Iz novih knjiga

Mirko Škiljević

NAREDNI ĆE BITI BOLJI

("Alma", Beograd, 2011)
 

Do­šla je sve­sti. Tr­ta­sto, ne­spret­no, ule­plje­nih no­gu i ru­ku, pu­zi­la je pre­ma zi­du. Suk­nji­ca se za­ro­za­la. Is­pod tan­kih, svi­le­nih ča­ra­pa bo­je ko­že, na­zi­ra­le su se be­le, čip­ka­ne ga­ći­ce.

Oči su mu iskri­le dok je fik­si­rao nje­ne du­gač­ke le­pe no­ge.

– A šta da ura­dim sa to­bom? Da te ufik­sam ili mo­žda ka­ram? A šta ka­žeš da ura­di­mo obo­je? – Glas mu je odi­sao osi­o­no­šću. – Šta pr­vo?

Ovo­ga pu­ta ni­je glu­mi­la hra­brost. Da li se i hra­brost vre­me­nom tro­ši? Ne­mo je gu­ta­la kne­dlu za kne­dlom. Oči su uko­če­no zu­ri­le u špric.

Kle­kao je po­red nje i go­to­vo ne­žno spu­stio ru­ku na nje­no ko­le­no. Po­drh­ta­va­lo je.

– Šta je, lut­ko, što drh­tiš? Ti bar ne mo­raš da bri­neš. Te­bi ni­ko ne mo­že odo­le­ti. Dok bo­lest uzme ma­ha, za­ra­zi­ćeš po­la gra­da... ha... ha... ha... – Za­vr­šio je sme­hom. Onim istim... Ali ne. Ne­ću vi­še. Zna se već, sme­hom pro­kle­tih.

Kli­znuo je ru­kom na­ni­že. Dru­gu ru­ku, onu u ko­joj je dr­žao špric, pri­neo je nje­nom le­pom li­cu. Ne­žno je pre­vla­čio iglu pre­ko nje­nih pu­nih usna, dr­ske bra­de i vra­ta.

Upi­ja­la se u zid.
Uži­vao je u nje­nom stra­hu.

– Le­pa si, kuč­ko. – Iz­u­stio je uz­bu­đe­no. Odvo­jio iglu od li­ca. Usme­rio na­ni­že. Na gru­di.

Pre­nu­la se ta­da. Rit­nu­la. Pro­ma­ši­la.
Iz­ma­kao se van do­me­ta nje­nih no­gu.

– I opa­ka kao vrag. – Oči su mu za­ca­kle­le. – To vo­lim. Ta­kvu te ho­ću. Di­vlju i raz­ja­re­nu.

Zgra­bio je za no­ge, po­te­gao i na sto­mak iz­vr­nuo.

Od­le­pio sam ta­da. Sve mi se smu­či­lo. Ako već mo­ram da umrem, on­da ne­ka to bu­de... po­mi­slio sam. Zver se pro­bu­di­la! Po­di­vlja­la! U me­ni opet ni­je bi­lo ni mi­sli ni ose­ća­nja. Nji­ho­vo me­sto su za­u­ze­li in­stink­ti. Oni mo­žda ne zna­ju za mi­lo­sr­đe, ali su za­to moć­ni po­kre­ta­či. Ge­ne­ri­šu sil­nu ener­gi­ju.

Opru­žio se po­put ot­ka­če­ne opru­ge me­ha­ni­zma za oki­da­nje. No­ga­ma, kao udar­nom iglom, ljulj­nuo sam ga u gru­di. Od­le­teo je kao ta­ne. Pro­suo se na sred so­be. Sko­čio sam na nje­ga. Špric me do­če­kao. Igla se u vrat za­bo­la. Rik­nuo sam iz sveg gla­sa. Gru­nuo ga če­lom po za­tilj­ku. Jed­nom, pa još jed­nom, i još jed­nom, i sve dok ni­je omli­ta­veo, sve dok svest ni­je iz­gu­bio. Tek ta­da spu­zao sam sa nje­ga.

Gla­va me ne­sno­sno bo­le­la.

– Ustaj! Ustaj, od­ve­ži me! – Ur­la­la je sa zi­da.

