O knjigama

Milan Beštić

BUTULESKU MEĐU SRBIMA

(Valeriju Butulesku: Peščane oaze: izabrani aforizmi "Alma", Beograd, 2011)

Ret­ko se do­ga­đa da u na­šem de­lu Gu­ten­ber­go­ve ga­lak­si­je go­stu­je sa­vre­me­ni pi­sac afo­ri­za­ma iz dru­ge je­zič­ke i kul­tur­ne sre­di­ne. Ima­li smo pre­vo­de kla­si­ka kon­ci­zno uob­li­če­nih mi­sli iz ra­ni­jih pe­ri­o­da ci­vi­li­za­ci­je, po­tom fran­cu­skih mi­sli­la­ca La Roš­fu­koa, Šam­fo­ra, La Bri­je­ra, pre­ko sve­pri­sut­nog Oska­ra Vajl­da, do po­pu­lar­nog Kar­la Kra­u­sa i zna­čaj­nog Emi­la Si­o­ra­na, ali je bi­lo ob­ja­vlje­no sa­mo ne­ko­li­ko sa­mo­stal­nih autor­skih zbir­ki ovo­vre­me­nih afo­ri­sti­ča­ra.

Naj­vi­še je bi­lo "skla­di­šta" mi­sli iz ko­jih se mo­glo sa­zna­ti šta je re­kao Kon­fu­či­je, a šta su re­kli an­tič­ki mi­sli­o­ci. Ali, uz Kon­fu­či­ja i Ari­sto­te­la, tu smo na­la­zi­li i mu­dro­sti ho­li­vud­skih pa­met­nja­ko­vi­ća. Knji­go­ve­zač­ki po­du­hva­ti go­di­ne i go­di­na. Pra­ve knji­ge sku­plja­či­ce pra­ši­ne, ali i iz­vo­ri so­či­nje­ni­ja zgod­nih za po­pu­nja­va­nje be­li­na na no­vin­skim stra­ni­ca­ma iz­me­đu ka­ri­ka­tu­ra, re­bu­sa i ukr­šte­nih re­či. Na­me­ta­ne i pam­tlji­ve mi­sli, fi­lo­zof­ske mr­vi­ce, sen­ten­ce, mak­si­me...

Ob­ja­vlje­na su dva an­to­lo­gij­ska, od­no­sno pa­no­ram­ska iz­bo­ra polj­skog afo­ri­zma i knji­ga pod na­slo­vom Polj­ska sa­ti­ra, ko­ja je ob­u­hva­ta­la i dru­ge sa­ti­rič­ne for­me.

U ovoj ve­o­ma krat­koj na­bra­ja­li­ci knji­ga stra­nih pi­sa­ca afo­ri­za­ma, sti­go­smo i do vr­ha. Do Ve­li­kog Le­ca. I do Zna­čaj­nog La­u­ba. La­u­ba Evro­plja­ni­na (te­ško mu je od­re­di­ti na­ci­o­nal­nu pri­pad­nost – svo­ja­ta­li su ga mno­gi) i Le­ca, Gra­đa­ni­na Sve­ta. Ga­bri­el La­ub je ov­de po­me­nut po­sle Le­ca ra­di hro­no­lo­gi­je po­ja­vlji­va­nja knji­ge na na­šem je­zi­ku, pa će­mo se Le­cu vra­ti­ti ra­di po­što­va­nja re­do­sle­da iz­da­va­nja knji­ga, ali i sa­mog po­što­va­nja Le­co­vog opu­sa.

Knji­zi ko­ja je pred na­ma pri­bli­ži­će­mo se ko­rak po ko­rak, i po­tru­di­će­mo se da te ko­ra­ke u na­stav­ku tek­sta ubr­za­mo i usit­ni­mo, ma­da ne­ra­do, jer bi spo­ri­ji i du­ži mo­gli da bu­du bo­lji na­čin za raz­u­me­va­nje afo­ri­sti­čar­skog an­ga­žma­na Va­le­ri­ja Bu­tu­le­skua. To pod­ra­zu­me­va po­re­đe­nje stil­skih po­stu­pa­ka i te­mat­skih in­te­re­so­va­nja na­šeg ru­mun­skog ko­le­ge sa pri­me­nji­va­nim teh­ni­ka­ma i te­mat­skim op­se­zi­ma sa­vre­me­nih srp­skih afo­ri­sti­ča­ra. Po­re­đe­nje sa po­zi­tiv­nim, ali i ne­ga­tiv­nim, is­ho­di­ma slič­no­sti i raz­li­ka.

