Prevedena književnost

Ivan Franko

BOA CONSTRICTOR

I

­
German Goldkremer jutros je ustao jako zlovoljan. On je uvek takav kad god mora da zanoći u Borislavu. A to se dešava jednom nedeljno, petkom, kad tamo putuje iz Drohobiča da nadgleda posao i isplati radnike naftaše. Ger­man Goldkremer, iako mu imanje vredi gotovo ceo milion, nikad ne veruje tu­đim očima pri nadzoru, ni tuđim rukama pri isplati. On u Drohobiču poseduje kuću sagrađenu od kamena, poveliku, novu, svetlu – jednom rečju: bez pri­medbe. A, eto, ispada da mora noćivati u drvenom kućerku, usred magacina zatrpanih buradima sirove nafte i ogromnim grudvama voska. Istina, taj ku­ćerak, sagrađen o njegovom trošku, ipak je najuredniji i najlepše sagrađen u celom Borislavu, – mada se ne može porediti sa zgradama u Drohobiču. Zido­vi ovog kućerka jesu beli i prozori sa dosta svetlosti, ali je vidokrug nela­godno sumoran, jadan: gomile granja, gomile gline, prljavi magacini i još prljaviji stanovi. Ni svežine zelenila, ni vedrog pejzaža nigde na vidiku. Vaz­duh je zagušljiv, zagađen naftnim isparenjima: Germana od njega svaki put zaboli glava, kao u ludilu. Pa još i ljudi, koji se muvaju oko njegovog bora­višta, između prljavih šupa i brda gline, što, poput mrava, neprekidno čepr­kaju po zakonima; – tfu, zar su to ljudi? Načisto zamuljani od nafte i gline, kao vrane, – na njima su dronjci od odela, – da l’ je koža, da l’ neko nepoz­nato platno, – od njih na sto koraka vonja nesnosni smrad nečistoće, teškog vazduha iz jama, krčmi, pokvarenosti! Pa i njihovi glasovi – ne, nisu to ljudski glasovi, već neki krici, promukli, poput čangrljanja razbijene glinene posude. A tek kakav je pogled tih ljudi – divalj, zloslutan! Njih nekolicina, koji su išli u jame i već bili pod gasom, ne mareći na rane jutarnje sate, (trezan teško da bi izdržao u dubini jame!), pogledali su kroz prozor i spazili Germana. Od njihovih pogleda njemu je postalo nekako mučno. "Takvi ljudi," – pomisli u sebi, – kad bi me videli u blatu, ne da me ne bi izvukli, već bi me još dublje gurnuli." I eto u kakvom društvu mora on, aristokrata, da provede gotovo dva dana. On otpljunu kroz otvoren prozor i okrete se. Njegove oči su hitro obletele prostoriju – čistu, prijatnu sobicu. Glatko lakirani pod, molo­va­ni zidovi, okrugli stočić od orahovine, komoda i pisaći sto – eto šta se prvo nametalo oku. Sve je bleštalo, sijalo na izlazećem suncu, koje je u sobu upravo bacalo prve zrake kroz prozor i zlatasto-krvavim prelivima titralo na glatkim bleštećim predmetima. Ali Germanove oči su skliznule i sa njih, – on nije podnosio jako svetlo. Na bočnom zidu, nasuprot vrata, u polutami, visila je velika slika u pozlaćenom ramu, – na njoj su našle spokoj Germanove oči. Bila je to dosta dobra i verno preneta slika tropskog indijskog pejzaža. U daljini, obavijeni plavičastom sumaglicom, sanjare nepregledni trščaci – čita­ve šume bambusa u Bengalu. Čini se da čuješ kako se u tom čestaru, sa lakim šumom vetra meša plačljivo cviljenje tigra-ubice. Bliže prvom planu trščak polako nestaje, dok se iz bujne, svetlo-zelene paprati, otima u visinu poneka kupina, a nad svim tim, u živopisnim grupama, nadvijaju se visoke širokolisne palme, carice rastinja. Skroz napred, malo sa strane, izdvaja se upravo takva grupa: raskošna, graciozna. Pod nju je došlo nekoliko gazela, verovatno na ispašu. Ali neoprezne životinjke nisu primetile da među ogrom­nim zelenim lišćem čeka strašna zmija – udav (Boa Constrictor); čeka u zase­di, priželjkujući ulov. Gazele su smelo, bezbrižno prišle palmama. Odjednom se reptil brzinom munje bacio nadole – trenutak užasnog straha – jedan glasak uhvaćene gazele; jedan i poslednji, – a celo stado u divljem galopu raspršava se na sve strane, samo jedna, najveća – izgleda mati onih – ostala je u čeljustima reptila. Slikar je zabeležio upravo taj trenutak kad su se ga­zele raspršile na sve strane, a reptil, visoko podigavši glavu, iz sve snage stiskao ulov svojim ogromnim česljustima, da mu zdrobi kosti. On se ob­mo­tao gazeli oko vrata i kičme, a iz klupka njegovog crno-belog bleštavog tela vidi se glava nesretne žrtve. Velike oči, iskolačene u predsmrtnom ropcu, blešte kao da su u suzama. Žile na vratu su zategnute, – glava, kao da je stvarno gledaš, još se trza u posmrtnom grču. Zato oči zmije blešte takvim zluradim, demonskim ognjem. Ona je toliko sigurna u svoju snagu da, ukoliko se dobro zagledaš u sliku, telom ti prođu nehotični žmarci. Začudo, Germanu Goldkremeru se, iz nekog čudnog i neobjašnjivog razloga, ova slika dopadala, a naročito je obožavao da satima uporno gleda u strašne, satan­skim ognjem zaiskrene oči zmije. Ona mu se naprečac toliko dopala da je od­mah kupio dva primerka i obesio, jedan u stanu u Drohobiču, a drugi ovde, u Borislavu. Ne jednom je pokazivao gostima, šaleći se pri tom na račun glupe gazele, koja se sama namestila reptilu. Ipak, kad bi ostao sam nije mu bilo baš svejedno. Osećao je neki skriveni, praiskonski strah pred tim očima, – njemu se činilo da će ovaj reptil jednom oživeti i doneti mu nešto nesva­kidašnje – veliku sreću ili velike jade.

