O knjigama

Milica Jeftimijević Lilić

PREDVIDIV ESTETSKI UČINAK
NEPREDVIDIVIH SUSRETA

(Branislav Goldner: Nepredvidivi susreti. „Partenon“, Beograd, 2011)

Život je izazov za radoznale duhom, za one koji u naočigled nevažnim stvarima i pojavama oko sebe, nastoje da vide dublji smisao i da svoja zapažanja posredstvom umetnosti prenesu drugima kao svojevrsnu filozofiju življenja i opstanka.

Iz mnoštva se tako izdvajaju pojedini likovi, omeđuju zanimljivim sižeom i arhiviraju u sefove istorije književnosti bogateći je, a tvorcima njihovih karaktera i sudbina pokatkad obezbeđuju besmrtnost. Sa uvek otvorene pozornice života u literaturu se unose najreprezentativniji primerci koji u dobroj meri sadrže karakteristike opštosti, onog suštastvenog u čemu se prepoznaje svako biće, te se tako od prolaznosti otima i prenosi u trajanje, u čemu je pored ostalog i veliki smisao umetničkog stvaranja.

Branislav Goldner je za nekoliko godina bavljenja književnim radom  (Češljevi za maglu, roman, 2005; Golubije selo, priče, 2007; Visibabe, roman, 2008; Opsidijan, roman, 2008; Priče iz doktorske torbe, 2009; Dobro jutro, pripovetke, 2010; Priče životnog trenutka, 2010;  Kad su zore osvitale crveno, 2011) uspeo da se nametne čitalačkoj publici pre svega snagom stvaralačkog Erosa koji slavi silu života, vitalnost duha i interakciju između ljudi koja rezultira pitkom literaturom, bujnim jezikom i afirmacijom postojanja.

Najnovija knjiga proze Nepredvidivi susreti, potvrđuje ga iznova kao stvaraoca oštre percepcije koji širom otvorenih očiju posmatra svet, izdvajajući neobične pojedinosti na kojima bazira priču, da bi opet progovorio o nečem tako karakterističnom za život i za čoveka koji nikada do kraja neće biti sasvim spoznat. O prirodi života koja je neuhvatljiva i ima obris posmatrača govori i Slobodan Selenić, posredstvom svog junaka u knjizi Timor Mortis: „Život je nesavršen jer je podložan ljudskom uticaju, to jest – veštini pojedinaca da njime upravljaju tako što ga objašnjavaju shodno svojim ličnim načelima celishodnosti. Konačne istine nemaju vrednost ni značenje u životu. Značenje i vrednost života, kao značenje i vrednost lirske pesme, ili poskočice, zavise od  ukusa i tumačenja.“

Shodno tome, knjiga Nepredvidivi susreti Branislava Goldnera, životu daje značajne vrednosti jer ga posmatra iz vizure vitalnog duha, humanih nastojanja i vedre prirode čoveka koji je duboko proživeo život okružen ljudima koji su smelo uzimali i davali lepotu, stvarali je u interakciji sa okolnostima, sučeljavali se  sa nedaćama, ali i istrajavali braneći se zdravim humorom. Snaga duha i vera u život, u to da mu se može dati smisao i u njemu pronaći način za samoostvarenje jesu polazni postulati na kojima počiva ova sugestivna i okrepljujuća proza jer se pojavljuje u vremenu beznađa, izgubljene orijentacije i poljuljane vere u opštevažeće vrednosti.

Kao lekar Branislav Goldner  dobro je  upoznao čovekovu prirodu, a kao pisac ume da je prikaže iz raznih uglova, često iz humorne, iako neretko ukazuje na tragičnu dimenziju života u raznim vremenskim periodima srpske istorije.

U ovoj knjizi pripovedne proze, gde se stvarnosna dimenzija hotimice stavlja u prvi plan, autor uspostavlja nekolike relacije:  muškarci – žene, roditelji – deca,  mladi – stari, svet – mi, urbano – ruralno, Eros – Tanatos, večno – prolazno  i sl.

Kroz dvadeset pet priča skicira se profil društva sa sociološkog i kulturološkog stanovišta u dužem vremenskom rasponu, sa jasno izraženim smislom za strukturnu zaokruženost priče u kojoj nema ničega suvišnog, a opet u njenoj  višeslojnoj strukturi  ostaje utisak sveobuhvatnosti događaja o kojima se pripoveda. Primera radi, u priči  kojom započinje zbirka, Kovčežić stare dame, opisuje se kratkotrajno poznanstvo mlađeg čoveka sa damom u godinama u staračkom domu između kojih se razvija fina ljudska bliskost, da bi se ispostavilo, da ih je zapravo, a da toga nisu bili svesni, vezivala ljubav prema istoj osobi, njegovom davno preminulom ocu, i njenoj nesuđenoj ljubavi. Simbolika kovčežića kao skrivane tajne dolazi do punog izražaja nakon njene smrti. Priča, dakle, obuhvata znatno širi vremenski raspon koji se samo nagoveštava u sižejnom planu i to je karakteristično i za ostale.

