Prevedena književnost

Urzula Krehel

ŠANGHAJ UDALJEN ODAKLE

(Ursula Krechel: Shanghai fern von wo : Roman. "Jung und Jung Verlag",
Salzburg und Wien, 2008³) ­

UMEĆE

Kakav je čovek Tauzig? Potrebno je duboko zahvatiti da bi se doprlo do nje­ga, a kada se to učini, valja se upitati: da li je moguće presaditi tog čoveka? Da li je moguće zamisliti ga presađenog? Valja zamisliti lakoću pomoću koje neka ogromna ručerda uzima čoveka iz svoje kuće, iz svog grada, hvata i postavlja ga na drugo mesto, na drugi kontinent, pokretljivost, savitljivost, trening sveobuhvatne živosti nije čoveku urođena. Nije moguće zamisliti tu ogromnu ručerdu (šapu?) kao Božiju ruku, već pre kao ruku nekog džinovskog grubijana, kao ruku iz neke mračne bajke ukoliko se više ne veruje u Boga, ali možda još u čudesa bajki. Drugim rečima: ne može se zaista zamisliti pre­sađivanje Tauziga. Tauzig je bio ambiciozni, mladi advokat.

Knjižar Ludvig Lazar, koji nije nikad krio šta misli, rekao je: "Čovek se sagi­nje, pokušava da shvati, hvata se za travku ili paukovu nožicu, za iskru u gra­du i ne zna ništa, ništa. Nema odgovora. Zašto se kap vode isparava i sleže na nekom drugom mestu? Sasvim tiho savija se mlado drvo. Ili kako bi Ludvig Lazar pitao: Čemu ljudska zloba, čemu niski udarci, čemu ponižavanja za sva vremena? I nije imao odgovora na svoje sopstveno pitanje, nije ga imao ni Tauzig. Mada Tauzig nije verovao ni u šta, pa samim tim nije ni pos­tavljao takva pitanja kao Lazar, bio je po prirodi agnostik i ostao je to, a bio je advokat po obrazovanju. Verovao je da se može zastupati pravo i osećati pravo, verovao je i da se može sprovesti pravo ili da je nekome potreban ad­vokat kako bi mu pomogao da sprovede svoje pravo. Verovao je takođe da je svojevremeno bilo moguće pomoći Ludvigu Lazaru u Berlinu da sprovede svoje pravo. Njegovi roditelji su, mudro predosećajući buduće događaje, ne­posredno pred Hitlerov dolazak na vlast, prodali svoju knjižaru, taj kapital je trebalo da osigura Lazaru neku vrstu životne rente, ali kupci su predosetili po njih povoljne događaje i osporili ugovor. Odjednom ga neki sud u Berlinu pro­glasio za "nečistu krv". Pa, gde bi nam bio kraj kada bi se nekom omraženom Jevreju doživotno isplaćivala svota kada se jevrejsko vlasništvo moglo u bescenje "arizovati" (nasilno oduzeti u duhu tzv. rasne teorije), bez obzira na to koliko bi "doživotni" život za nekog tako razvlašćenog mogao potrajati. Ali Lazar je odmahnuo. Neka, gospodine Tauzig, Vi poznajete austrijsko pravo, ali ne i harajuću nepravdu. Na to gospodin Tauzig nije znao šta da odvrati.

