Prevedena književnost

Juan Garsija Garmendija

PERNIŠIO

­
Koliko se puta u životu rodi čovek? Koliko puta dolazimo na novi svet ne no­seći sa sobom nikakva osećanja osim doskorašnjih iz predvorja pakla majči­nog stomaka? Pernišio se rodio u danu u kome je napustio svoju rodnu kuću i na stanici u Sumaragi seo u voz za Ameriku.

Deo prošlosti su postali, ostavljeni iza njega, u senci, tužni roditelji, zelena polja, miris stajnjaka. Pre nego što je stigao do Aspentija, uspeo je već da baci beretku, koju mu je na rastanku majka poklonila za slučaj nepogode na putovanju; ležala je sada tamo kao crna rupa na putu; hteo je sa sebe da sljušti taj okrugli simbol seoskog domaćinstva. Bez milosti ga je zbacio, ne osvrćući se; tamo mu neće biti potreban.

Kovrdžavi dim iz fabrike na ulazu u Sumaragu, učinio mu se kao znak Novog Sveta jer, iako ga je ranije često viđao, sada na njega pogleda drugačijim očima i više nikada, ni u snovima, nije se setio slađih isparenja... Jedino izu­zimajući, čini mu se, Luči.

Pernišio, iako nije prednjačio u geografiji, znao je da ne postoji nikakav voz za Ameriku, niti iz Sumarage, niti sa bilo koje druge stanice; nije baš puno pogrešio, jer geografija nije sve, a to je bio baš njegov najkraći i jedini – iako ne najjednostavniji – put za Ameriku. Istinu govoreći, nije bio u stanju tačno da kaže ni gde je Barselona, ali njegova Amerika je baš tamo počinja­la, a ovaj voz će ga, posle dvodnevnog putovanja, u Barselonu odvesti. I ne samo to, već je i sama Sumaraga za njega predstavljala Ameriku, predvorje No­vog Sveta, koji ga je čekao.

Što se tiče krštenja, Pernišio je nesumnjivo bio više puta kršten, jer se često nova rođenja nisu pokrivala sa krštenjem, ni u vremenu, ni u izboru imena. Ipak, ne biramo mi imena koja nam daju, ni na onom prvom, ni na sledećim na kojima bismo već mogli da izrazimo svoje mišljenje. Kao prvo ime, dakle ono u pravom smislu kršteno, nadenuto mu je Pedro Ignasio, i ono se do da­nas nalazi u matičnoj knjizi u Aspentiji. Otud i znamo imena i adresu njego­vih roditelja: Pedro Marija Sulueta i Mikaela Arospide, iz kuće Salečegain, Mačinbenta. Već tu je mogla da se pojavi potreba za novim krštenjem, jer iako je to bilo sjajno ime za zvanične dokumente, ono nije moglo da potraje predugo među pravim seljacima, protivnicima teškog izgovora. Kada je već stasao – svi i niko – ponovo su ga pokrstili imenom koje nije zapisano ni u kakvoj knjizi, koje je opstalo i može biti da je ono pravo: Pernišio.

Momak je seo u hladan vagon i, u potrazi za najudobnijim mestom, razmiš­ljao koje bi ime bilo odgovarajuće za njegov novi život, umesto tog usranog koje će zajedno sa beretkom, sa velikim zadovoljstvom, zbaciti sa sebe. Po­kušao je da smisli, ali su sva uzvišena imena koja su mu padala na pamet, neizostavno bila povezana sa svojim vlasnicima, a sa druge strane, njegovo zvanično ime, u tom slučaju dogovarajuće, takođe mu je izazivalo loše aso­cijacije. (Ogromna je razlika bila između uzvišenog Pedro Ignasio, koje je ko­ristio sekretar, a njegovim nespretnim "Pedrro Inasio".) Zamislio se nad tim. Jedino je bio siguran da to ime, koje je bazdilo na selo, više neće koristiti.

Rađamo se nagi: baš takav je Pernišio krenuo na put, zajedno sa astma­tič­nim zviždukom voza: bez prošlosti, bez uspomena, bez imena.

