Prevedena književnost

Rajnhard Kajzer

DERIŠTE

(Reinhard Kaiser: Kindskopf. Schöffling & Co., Frankfurt am Main, 2007) ­

LUPA

Pasaržovi su prešli kod nas kada je kuća posle rata ponovo izgrađena. Na drugi sprat, za kiriju. Tamo su šetali nad našim glavama – otac, majka, kćer­ka – i povrh svega uživali prednosti jedinog balkona u čitavoj kući. Mada sam imao baštu, prostor pun mogućnosti i tajni, koji se visokim zidom branio od susednih parcela i od ulice na kraju. Uprkos svemu sam zavideo Ingi Pasarž na balkonu sa tamnobraon ofarbanom, drvenom balustradom s koje je mogla kao sa brodskog komandnog mosta da ima daleki pregled nad baštom i nad okolinom.

Kada bi me s visine ugledala i ne bi imala nešto drugo da radi, katkad bi sišla dole kod mene. Bila je starija od mene, imala je već jedanaest godina. Ali ta razlika nije bila merodavna kada bi me Inge posetila u mojoj bašti. Tamo sam se, svakako, bolje snalazio od nje. I pored toga je o malo čemu imala pojma. O nečemu nije znala baš ništa i ja sam, svakako, znao više od nje. Išla je već u gimnaziju i opet nije htela da mi poveruje da se i bez šibi­ca mogu zapaliti mravi.

"Poludeo si", rekla je.
"Pomoću sunčevih zraka!" upinjao sam se. "Videćeš!"

Ušao sam u kuću kod oca i zamolio ga za lupu pomoću koje sam ponekad smeo da zvirnem u njegov album poštanskih marki. Sedeo je za velikim sto­lom u svom ateljeu nad jednim akvarelom, kraj sebe dva sanduka s bojama s mnoštvom nanizanih malih uglastih posudica i jednu čašu vode za ispiranje četkica različite širine s kojima je naizmenično radio. Znao sam u kojoj fioci se nalazi lupa. Ali morao sam da sačekam dok nije s posebno vodnjikavom četkicom naslikao pozadinu svetlo plave boje. Nije nam bilo dozvoljeno da sami preturamo po njegovim ormarima.

Lupa se već nekoliko puta pokazala kao izuzetno korisna. Pomoću nje sam se sopstvenim očima uverio u to što moj otac nije hteo da poveruje: da je "Germanija" na starim nemačkim markama zaista ženskog roda. Stajala je u metalnom oklopu, nosila carsku krunu Karla Velikog na glavi (koju sam iz slikovnog albuma cigareta Velikani svetske istorije dobro poznavao) i uprkos dugoj talasastoj kosi nije delovala kao žena, već kao mladi pobednik. Ali pod lupom su tačno mogle da se razaznaju dve izbočine, dve pljosnate, zašiljene kupe na grudobranu i nije bilo sumnje kom rodu pripada istinsko Nemačko carstvo.

Pomoću očeve lupe sam pokušao i da saznam šta je kod "Adolfa podlaca" za jedan fening u crnoj, za tri feninga u smeđoj, za šest feninga u ljubičastoj, za dvanaest feninga u crvenoj (i tako dalje, uz i niz paletu boja – samo bez žute) – šta je kod te glasine o zlotvoru bilo pa toliko odurno. Mora da je bila njuška u pitanju.

Dok sam u odlasku prema bašti držao lupu koliko toliko pred očima držeći ru­ku pod lupom, razlivali su se hodnik i otvorena vrata prema dvorištu pod zaobljenim staklom. Ali, čim bih ispružio ruku, u okruglom izrezu lupe poka­zale su se, istina, male slike. Inge naglavačke ispred ljuljaške, čiji su konop­ci izrastali naglo prema nebu iz lebdećeg okvira za lupanje tepiha. Ispred nje, takođe naglavačke, sedeo je moj drug Lorenc. Živeo je u kući do nas i mora da je došao preko baštenskog zida, dok sam ja išao po lupu. Bio je tu jedan prijatni prelaz, drvo kruške s granama jakim poput groma s naše stra­ne, i nekoliko izdubljenih šupljina između cigli s njegove strane, koje su mu koristile za pentranje.

