Iz novih knjiga

Ilija Bakić

Led

("Tardis", Beograd, 2010)
 

Green neon light prolazi kroz roletne visokog fenstera, bu­ši dark zimmera kosim hodnicima u kojima igra dust i udara u naspramni wall. Na podu leže 2 bodyja, 2 paralelna ugla trougla. Treći, gornji corner je rot šipka grejalice.

Neon se ugasi.
Silence.
Neon se upali i light preseče dark.

_______ 7 sati, 23 minuta, 14 sekundi kasnije:

"Taj Sat je ždrao samo klice. Nazivali su ga Chickin shit aber on je bio cool." Levi paralelni corner zaćuti.

Neon se ugasi.

"Iz hi-tech lukova gađali smo vozila. Sakrijemo se da nas guardian cameras i senzori ne vide, nanišamo i — cap. Čim strela uđe u polje alarm zavrišti a na fenster se navuče new blindira­ni sloj, reflektujući, da odbije laser. A camere čuješ kako zumiraju i razlažu shadow."

Neon se upali.
Desni iz para zaćuti.
Long dijalozi od monologa. Refleks odbrane.

_______ 4 sata, 5 minuta, 49 sekundi kasnije:

Iz 2 paralelna cornera diže se duboko, ravnomerno disanje i pravi vrtloge u dast dancu u kosim korridorima.

_______ 10 sati, 14 minuta, 0 sekundi kasnije:

"Schlafen?", pita levi.
"Mmm."
Pitač podvuče dlanove pod izbrijani potiljak i seća se, otvo­renih eyes koje ne vide:
Guardian teško korača korridorom. Gun kucka o pojasu. Svakih 5 koraka ugazi u krug lichta koji baca gola neonka sa plafona.
Ich, stisnut uz zatvoreni door, čekam. Udara mi u grlu, di­šem kroz zähne.

S druge strane korridora stoji Ost.
Koraci prilaze. Tu su.
Shadow gazi. I — jump i udarac. Brid šake kači panzer šlem i smanjuje snagu. Body se trgne, zgrči, kopf okrene. Usta se otvore i otkriju zube. Beonjače uhvate light neona od ispred. Moj arm stoji podignut.

Ost udari u pleksus.
Guardian pada. Preskačemo ga i udaramo run u pravcu iz koga je ovaj došao. Ost u jumpu razbije cameru na wallu.
Door na kraju korridora su lockt. Nalećem i brava puca a plasticlimene šarke zacvile. Uskačemo u office i arbeitujemo.
"Što veći unordnung", rekao je naručilac. Ako mu je to fun...

Monitore i tastature čistim sa deskova i gazim heavy čizma­ma sa iron kapom na fingerima.

Ost baca papiere, provaljuje boxove i u ranac trpa nosače.
Ich se zabavljam bacanjem štampača up. On me kopira i isto radi sa procesorima.

Na endu preturamo deskove i čupamo instalation iz wallova. Iverica puca i pramenovi glass vune ispadnu. Ost diže tapes sa poda, lomi kasetu pa sve nosi u klozet. Čujem kako wasser šiba po šolji. Više nema arbeita. S one strane fenstera pada gust rain.

Okrenem se i zaledim. Iznad doora koji smo provalili je camera. Gurnem Osta. On baci augenblick pa me zagrli i klimne cameri.

Zwei Mickey Mousea sa plastic kezom mahnu gledaocima. Ipak, dok Ost pali fire na podu ja iskrivim držač tako da camera snima samo view na rain. Ljuti smoke se digne iz krša i mi izađemo.

Letzt pogled kaže da smo obavili lep job. Preskačemo guar-diana sa facom uronjenom u svoj polusvareni abendessen, si­đemo stepenicama do 4 floora udaljenog parterrea i izađemo na exit za fire, pa bočnom straβ(kad je tnr 9 slovo izgleda bolje)e, kroz krš i otpad u koji baca­mo maske i preko bodyja, usnulih ili ubijenih, uđemo u crowd. Iznad glava i kapuljača, lampiona i reklama, laseri šaraju himmel.

Jetzt, 288 sati, 46 minuta, 56 sekundi kasnije rain i dalje pa­da.
 

nazad