Kada je prošao Brinkolu i ušao u prvi tunel, već je bila mrkla noć. U kupeu nije bilo nikoga osim njega i u toj hladnoj samoći su počele da ga grizu i plaše crne misli; brojao je. Dug put je bio pred njim.

Kao minute i sate u besanoj noći, brojao je tunele od Brinkole sve do Oca­ur­te, bez greške, iako je brojeve izgovarao automatski. Nije mu čak palo na pamet da bi mogao da upotrebi svoj novi sat i ritam mu je određivala uljulj­kujuća lupnjava voza.

Izbrojao je trista dvadeset tri, ali je svaki broj izazivao ogromnu količinu asocijacija koje su predstavljale protivtežu njihovoj anonimnoj ravnoduš­nos­ti. "Rekla je da će me čekati", ponavljao je, prigušujući monotoniju brojeva, tu rečenicu. I želeći da prizove trenutak, u kome je sa nasmejanih usta čuo to čarobno "Čekaću te", zatvorio je oči i predao se automatskoj litaniji broje­va.

Ipak se u tim nezaboravnim crnim očima ogledalo samo ništavilo. Šta je mo­gao da ponudi Luči neko poput njega? Njeno obećanje je predstavljalo jedino prtljag, koji je poneo sa sobom, a pred Alčasuom je već bio zamagljen hlad­noćom noći i postajao težak od nesigurnosti.

Vruća kafa sa mlekom, koju je popio u bifeu, nije mu osladila gorko osećanje da se sigurnost samo udaljava. Ako su sve železničke stanice tužne, onda je Pernišio ušao u vagon na onoj tužnijoj od večnosti, ledenoj stanici u Alčasuu, još promrzliji i zbunjeniji. Zatim je zaspao. Prethodni dan je bio težak, pa ga ništa nije omelo u odmoru, ni problemi koji su se odmah zaogrnuli u snove, niti neudobnost, niti hladnoća.

Odjednom ga probudi udarac; već je bio dan. Nalazio se na nekoj velikoj sta­nici – takve se nisu viđale po selima. Na tabli je pročitao Kastehon. Uskoro je shvatio šta ga je probudilo: baš u Kastehonu su trebali da se spoje sa vozom iz Bilbaoa. Tu su trebali da se pojave sledeći.

Nije mu dato vremena ni da se do kraja probudi. Pojavili su se u vrevi, ne­milosrdno otvarali vrata svih kupea, "Sulueta?" – pitali su glasno, čak se ni ne izvinjavajući začuđenim putnicima, sa nevinošću deteta koje nije bilo svesno da njegovi krici mogu nekome da smetaju. Pernišio ih ugleda izdaleka i odmah prepozna taj pevušeći glas koji uzvikuje njegovo ime, dižući ceo voz na noge: Larsano iz Markine. Radost zbog susreta sa poznanikom je poništio ipak stid, koji je izazvao zvuk njegovog prezimena izvikivanog naglas na ta­kav način; ostao je nepokretan, pocrvenelih obraza, očekujući kraj sveta: u tom trenutku bi više voleo da voz iskoči iz šina.

Bilo ih je šestorica iz biskajske provincije. Većinu je znao po imenu, a sam Larsano je sigurno bio najbolji igrač balota koga zna. Ipak, iz njihovih usta je morao da se nasluša puno hvalisanja bez zlobe; kad bi jedan zaćutao, drugi bi počinjao – i tako od Kastehona sve do Barselone.

Kada su ga pronašli, pravio se da spava; Pernišio se nadao da će rumenilo sa njegovog lica uzeti kao posledicu pospanosti. Momci su mu se učinili sim­patični, ali ono prvo osećanje u vezi sa njima nije nestalo tokom celog puta, pa ni tokom celog vremena dok je živeo među igračima iz svoje provincije. Ako je ipak hteo da stekne slavu, morao je da se oslobodi stida i pokušavao je da imitira njihov način života i ponašanja, bez uspeha, ali sa puno pre­te­ri­vanja.