Is­ko­ri­sti­će­mo ovu pri­li­ku i ovaj pro­stor za po­ku­šaj re­al­nog po­gle­da ka­ko na de­lo Bu­tu­le­skua, ta­ko i na srp­ski afo­ri­zam. Re­al­ni­je po­sma­tra­ti pod­ra­zu­me­va me­ri­ti, va­ga­ti. Va­ga­ti ne­što zna­či po­re­di­ti ga sa za­svag­da utvr­đe­nom ili ad hoc oda­bra­nom vred­no­šću, od­nos­no ve­li­či­nom. S ob­zi­rom na to da ne po­sto­ji je­di­ni­ca me­re za afo­ri­zam, kao što je to slu­čaj kod me­re­nja sko­ka u dalj, ko­ri­sti­će­mo ad hoc mer­nu je­di­ni­cu – afo­ri­sti­ku na­šeg go­sta za uka­zi­va­nje na ne­do­stat­ke na­šeg afo­ri­zma, ali će­mo ta­ko­đe uka­za­ti i na ne­ke po­zi­tiv­ne oso­bi­ne sa­vre­me­nog srp­skog afo­ri­zma ko­je Bu­tu­le­sku ni­je u do­volj­noj me­ri pri­me­nji­vao gra­de­ći svo­je mi­ni­ja­tu­re. To su pa­ra­doks i hu­mor.

Ter­mi­nom sa­vre­me­ni srp­ski afo­ri­zam ov­de se ozna­ča­va­ju afo­ri­zmi na­sta­li u po­sled­njih tri­de­set i ne­što vi­še go­di­na. Po­če­tak tog pe­ri­o­da da­ti­ra ne­po­sred­no na­kon ob­ja­vlji­va­nja Le­co­vih Neo­če­šlja­nih mi­sli. Ma­lo vre­me­na je bi­lo po­treb­no odu­še­vlje­nim i stra­stve­nim Le­co­vim sled­be­ni­ci­ma da na­pi­šu i ob­ja­ve svo­je pr­ve knji­ge. Mo­žda bi bi­lo pre­ci­zni­je ako bi­smo, ume­sto Le­co­vim sled­be­ni­ci­ma, re­kli pri­vr­že­ni­ci­ma for­me ko­jom se Lec iz­ra­ža­vao.

Pe­de­se­tih i ra­nih še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, afo­ri­zam je kod nas bio po­ma­lo za­po­sta­vljen ob­lik iz­ra­ža­va­nja. Le­co­ve Neo­če­šlja­ne mi­sli bi­le su pod­sti­caj da ta knji­žev­na vr­sta ov­de do­ži­vi svoj pre­po­rod. Već u pr­voj go­di­ni po­sle iz­da­va­nja Le­co­ve knji­ge pu­bli­ko­va­no je čak šest autor­skih zbir­ki na­ših afo­ri­sti­ča­ra. Na­rav­no da ni­su svi afo­ri­zmi iz svih tih knji­ga na­sta­li za ta­ko krat­ko vre­me. Po­do­sta to­ga se pret­hod­no krč­ka­lo i do­zre­va­lo do ob­li­ka sprem­nog za ob­ja­vlji­va­nje. Pro­go­va­ra­le su raz­li­či­te po­e­ti­ke ko­ji­ma su ob­ra­đi­va­ne i raz­li­či­te te­me. Iz to­ga se mo­že za­klju­či­ti da im je sa­mo for­ma bi­la za­jed­nič­ka.

