O knjigama

Milica Jeftimijević Lilić

POEZIJA KRAJNJE JEDNOSTAVNOSTI KAO ESTETSKOG IDEALA

(Aleksandar Milošević, Lavanda, Raška škola – Srpsko književno društvo "Miloš Crnjanski", Beograd – Stokholm, 2011)

Pevati na krajnje jednostavan način može se tek kad se ovlada jezikom, mišlju, iskustvom kao unutrašnjom energijom koja se aktivira u procesu stvaranja.

Aleksandar Milošević (autor je deset pesničkih knjiga) ima sposobnost takvog sažimanja iskustva u jednostavni iskaz koji omogućava dobru komunikaciju sa čitaocem (setimo se vrlo jednostavnih upečatljivih stihova Rabindranta Tagore o ljubavi). O tome govori i Miodrag Pavlović: "Poezija se govori. Ona je govor, ali ne dolazi iz govora, ona nije samo ta izgo­vo­re­nost. Nije ni samo jezik, niti je poezija usavršavanje jezika, njegova kultura. Ona dolazi iz predjezika, predsmisla”, drugim rečima iz podsvesnog, iz slika koje biće sadrži u sebi kao nasleđe prethodnih generacija. Ivan V. Lalić je to nazvao paslikom, prauzorom onoga što se kroz poeziju izriče. Ali poezija je i ritam, muzika koja izbija iz zvučnog sloja pesme kao ukup­nos­ti značenja i smisla. Upravo ritam je osobeno svojstvo Miloševićeve poezije budući da je izraz živog temperamenta koji se ospoljava pesmom. Njegove kratke, dijaloške, sko­ko­vite muzički vrlo različite pesme govore o dinamičnoj prirodi pesnika koja proističe iz vi­ta­liz­ma njegovog bića.

Poezija je spona u vremenu. A Aleksandar Milošević je čini i sponom u prostoru. On u svoje pesme unosi svet voleći ga otvorenošću srca koje prima i stvara lepotu. Krećući se po svetu on fragmente tog sveta prenosi u pesme čineći svoju poeziju bogatijom i raznovrsnijom, dajući joj utemeljenost u realnost i čineći je kompleksnijom.

Živeći u inostranstvu on neprekidno bdi nad svojim jezikom, (iako piše i na finskom i drugim jezicima), nad svojom zemljom čija ga sudbina uznemirava, nad srpskim narodom koji dobro poznaje i o čijim vrlinama i manama govori u svojoj poeziji, afirmišući tradicionalne duhovne vrednosti.

Milošević takođe peva i o univerzalnim vrednostima sa kojima dolazi u dodir u novim sredinama. Kina je postala njegova velika inspiracija i ljubav. Njegova poezija već živi u tom jeziku, a duh istrajnosti provejava iz pesama nadahnutim kineskom civilizacijom.

Njena žuta carska boja se preliva iz mnogih stihova, čuju se glasovi zvonkog kineskog jezika, prisutna su kineska imena i nazivi, što njegovoj poeziji daje pretežno kosmopolitsku dimen­zi­ju.

On slika predele i ljude, stvara atmosferu sredine o kojoj peva, a ilustracije koje prate pesme to dopunjavaju.

Na ideji saglasnosti između starih rivala Istoka i Zapada počivaju neke njegove pesme, on ih povezuje izvlačeći pozitivne vrednosti i jednih i drugih, a zauzima i odbrambeni stav prema malom čoveku iz svih sredina koji marljivo gradi svoju egzistenciju a koji je najčešće žrtva igara velikih. U tom kontekstu je i njegov pogled na svoju bivšu domovinu koja je razbijena a u pesniku i dalje pulsira ljubav prema svim njenim narodima. Pesnik je uvek angažovan u službi pozitivnih ideja, humanosti i ustaje protiv prazne zapadnjačke retorike koja se iscrpljuje u rečima iza kojih ne stoji ništa. Ne propušta priliku ni da ukaže na mudrost iskustva istočnjaka.

Njegova najnovija zbirka Lavanda, izraz je zrelosti bića koje sve sagledava sa izrazom pomirenosti i blage skepse, blagim humorom, ali i rečima oštre kritike spram cinizma sav­re­me­ne svetske demokratije.