Usamljeni se rodimo, da bismo umrli u samoći; a kroz ceo život velikim bro­jem imena pokušavamo da začaramo usamljenost. Među tim bučnim igračima u balote, Pernišio je pronašao svoje društvo. I kao što to obično biva, mislio je da to on bira sudbinom povezano bratstvo: nije morao više sam da se nosi sa novim životom.

Kada su izašli iz voza, prvo su sa francuske stanice krenuli na igralište. Ras­kinuvši tu dugu, gvozdenu pupčanu vrpcu voza, bacio je pogled na svoje nove poznanike nevinim, zahvalnim pogledom, kao da nikada ranije nije imao pri­jatelja. Nije mu ni za trenutak kroz glavu prošla misao da će, ako hoće da se dokopa Amerike, morati mnogo njih da ostavi, niti da može da bude čak i obratno. A kada bi mu ta poslednja mogućnost pala na pamet, brzo bi je odagnao, ne iz straha, već poverenja prema samom sebi. Njegova bojaž­lji­vost, stid i sav taj strah su prestajali u trnutku ulaska na teren; tamo je Sulueta bio broj jedan, pouzdan i siguran u sebe – potpuno drugačiji nego izvan terena. Dobro je znao da je onaj pravi dok igra i samo mu je boćanje moglo dati oružje da ostvari svoj veliki san: Luči.

Eto kako je, dan po dolasku, nastala, stvorena uz pomoć prirodnog neprija­telja, povezana istim mladalačkim nadama, grupa prijatelja; nisu se preda­vali u očekivanju da vide ko će prvi od njih da čuje slatku muziku novca i sla­ve.

Slično je bilo i sa Pernišiom, kao da se kladio u svakom meču; lako je pobe­đivao ili je vodio izjednačenu borbu sa protivnikom, a sa dosadom je gledao na svoje lake pobede. Ono što bi pokazao u jednom meču, morao je da po­navlja tri puta nedeljno i tako je prolazilo vreme. Milimetar po milimetar se približavao kategoriji igrača, koju se nadao da će dostići, a koju je zasluživao od samog početka; srdžba je u njemu podsticala nadu; hiljadama udaraca je drobio iz besa svaki kamen sa zida igrališta; svakim udarcem, kroz stisnute zube je, zajedno sa izdahom, izbacivao Lučino ime; slep na ljude i gluv na aplauze, čak i kad su uzvikivali njegovo ime, jer je sva čula usredsredio na neko drugo mesto na svetu. Dok je poslednji put izbijao, u kugli koju je dr­žao u ruci stiskao je svoj svet; jednom rukom je mogao da obuhvati sve svo­je žuđene kontinente: Ameriku, Slavu, Novac, Sreću, Luči. I, izbacuje kuglu: Luči, Sreća, Novac, Slava, Amerika i vrti se izbačena iz ruke; a protivnik se pita kako da izdrži taj ceo svet koji pada na njega: leži na zemlji, zagledan u Pernišija, ne verujući sopstvenim očima, dok ovaj, ne obraćajući ni na koga pažnju, podiže kuglu sa zemlje i milujući je u ruci, odlazi ka svlačionici.

Rang-lista ima svoja pravila rasta, ipak, ne može se sve izravnati na terenu. Sa istom takvom veštinom i pažnjom se treba boriti i u kancelariji. U kance­larijama iznad igrališta, do kojih se stizalo vijugavim stepenicama pored svlačionice, takođe se treba umeti saviti, pretati unazad i napred, varati, bes pretvarati u snagu.