Polako se podizala gusta hladna sumaglica koja se u svitanje nadvila nad Borislavom. German Goldkremer popi kavu, sede za pisaći sto i dohvati veliku računovodstvenu knjigu da svede račune za proteklu nedelju. Ali sunce je sipalo u sobu toliko svetlosti, – jutarnja hladnoća i nejasan udaljeni žamor radnika – sve to je golicalo njegove misli a istovremeno im oduzimalo snagu, uspavljivalo ih. Organizam, zamoren jučerašnjim putovanjem i domaćim bri­gama, oseti neku trenutnu odvratnost prema toj knjizi u platnenom povezu, i prema ciframa koje su u njoj vrvele, i prema peru sa izrezbarenim koštanim držaljem, – postade mu tako nekako sladunjavo; nijedna misao se nije meš­koljila, samo je disanje pravilno nadimalo grudi. On dlanom podupre glavu i, iako nije baš bio od ljudi koji se lako zamisle, (takvih ljudi, uopšte, među Židovima je jako malo), sada se ipak, prvi put posle mnogo-mnogo godina, opustio i predao na volju svim utiscima iz svog života – da mu osveže se­ća­nja, da mu promiču pred očima kao u stvarnosti...

Pred njegovim očima promakoše, poput teških oblaka, prvi dani njegove mla­dosti. Sećanja na strahovitu bedu i nedaće koje su dočekale njegove prve ko­rake u svet, i dan danas ga iz temelja potresaju. Ma koliko mu, ne jednom, biva teško u sadašnjem životu, – ipak, nikad nije poželeo i nikad neće po­želeti da mu se vrate godine iz mladih dana. Ne! Te godine iz mladosti ipak su mu visile nad glavom nekim teškim prokletstvom – prokletstvom oskudice, prokletstvom gušenja dobrih i valjanih sposobnosti duše u samom začetku. On je ne jednom osetio to prokletstvo u trenucima svojih najvećih špe­ku­lantskih uspeha, – ne jednom mu je utvara nekadašnje oskudice trovala po­tonje radosti, dosipala žuči u slatke napitke bogatstva i dobiti. I dan danas on se još živo seća napola srušenog, natrulog, vlažnog, ružnog i zapuštenog kućerka na Lanu u Drohobiču, u kome je ugledao svet. Kućerak se nalazio uz sam potok, nasuprot stare i još ružnije kožare, odakle su jednom nedeljno dvojica radnika, zlovoljnih pogleda, iznosila iskorišćeni i uskisli materijal, ko­ji je po celom kvartu širio kiseo, težak i nesnosno zagušljiv miris. Pored kuće njegove majke bilo je nanizano još mnogo drugih, sličnih. Sve su bile gusto zgomilane, na svakoj je krov bio toliko neravan, natruo i jadan, da je ceo taj kvart više ličio na ubogu ruinu, na jednu veliku gomilu smeća, prljavštine, trulih greda i odeće, nego na ljudsko stanište. I vazduh je ovde vrlo često bio ustajao, da je sunce u prostoriji nekako smrknuto svetlelo, probijajući se kroz špare u zidovima i krovovima. A, činilo se, da se takav vazduh upravo ovde formirao i odavde širio na deset milja uokolo. U svakoj od tih udžerica, živelo je po nekoliko porodica, tj. po nekoliko svadljivih, lenjih i do krajnosti neurednih Židovki, a oko svake se rojilo, pištalo i vrištalo barem petoro balavaca – Židovčića. Muškarci, smeđi Židovi sa zulufima, retko kad su ovde zavirivali, – najviše jednom nedeljno, u petak uveče, da "prešegaju". Bila je to uglavnom sirotinja svih mogućih i nemogućih zanimanja. Neki su u naselju boravili samo povremeno. Oni su vrlo često više voleli da prespavaju bilo gde; na nekoj klupi u krčmi, u žbunju pod vedrim nebom, na hladnoći, samo da ne udišu gust, težak i nezdrav vazduh i ne slušaju viku, svađu i zaglu­šu­ju­ći žamor žena i dečurlije.

