Iz rukopisa


Radomir Mićunović

PUTOPISI JEDNOG PESNIKA
ZAPIS SA EGEJA

GITARA ZA POD GLAVU


Vreme trubadura pripada prošlosti, pa ipak se duh zaljubljenih pevača-skita­ča, tu i tamo, javlja i danas. Da nas podseti, valjda, kako strast za skitnjom i ljubavlju je večna, samo što se njeni oblici i junaci menjaju.

Davno pre trubadura, koji su obeležili vreme romantizma u Evropi, Grčkom su slavu i poruku bogova i ljudi pesmom pronosili aedi. Na te drevne pevače po­mišljao sam tog leta, u Stavrosu, dok sam na obali Egeja slušao mladog Kos­tasa Anadimesa, kako, uz dotrajalu klasičnu gitaru peva čas grčke, čas en­gles­ke melodije.

Saznajemo da mladić krhke građe i hrapava lica, živi u Agios Atanasiosu, u kontinentalnom delu egejske Makedonije. Na jednom od tri kraka Halkidikija, nedaleko od Soluna. I da sa svojim drugarom Janisom i svojim omiljenim in­strumentom, tumara rivijerom prema Kavali, pevajući sebe i druge. Sebi i dru­gi­ma.

Taj dvadesetogodišnjak i sam piše i komponuje. Imao je svoju grupu, a onda se odmetnuo. Sa dušom zadocnelog romantičara, drži se one latinske Omnia mea mekum porto. Što u njegovom slučaju znači, zaista, sve svoje sobom no­sim – vreću za spavanje i gitaru za pod glavu.

Neki atipični Grk.

Daleko je od Apolona, što se tiče stasa i lika, ali čim prstima takne žice i čim sjajnim očima i baršunastim glasom sa muzikom se stopi, deluje više nego ubedljivo.

Postepeno saznajemo šta Kostasa još interesuje, sem putovanja, sviranja i pevanja.

– Moji sunarodnici uglavnom u slobodnom vremenu čitaju novine i gledaju te­leviziju. Malo vremena imaju i malo volje pokazuju za literaturu. A mene su knji­ge privlačile od malih nogu. Pročitao sam dosta i na knjige sam sve poh­lep­niji. Dok ostali jure za drahmama, ja se posvećujem umetnosti. I drevnoj ig­ri.

Rekoh, nije običan Grekos. Umesto zagasite puti, svetlog je tena. Umesto smisla za trgovinu, uživa u prirodi i slobodi. Umesto tavle, igra šah.

Ništa berza! Duhovnost i duhovitost su, dakle, njegovo konačno opredelenje!

Na 64 polja, uverili smo se, izuzetno je snalažljiv, kao što deluje nesviknuto u realnom svetu. Izučio je taktiku drvenih vojnika. Ako bi se toj igri ozbiljnije posvetio, sudeći po zanosu i talentu, jednog dana bi možda dostigao nivo grč­kog reprezentativca.

Sledećeg leta u Stavrosu, gde smo u srećnim vremenima često letovali, nije bilo vokala – lutalice, nepredvidljivog mladog Grka Kostasa Anamidisa. Za­ljubljenika knjige i nesuđenog šahovskog majstora. Dalekog i nepriznatog po­tomka antičkih pevača, neprimerenog potrošačkom dobu. Ko zna kuda se za­putio rošavi osobenjak sa gitarom?

Spominjući se njega, nekako mi istovremeno u svest naviru stihovi našeg top­ličkog boema Rada Drainca: Glad mi je beskrajna, a ruke večito prazne...

Putuj i sanjaj, melanholični, dobri gitaristo helenski!
I pevaj, pevaj, svojim iskrenim glasom i svojim velikim dečačkim srcem.
Neka te bogovi čuvaju obalama egejskim, i dalje, kuda te god snovi i mašta usmere.

Znaš i sam, da život ima bela i crna polja, kao šah.
Zato, nemoj da te poraze oni kojima je novac važniji od duše.

Neka ti je uvek, za sreću, dovoljna vreća za spavanje i gitara za pod glavu, jer umetnost će, jedina, spasiti svet.
 

nazad