To što je Tauzig verovao da se pravo može proglasiti i što se može pravda osećati, sprovesti pravo pomoću advokata, nije bilo pogrešno. Nijedna vera nije bila pogrešna kada se imala. Da će on sam jednog dana izgubiti sva prava, to ne bi nikad ni pomislio, možda mu je nedostajala i mašta potrebna za tako nešto. Zašto zamišljati nešto pomoću sile i uticaja ako je to neza­mislivo? Tauzig je bio mađarski advokat iz Temišvara, Temišvar je bio deo Austro-Ugarske, tu nije bilo sumnje, u gradu se govorio nemački i mađarski, presude su donošene na austrijski način, to nije nikog zbunjivalo, bilo je to doba pameti u kome se moglo biti i agnostik ili Jevrejin ili protestant u Karlsbadu i katolik ili nekatolik u Lincu i musliman ili nemusliman ili agnostik u Mostaru, bila je to Austro-Ugarska, nije bilo potrebe za ocenjivanjem, čo­vek je mogao da se pozove na pravo koje je dosezalo daleko. Glave u Temiš­varu su bile rumunske i nemačke i mađarske, to nije marilo, odlazili bi u ka­fiće, pušili, pili, mahali konobaru, odazivali se na telefonske pozive. Biti prozvan bila je velika novina: gospodin advokat Tauzig, moliću lepo! Advokat Tauzig bi se uspravio, ustao, bio je visok, kročio moćno kroz kafić, možda i pomalo nespretno, uzeo bi slušalicu u ruke, slušao, slušao i zamišljeno od­mahivao glavom zbog zaveta ćutanja prema klijentu, koji se činio tek kao budući klijent, ozbiljno vaganje, klimanje glavom u slušalicu, što je bio non­sens, i on je to primećivao, i diskrecija. Dolazim odmah, rekao bi. Ali nije ga zvao nikakav klijent, njegova mlada supruga Franciska poželela je da razgo­vara s njim, samo da mu čuje glas! Taj duboki, mekani, nadasve učtivi ma­đarski glas. I smejao se kafiću, šaputao u slušalicu, smejao se raspoloženo ženinoj čežnji, potrebi za glasom, potrebi za ljubavlju, potrebi za srećom, čiji je vinovnik i primalac bio istovremeno on. Platio bi i napustio kafić. Tako je to ispričao Lazaru, i tako je to Lazar prenosio, zadivljen ljubavlju koju još ni­je imao prilike da upozna.

Venčali su se 1912. godine, zgodan čovek, pametan čovek s budućnošću koja je obećavala, govorila bi Franciska Tauzig kasnije i svi, koji su ga poznavali, složili bi se s tim. I ona, klavir, strani jezici, obrazovana u otmenom doma­ćinstvu, za nešto otmeniju Bečlijku bilo je to dovoljno, tako se to činilo 1912. godine. Njen otac: bogati trgovac drvenom građom, specijalizovan za hrastovinu, kasno uveče bi svojom olovkom prelazio duž kolona brojeva, kuc­nuo o drvo pisaćeg stola. Građevinsko drvo, siguran posao, svima je trebalo građevinsko drvo tamo gde se mislilo na budućnost, tamo gde bi se za bu­dućnost pravile ogromne tavanske stolice, dakle, svuda u Austro-Ugarskoj dokle bi dopirala železnica, takoreći svuda. Franciska Tauzig bi rekla: Imala sam samo jedan zadatak u životu, a taj nije bio isuviše teško ispuniti. Mo­rala sam da nađem dobru priliku za udaju kako ne bih bila samo ćerka iz dobro stojeće kuće. Uradila je to tako što se odlučila za advokata Tauziga. Venčala se bravurozno u beloj boji. Posle toga se život učinio širokom rekom, nalik na Dunav, koja bi je nosila, samo od sebe se stvorio "život". Iz života bi potekla životna izvesnost, dani, nedelje, godine nanizane kao perle, radost i harmonija, opipavanje, ushićenje zbog povezanosti. Kukićani stoljna­ci na livadama, srebrni pribor za ribu stajao bi spreman na keju, a mi sreć­nici, govorila bi kasnije Lazaru, usred svega toga. Onda je prošao period sre­će u njihovim životima, ali tada, spremni za životne bure, snažni, i dalje su bili usred svega toga. Kada je 1918. godine Temišvar postao rumunski, bio je to pravi peh za mađarskog advokata, peh za razmaženu suprugu, Austro-Ugarska postala je velika rupa u koju bi poneko upao. Dalje s mađarskim ad­vokatom, tražilo se nekakvo novo pravo, Tauzig je verovao u pravdu i ponovo je bio u pravu. Mađarski advokat nema dobar položaj u Rumuniji. Dakle, dalje s Mađarom, koji je i sasvim slučajno bio Jevrejin. Tauzig je bio agnostik i so­cijaldemokrata, neobična kombinacija, čak i za Temišvar. Njegova supruga bi za velike praznike odlazila u hram, to je bilo dovoljno. Trgovina drvetom kod tašta pružala je mesta za gospodina Tauziga i gospođu Tauzig, kao i za pri­bor za ribu, porculanski servis oivičen zlatom, klavir. Zbog toga su se preseli­li u Beč. Gospodin Tauzig nije više bio advokat, to je bila velika šteta, ali ni­je se moglo pregovarati o tome, očeva firma je sasvim tiho savijala još mla­do drvo, ali je ono i dalje puštalo tanke grančice.