Već s po­čet­ka se­dam­de­se­tih go­di­na mi­nu­log ve­ka sta­sa­vao je i dru­gi na­ra­štaj po­klo­ni­ka ove knji­žev­ne for­me. Autor ovog tek­sta će opi­sa­ti je­dan lič­ni do­ži­vljaj ko­ji mo­že bli­že da do­ča­ra sa­me po­čet­ke de­lo­va­nja te dru­ge ge­ne­ra­ci­je srp­skih afo­ri­sti­ča­ra. Go­di­ne 1972, Mi­lan Be­štić, dva­de­se­to­go­di­šnjak, sti­dlji­vo je dao na uvid jed­nom od ta­da­šnjih auto­ri­te­ta svo­je pr­ve ra­do­ve, na šta mu je ovaj od­go­vo­rio: "Svi vi imi­ti­ra­te Le­ca". Joj, ka­ko je mla­đa­ni i po­let­ni Be­štić za­ću­tao! Ne od sra­mo­te, već od spa­sa­va­ju­ćeg iz­ne­na­đe­nja. Da je po­me­nuo ne­ko­ga od stvar­no imi­ti­ra­nih: Bra­nu Crn­če­vi­ća, Vla­di­mi­ra Bu­la­to­vi­ća Viba, Mi­lo­va­na Vi­te­zo­vi­ća, Pa­vla Ko­va­če­vi­ća, Rast­ka Za­ki­ća, Ra­di­vo­ja Dan­gu­bi­ća, Mi­lo­va­na Ili­ća... pa da se po­sti­di, ova­ko mu je pre­o­sta­lo da od­go­ne­ta. Do od­go­net­ke je po­tra­ja­lo krat­ko. Dok Be­štić ni­je sa­znao ko je taj Lec. Le­co­vu knji­gu (Bag­da­la, Kru­še­vac, 1966) jednostavno ni­ti je imao, ni­ti ju je po­zajm­lje­nu či­tao (pro­blem je re­ši­la Na­rod­na knji­ga iz Be­o­gra­da svo­jim iz­da­njem iz 1983. go­di­ne).

Te­ško je se­ti­ti se re­do­sle­da po ko­me smo ta­da do­la­zi­li do knji­ga po­me­nu­tih pi­sa­ca-uzo­ra, pa je i re­do­sled na­bra­ja­nja ovih ra­nih i in­di­rekt­nih pri­me­ra za ugled slu­ča­jan. Do Le­co­ve knji­ge, a i do knji­ga na­ve­de­nih do­ma­ćih afo­ri­sti­ča­ra te­ško se do­la­zi­lo. Na raz­voj­ni put mno­gih na­ših afo­ri­sti­ča­ra uti­cao je i ča­so­pis Jež ko­ji je kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog ve­ka do­ži­vlja­vao svo­je naj­sve­tli­je tre­nut­ke. Ba­rem je ta­kav uti­caj Jež imao na auto­ra ovog pri­god­nog tek­sta. Jež mu je bio pr­va lju­bav po­sle ko­je su, ka­ko to obič­no i bi­va, usle­di­le i ne­ke dru­ge lju­ba­vi i uzo­ri. Po­če­ci so­li­dar­no­sti me­đu na­šim afo­ri­sti­ča­ri­ma ogle­da­li su se u raz­me­ni knji­ga afo­ri­za­ma, iz­vo­ra za pro­u­ča­va­nje afo­ri­sti­čar­skih ve­šti­na. Kad je reč o so­li­dar­no­sti, va­lja pri­me­ti­ti da je tr­pe­lji­vost i sklo­nost ka sa­rad­nji kod afo­ri­sti­ča­ra iz­ra­že­ni­ja ne­go kod pe­sni­ka, ro­ma­no­pi­sa­ca, pri­po­ve­da­ča...

Već smo re­kli da ov­de ne­će­mo go­vo­ri­ti sa­mo o kva­li­te­ti­ma sa­vre­me­nog srp­skog afo­ri­zma, već i o nje­go­vim ma­na­ma. Ne­ki na­ši, ina­če sjaj­ni afo­ri­zmi, osta­li su za­to­če­ni­ci je­zi­ka, jer su za­sni­va­ni na ka­lam­bu­ri­ma, tim ar­ti­fi­ci­jel­nim ga­li­ma­ti­ja­si­ma. Ako ne na ka­lam­bu­ri­ma, on­da na ob­ra­di na­rod­nih po­slo­vi­ca, iz­re­ka ili fra­za iz sva­ko­dnev­ne je­zič­ke prak­se, to­po­ni­mi­ma i ime­ni­ma kon­kret­nih lič­no­sti. Do­ži­vljaj ko­ji su ta­kvi afo­ri­zmi iza­zi­va­li kod či­ta­o­ca uto­li­ko je bio i in­ten­ziv­ni­ji. Upra­vo za­to što je autor na­pi­sao "ono što ste i sa­mi hte­li da ka­že­te, ali se ni­ste se­ti­li" (Bra­na Crn­če­vić).