Motiv pronađenih korena obrađen je u još jednoj vrlo dopadljivoj priči sa širim skiciranjem srpskog mentaliteta kod naših ljudi koji žive u inostranstvu, Americi, i nastoje da ostanu to što jesu te se takvom obradom ovog motiva, literaturi daje svojstvo institucije koja osim estetske ima i etičku, prosvetiteljsku i  kulturološku misiju.

Slučajni susret  naratora kao jednog od glavnih likova u San Francisku, dovešće do otkrića važnih porodičnih tajni, do upoznavanja sa bratancem za kojeg nije znao ni da postoji i do okupljanja porodice na najlepši tradicionalan način. Međutim, put do toga vodi preko imena, isto ime i prezime, fizička sličnost kao genetski zapis i mozaik se sklapa uz vrlo uzbudljive detalje buđenja emocija kod bliskih srodnika, ali i Amerikanke koja je prihvatila suprugov način življenja i njegovu rodbinu.

„Začuđujuća je bila sličnost sinovčeve kćeri sa mojom majkom, a još čudnije kako se genetika najvećim delom prenela u treće koleno. To je ono naše: „Krv nije voda“! Kako mi je bilo puno srce što imam jednu složenu, srpsko-američku porodicu, s podmlatkom koji pripada i meni. I opet neverovatno, sinovčeva kćer se zove Elizabeta, kao mog oca baba, stariji sin nosi dedino ime Nikola, mada ga, čujem, zovu Nik, dok mlađi sin nosi ime Stiv. Rekao sam im da se tako zvao otac moje majke – Stevan, njihov čukundeda. A, opet, ime Ilija nosimo bratanac i ja po mom pradedi s majčine strane.“ Ovim prenošenjem imena koje se odvijalo gotovo na nesvesnom nivou, zapravo se pokazuje kako se životna supstanca oličena u pojednicu prenosi kroz vreme i potvrđuje trajanje naroda ma kuda se on odlivao.

Na sličnom motivu je napisana i priča Jana, na zovu krvi koji delimično odvodi u incest koji se zaustavlja otkrivanjem tajnog srodstva između brata i sestre koji su osećali fatalnu privlačnost ne znajući da ih veže najbliskije srodstvo.

Bežeći od nerazumne ljubavi, spreman i da okonča život, glavni junak odlazi u Nemačku i nastoji da započne novi život: „I počeo sam da se radujem što sam živ, što nisam posegao za onim o čemu sam razmišljao pri dolasku u Nemačku. U čoveku i posle nesrećnih epizoda zaostaje klica Erosa koji ga nagoni da život vrati životu. Prestao sam da mrzim sebe, roditelje, moja dva bezobrazna – osorna sina, bivšu suprugu. Postao sam uveren da će se preda mnom otvoriti novi život. I otvorio se. Oženio sam se Nemicom Hanom i dobio kćer Janu, koja mi je odložila starenje i udahnula stvaralački polet“...

Ishod priča je često pozitivan u znaku nalaženja rešenja za trenutni bezizlaz, obnove i proširivanja vidika. U tom smislu relacija mi – svet je vrlo plodotvorna jer ukrštaj ljudi raznih sredina  daje pun životni efekat. To je naročito naglašeno u duhovito ispričanoj priči o Engleskinji koja ne odustaje od punog životnog zadovoljstva uprkos činjenici da je nekoliko puta već postala udovica. Njen upečatljivi lik, korpulentnost, ekscentričnost, očigledan hedonizam čini je privlačnom iako joj narator daje podsmešljiv naziv Mobi Dik. Ona će na obostrano zadovoljstvo postati srpska snaha i pri tom će još i spojiti druge oko sebe. Tu je podrobno razrađena ideja punoće života i neodustajanja od njega ni po koju cenu, što proizilazi i iz celine knjige.

Branislav Goldner slika ljude iz raznih sfera društvenog života, kao i u prethodnim knjigama i majstor je portreta i izbora detalja kojima zaokružuje pojedine ličnosti. Iz svoje bogate doktorske karijere ispričao je zaista izvanredne storije koje oslikavaju mentalitet, podneblje, istorijski trenutak. I u knjizi Nepredvidivi susreti dao je doprinos te vrste u priči Potkovica, o čoveku kojem je spasao život a koji mu oporavljen u znak zahvalnosti donosi potkovicu uginulog konja kojeg nije hteo da proda klanici jer mu je bio gotovo kao član porodice koju je pomoću njega prehranio.

O siromaštvu i sunovratu savremenog društva koje je potpuno zanemarilo one koji stvaraju umetnost i kulturu govori se u priči Kasirka, koja ima naglašenu kritičku dimenziju i vrlo maštovit siže. Glumci koji tavore bez uloga i sredstava za život bivaju angažovani u novootvorenom marketu da glume potrošače i da ekscesima privuku pažnju i tako povećaju promet. Priča ima socijalnu dimenziju, ali ukazuje i na merkantilizaciju društva koje sve podređuje trenutnim interesima.