Nije više dobro čuo, dovoljno se naslušao u ratu, previše, bučne kanonade su oštetile unutrašnjost njegovog uveta. Advokat izbegava svađe, paragrafi su mu u malom prstu, ali on iskreno mora da sasluša šta se sve govori. Svađa se rasplamsala, možda se još može stišati (ugasiti?), neko se zaleteo, ad­vokat ga prati i sili ga pravom koje je umalo napustio. Umalo da se klijent u bespravnom prostoru beznadežno spotakne, to se moralo izbeći. Advokat mu je uzdanica. Tauzig nije više tako dobro čuo, mada bi kao advokat trebalo da osluškuje kako raste trava, fina mađarska trava, savijena blagim povetarcem, vetrom stepe koji je sobom nosio topot malih konja. Lenau je pisao poeme u kojima je vazduh zvučao poput udaranja kopita, a povukle bi se ravno uzde; gospođa Tauzig znala je takve poeme napamet. Trava je izgažena u letnjoj jari, sažežena u ratu. Tada Temišvar još nije bio rumunski, a on je još bio mladić s lepom ženom u punoj snazi. Zavodljive oči, jako zavodljive oči i ko­sa boje kestena, fini, savitljivi prsti koji bi na klaviru udarali o tipke, prolazili preko slika, proveravali da li ima prašine na njima, koji bi mesili testo na drvenoj podlozi sve dok se ne bi pojavili mehurići. Bilo je lepo posmatrati je kako bi se zarumenela tokom pečenja, i onda bi jeli još toplu štrudlu, samo što bi je izvadila iz rerne, i osmehivali bi se jedno drugom, oblizivali se, on­da se ljubili ispod pazuha, između nožnih prstića, po ušnoj školjki, sve te male linije na kojima bi se spuštala sperma. On: od rođenja dovoljno dobar, tako je govorila njegova supruga za njega. Nije dobro čuo, advokat Tauzig, ali imao je budne oči, i bio je zaljubljen očima, nosem, ustima i ušima, nije marilo što nije dobro čuo. Pogledao bi svoju lepu suprugu, njenu živahnost, njena prelepa usta, njene male, otmene uši, agnostik i socijaldemokrata, fi­na, sasvim neobična mešavina, i uz sve to supruga, predivna žena, tako se či­ni­lo i Lazaru.

Tauzig je bio čovek dela, prilagodio bi se promenama, ne bi se žalio, oslonio bi se, pokretna bina, kran, rat, velika, gruba, anonimna ručerda ga zgrabila, premestila ga iz Temišvara za Beč. Franciska Tauzig spakovala je posteljinu, kolevku, koja bi se u porodici prenosila s kolena na koleno, još uvek nove de­čije igračke (a radovala bi se prizoru), pribor za ribu, kristalne čaše, kukićani stoljnjak i ponovo sve raspakovala u Beču. Gospodin i gospođa Tauzig bi se samo neodređeno prisećali kojom brzinom bi se širila izvesnost da im se gubi tlo pod nogama. Bilo je to novo, plutajuće tlo (nesigurno) na kome je valjalo ponovo prohodati i plesati. Tauzig je promenio profesiju, nateran nemilim do­gađajima, postao je savetnik u Socijaldemokratskoj partiji. (Da li su i druge partije imale svoje savetnike? Ali Beč je bio grad socijaldemokrata do same srži, makar oni bili i nevidljivi kad je on stigao.) Tauzig je posećivao siroti­nju, paralisane starice, koje godinama nisu bile u stanju da napuste svoj stan, stanove u kojima je sve zaudaralo na starost i siromaštvo, posećivao je nezaposlene s buljukom dece u majušnim stanovima, u rahitičnim zgra­da­ma s očerupanim stepeništima, s iskidanim krpama kao otiračima. Bolje je bez otirača nego s takvim otiračima, govorio bi sebi. Slinave devojčice bi se­dele na stepenicama, niko nije brinuo o njima, divile bi mu se otvorenih usta i napregnutih nozdrva dok bi prstićima kopali po nosu. Tauzigovi su isto priželjkivali dete, dugo su priželjkivali dete, i onda bi dobili dete, bilo je kao u bajci, sreća, nenadana, koja im je podarila dete, stvoreno u krilu, rođenog iz krila. Sin im se rodio u Beču, sin tamnih očiju i tamnog paperja na glavi i sa pesnicama, pesnicama koje je stezao. Satima bi Tauzig mogao da se divi sinu Otu kada bi se vratio iz obilaska sirotinje. Sin koji je treptao, pljuckao, kijao, zaspao bi malih, iskrivljenih usana, a Tauzig bio je ponosan na svog sina, i ponovo je bio u pravu. Kada bi dete malo stasalo, poveo bi ga u svoje posete, a dete bi zurilo u nemaštinu, nemaština nije bila pouka, pre šok, zastrašivanje, nešto čega se valjalo plašiti. Gospodin Tauzig je posmatrao siromahe, nezaposlene, žene u ispranim keceljama s rukama okoštalim od artroze, imao je sažaljivo srce, suviše mekano za savetnika. Kada bi prošao pored brze hrane, kupio bi viršle, onoliko koliko je mogao da ponese, i poklo­nio bi nezaposlenima. Takav je čovek bio Tauzig, vredan divljenja i istovre­me­no vredan sažaljenja, čovek koji se nije razumeo u ekonomiju, ali je imao predstavu o bedi i o tome šta bi tu valjalo promeniti. Približio bi sina toj ne­maštini i pokazao mu da je moguće ublažiti nemaštinu. I: da ima daleko više nemaštine nego što pojedinac može da ublaži. Bio je čovek koji je bio u pravu, i samo to je već bilo vredno sažaljenja i šokantno istovremeno: iz po­zi­tivnog prava ne bi ništa proisteklo, baš ništa.