U po­sled­nje vre­me u pri­li­ci smo da na­še afo­ri­zme, če­šće ne­go u pret­hod­nih pet­na­e­stak go­di­na, či­ta­mo u pre­vo­du na stra­ne je­zi­ke, u po­seb­nim knji­ga­ma: pa­no­ra­ma­ma, zbor­ni­ci­ma i an­to­lo­gi­ja­ma. Po­red osta­log ob­ja­vlje­na je i knji­ga u Ru­mu­ni­ji, do­mo­vi­ni na­šeg go­sta. Vre­me­nom je po­sta­ja­lo sve ja­sni­je da je tre­ba­lo vi­še vo­di­ti ra­ču­na o pre­vo­dlji­vo­sti. Ov­de se mi­sli ka­ko na do­slov­nu, je­zič­ku pre­vo­dlji­vost, ta­ko i na smi­sao po­ru­ke ko­ju afo­ri­zam no­si. Is­po­sta­vi­lo se da je ne ta­ko ma­li deo afo­ri­sti­čar­ske pro­duk­ci­je za­to­če­nik je­zi­ka, ak­tu­el­nog tre­nut­ka, pa čak i vred­no­snog su­da sa­mih auto­ra. Po­sto­ji u na­šem go­vor­nom je­zi­ku jed­na iz­re­ka ko­ja pri­bli­žno ka­že "če­še se ta­mo gde ga svr­bi". Ako se po­ne­ko od afo­ri­sti­ča­ra u ne­kom tre­nut­ku "po­če­šao ta­mo gde ga svr­bi", od­no­sno sa­dr­ža­jem afo­ri­zma re­a­go­vao na ak­tu­el­ne do­ga­đa­je, ma­hom iz sfe­re po­li­ti­ke (ak­tu­el­nost je zna­la i da po­tra­je), to sa­mo go­vo­ri da su afo­ri­sti­ča­ri bi­li i hro­ni­ča­ri svo­ga vre­me­na i da ni­su mo­gli da osta­nu po stra­ni od po­li­tič­kih do­ga­đa­nja ko­ja su ima­la kob­ne po­sle­di­ce: ži­vot­nu za­bri­nu­tost i so­ci­jal­nu iz­op­šte­nost naj­ve­ćeg de­la sta­nov­ni­štva. Tre­ba ima­ti raz­u­me­va­nja za ta­kva i ta­da­šnja te­mat­ska usme­re­nja.

Dru­go je pi­ta­nje i po­du­ži je spi­sak afo­ri­za­ma, ko­ji ne sa­mo da ni­su pre­vo­dlji­vi, već bi, i da je­su, bi­li ne­ra­zu­mlji­vi u dru­gim sre­di­na­ma. Mno­gi afo­ri­sti­ča­ri se sa­da ne­ra­do se­ća­ju ne­kih svo­jih ra­do­va na­sta­lih u vre­me ka­da je pod­sti­caj za di­rekt­nu, ja­sno adre­so­va­nu sa­ti­ru, bio sna­žan. Shva­ti­li su da su raz­lo­zi za "ak­tu­el­no če­ša­nje" mno­go ja­či, tim pre što su mno­gi pro­ta­go­ni­sti pret­hod­nih kr­va­vih do­ga­đa­ja i uzroč­ni­ci sve­op­šteg mo­ral­nog su­no­vra­ta i da­lje tu oko nas. Raz­li­ka je je­di­no u to­me što sa­da ima­ju ve­ću moć. Da­kle, auto­ri ta­kvih afo­ri­za­ma da­nas pla­ća­ju da­nak ko­ji je po­sle­di­ca, što pro­to­ka vre­me­na, što na­de i ve­re u sna­gu afo­ri­zma kao po­kre­ta­ča ne­ka­kvih dru­štve­nih pro­me­na. Do­zvo­li­te da ovaj stav ilu­stru­je­mo afo­ri­zmom Mi­la­na Be­šti­ća: Sa­ti­ri­ča­ri su pi­sci ko­ji su uti­ca­li na dru­štve­ne pro­me­ne do ko­jih ni­je do­šlo.

