O knjigama

Dušan Stojković

PESNIČKO BUDNO SNEVANJE
MILOVANA Đ. ALEKSIĆA

(Milovan Đ. Aleksić: Svetlost sve bliže, "Arka“, Smederevo, 2011)

Postoji jedna, pomalo starinska, podela na glasne i tihe pesnike. Mi­lo­van Ć. Aleksić, autor desetak pesničkih zbirki, nesumnjivo pripada dru­goj kategoriji. Oni polako, strpljivo, ne retko cizelirski, grade svoj poet­ski opus ne brinući se mnogo za to da li će, kada će, i kako će naša knji­ževna kritika (na žalost, sasvim inertna, klanovska, nedovoljno bud­na za skrajnuta, ili delimice skrajnuta, pesnička imena) obratiti pažnju na njih. Nova Aleksićeva knjiga, Svetlost sve bliže, trebalo bi (ubeđeni smo da će se to i zbiti) da nam približi pesnika koji se njome oglašava. Ona je pomalo tradicionalna (naša književna javnost, poznata po uro­đenoj joj lenosti, protura neodrživu tezu po kojoj je sve što na tradiciju i malo "miriše" po automatizmu staromodno), ali se, u izvesnoj meri, i "ot­va­ra" prema modernom.

Većina pesama najnovije Aleksićeve zbirke formalni je novum. Sastoji se od dva ili tri katrena (retko četiri i više) koje prati izdvojeni distih. Velika većina ovakvih pesama je rimovana. Rima je gotovo uvek ukrštena. U distihu parna. Stihovi koji se u distihu nalaze skoro uvek su po­nov­ljeni raniji stihovi iste pesme. Tako distih gubi mogućnost da postane poenta. Njime pesma zadobija kružnu formu. Oni su neka vrsta osobenog eha. Ne retko, zaključak koji poprima didaktičnu i – kudikamo pesnički delotvorniju – refleksivnu dimenziju. Ponavljanja nisu re­zer­vi­sana samo za zaključne strofe. Nalazimo ih i u samim pesmama. Česta su i ponavljanja istih sintagmi. Jednako, i ponavljanja istih glasova koja, uz veoma česte anafore, aliteracije, aso­nance i unutrašnje rime (navodimo, primera radi, jedan stih pesme "Na­do­blačje": Da njen gost prihvati oprost i post) dovode do velike zvučne naglašenosti Aleksićevih pesama. Nji­hova kratkoća, kratkoća samih stihova i zvučna melodija, daleki odjek sličnih Vinaverovih poetskih "modela", čini ih specifičnim zvukopletenijem koje postaje poprilično prepoznatljivo u savremenoj srpskoj lirici. Kratke pesme, pogotovu one ispevane kratkim stihovima, nalik su na poetske brojalice. Poneke imaju, čak, i izgled brzalica.

Aleksić se vešto služi, ponekad arhaičnim, češće novostvorenim rečima. Navodimo nekolike: blagozovni; bogoljudi; vik; visija; dir; donetina; drugarenje; duvina; zarek; zatužiti; zlota;kaj (im.); moćati; nadoblačje; nazir; narek; neodolje; ogolemiti; odol; presušica; sludni; sno­vaš­ca; snurati se; snutak; snutkalica; sprž; uzrositi; uj (im.); uporišan; tajnik. Osnovne reči-te­me ove poezije su: istina; laž; lepota; dragost; bol, lek (često se peva o lekovitosti same poezije); vek; duša; strava; sudbina: gost... Nimalo slučajno, neke od njih apstraktne su ime­ni­ce. Tu su i tri prideva: čudan; sudni; ljudoveki.

Izdvajamo nekolike teme pesama: priroda; jesen kao osnovno, u pesmama gotovo i jedino spomenuto, godišnje doba; bela kuga; pisanje pesama; nauka; mašinizacija kao zlo; kiborg generacija; antitetičnost nekad i sad tako što se sadašnje vidi kao već prošlo (dolazi do osobenog "poklapanja" prošlog i sadašnjeg), ali i tako što se minulom određena prednost daje; duhovna lepota koja je iznad fizičke...

Pamtimo s razlogom sledeće, metafizičke, simbolikom prožete, sintagme: mlake svetlosti ("Svetiljka na putu"); nedarnog dara (Isto; igra reči koja zvučno bogati pesmu; ne jedina); lomi lom ("Tajna ostaje tajna"; funkcionalni pleonazam); evo još jednog: Loman svet je lomoviti u pesmi "Zverka od odjeka"); svitac usuda ("Varka"); sedim dremno ("San o izbavljenju"); zebno prkosi ("Nedogoreli otkosi"); umna šuma ("Vijori lepota"; vidi naslov pesme); Kao reka teku lica ("Sprž"; primer za ekspresivnu komparaciju); jara naše duše ("U istini i u laži"); kret talasa ("Božija čestica"): izbegličke sivine ("Povratak"); dodirivao strah ("Sterilisani cvet"); šumom tamnine ("Jeka"); natekli umori ("Novi zidari"); noć njene kože (naslov pesme).