Čuo sam je, ali ni­sam ma­rio. Na pa­met mi ni­je pa­da­lo da to uči­nim.

– Ustaj, pro­klet bio! Ustaj, od­ve­ži me! – Sik­ta­la je ko­vi­tla­ju­ći oči­ma. Hte­la je da me iz­va­ta na br­zi­nu.

Okre­nuo sam gla­vu od nje. Igla se u me­su za­kri­vi­la. Sti­sno sam zu­be iz sve sna­ge i vra­tio po­gled. Plam­teo je be­som.

– Šta me gle­daš? Od­ve­zuj dok mo­žeš? Str­vi­na je to. Do­ći će sve­sti dok trep­neš. – Ka­ko je ona ume­la da bu­de upor­na.

Do­pu­zao sam do nje sa sve špri­com u vra­tu i ja sam njoj tra­ku u usta gur­nuo.

– Gri­zi ti. Ži­ve­ćeš. Za raz­li­ku od te­be ja ni­sam ubi­ca.

Pro­dor­no me po­gle­da­la. Za­gri­zla.
Šta je dru­go mo­gla da ura­di!? Ka­kvog je iz­bo­ra ima­la!?
Već na­če­ta tre­njem tu­pim ko­ma­dom sr­če, tra­ka je br­zo po­pu­sti­la. No­ge sam od­le­pio sam. Pret­hod­no, iš­ču­pao sam špric iz vra­ta i ba­cio ga u tri le­pe ma­te­ri­ne.

– Od­ve­ži me. – Od­mah je za­tra­ži­la.

Pra­vio sam se da je ne ču­jem. Le­pio sam Va­su.

– Od­ve­ži me sad. – Za­tra­ži­la je opet ka­da sam se pi­što­lja do­ko­pao.
– Iš. – Pre­zri­vo sam od­vra­tio. Hteo sam da joj vra­tim mi­lo za dra­go. Hteo sam da je po­ni­zim isto ona­ko kao što je ona po­ni­zi­la me­ne. Hteo sam i fi­zič­ki da je po­vre­dim, ali ni­sam. Mo­ja ma­šta ni­je ra­di­la na taj na­čin. Zver je spa­va­la. Uspa­va­lo ju je to što je ta­pi­ja na ži­vot bi­la u mo­jim ru­ka­ma.

Pri­šao sam te­le­fo­nu.

– Da se ni­si usu­dio! Uni­šti­ću te! – Iz­dra­la se. Li­ce joj se iz­ob­li­či­lo. Po­sta­lo je ru­žno. Go­to­vo zlo. – Ne­ćeš se iz­vu­ći. Re­ći ću da si bio sa na­ma i da si ti sve smi­slio i or­ga­ni­zo­vao. Za­to, bo­lje me od­ve­ži.
– Ne­će ti ve­ro­va­ti. – Uz­vra­tio sam sa­mo­u­ve­re­no.
– O ho­će, ho­će. Vi­še nas je. – Na­do­ve­zao se Mi­ta.

Sa­mo sam ga ovlaš po­gle­dao. Pri­di­zao se sa pa­to­sa.

– Ne mi­sliš valj­da da će­mo do­zvo­li­ti da sa­mo ti iz­vu­češ du­pe? – Ži­ve­lo mu se. I te ka­ko mu se ži­ve­lo. – Ne mi­sliš valj­da da će­mo do­zvo­li­ti da ti slo­bod­no švr­ljaš dok mi tru­ne­mo na ro­bi­ji? Bo­lje da se na­go­di­mo. Lju­di smo, zar ne? Od­ve­ži nas. Po­de­li­mo zla­to na rav­ne ča­sti i sva­ko ne­ka ode na svo­ju stra­nu da se ni­kad vi­še ne sa­sta­vi­mo. Sva­ko ne­ka osta­ne slo­bo­dan, da či­ni šta mu je vo­lja.

Ni­sam mo­gao da po­ve­ru­jem u ono što sam čuo. Upi­ljio sam u njih. S pu­nim pra­vom. Ta­kva dva olo­ša, ne sre­ću se če­sto na ta­ko ma­lom pro­sto­ru.