Ljubav je i dalje dominantna tema kojom se ovaj pesnik bavi kao i u prethodnim zbirkama. To su različiti oblici ljubavi, od telesne do spiritualne, ljubav u poznijim godinama, ljubav prema svetu kao celini, prema bližnjima. Ljubav se u ovim pesmama iskazuje kao energija koja pokreće biće, čak i kada voljena žena ne zna za nju, ona je bitna za lirski subjekt koji se u tom osećanju obnavlja, preobražava, dobija dodatnu snagu.

Ima nečega elijarovskog u ovoj poeziji, nešto lepršavo, iskričavo, nešto od onog kosmičkog probleska koji spaja dva bića unutarnjim vezama koje se konkretizuju kroz reči. Ljubav koja objedinjuje sve postojeće i iskazuje se kao vrhunsko životno načelo.

Pesnički subjekt posmatra svoju dragu iz više perspektiva. Uvek je događaj u središtu između onoga što je bilo, pa se potom o njemu misli kao o dragocenosti koje više nema, ili o onome šta će biti nakon proživljenog osećaja.

Takođe se peva i o ljubavi u poznijim godinama kada se strasti stišaju a dvoje ljubavnika se nemo gledaju svesni da ih više ništa ne uzbuđuje, da su se zatvorili svako u svoju suštinu, da strast više nije most koji ih spaja. Ali tu su i pesme u kojima je naglašena erotska dimenzija ljubavi kao fundamenta muško-ženskog odnosa koji se često tematizuje. Uopšte muški i ženski princip se osvetljavaju na duhovit način, njihova uzajamnost i izvesno rivalstvo ili saglasnost u ostvarenoj ljubavi.

Osećanje uzvišene pomirenosti pred životom je snažno iskazano. Pesnik sa dozom rafinirane mudrosti prihvata istinu o čovekovoj prolaznosti, te i prolaznosti osećaja sreće. Tome do­pri­no­si svest o pesmi kao nadoknadi u kojoj proživljeno još odjekuje. Simbolima hrasta i oblaka pesnik iskazuje eteričnu suštinu čovekovog postojanja i stamenu snagu života kao pojave koja istrajava.

Hrast kao veza zemaljskog i nebeskog osim trajanja ukazuje i na duhovnu dimenziju čovekove egzistencije, na mudrost koja se stiče iskustvom.

Obalkom se imenuje čovekova prolaznost i nestalnost, potreba za transcendencijom.

Za Aleksandra Miloševića igra je važan stvralački princip. Mnoge njegove pesme su prave pošalice. Na idiomu Trla baba lan, izgrađena je duhovita pesma u kojoj se takođe od sličnih govornih iskaza stvara celina pesme a u semantičkom sloju tog duhovitog "tkanja" je zapravo žaoka spram praznog govora koji je na sceni svuda u javnim glasilima, politici, spram obes­mišljavavanja rečenog, odsustva morala i odgovornosti za reč kao čin.

Aleksandar Milošević ispoljava kretivnost i u postupku građenja pesama kao recimo u pesmi jakog simbličkog naboja SOS, koja se konstruiše na refrenu "nešto se događa" i pro­ble­ma­ti­zu­je sudbina srpskog naroda u savremenom trenutku kada je medijski bila ozloglašena i stavljena u procep između velikih sila koje preko nje sprovode sopstvene ciljeve.

Sklon da i o velikim temama govori na jednostavan način, pesnik se dotiče i istorije i svoga vremena, odnosa naše zemlje i sveta, stajući uvek na stranu onih koji su obespravljeni i pot­vr­đu­ju­ći da je umetnost govor bića koje teži celini.

Iako je dobrim delom na starim temeljima, Lavanda pokazuje da je pesnik uspeo da obuzda svoju retoričnost, da mu je sažimanje donelo koncizniji iskaz i da se novom zbirkom pojavljuje kao pesnik koji ima šta da kaže i čini to mnogo sigurnije, preciznije i to na način koji je samo njemu svojstven. U nekoj vrsti gotovo kolokvijalnog iskaza, stvara pesme koje kao da se poklapaju sa ritmom hodanja, kao da ih je pesnik pisao žureći da obiđe zemni šar da bi iza sebe ostavio jednu raznobojnu lirsku varijantu sveta objedinjenog lepotom i ljubavlju koje su suštinski izraz njegovog bića. Poezijom kao najduhovnijim vidom postojanja i smisla..
 

nazad