U svo­me ne­str­plje­nju za­bo­ra­vlja­li smo na ne­ke an­tro­po­lo­ške kon­stan­te i na pri­ro­du Homo sapiensa kao jed­nog od li­ko­va pi­sca Čar­lsa Dar­vi­na. Ume­sto da ozbilj­no shva­ti­mo Čar­lsa i nje­go­vu po­ru­ku: Svi­jet je ovaj ti­ran ti­ra­ni­nu i onu dru­gu va­lid­nu Dar­vi­no­vu opa­sku: Nig­dar ni tak bi­lo, ne­ki od nas, "an­ga­žo­va­ni sa­ti­ri­ča­ri", nu­di­li su jed­nu pri­ma­mlji­vu i ubr­za­nu evo­lu­ci­ju ko­ja će vr­hu­nac do­sti­ći ne­po­sred­no po­sle sle­de­ćih par­la­men­tar­nih iz­bo­ra. Ako afo­ri­sti­čar pi­še u ljut­nji, tre­ba da zna da gnev i ljut­nja do­vo­de do du­hov­nog sta­nja ko­je mo­že da pro­iz­ve­de i ja­lo­ve ja­di­kov­ke. Do­bar afo­ri­zam naj­če­šće tra­ži hu­mor, pa­ra­doks i pri­me­nu mno­štva stil­skih fi­gu­ra, za šta je čo­vek u tre­nut­ku ro­bo­va­nja ne­ga­tiv­nim emo­ci­ja­ma, jed­no­stav­no ne­spo­so­ban. Opis dru­štve­nog sta­nja – da, re­cept za iz­ba­vlje­nje ve­ći­ne gra­đa­na gu­bit­ni­ka – ni­ka­ko! Ose­ća­ju li sa­da biv­ši an­ga­žo­va­ni pi­sci ne­ku, ma­kar i naj­ma­nju ne­la­god­nost, pri­se­ća­ju­ći se svo­jih ne­ka­da­šnjih op­se­si­ja, po­sma­tra­nih u kon­tek­stu sa­da­šnjeg, ma­lo je re­ći, iz­u­zet­nog ma­te­ri­jal­nog po­lo­ža­ja omi­lje­nih im vo­đa, stra­nač­kih li­de­ra i li­der­či­ća. Čak i "le­pi­la­ca pred­iz­bor­nih pla­ka­ta". To bi bi­le ne­ga­tiv­ne oso­bi­ne (ma­kar i sa­mo de­la) na­še sa­vre­me­ne afo­ri­sti­ke.

Va­le­ri­je Bu­tu­le­sku je si­gur­no mo­gao da u svo­me afo­ri­stič­kom opu­su opi­še "bla­go­de­ti" re­al­so­ci­ja­li­zma. Ni­je po­treb­no po­mi­nja­ti dru­štve­ne i po­li­tič­ke pri­li­ke u Ru­mu­ni­ji, gde je sta­sa­vao kao čo­vek, i u Polj­skoj, gde je sta­sa­vao i sta­sao kao afo­ri­sti­čar. Po­tom opet u Ru­mu­ni­ji, gde je do­če­kao dra­ma­tič­ne i kr­va­ve do­ga­đa­je. Sa­ti­ra (ona di­rekt­na) cve­ta u ljud­skim za­jed­ni­ca­ma gde i pre­ven­ti­va i re­pre­si­ja ima­ju bla­ži ob­lik, a raz­lo­zi za dru­štve­nu kri­ti­ku po­sto­je. U obe sre­di­ne, u Polj­skoj i u Ru­mu­ni­ji, Bu­tu­le­sku je i te ka­ko imao raz­lo­ga za kri­ti­ku, ali ga je pre­ven­ti­va na­pro­sto gu­ra­la ka umet­no­sti, ka me­ta­fo­ri, ka po­sred­nim ob­li­ci­ma ka­zi­va­nja, što je po­zi­tiv­no uti­ca­lo na nje­ga kao umet­ni­ka. Bu­tu­le­sku je tvo­rac uni­ver­zal­nih afo­ri­za­ma, ra­zu­mlji­vih, pri­hva­tlji­vih i pri­hva­ta­nih svu­da, o če­mu sve­do­če knji­ge ob­ja­vlje­ne na dva­de­se­tak je­zi­ka. Da bi afo­ri­stič­ki for­mu­li­sa­ne po­ru­ke ovog pi­sca bi­le ra­zu­mlji­ve u dru­gim kul­tur­nim sre­di­na­ma, kon­ti­nen­ti­ma i ci­vi­li­za­ci­ja­ma, bio je do­vo­ljan di­rek­tan, sko­ro me­ha­nič­ki, bu­kval­ni pre­vod. Afo­ri­zmi mu ni­su za­sno­va­ni na igri re­či. To su či­ste mi­sli. Ne­ka­da sa­ti­rič­ne, kat­kad hu­mo­ri­stič­ne, a če­sto su to i po­et­ske mi­ni­ja­tu­re ko­je su po svo­me ga­ba­ri­tu bli­ske afo­ri­zmu i ti­me su se kva­li­fi­ko­va­le da se na­đu me­đu ko­ri­ca­ma ove knji­ge. Evo pri­me­ra ko­ji to ilu­stru­je: Vi­diš ste­ne, ne­ko­li­ko ga­le­bo­va, ne­ke ta­la­se. Imaš uti­sak da si raz­u­meo mo­re. Kad po­me­nu­smo ga­ba­rit, do­vo­ljan je i le­ti­mi­čan po­gled na afo­ri­zme iz ove knjige, pa da se či­ta­lac uve­ri da autor is­pu­nja­va osnov­ni po­stu­lat afo­ri­zma – krat­ko­ću. Bu­tu­le­sku nas ne vo­di kroz za­mr­še­ni la­vi­rint od­go­ne­ta­nja: Ni­ko ne­će da go­ri, svi že­le da sve­tle. Ne mi­sti­fi­ku­je, ne do­vo­di či­ta­o­ca u ne­si­gur­nost. Za­hva­lju­ju­ći kon­ci­zno­sti, od te­ze do an­ti­te­ze sti­že­mo već po­sle ne­ko­li­ko san­ti­me­ta­ra či­ta­nja Va­le­ri­je­vih afo­ri­za­ma. Sti­že­mo do do­brom afo­ri­zmu svoj­stve­nog obr­ta: Vi­šak sve­tla osle­plju­je. Ra­đa mrak. Ili: Ne pla­šim se no­ću na gro­blju. Pla­šim se da­nju na sta­di­o­nu.