Očeva firma odjednom arizirana (nasilno oduzeta), ušteđevinu je pojela drža­va, tast se zaključao u podružnici u inostranstvu. Nema tu više ničega, ispa­da mu olovka iz ruku, ništa mu više ne pripada. Trgovina drvenom građom zapaljena iznad njegove glave i rasturena. U njegovoj firmi sada vlada gos­podin Šmit, nekadašnji kolega u trgovini drvenom građom, kod nas je dobio otkaz, govorila je gospođa Tauzig prezrivo kada bi Lazaru, ali i Brigeru pričala o sebi. Nije odmah bilo jasno kome se obraća. Lepo oblikovana usta govorila su, dvojica muškaraca su je slušala, ponajviše Lazar, a Briger, poput nemog svedoka, slušao je i pamtio sve što bi čuo. A još više ono što bi video: lepo oblikovana usta. Franciska Tauzig govorila bi ogorčeno i trebali su joj sluša­oci kada bi se dotakla očeve trgovine drvenom građom. Nije znala nešto od­ređeno o socijaldemokratiji u Beču. Ali se nervirala zbog trgovine drvenom građom: gospodin Šmit, kod nas je dobio otkaz i s besprizornim upinjanjem se probijao u partiji, muvator velikog stila, a mi smo sitna riba na suvom, savijena je grana. Osoba od poverenja u koje smo zauvek izgubili poverenje. Gospodin Šmit sad Tauzigovima dodeljuje novac. Nema dovoljno novca, veš­tački se redukuje, za tren nestane, tokom nedelja, tokom strahom oprhvanim meseci. Jedne noći dolaze po gospodina Tauziga. Tauzigovi su bili zabarika­dirali vrata, nikad ih ne bi otvorili kada bi neko lupao noću, zvonio, tada je bilo dobro što Tauzig tako slabo čuje. Ali Tauzig je te noći ušao u hodnik da bi sebi sipao čašu vode sa slavine, otvorio je, opijen snom, vrata i bukvalno pošao u susret S.A-ovcima, priveli su ga, onakvog, u jutarnjem mantilu. (Ov­de će se zamrznuti vreme za njega. Samo njegova supruga i dalje pomera skazaljke, u divljem ritmu sada otkucava sat, a gospođa Tauzig ga čuje, od­zvanja u njenim ušima.) Kada se vratio, nije govorio. Reci nešto, reci već jednom nešto, molim te, preklinje ga žena, viče, urla u svojoj nesreći. Bio je mađarski advokat iz nekog davno prohujalog vremena, čak i socijaldemokrata spadao je u sveže i krvavo uništeno vreme, poznavala je obojicu, advokata, savetnika, i bilo bi glupo mešati ih, volela je obojicu. Promenio se tokom proteklih nedelja, sada je ostala samo još tuga u njemu: nestalo je dvadeset godina trgovine drvenom građom, u dašku. Duboko ga pogodio šok, suvonja­va, mršava grana, sada, nije bilo potrebe za socijaldemokratskim savet­ni­kom, podvukli su crtu, i to tako da nije ostalo ni slovo ispod nje.
 

Prevela s nemačkog Ljiljana Živković
 

nazad