Većina igrača zbog velikodušno isplaćivanih avansa još prve nedlje zapada u dugove. Velikodušno im se plaća, a oni još velikodušnije troše i kada posta­nu toga svesni, rupa je već toliko velika da, da se ne bi povećala, moraju da daju cele plate i tako postaju robovi firme. Pernišio je već u početku pročitao tu prevaru i iako je puno puta morao da se raspravlja sa svojim prijateljima, odustajao je od noćne zabave. Ponavljao im je često koliko u duboku pro­va­liju upadaju: sve je bilo uzalud. Skoro svi su bili sa obale Biskajskog zaliva, lakomisleni igrači: u sjaju barselonskih noći te mlade momčine leptirovih srca su slepeli, pa, iako su shvatali Pernišiove argumente, iako su videli žalosnu bedu starih igrača, utišavali su ga, govoreći: "Mene će to mimoići" i "Treba ži­veti, zar ne?"

Jedanput je Larsano, uveren da Pernišio već o tome sve zna, govorio o pre­varama nekih od njih. Nije se začudio, na neki način se čak i obradovao što je Pernišio imao dovoljno razuma, da se ne nađe u takvoj situaciji; mislio je da on ne bi imao srca da na takav način vara ljude, čak ni u najtežim tre­nu­cima. Na samu misao o tome šta bi uradila firma kada bi za to saznala, Per­nišija je uhvatila jeza. Obuzela ga je tuga. Larsano mu nije rekao jedno, jer ni sam za to nije znao: da je bar polovina prevara bila izvršena u dogovoru sa upravom igrališta. Po izgledu svih tih hvalisavaca, koje je izdavala gorka tuga u očima, a koji su imali nešto veće iskustvo od Pernišija, lako se moglo razumeti kako je varala uprava; u to se i sam uverio kada mu je ista takva pre­vara ponuđena.

Sigurno je da bi neki od vlasnika terena loše interpretirao taj kondenzovani bes igrača iz Mačinbente, smatrajući ga za ponašanje nekoga, ko po svaku cenu i na svaki način hoće, da se probije; tada je prezime Sulueta bilo već prilično poznato, da bi moglo da se razmišlja i o pokretanju nekog dobrog posla. Tri puta je šef morao da mu ponovi predlog, reč po reč, a vreme koje mu je to ponavljanje zauzelo, spaslo je Pernišija od katastrofe. Da je već posle prvog puta poverovao sopstvenim ušima, bacio se na njega; da je hteo u to da poveruje posle drugog izgovorenog puta, dobro bi mu odbrusio; me­đutim, posle trećeg puta se navodno pobeđuje i gubi. Kada je Pernišio za sobom zatvorio vrata kancelarije, još uvek nije znao šta je dobio, a šta je izgubio, prećutavši svoje principe sa namerom da po prvi put učestvuje u pre­vari. Silazeći niz stepenice, osećao je kako ga mesta gde ga je šef tapšao po le­đima, ali je na svoj način bio ponosan – samom sebi je dokazao šta je spre­man da učini za Luči.

Izdržao je do sedamnaestog poena sa običnom prednošću, kako mu je bilo rečeno. Bio je zvezda nedelje i publika je odmah zaboravila o sumnjivim ša­putanjima: meč je bio bezbojan. Od sedamnaestog poena poraz ga je koštao isto toliko napora koliko i pobeda; u sledećem bacanju se trudio, dakle, koli­ko je mogao. Pitao se, da ne pada previše u oči i tada je postao svestan da je i za varanje potrebna posebna tehnika. Refleks je imao sjajan, ali je po­čeo da mu se kvari zbog kontroverznih naredbi u mozgu.

Nije dao ljudima vremena da posumnjaju, jer je u narednom bacanju izbio kuglu i potrčao stisnutih zuba i zatvorenih očiju, ostavljajući je za sobom. Udario je nosom u ugao terena i osetivši oštar bol, izgubio je svest.

Povreda nije bila opasna. Kada je došao svesti, u sobi bolnice Sant Pau, či­njenica da nije završio meč ga je bolela više od mesta gde se udario u čelo i rane na nozi. Hteo je da se vrati u pansion, ali su mu lekari rekli da treba da leži dve nedelje, dok se ne uvere da, osim razbijenog čela nema još neke unutrašnje povrede glave. Zaboravio je na nogu, a kada su mu rekli da noga izgleda kao da je povređena komadom metala i da je rana prilično duboka, nije mogao da shvati šta se to nalazilo u uglu igrališta, što je izazvalo takvu nesreću. Odjednom ga je obuzeo strah dok je mislio koliko dugo neće moći da igra i da li će se vratiti u nekadašnju formu... Lekar je rekao da izgleda da je rana čista, a što se tiče očiju, malo će izgledati drugačije, ali mu je vid ne­taknut, pa ga na taj način smiri.