Radilo se o tome da se tako drži lupa prema sunčevim zracima da ne bi došlo do prelamanja zraka. Pored toga je valjalo imati na umu i pravu razdaljinu, onu razdaljinu prema tlu u kojoj bi se svetli elipsasti tračak svetlosti sažeo u tačku usijanja. Ova tačka usijanja, koncentrisani odraz Sunca, mogla je da bude mobilna, tamo amo i da traga za žrtvama. One bi se ubrzo našle. Milile su na sve strane, i blizu peska, crvenkasto smeđe i nežnih udova, i ujedale bi. Pomoću lupe mogao sam da ih pratim na njihovim putanjama, a da to ni­su primećivale. Mogao sam da ih nadzirem dok marširaju i tragaju, dok vuku i premeštaju. Ali, čim bih usmerio samo Sunce kroz lupu, odmah bi sve prime­tile, ukoliko bi još bilo vremena da nešto primete. Jedva čujno šuštanje, ma­jušni oblak dima, i već sagorele. Ostalo bi samo nekakva sažežena, zgrčena, umanjena tvar.

Inge me gledala ushićeno.

"Evo još jednog", rekla je. "I tamo! I tamo…"

Ali, posle šestog ili sedmog šuštanja, odjednom nisam više usmerio tačku usijanja na sledećeg mrava, na koji je Inge pokazivala, već na prst kojim je to činila.

"Prestani s tim glupostima! Boli me!" grdila me. Pri tome je nisam bio ni po­godio.
"Šta mi tu glumiš!" rekao sam i kao dokaz svoje neustrašivosti usmerio sam lupu na svoju podlakticu. Ali, pre nego što sam uspeo da umanjim tačku na svoj najmanji obim, počele su da se dime neke dlačice na mojoj koži, a s bo­lom se širio i onaj probojni, užasavajući miris koji se mogao namirisati i u mesari Lorencovog oca iz susedstva kada bi se sa svinjske polutke pomoću nekakve let lampe skidale poslednje dlačice. Nagoreli nokti bi isto tako mirisali.

Odjednom sam se i sam osećao kao sažežena svinjska polutka, a Inge mi se podsmevala, jer je videla koliko sam se uplašio smrdljivog dima, bola i sa­mog straha.

Lorenc je bio prešao na kompost pored uvek zatvorenog ulaza u stari vazduš­ni bunker na kraju bašte. Sad se vratio pobednički nadmeno. Izgledalo je kao da nosi sopstvenu šaku ispred sebe, praznu šaku. Slutio sam šta se tu krije. Inge nije ništa slutila. Kriknula je kad joj je Lorenc pod nos gurnuo crva, koji nije bio ni posebno dugačak niti posebno debeo. Lorenc ga ispustio među nama na pod i rekao: "Ajde, daj".

Ali nisam hteo da mu dam lupu. Hteo sam to sam da uradim, iako je crv bio Lorencov crv.

"Imao si je već sve vreme!"

Odmahnuo sam glavom. Bolje neka se crv neometano izgubi nego da Lorencu prepustim lupu i slavu. Utroje smo čučali i posmatrali kako je crv pokušavao da se uvuče u zemlju, kako je ležao na prosušenom pesku i koliko mu je du­go trebalo da pobegne, a nije mu uspevalo. Ubrzo više nije delovao vlažno i sjajno, kao na početku, već je sav bio kao spreman za pohovanje.