I Germanova mati nije bila bolja, ako ne i gora, od drugih. Iako je mlada že­na – mogla je imati 20, nek bude 22 godine – ona je već, takoreći, urasla, uklopila se u taj tip Židovki, tako uobičajen po našim mestima, čijem for­miranju doprinose i loši, nezdravi stanovi, i zapostavljeno vaspitanje i potpu­no odsustvo obrazovanja, i prevremene udaje, i lenjost, i stotinu drugih raz­loga. German se ne seća da ju je nekad video osveženu, veselu, doteranu, iako su na njenom licu bili vidni znaci kakve-takve lepote. Nekad rumeno i okruglo lice je požutelo, nagrizeno prljavštinom i bedom, oklembesilo se po­put prazne vreće; usne, ranije punačke, rumene i pravilno iskrojene, poplavile su i nadule se, oči su potamnele i zakrmeljale. Kao četrnaestogodišnjakinja se udala, nakon tri godine se razvela od muža koji nije hteo da ona i dalje bude s njim i da je hrani. Starijeg sina je uzeo sa sobom ko zna kuda (on se bavio trampom i putovao je na konju po selima menjajući igle, ogledalca, šila, i sve druge sitnice potrebne domaćinstvu za tekstilnu robu rune proiz­vodnje, ili "krpe", kako su to nazivali); mlađi, German, ostao je sa majkom. Njemu je bilo godinu ipo dana kad su se roditelji razveli, – on nije upamtio ni oca, ni starijeg brata, a kasnije je slučajno saznao da su obojica umrla od kolere negde u polju, gde su ih našli čak nakon nedelju dana, pored trupa ko­nja. Uopšte uzevši, rastući u tako pogubnoj i nezdravoj atmosferi, on se raz­vijao veoma sporo, bolovao je često i ono što mu je iz najranijeg detinjstva ostalo u sećanju je njegov podbuo stomačić, u koji su često udarali drugi Ži­dovčići, kao u bubanj. Dečijih igara među gomilom gole, uprljane, okruglaste dece priseća se nejasno, kao kroz san. Deca jurcaju naokolo tesnim dvoriš­tem između dva kućerka, uhvativši se za ruke i vrište iz sve snage, – jurcaju sve dok im se ne zavrti u glavi, a tada kao pokošeni popadaju po zemlji. Ako ne to, onda gacaju po kaljužama, brčkaju se, kao gomila žaba, u ustajaloj, od kožare teško zagađenoj vodi potoka, plašeći ogromne dugorepe pacove koji im beže ispred nogu krijući se u jame. German se jasno seća kako se često, sa drugim Židovčićima, kotrljao niz obalu u potok, i kako su stariji Ži­dovi, stojeći na mostu, pucali od smeha, gledajući njegov poveliki tamnoplavi stomačić na koji su, kao dve motkice, bile prikačene mršave duge nožice. Još dublje mu se urezalo u sećanje noćenje u tesnom, neudobnom kutku, za­jedno sa još desetak, takvih kao on, klinaca, – noći, provedenih na vlažnom, neobrađenom podu, na slami, napola istruleloj, koja je vrvela od ko zna kak­vih insekata, kao i strašnih noći, zaglušivanih smehom i plačem dece, gurka­njem, tučom i vriskom Židovki; te beskrajne noći, koje je on provodio sklup­čan od hladnoće, nakon kojih je jutrom ustajao sa temperaturom i crven po celom telu. Oh, te strašne noći detinjstva, koje drugima do poznih godina ži­vota zrače anđeoskim osmesima i poljupcima majke, spokojem i radošću, prvom i najvećom srećom u životu, – njemu su bile prvim i najtežim paklom! One su ga do starosti pekle i morile; sama pomisao na njih zaustavljala mu je dah, punila ga odvratnošću, nepodnošljivom mržnjom prema svemu što je bedno, pocepano, ništavno, zgaženo u blato, prigušeno nesrećom. On sam nije znao kakav je razlog tome, nije znao da takva mladost mora u svakom otupeti nerve, prigušiti osećanja do te mere da nesreća i plač drugoga ne mogu da ga dotaknu, da slika bede u njemu budi samo gađenje ali ne i mi­losrđe. Istini za volju German Golkremer nikad nije ni razmišljao o tome, ne trudeći se da shvati razloge svog ponašanja, a kad bi, često puta, siromašni, oštećeni naftaši sa snuždenim licima, u krpama, natopljenih znojem, plakali pred njim, moleći za punu platu, on bi odpljunuo, okretao glavu i naredio sluzi da ih izbaci napolje.

Svoje majke on se priseća, kako, dešavalo se, po ceo dan sedi pred kućerkom sa šerpom i klupkom u rukama i promuklim glasom prosipa svakakve pogan­štine, ne bi li nadlajala neku od svojih komšinica, kojoj je danas došlo da se s njom zakači. Čarapa u njenoj ruci se veoma sporo pomerala napred, mada bi se, na prvi pogled, moglo reći da ona plete neprestano. Često je mesecima nosila istu čarapu i isto klupko, sve dok čarapa, još nedopletena, i klupko, još neutrošeno, ne bi dobili istu boju kao sve unaokolo – prljavo-sivu. Često je dugo vitlala za nekim Židovčićem, koji bi je izazvao nekom žaokom od reči, – gacala po bari razdrljena, zadihana, promukla, poplavela od besa, – a ulovivši jadno derište, ćapala ga je za kosu i udarala bez milosti po leđima, dok dete ne bi palo na zemlju. Ne retko je i Germanu zapadalo sledovanje i to žestoko. Ona je bila, kao i svi lenjivi a siromašni, veoma uvredljiva i bes­na, a u ljutini nije birala koga bije, čime i kuda. German se dobro seća kako ga je mati jednom dohvatila močugom tako jako da je tresnuo o zemlju obliven krvlju. Od čega je mati živela, kako je izdržavala sebe i njega, to German nije znao. Znao je samo to da kućerak u kome su oni živeli nije njihov, već iznajmljen, – i još se seća visokog, debelog, sivobradog Židova, da je često puta dolazio i vikao na njegovu majku što je tako razdrljena, i uzimao je sa sobom. Takođe, često, mati bi uveče nekud otišla i niije se vraćala sve do jutra.

Takav je bio život budućeg milionera Germana Goldkremera sve do njegove desete godine. Istina, rastom i izgledom više je ličio na sedmogodišnjaka, pa i to loše razvijenog. Snage i dečije živosti nije imao. U to vreme počeo je da stiče sklonost ka lenstvovanju i često je danima sedeo-lutao na klupi u kućerku, iako ga je mati terala da prodaje šibice muškadiji ili da na neki drugi način zarađuje, kao ostali Židovčići.