Troškove je trebao da pokrije vlasnik igrališta – sam mu je to obećao kada je došao da ga poseti. Zamalo je zaplakao iz zahvalnosti, što mu je pojačalo bol u očima, jer pomisli: Sam šef je došao da me poseti u bolnici! A, još će i sve troškove da pokrije!... Bio je ljut na sebe što nije završio utakmicu.

Prijatelji su ga svakodnevno posećivali i u početku nije ni pomišljao da će im biti toliko zahvalan za te lake, vesele razgovore. I dalje tako ekstravagantni, i dalje zabavni, ako nisu zadirkivali sestre, onda su mu pričali neverovatne priče – na primer, nepristojne viceve iz četvrti Čino – i na kraju se i on sam srdačno smejao zaboravljajući na stid pred sestrama. Kada je saznao da će za tri dana moći da izađe, toliko se oraspoložio da, kada su se pojavili prijatelji, poče živahno da priča kakve ima planove i sve ih začudi svojim hvalisanjem kako će da zavlada svim igralištima sveta, ne dozvoljavajući dru­gima da dođu do reči.

Dan pre te posete, kod Larsana je bio brat od tetke iz San Sebastijana, koji je sa sobom doneo gomilu prikupljenih časopisa. Ostavio ih mu je da se malo razonodi.

Pernišio je pročitao časopise tek sledećeg jutra. Pokušavao je da ih čita od­mah, ali uz slabo svetlo i sa jednim okom mu je bilo prilično teško. Osim to­ga je na njih potpuno zaboravio zbog svih tih razgovora i euforije, koja se ro­dila iz nesreće. Spavanje mu je otežavalo loše raspoloženje, koje je bilo izazvano oblacima misli u njegovoj glavi i bolom koji je pratio svaki njegov pok­ret.

Posle izvesnog vremena je ipak počeo da sanja, umesto da spava i u tom sumnjivom odmaranju je proveo celu noć. Sanjao je balotara, kao iz bajke o mlekarici, bez nesrećnog kraja, jer nije bilo nikakvog kraja, nikakvog krčaga da se razbije; u snu je Pernišio bio siguran u sebe... U zoru su se snovi razišli, a on je spavao dubokim snom sve do jedanaest sati.

Protivrečnih osećanja – jer nije navikao da spava toliko dugo – počeo je da či­ta stare novine.

Prvo je otvorio sportsku stranu. "Stari Gabino je mladog ponovo pošteno preslišao. Ne, mladost to nije sve. Slično kao i Suaso, iako je imao probleme sa rukom. Dvadeset dva prema petnaest, posle promene strana, tri prema četrnaest... Hazarderi će biti zadovoljni..." Pernišio se prisetio onih već skoro zaboravljenih prevara i osetio se tako kao da svi igrači koji su bili spomenuti na toj strani – pilje u njega. Crveneći se u samoći, okrenuo je sledeću stranu. Da skrene misli negde drugde, trudio se da se skoncentriše na čitanju "Ekos de sociedad". Zaglavlje je bilo ukrašeno nečim poput venca cveća. Is­pod toga, mala fotografija, koja je privukla njegovu pažnju. Iako nisu na njoj mogla da se prepoznaju lica mladenaca, zgrada koja se nalazila iza njih je sa sigurnošću bila Bogorodičina kapela. Nesvesno je čitao tekst ispod slike, jer još uvek nije odagnao prethodne misli. "Izabranik... sa divnom mladom Mari­jom Lusijom Sagastume..." To još uvek nije razbudilo njegovu pažnju. Još jednom se zagledao u fotografiju i, kao da je grom udario iz mraka, on pre­pozna devojku na njoj.

