O knjigama

Ivan Lalović

ŠARLOVA NEBESKA SOA

(Goran Labudović Šarlo: Nebeska Soa, Narodna biblioteka „Danilo Kiš”, Vrbas, 2010)

Nakon iščitanih pesama i poetske proze u novoj knjizi Gorana Labu­dovića Šarla „Nebeska soa”, moramo reći da svojom novom kreacijom pesnik zaslužuje glavne role, jer njegov umetnički izraz jeste paradigma suverenog vladanja jezikom, atmosferom, unutarnjom melodijom i rit­mom pesme, mireći neprikosnoveno: tradicionalno i moderno.

Šarlo svojim stihogovorom rasplamsava tajnu bitka, i oko nas su razno­razna obličja njena koja nam se ukazuju poput pajaca što iznenade iz kutije.

Takav je, pun duhovnih iznenađenja i šokova, zaista, pesnički svet ovo­ga punokrvnog pesnika od njegove prve knjige „Razmišljam” do najno­vije kojoj poklanjamo našu pažnju… Svet sav od apsurda, groteske, sa iščašenim pojavnostima, koja u nama izazivaju gorki smeh. Pored toga, pesme knjige „Nebeska soa” jesu kaleideskopi u kojima se prelivaju nijanse istorije, gradova, mora, trgova, neba i onog u grudima neba, kao i tragova preteča kako bioloških, tako i onih književnih, od kojih naš pesnik uzima neophodno: i snove i borbu, i vatru za ognjišta i jutra kojima, uprkos svemu, teži.

U grupi pesnika mlađe generacije, Goran Labudović Šarlo se izdvaja osobenom slobodom stvaralačkog čina, ne libeći se da zapeva angažovano i da bez predrasuda markira ono što jeste trulo tkivo društva, da najhrabrije skida paučinu sa doba današnjeg i provetrava memljive prostore preovlađujućih poetika, ali na način da njegov učinak ne bude tek puki eksperiment.

Jedan francuski filozof je zapisao da se poezija ponekad manifestuje kao uzbuna i da nema poezije bez buđenja. Kada je o novim pesmama Gorana Labudovića Šarla reč, moramo da kažemo da je u svakom stihu uvek uzbuna, uvek sirena koja opominje na napad iz vazduha, iza ugla, u mračnom haustoru, i tako se pokušava sačuvati beskraj trenutka.

Šarlo preporučuje život, ne naručje smrti, uzda se u moć poezije a ne u oklop prefabrikovanih vizija. Zar pesme Pastiri, Jov 38:11, u Prizrenu, dogodine, Čikago, Stakleni koridor, Putova­nje, Klizište. Bez dna, Brda, Kad uskoro siđeš.... ne dokazuju na najdublji način zauzeti sud. I da li će buduće antologije moći bez ovih pesama kao i bez mnogih drugih pesama iz Šarlo­vog opusa. Neće, ako se budu pitali objektivnost i moral.

Veliko osveženje u našu književnu produkciju unosi Šarlova poetska proza, i to je forma (nimalo jednostavna) kojom nam se naš autor po prvi put predstavlja (izuzimajući nekolicinu uspešnih zapisa objavljenih u Književnim novinama). Žar smisla njegovih pesama premestio se i u prozu, i što joj se čitalac više približava to mu jače bride obrazi a srce biva ispunjeno osećajem zadovoljstva, jer postoji pisac koji govori o onome što odavno prepoznajemo kao bilo sveta, ali nismo kadri da na takav način ovo bilo iskažemo. Ubrzo će se pokazati da će kratka Labudovićeva poetska proza dorasti u eskluzivu ovoga književnog žanra.

„Nebeska soa” je knjiga koja je i koja će da bude na ponos srpskoj poeziji, a izvan ovih prostora odličan primer kako se naši ponajbolji pesnici rvu sa smislom i besmislom života i onim što se nudi i ne nudi: bilo da je buket ruža ispred hrastovih vrata ili štap i šargarepa naših percepcija.
 

nazad