Bilo je to u leto 1831. godine. Strašna i do tog vremena nezapamćena pošast pohodila je naš kraj. Dugo su kolali glasovi među običnim svetom da se približava "kazna Božija“, dugo je hrišćanski živalj zabrinuto čekao opšte­poznatu naglu smrt. A ona je i naišla, ali sto puta strašnija nego što su očekivali. Cela sela su opustela – izumrla, cele porodice su se gasile, kao vo­sak na vatri. Umiralo se polako, ne znajući za smrt bližnjega svoga, u iščeki­vanju sopstvene smrti. Brat se okretao od brata, otac od sina, da ne bi gledali strašne orgije smrti. A ko je još ostao živ, išao je u krčmu i, raspa­mećen, pevao na sav glas. Nikog nije bilo da teši neutešne i hrabri uplašene, nikog nije bilo da pomogne bolesnima, koji su uzalud molili za gutljaj vode, umirući u strašnim grčevima. Među običnim svetom su kružile grozomorne priče o vampirima, koji "kose" ljude, a u pojedinim selima su očajne i pijane go­mile čak počele spaljivati na lomači one koje su smatrali za vampire.

Kolera nije mimoišla ni Drohobič. Lan je naročito bio pogođen pošašću, više nego druga predgrađa, da li zato što je ovde ustajali i prljav vazduh poma­gao širenju zaraze, ili, možda, zato što se među gusto zbijenim življem u teskobnim prostorijama zaraza lakše prenosila. Židovi, Židovke, a naročito mala deca, padali su poput trave u otkosu, umarali su u nedođiji, tiho, potajno, po ćoškovima i u budžacima. Koliko ih je poumiralo, to samo bog zna. Oni koji su bili imućniji povukli su se u brda kod nailaska zaraze, na zdraviji vazduh, ali ih je zaraza i tamo sustizala, i jedva je svaki stoti uspeo da se vrati natrag. Ali Germanova majka nije imala para, nije bilo zarade, ni hleba, ničega. Ona se u opštem metežu teturala pored kućeraka, obezna­nje­na od straha i gladi, s vremena na vreme zajaukala bi čudnim i neopisivim glasom, dok i sama nije pala na zemlju, takođe zaražena. German dobro pamti kako joj je pritrčao i sa dečijom znatiželjom približio se tom telu, po­plavelom, zgrčenom, na pragu skorašnje smrti. Njemu je i dan danas pred očima živa slika njenog lica, tako bezgranično bolnog, iskrivljenog i izme­njenog, da su čak i njemu, malom, trnci prošli telom. On pamti svaki njen pokret, svaku njenu reč u tom strašnom trenutku večitog rastanka. Najpre mu je dala znak rukom, da joj priđe bliže, - majčinska ljubav, mada i pod grubom fasadom, nije umrla u njoj, a pojavila se u najtežem trenutku. Njena is­pru­žena ruka nemoćno je pala na zemlju, a German je video kako su se sve žile, ceo organizam, čas stezali, čas opuštali u grčevima, kako je ona drhtala od hladnoće, a ispod kože sve vidljivije je nadirala plava, zapravo sivo-zelena boja ilovače.

– Gerš, – prostenja ona u ropcu, – ne prilazi... mi!..

Dečak je zbunjeno stajao kao ukopan. U tom trenutku on je veoma malo i veoma nejasno shvatao šta se u stvari dešava. Razdirano grčevima, majčino telo počelo se batrgati na sve strane.

– Gerš!.. Časno živi! – prostenjala je nesretnica, jedva dišući. U tom trenutku pala je licem ka zemlji.

German je stajao, bojeći se da joj pristupi, ali, ništa manje, bojao se i da po­begne.

– Vode! Vode! – hropćući prozbori umiruća, ali se German nije mogao pomaći s mesta; njegov mozak u tom trenutku nije funkcionisao. Kako dugo je tako stajao, dva koraka udaljen od majke, to ni sam ne zna. Čak se ne može prisetiti ni toga ko i kada ga je probudio iz odrvenjenog stanja, kada i kuda su sklonili trup: sve to je progutao večni zaborav.

Pribrao se tek noću, nasred ulice. Glad mu je razdirala utrobu, žeđ je pržila grlo, uznemirenost je, poput klešta, stezala grudi. A unaokolo tišina – du­bo­ka, gluva, tamna, bespomoćna. Samo povremeno, iz nekog udaljenog kutka, kao ispod zemlje, čuje se prigušeno jecanje ili stenjanje umirućih. Po kućer­cima, gde još ima živih ljudi, žmirka svetlo, trepćući u daljini i prorezujući tamu poput oštrih noževa. Malom Germanu postaje još strašnije kad gleda ta svetla, – on tek sada shvata svu težinu svoje samoće, bez oba roditelja; – njegovi zubi mimo volje cvokoću, kolena drhte i sudaraju se, sve počinje da se okreće oko njega. No, dunu hladan vetar sa istoka i osveži ga. Hoda on ulicama, svaki čas se osvrćući. Ali glad ne prestaje da mu dosađuje, nadvla­dava polako sve drugo, nadvladava i strah, i podmeće mu novu, smelu misao. German nema mnogo vremena za razmišljanje, – on se tihim koracima, kao mačor, prikrada prvoj malo boljoj kući, u kojoj se ne vidi svetlo, gde su, znači, svi pomrli. Prva kojoj je prišao, bola je zaključana, – da prodre unutra ne može, nema snage. Odpuzao je ka drugoj. Kuća je bila širom otvorena, i German uđe unutra. Najpre je prišao policama, pa do kredenca, – sve je pregledao, ne bi li našao bilo šta da prezalogaji. Posrećilo mu se da nađe po­veliki komad hleba. Ćapivši ga, on se strese i, u bezumnom strahu, pobeže iz kuće.