Jednako ekspresivne, metaforičke i simboličke, ponekad i metafizičke u suštini, su i pes­nič­ke slike: Strah u srži prenaseljen ("Obično neobični"); Kad razmisli bolje duša mu ozebe ("Poznavanje prirode"); Sopstvenom kožom razumeše sen ("Snutkalice/snutak/"); Uzalud budite onog ko budan sneva ("Nadoblačje"); Otkinuti u svom snu ne zanoće ("Pred videlom"); Raste noć otrovnoga cveta ("Svetiljka na putu"); Kao da smo život od sebe krali ("Đavolsko"); noć je hodala bosa ("Smiraj"); Nikad nećemo postati ono što jesmo ("Od devedesete"); Odlagan strahje postao umoran ("San o izbavljenju"); Tvoje telo pohodio ("Pre razdana"); U zlobnom sam nepokretu / Odoleo odol stravi ("Odol tajni"); Pluta jeza nebom (početak stiha i naslov pesme); prag i krov svih korena ("U zavičaju"); krov svojih korena u domovini ("Povratak"; ovu lajtmotivsku sliku, nalazimo još u jednoj pesmi, "Samo u mašti": krov svojih korena); zagrcnutoj duši ("Pocerska elegija"); Pojeo me život ("Skri­ve­ni­je"); Vedrina pupi pod očima tvojim jave nedaleke ("Odluka").

Poetski "odaziv" na čuvenu pesmu Branka Miljkovića "Poeziju će svi pisati" je Aleksićeva pesma "Kad budu svi pevali". U njoj su "udarni" stihovi: Sloboda pesme biće bez rime i slika / (...) /Daroviti će biti oni što snevaju.

Aleksićeva poezija uspešan je preplet tradicionalnog i modernog. Navedimo najpre tradicio­nal­no: gramatička rima; didaktičnost; "modelovanje" pesama po određenim formalnim obras­cima (prisutno je to i u poeziji Vaska Pope); arhaični gramatički oblici (često i stajaće – ili, bar, nalik na njih – reči naše usmene poezije poput šeću ili leće ili tijano ili nujni ili nako; pleonastička "formulaičnost" tipa: novo novit sine ("Brižna bora") ili kajom kaje ("Obično neobični"); česta apostrofiranja; dominacija lirskog Ja.

Oksimoronske "formule": "Obično neobični" (naslov pesme);

Moderno (ili modernije) bi bilo: gotovo apsolutno brisanje interpunkcijskih znakova koje sti­ho­ve i pesme često čini ambivalentnim; zvučno bokorenje (na primer, naslov pesme "Zveka od odjeka"); oksimoronske "formule" tipa "Obično neobični" (naslov pesme); nekoliki neologiz­mi; izdvajanje pesama drukčije formalno skladnih ili nerimovanih unutar ciklusa pesama rimovanih sa završnim distihom; ciklusi nerimovanih pesama grafički tako oblikovanih da se stihovi, reckavi, priljubljuju uz desnu marginu koji svojom formom, i ne samo njom, "ratuju" sa tipičnom Aleksićevom pesmom koja je uglavnom "okupirala" ostala četiri ciklusa, iako poneka od pesama građenih po drugom modelu (npr. ona naslovljena "U cik zore"), ritmom pocupkivanja u kolu, podseća na krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka popu­lar­ne seljančice Milorada Petrovića.

Nekolike pesme specifični su "odjeci" pesama koje su im prethodile, nove njihove "verzije" koje ih čine po mnogo čemu blizanačkim pesmama: "Plet pleteni" pesnički je "eho" uvodne pesme zbirke "Svetlost sve bliže", "Budi" pesme "Sletilište", a "Opomena" pesme "Smena". Takve isto to ali malo drukčije pesme ne poznaje savremena srpska lirika.

Tihi pesnici imaju svoj lirski vrt i uporišno ga obdelavaju. Milovan Đ. Aleksić jedan je od njih. Ne plaši ga avetna... belina... praznog papira ("Nadoblačje"). Njegov poetski vrt nesumnjivo je njegov. Čitaocima poezije preporučujem da ga posete.
 

nazad