Do­đo­smo i do afo­ri­zma ko­ji mno­gim svo­jim vi­dlji­vim, ali i, od stra­ne ovog hva­li­o­ca, iz­ma­šta­nim vred­no­sti­ma (Be­šti­ću pri­ja da pri­leg­ne na psi­hi­ja­trij­sko ka­na­be i pre­pu­sti se aso­ci­ja­ci­ja­ma i ma­šti), za­vre­đu­je da po­ne­se epi­tet jed­nog od naj­bo­ljih iz ove knji­ge – afo­ri­zma ko­jeg se ne bi po­sti­de­la ni Svet­ska an­to­lo­gi­ja sa­či­nje­na po naj­stro­žim kri­te­ri­ju­mi­ma: Ko­lum­bo bi sti­gao u In­di­ju da Ame­ri­ka ni­je, kao po obi­ča­ju, in­ter­ve­ni­sa­la. Ka­kav ve­li­čan­stven obrt! To sa­mo afo­ri­zam mo­že! Ka­kav su­dar smi­sla u uzroč­no-po­sle­dič­noj ve­zi! Nul­ti tre­nu­tak vre­me­na i pro­sto­ra. Big Bang! Ve­li­ki pra­sak. Pra­sak ko­ji nas te­ra u pra­sak sme­ha. U sme­hom iza­zva­nu ka­tar­zu ko­ja omo­gu­ća­va re­zig­na­ci­ju. Onu re­zig­na­ci­ju s ko­jom lak­še pri­hva­ta­mo či­nje­ni­cu da je ego­i­zam po­kre­tač­ka si­la čo­ve­ka. Ka­ko Homo sapiensa po­je­din­ca (bi­o­lo­gi­ja nas uči da je čo­vek te­ri­to­ri­jal­na vr­sta), ta­ko i nje­go­vih od­bram­be­no-na­pa­dač­kih in­sti­tu­ci­ja: kr­da, ple­me­na, na­ro­da, dr­ža­va, rat­nih i mir­no­dop­skih sa­ve­za. Bu­du­ća pla­ne­tar­na Si­la je, u ovom afo­ri­zmu, još pre­na­tal­no tre­ni­ra­la pre­ven­ci­ju. Za sva­ki slu­čaj, in­ter­ve­ni­sa­la je pre ne­go što su je pre­ten­den­ti na sta­tus Si­le i kon­ku­ren­ti ot­kri­li. Čam­dži­ju Ko­lum­ba su tr­gov­ci po­sla­li da ba­za mo­ri­ma ne bi li "sma­nji­li tran­sport­ne tro­ško­ve" svo­jih pljač­ka­ških ak­ci­ja. Ko­li­ko su to ča­sni mo­ti­vi (dar­vi­ni­stič­ki gle­da­no, si­gur­no su prag­ma­tič­ni) ne osta­vi­ti ni­šta od bla­go­de­ti olak­ša­ne tr­go­vi­ne kup­ci­ma u ta­da­šnjim ma­lo­pro­daj­nim objek­ti­ma (ru­žne li re­či!) već za­ra­du ulo­ži­ti u "mi­rov­ne i pro­sve­ti­telj­ske mi­si­je" pu­ne kr­vi i no­vih tr­go­vač­ko-pljač­ka­ških po­du­hva­ta!? Ni­je la­ko bi­ti Si­la, tre­ba se