Često umiremo još pre definitivnog kraja. Svako novo rođenje nosi sa sobom smrt i ni na jedno, ni na drugo, nemamo uticaja. Pernišio je poželeo večitu smrt. Ne, ne, ne... zaustavio se na duže vreme, da bi prestao da muca. Molio je za trenutnu smrt, držeći u ruci izgužvane novine, koje su mu donele onu mnogo težu; poželeo je da se cela bolnica i njegov život, uruše i da zauvek nestane sećanje na Luči.

Lekar je rekao da Pernišio nema nikakve povrede glave, a kada su mu skinuli zavoje, pojavila se smrknuta grimasa, sa onim tužnim izrazom lica, koji je zacrtala njegova iskrivljena obrva; navodno je to bilo samo površno. Pernišio je sa sigurnošću bio zadovoljan, jer je uskoro trebalo da bude pušten kući.

Na zvuk reči "kući", na Pernišijevom licu se pojavio dijabolični osmeh, još tu­robniji od grimase koja mu je ostala na licu, a lekar i bolničarka su se os­mehnuli jedno drugom sa razumevanjem, uzimajući taj njegov gest za pot­vrdu njihovih pretpostavki.

Kada su ga zapitali da li ga boli noga, slagao ih je – jer ga je još uvek bolela – i rekao da se čak ni ne seća da ju je povredio i, kada bi se složili, rado bi napustio bolnicu. Lekar ga je proglasio za prevelikog optimistu i preporučio mu da u bolnici ostane još tri dana, bude dobrog raspoloženja i strpljiv.

Pre nego što će proteći ta tri dana, Pernišijevo strpljenje se sasvim istanjilo; ali su i ona najzad prošla. Larsano je po njega došao taksijem, kako je to preporučio lekar. Pernišio je ipak zaključio da bi više voleo da se prošeta, pa je Larsano morao da plati taksisti i krene za prijateljem.

Kada ga je stigao, ovaj se baš spuštao Gaudijevom alejom; počeo je nešto da mu govori, ali kada je ugledao Pernišijev izraz lica, reči mu zapeše u grlu. U teskobnom ćutanju su prošli pored Sagrade Familije, a zatim, presecajući Dijagonale, uputili se na Katalonski trg.

Pernišio skoro uopšte nije hramao. Iako ga je pri svakom koraku rana pro­badala, on je stisnutim zubima odgovarao na oštri bol i tako, brojeći svaki ubod, išao ceo put hipnotisan ritmom koraka, poput hodočasnika-lutalice, pri­noseći kao žrtvu tu kalvariju crnih misli i telesnu kaznu, koja se spuštala pre­ma dole; ali kome?

Hiljadu sto sedam. Larsano ga je užasnuto pogledao kada je glasno izrekao taj broj, na Katalonskom trgu, jer je pomislio da je njegov prijatelj jednim pogledom prebrojao sve golubove, koji su baš tada uzleteli; Pernišio, me­đutim, iako je posmatrao to jato golubova, nije ga video baš najbolje. Hilja­du dvesta dvanaest, reče kroz zube, toliko puta ga je, naime, ubola rana. Larsano, misleći da se radi o nekom nepoznatom ritualu, koji nije smeo da oskrnavi, išao je za njim bez reči, zašto da ne, usmeravan intuicijom nekoga ko ume da se ponaša kao prijatelj.

Aleja Las Ramblas je bila izuzetno otmena. Baš je počinjalo proleće, a među tezgama na aleji je izbijalo šareno nadmetanje. Larsano je potpuno zane­meo, zaboravljajući o ranijim razmišljanjima, uhvatio Pernišija pod ruku i po­čeo da gestikulira, želeći da mu pokaže ovde neke bukete cveća, tamo opet mnoštvo ptica u kavezima. Uzalud.

Larsano se brinuo za prijatelja; išao je Pernišio tako, zagledao i osluškivao, sve dok se nije odjednom zaustavio kod jedne tezge sa životinjama. Stao je tamo gledajući i osluškujući, pokušavajući da odgonetne odakle dolazi glas ko­ji čuje, iznenadno prekinuvši hipnotičko brojanje koraka.
 