Umirivši glad, dečak se zavukao pod neki plot, zarastao korovom, i zaspa kao zaklan. Narednog dana se probudio znatno okrepljen, – naročito ga je obra­dovao svetao, topao sunčani dan, pred kojim su nestajali svi strahovi. On obiđe okolne ulice, ne obraćajući mnogo pažnju na okolnu viku i plač. Misao o sopstvenoj smrti mu nije opterećivala misli, a poprilično parče jučerašnjeg hleba mu je bilo pod pazuhom, – gladi se nije bojao. Tako hodajući dospeo je u jednu ulicu kojom su vozili mrtvace na groblje – daleko van naselja. On je ispočetka sve pažljivo posmatrao. Kola za kolima vukla su se ulicom u dugoj koloni, natovarena mrtvačkim sanducima, na brzinu sklepanim od ne­obrađenih dasaka. Krici i naricanja siročadi nisu prestajali, – ljudi različite starosti u gomilama su se tiskali ulicom, a mnogi su usput padali zaraženi. Germana prođoše žmarci, kad je bacio pogled na tu strašnu, beskrajnu procesiju, – on je iz sve snage počeo da beži iz te ulice, neznajući kuda, sa­mo da je što dalje, u zabačene uličice. Ali, još dugo nakon toga, njemu se činilo da čuje zvuke mrtvačkih sanduka, nabacanih na kolica u obliku lestvi, koje su vukli po neravnoj kamenoj kaldrmi, – činilo mu se da čuje taj bolan plač i to ga je često trzalo u gluvo doba noći.

Kud je on lutao do kraja tog dana, kako je provodio sledeće dane, on se tač­no ne seća. Nesvakidašnji, a za njegov mlađani organizam izuzetno snažni utisci, prigušili su mu pamćenje. On se seća samo toga da je, teran glađu, često upadao u prazne kuće, i pretraživao po mraku po budžacima, dok ne bi našao nešto od hrane, barem komad hleba. I, malo po malo, on je počeo da se oseća sve lošije, postajalo mu je nekako vruće u glavi i grudima, a pred očima su mu se često vrteli crveni plamenovi, – na kraju je sve nestalo, ta­ma...

German se probudio u nekoj velikoj sobi, u kojoj je, ko zna zašto, bilo jako hladno. On je ležao na krevetu, pokriven ćebetom, i drhtao. Sunce je, izgle­da, upravo zalazilo i kosim zracima osvetljavalo bleštavu, lakiranu, crnu daš­čicu nad njegovom glavom. Oko njega mnogo drugih kreveta – stenjanja, oh­kanja... Neka baba u crnom tiho-tiho hoda uokolo i obilazi bolesnike. Ona ga je jako uplašila i on sklopi oči. Opet praznina u sećanju...

Kao kroz san, do svesti mu dopire pištav, nesnosan glas, koji dugo-dugo, neprekidno, pevuši. On odnekud kao da zna da je ovo bolnica, ali kako je ovde dospeo i zbog čega – ne zna.

German ne zna, do današnjeg dana, koliko dugo je ležao u bolnici, zbog koje bolesti, odakle su ga pokupili i po čijoj milosti. Utisci iz tog perioda promiču u njegovoj glavi kao odblesci dalekih munja.

Bio je sumoran jesenji dan kad su ga pustili iz bolnice. Izašavši, posle dugog bolovanja, prvi put na svež vazduh, on se osetio toliko bespomoćan, ostav­ljen od svih, nesvestan toga da sada treba početi ispočetka, – obuzeo ga je strah nasred te široke, bezljudne ulice, kao nekada noću pri odsjaju vatrica, koje su, tu i tamo, svetlucale sa prozora. On je jedva mogao da se seti šta mu se desilo pre no što se razboleo. Plač mu je nadolazio, – ali nekako je uspeo da pobedi sebe i krenu, kud ga oči vode, šljapajući svojim malim noži­cama po blatu uzduž ulice.

– Gerš, Gerš! Dođi de ovamo! – viknu ga neko sa strane židovskim jezikom. Dečak se okrete i spazi nevelikog razrokog Židova, sa retkim žućkastim dla­kama na bradi. Na Židovu beše ogrtač postavljen kožom i čizme, oblepljene do članaka gustim blatom. Germanu je to bilo čudno, pitajući se šta od njega hoće nepoznati Židovčić, – i on mu, mimo volje, priđe.
– Ne poznaješ me? – priupita Židovčić.

German klimnu glavom i zagleda se u njega.

– Ja sam Icik Šubert, znaš? Moja baka je živela tamo, pored tvoje mame, znaš?

German se na jedvite jade prisetio Icka, ali na pomen majke, sam ne znajući kako i zašto, zarida na sav glas.

– No, no ne plači, – reče Židovčić blagim, dobrodušnim glasom. – Vidiš, i mo­ji su pomrli, – šta da se radi? Svi su pomrli, svi do jenog, – dodade on tužno, kao samome sebi, – i Tavba, i Buher, – svi. No, no, ama umiri se čoveče, plač neće pomoći! A ja sam mislio, da si i ti skiknuo, a ono ti si još živ!

German nije ništa govorio, samo je jecao i otirao oči rukavom.

– Znaš šta, Gerš, – reče Icik, – dođi sa mnom.
German se zagledao u njega kao da nije razumeo.
– Kuda?
– U Hubiče! Tamo imam kuću, i konja, i kola, – otići ćemo s proleća prnje da trampimo. Hoćeš? Hej, to je lep život, – i tvoj otac je to radio, pa je, jadan, umro.