osi­li­ti! Da se raz­u­me­mo, Ame­ri­ka se u ovom afo­ri­zmu na­šla slu­čaj­no, jer se Čam­dži­ji is­pre­či­lo ne­ka­kvo kop­no. Par ve­ko­va ra­ni­je, Džin­gis kan je ba­ti­nom mla­tio sve ko­ji su mu se na­šli na osva­jač­kom pu­tu. Te­ško je za­mi­sli­ti i rim­ske le­gi­je ka­ko ne­žno či­no­dej­stvu­ju. Ne ve­ru­je­mo ni da je onaj naš Du­šan lju­ba­zno za­mo­lio kom­ši­je da uđu u sa­stav nje­go­ve dr­ža­ve. Afo­ri­sti­čar je za­po­sta­vio Džin­gis ka­na jer mu se ni­čim ni­je uklo­pio u struk­tu­ru ovog ve­li­čan­stve­nog afo­ri­zma. Ame­ri­ka je ima­la sre­ću/ne­sre­ću da u ovom afo­ri­zmu po­slu­ži kao iz­u­ze­tan re­pro­ma­te­ri­jal. Šta da ra­di Homo sapiens!? Od­u­vek smo se kla­li. I za po­tre­be kla­nja iz­mi­šlja­li ma­nje-vi­še efi­ka­sna ar­te­fak­ta. A da, re­ci­mo, pro­ba­mo ma­lo vi­še da ja­ča­mo mo­zak, ume­sto što ra­di­mo skle­ko­ve, oštri­mo no­že­ve, ve­žba­mo ga­đa­nje iz lu­ka i stre­le, smi­šlja­mo Hlo­ro­fil­ne in­ter­kon­ti­nen­tal­ne ra­ke­te!? Ka­kva je ko­rist od tih ra­ke­ta ako "oni dru­gi" ima­ju uspe­šne pre­sre­ta­če te moć­ne le­te­će to­lja­ge!? Ho­će­mo li ener­gen­te, hra­nu i osta­le po­trep­šti­ne eks­tra­ho­va­ti iz va­zdu­ha ili će­mo se, ka­da za­tre­ba, sna­la­zi­ti na do sa­da uobi­ča­je­ni na­čin?

U jed­nom afo­ri­zmu Bu­tu­le­sku po­sta­vlja jed­no od naj­sta­ri­jih i naj­ne­o­ri­gi­nal­ni­jih pi­ta­nja: Po­sto­ji li dru­gi svet?, da bi u na­stav­ku po­nu­dio afo­ri­stič­ki ori­gi­na­lan, cr­no­hu­mor­ni od­go­vor: Mr­tvi bi­li, pa vi­de­li!

Od­go­vor na pi­ta­nje iz pret­hod­nog pa­su­sa ne­će­mo sa­zna­ti, ali će­mo, na­da­mo se, u ne­kom bu­du­ćem Va­le­ri­je­vom afo­ri­zmu do­bi­ti afo­ri­stič­ki od­go­vor. Do ta­da, ži­vi bi­li, pa do­če­ka­li!

Pi­scu ove knji­ge po­že­li­mo da na­pi­še još mno­go, mno­go do­brih afo­ri­za­ma i uzmi­mo se­bi pra­vo da mu se ubu­du­će obra­ća­mo sa Va­le­ri­je, Afo­sr­bi­ne!
 

nazad