Uprkos piščevom nastojanju da život predstavi sa vedrije strane, tu su neminovno i tragični momenti kojih je inače u  medijskoj svakodnevici previše.

Motiv ponovnog susreta koji se češće razrešava hepiendom, u priči Davnašnje želje, ima tužan epilog. Mladalačke simpatije koje nisu realizovane dovešće do susreta u poznijim godinama kada su akteri već iza sebe ostavili mnogo toga, ali se i ostvarili u karijeri. Pisac lepo vodi priču sa usporavanjem radnje i nagoveštajima ishoda neočekivanog susreta. I taman kad se učini da će neproživljena mladalačka osećanja biti na  najlepši način okončana, smrt nastupa kao definitivna prepreka. On je prećutao bolest a ona je kao lekar bila ta koja će mu dati poslednju iluziju ostvarene sreće.

Priča Neven sa istim motivom, uprkos nešto malo patosa, sadrži u podtekstu tragičnu povest o stradanju Jevreja u Šapcu 1941. godine  i odnos pojedinih Srba prema tom tragičnom događaju:

„Nećemo dozvoliti da naši Jevreji pomru od gladi. Danas smo se na pijaci nas nekoliko poznanika dogovorili da svako po svojim mogućnostima im doturi nešto hrane, a oni će to već podeliti međusobno. Grad  nam je opusteo i, ono malo ljudi koji su se usudili da izađu iz svojih domova, podozrivo upućuju poglede prolaznicima – znancima, plašeći se sopstvene senke. I ptice su nestale, bežeći od mirisa smrti!“ Upravo, taj detalj o pticama kao slobodnim bićima, pokazuje pisca dobrog stila i simboličke dimenzije njegovog pripovedanja.  Neven, taj cvet nezaborava je pravi simbol za vezu dva mala uplašena bića u ratnim oklnostima koji će se ponovo prepoznati  zahvaljujući ljubavi prema tom čudesnom cvetu.

Ljubav i erotika su uvek prisutni u prozi Branislava Goldnera kao znak vitalnosti, pokretačke energije i neprekidnog  podsticajnog dodira među polovima. Snaga Erosa pulsira iz nje nekad na sasvim duhovit način  i to među pripadnicima takozvanog trećeg doba što dovodi do neočekivanih komičnih situacija kao u pričama Ljubavnik i U tajnoj službi gde se zubne proteze pojavljuju kao metafora završenosti jednog perioda života. Međutim, uprkos uvreženom shvatanju da se seksualni život završava do nekog perioda, u ovim pričama se pokazuje, svakako i u životu, da je najsnažniji životni nagon, seksualni, i te kako budan do sasvim poznog doba shodno pojedinačnom temperamentu i smelosti da se živi u skladu sa željama. Zapleti nastaju onda kad bračni drug na to nije spreman, ili nastoji da onog drugog osujeti u tome, ili da se izbori za  svoje pravo na to.

I fantastika i verovanja u onostrano prisutni su u najnovijoj knjizi Branislava Goldnera, a vezuju se za vlaški kraj koji, je inače poznat po vradžbinama i bogatoj foklornoj fantastici. Priča Čudnovato ogledalo je vrlo uspela kombinacija vere u onostrano i pošalice sa praznoverjem.

Na spoju tradicionalnog i modernog sazdana je i priča Šeret u kojoj se sučeljavaju iskustvo čoveka iz naroda koji je navikao na svaku muku i korupcija u savremenom zdravstvu. Šeret uspeva da uspelom pričom zavara lakomog lekara i da dobije kuk.

Iz maštovitih i neretko vrlo realističnih priča o životu u raznim sredinama, čiji akteri su ljudi svih uzrasta i intelektualnog profila, Branislav Goldner je ponovo ponudio čitaocu jednu impresivnu lepezu karaktera, neobičnih sudbina i da preko njih osvetli život kao polje brojnih mogućnosti i izazova u kojima lična inicijativa često igra presudnu ulogu, iako ne umanjuje ni značaj datih okolnosti. Uočljiv je pokušaj da se stavi do znanja da se životu mora verovati i da on neretko daje nove prilike za propušteno.

Uprkos teškim istorijskim i društvenim okolnostima literarni junaci Branislava Goldnera uglavnom uspevaju da snagom volje, duha i neutažive žeđi za životom ostvare svoje ciljeve.

U tom smislu, ova proza, osim potvrđenih estetskih dometa, ima i izrazitu etičku dimenziju jer se pojavljuje u vreme opadanja morala, duhovne krize i kolektivne malodušnosti.

Srpska istorija pokazuje da našem narodu nikad i nije bilo lako, ali da je duhovna istrajnost pomognuta humorom i samosvešću  učinila da opstane uprkos svemu.

Nepredvidivi susreti nude upravo takav model ponašanja ističući svu lepotu i neponovljivost života kao takvog, dostojnog  uloženog truda.

Bogato ljudsko i stvaralačko iskustvo autora potvrđeno u desetak objavljenih knjiga, daje mu lakoću s kojom na vrlo plodotvoran i sugestivan način to predočava čitaocu.
 

nazad