Za­mi­slio sam se na tre­nu­tak. Uši su za­pa­ra­la dva ključ­na poj­ma – slo­bo­da i vo­lja! Sli­la su se u je­dan. Slo­bod­na vo­lja. Moć­no je zvu­ča­lo. Me­đu­tim, ni­sam se ta­ko i ose­ćao.

Je­ste, ja sam bio taj ko­ji kon­tro­li­še si­tu­a­ci­ju, i ja sam bio je­di­ni od njih ko­ji se mo­gao sma­tra­ti slo­bod­nim, ali ni­sam se ta­ko ose­ćao.

Mo­gao sam za­lu­pi­ti vra­ta i od­ma­gli­ti kud me oči vo­de i no­ge no­se. Mo­gao sam na te­na­ne da im se sve­tim. Mo­gao sam da po­ku­pim zla­to i splji­skam na le­če­nje u naj­bo­ljim švaj­car­skim kli­ni­ka­ma. I još što­šta je za­vi­si­lo od mo­je vo­lje. Da li?

– Slo­bo­da? Vo­lja? Šta vi uop­šte zna­te o to­me? – Za­te­čen, is­ce­dio sam ko­nač­no.
– Ja!? Šta ja znam o to­me? – Iš­ču­đa­vao se Mi­ta. – Pa ko bo­lje od mar­de­lja­ša zna šta je to slo­bo­da?
– Ne znaš ti ni­šta! To što ti na­zi­vaš slo­bo­dom ni­je ni s od slo­bo­de! – Iz­drao sam se iz sveg gla­sa.
– Je li? A ti kao znaš šta je to slo­bo­da sa sva­kim slo­vom te re­či. – Po­dru­gi­vao se iro­nič­no.
– Mo­žda i ne znam šta slo­bo­da je­ste, ali znam šta ni­je. – Uz­vra­tio sam iako ni­sam imao ja­sno uob­li­če­nu mi­sao ko­jom bih se iz­ra­zio. Što bi se re­klo, pri­mio sam se kao mlad maj­mun.
– Pa da ču­je­mo on­da šta to ti znaš a mi ne zna­mo. – Baš me pro­vo­ci­rao.

DO­LA­ZIM TI KAO FAN­TOM SLO­BO­DE... od­jed­nom, za­ur­lao je pro­zu­kli Štu­li­ćev glas u mo­jim mi­sli­ma. Da li je po­jam slo­bo­de fan­tom­ski po­jam, ko­ji se, u za­vi­sno­sti od okol­no­sti, uvek dru­ga­či­je do­ži­vlja­va, i to vi­še kao ose­ća­nje ne­go či­nje­nič­no sta­nje? Na­do­ve­za­lo se.

– Haj­de. Haj­de, pro­sve­tli nas. Haj­de mo­lim te... – I ni­je od­u­sta­jao.

Ni­sam uz­vra­ćao. Ose­ćao sam se ne­moć­no. A iz te ne­mo­ći ku­ljao je bes.

– Šta je? Ne­što ti ne ide pa­me­to­va­nje da­nas? – Uba­ci­la se i Ja­smi­na. Na­nju­ši­la je tre­nu­tak sla­bo­sti.
– Slo­bo­da!?! Za šta? Za šta je va­ma po­treb­na slo­bo­da? Da se­je­te zlo gde god se po­ja­vi­te! Da li je slo­bo­da uop­šte za vas? – Iz­drao sam se tek da ču­jem svoj glas. U nje­mu sam tra­žio sa­mo­po­u­zda­nje.
– I to je sve što znaš? – Od­ne­kud, sa pa­to­sa, ogla­sio se Va­sa.

Ba­cio sam po­gled na nje­ga. Osve­stio se i us­pra­vio a ja ni­sam pri­me­tio ka­da. Da je bio pa­met­ni­ji, mo­gao me za­sko­či­ti.

– Ho­ćeš ja te­bi ne­što da ka­žem? – Na­do­ve­zao je.

Tu­po sam ga gle­dao.