Dužine crva i podjednake vlage negde se iza nas crvljala i naša griža savesti. Ali nismo se osvrtali. Nismo smeli da izgubimo crva iz vida. Naposletku sam uz odugovlačenje postavio lupu u pravi položaj i sada bih je rado prepustio Lorencu da je samo još jednom pokušao da je prigrabi. Lorenc se, međutim, šćućurio kraj mene i posmatrao. Važnije od svega što je dosad radio bio mu je sada, izgleda, sam proces. Verovatno mu je sad bilo i milije da samo pos­matra.

Češće je odlazio na ispovest od mene. Njegovi roditelji bi ga redovno slali, svake druge ili svake treće subote. A pošto je hteo da postane misionar, verovatno se usrdnije ispovedao od mene i više detaljisao. Možda mu je palo na pamet da – kada bi sada sam upleo svoje prste – da bi morao na sledećoj ispovesti da progovori i o svetogrđu nad crvom i nad lupom. Mene, s druge strane, nisu mučile takve brige. Umeo sam sebe da zaogrnem, čak i kod ispo­vesti.

U mojim ispovestima nije bilo pojedinosti. Ubrzo pošto sam bio na prvoj is­povesti, navikao sam se da se sakrijem iza formula, insinuacija i uopštenih iskaza. Ograničavao bih se na nekoliko uvek jednakih samooptužbi, koje bih iznosio čak i onda kada uopšte ne bi bile na mestu, samo da bih mogao da kažem nešto koliko toliko nedvosmisleno: svađao se s drugarima, psovao ih, ljutio babu, nisam slušao roditelje, nisam pazio u školi – nijedan kaplan me nije, dok sam klečao u ispovedaonici i odavao umanjene istine, ikad zapit­ki­vao. Na čudesan način sam se posle četiri Oče naš, ipak, osećao potpuno os­ve­ženo i spreman za dostojanstveni ulazak u novi svet.

Crv se trgao kada je užarena tačka pogodila njegovo telo. Uspravio se, toliko se divlje praćakao kako, inače, ne dolikuje crvima. Uplašio sam se.

"Đorđe ubiva aždahu!" smejao se Lorenc preterano glasno, a i sam se bio up­la­šio.
"Siroti crv", mumlala je Inge.

Ipak, nije htela da ga dotakne. Njeno sažaljenje nije dotle dopiralo. A pret­hodno je, ionako, mrave birala jednog po jednog za paljenje. Spustio sam lupu i uzeo oštećenog, ožeženog, omlitavelog, možda već mrtvog, možda još živog, potpuno peskom ulepljenog crva između dva prsta i bacio ga preko baštenjskog zida, ne na onu stranu na kojoj je živeo Lorenc, već na drugu, gde su živeli Glikovi, dve starine bez dece, koje su svoju baštu prepustile svom psu, nedokazanom bokseru po imenu Fric. Tamo je odleteo crv, što da­lje od naših očiju, od naših misli. Neka se Fric pobrine za njega. Uostalom, crve je bilo takoreći nemoguće istrebiti.

"Kada se crv preseče budakom", objašnjavao sam, "dve polovine žive još du­že."
"Optimista!" odvratila je Inge. Imala je već jedanaest godina i poznavala je reči, koje mi nisu bile poznate. Ustala je i otišla, kao da nije više htela da ima veze sa mnom i kao da nije htela ikad više da pogleda sa svog balkona dole prema meni.
"I nemojte zaboraviti…", vikao je u mom pravcu Lorenc sa uzvišene baš­tenjske ograde, pre nego što je skočio na drugu stranu: "Hitler je živ – i to u Japanu!" Bila je to njegova omiljena misao, njegova parola. Nije ga bilo briga ako mu niko ne bi poverovao i kada bi na njegov govor samo klimali glavom. Verovao je u to što govori. Verovao je tako čvrsto u to, isto kao što je bio odlučan da postane misionar. Lorenc nije spadao među one koji bi se pravili važni suludim, izmišljenim, nepojamnim tvrdnjama.
 

Prevela s nemačkog Ljiljana Živković
 

nazad