German nije imao gde da se vrati, nije imao gde da prenoći, a Icik ga nije hteo ostaviti i istog dana ga je doveo sa sobom u svoju kuću. Kolera se već utišala, odkako su počele jesenje hladnoće i bljuzgavice, ali ljudi još nisu uspeli da se priberu posle strašne tragedije. Po svim ulicama retko se mogao neko videti, a gde se i pojavilo ljudsko lice, bilo je toliko isprepadano, snuž­deno, jadno i pozelenelo, te je izgledalo kao da su ti ljudi upravo izašli iz tamnice, gde su mnogo godina kopneli u vlagi, hladnoći, tami i svakodnevnim mukama.

Put do Hubiča nije bio kratak, a uz to, raskvašena ilovačasta zemlja se hva­tala za stopala, pa onako otežala, delovala je poput bukagija, tako da je našim pešacima ponestajalo daha od napora. Ali i bez toga su išli lagano, sporo, kao puževi. Icik još i kako-tako, ali bolešću shrvan mali German! On samo što nije umro dok su se dovukli do Ickove kuće. Njega je dobrodušni staratelj i nosio na rukama, i pratio, bolje reći vukao za sobom, i zagovarao, dodavao snage. Pozno u noć oni se dovukoše do cilja, i German se, čim se dohvatio klupe, skljoka i zaspa kao zaklan.

Hubiči je poveliko selo, razbacano uzduž reke Tismenice, na pola puta izme­đu Borislava i Drohobiča. Severno od sela uzdiže se, visoko gore, izdužena zaravan, a južno, još višlji brežuljci, prelaze u drugu visoku zaravan, na kojoj se ponosno kočoperi nevelika četvorougaona hrastova šuma Teptjuž. Samo selo poleglo je na niskoj zaravni, širokoj nekoliko hiljada koraka, koja se vuče od Borislavskog gorja, pa sve uz Tismenicu, čak tamo do Kolodruba, gde se spaja sa velikom Dnjestarskom dolinom. Okolina Hubiča odlikuje se le­po­tom, svojstvenom samo podnožju planina, kojoj slične nećete nigde naći. Tu nećete sresti ni oštrih vrhova Beskida, ni golih, izbrazdanih litica Crnogore, ni strmih provalija Zadnjistranskih gora. Ovde su u divnoj harmoniji očaravajuća privlačnost i raznolikost gorskog krajolika i raspojasana širina i mirnoća Po­diljskih pejzaža. Draga, ne neka grandiozna i zastrašujuća, već nekako do­maća, srcu bliska šarolikost boja, predmeta, kombinacija – oblici uvek okrug­li, prijatni, harmonični, rečice nevelike, brze, čiste, vazduh zdrav, kao u plani­nama, ali bez one planinske oštrine, koja tako brzo ošamuti, – a uz sve to sveobuhvatni pogled na daleke, lako talasaste ravnice, na stotine njiva, šumaraka i ljudskih naselja, razasutih ili ušorenih, ili u živopisnim grupama, ili poput šahovskih polja...

Germanov život je sada zaista krenuo novim tokom. Icik je bio dobrodušni čovečuljak, ne bog zna kakvog karaktera, navikao od malena saginjati glavu pred svakim "iz svoje vere". Sa "Hojima" on je lako izlazio na kraj, kao i svaki drugi Židov, – jedne je grdio i nazivao ih najpogrdnijim imenima, drugi­ma se ulizivao; varao je i potkradao svakog, gde i kako je mogao, ne prida­jući tome nikakav značaj. Uopšte uzevši, ovde je German prvi put saznao ka­kav je to narod, ti "Hoji", i njegov dečački razum brzo je ukopčao da svako iz "Židovske vere", takoreći, ima dva lica: jedno, koje je okrenuto prema onima druge vere, i koje je kod svih Židova isto: ogavno, podrugljivo, neprijatno ili lukavo, – a drugo, kojim se okreće svojoj veri, i to lice se ničim ne razlikuje od drugih ljudi, što znači da je kod svakog Židova drugačije: dobro ili loše, iskreno ili lukavo, prijatno ili neprijatno. Kod Icka je to "svoje" lice bilo zaista iskreno i prijatno, tako da se malom Germanu, koji u svom životu nije iskusio ni pažnje, ni nežnosti, ni ugodnosti, tek sada otkrila nova, lepša strana ljudskog života. Već je sam život na čistom, zdravom vazduhu za nje­ga bio velika sreća. On, koji se sve vreme dosadašnjeg života davio u usta­jalom, nezdravom vazduhu prenaseljenog, prljavog predgrađa, sad je s uživa­njem udisao punim plućima čist seoski vazduh, tako da mu je krv življe cir­kulisala u telu, a u glavi se vrtelo, kao u pijanstvu. Icik mu je pripremio pri­jatan ležaj, suv topao, prostran, – i Germanu se taj kanabe, sa prostirkom od sena i kožnim ogrtačem umesto ćebeta, učinio ko zna kakvom udobnim le­žajem, tim pre što ni u njegovog staratelja nije bilo bolje. Jela je kuvao Icik sam, a mali German mu je pomagao kako je mogao, – pa iako kuvanje često i nije baš najbolje ispalo, ono im je, propraćeno glađu, prijalo kao najukus­nije. Po pravdi govoreći, Icik se sa Germanom ophodio kao sa sebi ravnim, uočivši njegovu spretnost i snalažljivost, i savetovao se s njim, kao sa sta­rijim, pre svakog posla. Zbog same njegove prirode, blage i podatne, nije mu ni padala na um misao – da dečaka uzme čvrsto pod svoje, da ga privikava na apsolutnu poslušnost, kako to vole da rade drugi staratelji, koji tobože hoće da izvedu svog štićenika na pravi put, a oni ga zbune i priguše jadno dete u startu, a kad ono, zbunjeno i lišeno sopstvene volje i odlučnosti, prih­vata bez suprotstavljanja njihova izvoljevanja i besmislene naredbe, hvale se kao: "Eto, to smo mi! Reda kod nas mora biti!" – pa još, k tome, bacaju de­tetu u lice podsećanje: "U čijim se kolima voziš, njegovu pesmu pevaj!"