– Te tvo­je pred­ra­su­de mo­žeš da oka­čiš... znaš na šta? Stvar­nost je ne­što dru­go. Stvar­nost je ono što ura­di­mo od nje. I ka­da je za­se­re­mo do gr­la, i ka­da je uči­ni­mo su­ro­vom i ku­žnom, ima­mo slo­bo­du da od­lu­či­mo ho­će­mo li je i da­lje za­se­ra­va­ti ili ne. Sve je na na­ma, na ono­me šta iza­be­re­mo i ma šta da iza­be­re­mo, sno­si­mo po­sle­di­ce, ži­vi­mo ono što smo iza­bra­li. I to je sva je­be­na mu­drost! – Uneo mi se u fa­cu. – Već si je do­bro oku­žio. Sa­mo je­dan tren te de­li od to­ga da je uči­ni­iš su­ro­vom. A kad jed­nom pre­đeš cr­tu, po­vrat­ka ne­ma. Ve­ruj mi, su­rov i ku­žan osta­ješ za­u­vek!
– Mo­ja ni­je! Mo­ja ni­je bi­la ni su­ro­va ni ku­žna! Vi ste je uči­ni­li ta­kvom! Vi!!! – Od­jed­nom, pro­va­li­la je sva mo­ja mr­žnja. Po­di­gao sam be­re­tu. Upe­rio je Va­si u gla­vu. – Po­naj­vi­še ti! TI SKO­TE! TI!!!
– Ne­moj... ne­moj me­ne... ja sam već mr­tav... – Za­cvi­leo je. – Ova­kav ni met­ka ni­sam vre­dan...
– I ja sam! I ja­sam već mr­tav! Ti si za­to kriv! TI!!!

Za­drh­ta­la mi je ru­ka. Zgr­čio se prst na oro­zu.

– Ali imaš no­vac. Slo­bo­da je no­vac. U stvar­no­sti slo­bo­da je pro­kle­ti no­vac. Uzmi ga i ži­vi. Osta­tak svog ži­vo­ta po­tro­ši naj­bo­lje što mo­žeš. Ura­di sve ono što si od­u­vek že­leo a ni­si mo­gao jer ni­si imao. – U nje­go­vim oči­ma, iskri­la je na­da. Po­ta­kla ju je mo­ja ne­sprem­nost da pret­nju ostva­rim.

Osta­tak ži­vo­ta... osta­tak ži­vo­ta... osta­tak ži­vo­ta... do­bo­va­lo je u uši­ma. Da se is­po­mog­nem, do dr­ške be­re­te, po­di­gao sam i dru­gu ru­ku. I ona je po­drh­ta­va­la. Drh­tao sam ceo.

– Daj, šta dra­miš? Što se mu­čiš? Ti ne mo­žeš da ubi­ješ. Ti ni­si ubi­ca. Lju­di kao ti ubi­ja­ju ili iz stra­ha ili iz mr­žnje. Do­bro smo spa­ko­va­ni. Ne­ma stra­ha. I po­red sve­ga što smo ti uči­ni­li, ti ne mo­žeš do­volj­no da mr­ziš. Tvo­je emo­ci­je su bed­ne. Ni­si ni kri­mi­na­lac. Ne­ćeš se­be u baj­bok. Do­bro znaš da su ta­mo go­ri od nas. Za­to, oslo­bo­di nas.

Pre­zir u Ja­smi­ni­nom gla­su bio je vi­še ne­go uvre­dljiv.

– Da li si si­gur­na? – Pro­sik­tao sam. Uve­li­ko li­čio na njih. Ona je bi­la kri­va.

Upe­rio sam pi­štolj u nju.
Ni­je ni trep­nu­la.

– Već si imao pri­li­ku da pu­cašb ali ni­si. Ti to ne mo­žeš. Za­to, od­ve­ži nas već jed­nom. – Ume­šao se i Mi­ta.

Opa­lio sam. Ali, u zid, vi­so­ko iz­nad nje­go­ve gla­ve.
I Va­sa i on lju­bi­li su pa­tos.
Ja­smi­na ni­je. Ona se ona­ko usi­lje­no, lu­dač­ki sme­ja­la.

– Eto vi­diš. Ti ni­šta ne mo­žeš. Ti ne mo­žeš ni da vo­liš ni da mr­ziš ono­li­ko ko­li­ko tre­ba. – Na­do­ve­za­la je na smeh.
– Sa­mo ti ću­ti! Sa­mo ti o lju­ba­vi ne­moj! – Iz­drao sam se.

