbir­ka Se­dam bra­va ni­je sa­mo sim­bo­li­čan već istin­ski knji­žev­ni ko­rak od se­dam mi­lja, knji­ga za­ni­mlji­vih i oso­be­nih pri­ča, sat­ka­nih od re­al­nih i ima­gi­nar­nih sta­nja i zbi­ti­ja, pro­znih tka­nja pro­že­tih sup­til­nom re­flek­si­jom, u ši­ro­kom te­mat­skom ra­spo­nu i stil­skoj ra­zno­vr­sno­sti od ve­ri­stič­kih za­pi­sa do za­um­nih vi­zu­ra. Sve­srd­no pre­po­ru­ču­ju­ći či­ta­o­ci­ma ovu zbir­ku pri­ča če­ho­vljev­ske li­rič­no­sti i to­pli­ne, po­že­li­mo Ka­ta­ri­ni Ko­jić od­mah i sle­de­ću knji­gu.
 

nazad