Zimi je Icik počeo da podučava Germana da čita i piše, – razume se, židov­ski, jer drugačije ni sam nije umeo. Podučavanje je išlo prilično traljavo. Ger­man je odrastao u uslovima krajnje nepovoljnim za razvoj duhovnih sposob­nosti, tako da mu je samo urođena upornost omogućila da savlada početne poteškoće. Njegov um, bistar i ljubopitljiv u svakodnevnom životu i za obične stvari, za učenje je bio, ispostavilo se, toliko tupav, slabog pamćenja i trom, da se čak i strpljiv i dobrodušni Icik, ne jednom, ljutio, bacao knjigu i na par sati prekidao poduku. Pa ipak, i pored njegove strpljivosti i Germanove us­redsređenosti, oni u toku zime nisu daleko odmakli, što je i razumljivo, s ob­zirom na neadekvatan, mehanički način podučavanja.

Zato, kad je došlo proleće i nastupilo lepo i toplo vreme, – za Germana je počeo pravi život. Icik je upregao konjića u zapregu, nakupovao u gradu svakojakih sitnica koje su potrebne seljacima, i davaj, sa tim espapom po selima! Kakva je to radost bila za Germana da sedi nazad u kolima: ispred i iza – gomile prnja i svakakvih drangulija, a iznad tih sivih gomila jedva izvi­ruje vesela, mala glavica Židovčića, u iskrzanoj kapi, sa zdravim rumenilom na licu. Svud uokolo prostiru se raskošna zelena polja, raspevane dubrave, srebrnim blještavilom optočene reke, a nad glavom vedro svetlo-plavo nebo, pa je unaokolo toplo, milo, spokojno. Glasovi ptičica slivaju se sa pesmom cvrčaka, šuštanjem zelenog lišća i romorom potoka, u jednu daleku, tananu harmoniju sreće, bezgraničnosti i spokoja.

Eh, koliko puta se priseća German Goldkremer, milioner, još i danas onih ča­sova svog veselog, slobodnog, istinski ciganskog života! On ih se ne priseća zbog neke posebne radosti, – on sa ponosom sada gleda tadašnje siromaš­tvo, na par krajcara na brzinu zarađenih, na radost kad bi im pošlo za rukom da prodaju mnogo "krpa", – njega čak ljuti ona tiha radost, ono zadovoljstvo, kakvo je osećao tada; ali ipak, neki tajni, neznani glas mu šapuće da je to bilo najsrećnije doba u njegovom životu, da mu se tiha sreća i spokojni, vedri dani, koje je proživeo u siromaštvu, na Icikovoj zaprezi, nikad više neće vra­titi.

A dešavalo se, voze se oni poljima: uokolo ni žive duše, letina još nije saz­rela, lagani povetarac u talasima povija teško klasje raži pred zrenje, brkati ječam tu i tamo izviruje svetlozelenim prelivima, a ozima pšenica se gordo njiše na svojim glatkim, vitkim stablima. Dokle oko dopire nema kuće na vidiku – selo je u dolini. Daleko – daleko na istoku, poput zelenog, mirisnog jezera, razlila se livada i otuda vetar donosi zveket kosa. Ponegde se vide redovi, poput velikih belih insekata koji nešto čeprkaju u zelenilu, – to su kosci. Ickov konjić, kao da i sam uživa u toj veličanstvenoj tišini, toj lepoti i mirisu, ide nogu pred nogu mekim poljskim putem, s vremena na vreme čup­kajući u hodu glavice deteline. Icik je mumlao sebi u bradu neku Židovsku pesmicu, verovatno "Finsterer balyguteh", – bič je zadenuo za pojas i polako klimao glavom levo, desno, kao da se klanja tim čudesnim, blagoslovenim njivama, toj dalekoj livadi i tom Dilu plavetnom, što se sa zapadne strane ustremio visoko u nebo svojom ogromnom masom, okruglim ogoljenim vr­ho­vima i mašta u daljini, onako veličanstven, spokojan, nedodirljiv, poput deli­ća neba kojim je priroda, da bi ih istakla, ukrasila naše gore. Za to vreme ma­li German sedi usred gomile prnja, a k njemu dolaze žene i trguju s njim.

No, spustiše se oni s planine. Iza njih se digao oblak prašine, pred njima se zelene vrbe, višnje; srebrom se svetluca rečica između kuća, igraju se deca na pašnjaku, tumara stoka po oborima: selo. German skače sa kola, da otvori kapiju od pletenog pruća, i brzo je zatvara. Zaprega je prošla i on trči za njom jer čuje okolni lavež, – već su se iz dremeža trgli seoski psi i u čo­porima trče da pozdrave goste. Čudna odeća, još čudnija zaprega, dovodi ih do vrhunca besa, pa još koliko puta bi Icik, pa čak i German, razvučenim, prodornim glasom povikao: "Trampimo robu! Trampimo robu!" – a psi samo što se ne uguše, kopajući zemlju pod sobom od prevelike ljutine. Oni u go­mili trče oko kola: neki napadaju konjića koji maše glavom na sve strane, kao da se klanja starim poznanicima, a kad mu se neki pas previše približi, frkne, podigne glavu i – teraj dalje. Drugi su uzeli na oko trgovca "krpama", kaskaju uz kola, hvataju zubima za točkove, ali sve uzalud. Za Germana je nemoćni bes pasa predstavljao ogromnu radost – dražio ih je prutem i po­vi­cima i smejao se na sav glas kad se jedan smeliji pas spremio za skok na kola, koja su u međuvremenu promakla, a jadni kuco je završio salto u pra­šini.