Na­ni­ša­nio u nje­nu gla­vu. Tih ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka mr­zeo sam sa­mo nju. Ipak, ne­do­volj­no.

– NE­ĆU! Ne­ću da ću­tim! Ni­sam ja kri­va što ti ni­šta ne mo­žeš da is­te­raš do kra­ja! – Pr­ko­si­la mi je.
– UMUK­NI! UMUK­NI VEĆ JED­NOM!!! – Ur­lao sam. I da­lje, drh­ta­vim ru­ka­ma dr­žao je na ni­ša­nu.
– NE­ĆU BRE! NE­ĆU! Ne mo­žeš me na­te­ra­ti! Ne pla­šim te se. Ako ti ne­maš mu­da da ideš do kra­ja, ja imam, ja mo­gu sve u li­ce da ti is­tre­sem. Da si imao hra­bro­sti da po­đeš sa mnom on­da ka­da sam te zva­lab sad bi bio bo­gat, lep i zdrav. Imao bi me... Ova­ko, ne pre­o­sta­je ti ni­šta dru­go ne­go da se ubi­ješ. – Iz­go­vo­ri­la je to­nom ko­ji­ma se obra­ća po­koj­ni­ci­ma.

Ru­ke su ot­ka­za­le po­slu­šnost. Bez­volj­no su kli­za­le na­ni­že.

– Šta je? Opet se pre­da­ješ? Opet ne­maš sna­ge da ura­diš pra­vu stvar. Za­što? Ko­me tre­baš ta­kav? Iz­ra­na­vljen i za­ra­žen? – Ni­je do­zvo­lja­va­la da pre­dah­nem i sre­dim uti­ske. – Čak ni ja te sa­da, uz sve ovo zla­to, ne­ću. Ne­ću te za­to što ne­maš mu­da. UBIJ SE!
– Ubij se, idi­o­te! Ubij se! Onaj ko ne mo­že ni iz osve­te da ubi­je, ubi­ja se­be! UBIJ SE! – Pri­po­ma­gao je Mi­ta.
– Onaj ko ne iži­vi svo­ju mr­žnju, okre­će je pro­tiv se­be. Ubij se! Ubij se, sko­te! UBIJ SE! – Ni Va­sa ni­je ostao po stra­ni.
– Sa­da! Ovog tre­nut­ka, sju­ri se­bi me­tak usta! Ubij se! UBIJ SE SA­DA!!! – Na­re­đi­va­la je Ja­smi­na.

Nje­ne re­či su po­go­đa­le pra­vo u sr­ce. Zgr­či­lo se.
Nji­ho­ve su po­ga­đa­le gla­vu. Is­pu­nja­va­le je. Kao eho od­zva­nja­le...
Sa obe ru­ke, drh­ta­vo, la­ga­no, da im po­sled­nji put ja­sno vi­dim zlo u oči­ma, po­di­gao sam pi­štolj do sop­stve­nih usta.
Ali...
Pra­snu­lo je ta­da. Ula­zna vra­ta su se pro­lo­mi­la. U stan je pro­ku­ljao dim.
Za­sle­peo me. Ne­sno­sno šti­pao za oči. Isto­vre­me­no, iz di­ma je is­ko­ši­la pri­ka­za sa gas-ma­skom pre­ko li­ca. Ba­ci­la se na me­ne. Pao sam pod pri­ti­skom uda­ra i te­ži­ne nje­go­vog te­la. U pa­du, u mag­no­ve­nju, ne­volj­no, ne­ka­ko sam oba­rač sti­snuo i u iskri­ča­vi mrak po­to­nuo.

Po­sled­nje što sam ose­tio bio je za­glu­šu­ju­ći od­jek eks­plo­zi­je, sna­žan po­ti­sak ko­ji me go­to­vo po­la me­tra od ze­mlje odi­gao, dim ko­ji je oči pe­kao...

Ja­u­ci i va­pa­ji u da­lji­ni, go­vo­ri­li su mi da ni­sam us­peo i po­red to­ga što sam, bez na­me­re, plin­sku bo­cu po­go­dio.
 

nazad