Po kućama odmah nastade metež, galama, vika, trka... Žene, momci, deca – svi trče saplićući se jedno o drugo, sustižu preprodavca. Ali preprodavac kao da ih ne vidi, kao da ih ne čuje kako viču! "Židove, Židove, stani, bre!". On vidi da ih je još nedovoljno, vozi dalje, gde ga na mostićima i pored obora sačekuju drugi, i još jednom pusti svoje razvučeno: "Trampa-a! Trampa-a! Razmenjujemo robu-u!". Tek sada zaustavlja konjića, baca mu šaku sena i okreće se nazad, da dohvati škrinju sa svakojakim potrepštinama, za koje seljaci menjaju delove odeće i druge tekstilne proizvode ručne izrade. Sad već postaje živo, pokretno, govorljivo, veselo! Tu i za Germana ima posla. Zainteresovanih za trampu je mnogo: jedni odlaze, drugi dotrčavaju, – Icik jedva može da ih umiri. German i kola čuva, i sam ponešto trguje, – njemu je Icik prepustio seosku decu, kojih se najteže rešiti, a najlakše prevariti. Ger­man se još i sada sa osmehom priseća kako se vešto snalazio među seoskim dečacima, kako ih se brzo rešavao, kako je spretno umeo podmetnuti sva­kome ono šta je želeo, i uzimao od njega tri puta više "krpa" nego što je ro­ba vredela. I koliko je tu bilo svađa, vike, proklinjanja, na tim seoskim paš­njacima. Naročito je sa ženskadijom bilo teško izaći na kraj. Zadre ti ona i ne popušta: daj joj ovo ili ono za toliko "krpa". Ali tu Jicik više nije bio onaj isti kao kod kuće: zadre i on, i izgrdi ženu, i nagrdi joj svu familiju, i ipak ostane pri svome. Trgovina i prepirka traju dosta dugo. Icik najzad polako kreće ko­njića dalje selom, sve u pratnji gomile seoskih dečaka i devojčica koji ne­maju čime da plate i koji sa zavišću gledaju nožiće, prstenje i ukosnice, koje su drugi stekli trampom.

Polako vozeći selom kola su se iz časa u čas sve više punila razmenjenom ro­bom. Icik pogledava nabacane gomilice i suče rukave, – zna da će se brzo nakupiti 100 kilograma "krpa" i da će moći da ih odveze kod liferanta u Drohobič. I tako stižu nasred sela, pred široku zidanu krčmu. Icik svrće ko­njića u veliko prljavo dvorište. Zakupac Moško je njegov poznanik. Tu će ru­čati, – razume se, za pare, – pečenog krompira i mladog luka, i nadivaniti se "sa svojom verom". Tu će i konja napasti, i robu će privremeno ovde smestiti, jer mu je nezgodno da se s njom vozika po selu. Njega ovde rado primaju, a njemu je drago malo posedeti ovde, u tesnoj sobici, formalno razdvojenoj od velike, zavaljen, sa nogama malte ne do plafona. Tako mu je drago razbaš­kariti se usred vriske Židovske balavurdije i isprekidanog razgovora dvojice seljaka, koji su se raspojasali u krčmi na klupi, popili po decilitar, uždili lule i, otpuhujući, s vremena na vreme, dobacivali jedan drugom po koju reč. I Germanu je drago da se napolju, sa zakupčevim dečacima, izviče, pohrva i izvalja na mladoj, mekoj travi. Sunce je u zenitu. Žarko je, sparno. Komarci i obadi dosađuju Ickovom konju koji uzalud frkće i maše repom, pasući miriš­ljavu travu, koju su mu bacili zakupčevi dečaci. Deci je žao konja pa počnu da rasteruju obade, a kad im to dosadi, nalome grana zelene širokolisne vrbe i njima zakite konja, da mu pruže kakvu-takvu zaštitu.

Sunce je krenulo ka zapadu. Icik se odmorio, okrepio, napojio konja, robu je preneo u zakupčev magacin i složio u svoj vlastiti džak, koji je ovde samo za ovu namenu. Vreme je da se krene. Prazna kola se lako kreću i tandrču pu­tem. Icik požuruje konja i opet rasteže svoje: "Trampim robu-u! Trampim ro­bu za vaše krpe-e!" Počinju pređašnje scene, trgovine, krici, trčkaranja, – i opet se trgovčeva kola kreću, kao na paradi, puneći se polako razmenjenom robom. Sunce se već dobrano primaklo zapadu pre no što je Jicik uspeo da raskrsti sa ženama, – i evo kraja sela. Opet German trči da otvori kapiju od pruća, – ovaj put oni izlaze iz sela tiho, psi su se davno umirili. Opet im predstoji put uzbrdo, posred polja, ilovačastim putem, daleko – daleko. Me­đutim, put je suv, kola tandrču po grudvama, Icik ubrzava kretanje jer uveče treba da se zaustave u drugom selu, kod poznatog zakupca, da prenoće. "Aj­de, no-o! Ajde! Ajde-e!" – podvikuje s vremena na vreme Icik i opet počinje otegnuto da mumla sebi u bradu pesmicu: "Finsterer betyguteh". I sve dalje, dalje, i dalje. Od sela do šuma polagano, uz tandrkanje, vuče se njihova za­prega i razleže Ickov prodoran glas. Promena za promenom, a život je stalno isti! Pejzaž za pejzažom, a kraj uvek isti, lepota uvek ista, – večita, nepre­va­ziđena, umirujuća lepota prekrasnog Pidhirja...
 

Preveo s ukrajinskog: Jaroslav Kombilj
 

nazad