Na tezgi su se nalazile pre svega ptice; prodavala ih je svetlokosa žena, ali je glas koji je pevao pesmu bio nesumnjivo muški. Adios muchachos compa­ñeros de mi vida. Pernišio je znao tu pesmu, ali u drugom ritmu i štimungu. Istina je bila, da je po prvi put čuo tango, a za samu reč "tango" nije čuo ni­kada do tada. Utisak da je ova pesma njemu namenjena, omela ga je u bro­janju koraka.

Svetlokosa, puna ljupke koketerije prodavačica, gledala je netremice Perniši­ja, pogrešno interpretirajući njegovo oduševljenje, brzo ipak shvatajući da su mu oči razrogačene samo zato da bi skoncentrisanije mogao da sluša. Trenu­tak kasnije se iznervirala videvši kako je Larsano samo slegnuo ramenima na njen upitni pogled; šćućurila se u ugao svog kioska i, kada se pesma za­vrši­la, postavi na tezgu veliki kavez. Zatim, pokazujući papagaja, koji je baš za­ćutao, reče: "Gardel".

Pernišio je znao samo jednog papagaja: sivog papagajčića koga je video kod frizera u San Sebastijanu i koji je ponavljao jednu jedinu rečenicu: "Papagaj­hoćečokoladu, papagajhoćečokoladu..." Teško je bilo poverovati da se ovde ne radi ni o kakvoj prevari sa tim glasom sličnim ljudskom, jer kako čovek da poveruje u to da ta mešavina raznobojnih pera, ne samo što ima dirljiv glas, već ume i da peva?

Pernišio se osećao kao da hoće da se našale sa njim, a prodavačica, već vid­no iznervirana, poče da govori papagaju, da će ga lakše ubediti ako vidi to svojim očima: Va, Gardel, no fotis; canta’l una mica. I nateravši se na os­meh, obrati se Pernišiju: "Ne voli kada mu se govori kada da peva; vrlo je tvrdoglav. Volite li tango?", i opet reče papagaju: Va, Gardel, canta’l un tangu et al. senyor, i Pernišiju: "Zna sve". Papagaj uvuče glavu pod levo krilo, šireći divno perje poput prelepe šarene lepeze, koja je na suncu izgle­da­la kao sveže obojena.

Larsano, već uznemiren, poče da ga vuče za rame: "To je papagaj, Pernišio, samo papagaj". Obojica su zaboravili na Pernišijevu povređenu nogu, a kada je, zbog Larsanovog cimanja, loše na nju stao, oštar bol mu se ocrtao na licu. Prijatelj mu pusti rame i pogledavši prema njegovoj nozi, vide da mu je cipela sva crvena od krvi. "Pernišio, Pernišio, to je samo papagaj, Pernišio" – poče tada papagaj i nastavi tako dalje, kao da mu se dopalo njegovo ime: "Pernišio... Pernišio... Pernišio..." Prijatelj mu tim istim rečima skrete pažnju na okrvavljenu nogu, ali je Pernišio obraćao pažnju samo na stvorenje koje je znalo baskijski govor i stranim glasom izgovaralo njegovo ime. Tada je Larsano, gestom, koji se može nazvati očajničkim, uhvatio Pernišija za desnu ruku i udario ga u bradu. Ne dozvolivši mu da padne, uze ga u naručje, paž­lji­vo položi na klupu, među začuđene poglede prolaznik i pozva taksi.

Kada ga je ponovo uzimao u naručje, da bi ga ubacio u taksi, papagaj pono­vo poče da peva Adios muchachos; Pernišio ipak više to nije mogao da čuje, a Larsano nije za to bio raspoložen. Svetlokosa prodavačica je pokušala da utiša papagaja, ali čak i kad je taksi nestao sa vidika, spuštajući se alejom Las Ramblas, Gardel nije prestajao da peva.

Kada se Pernišio, sa vrtoglavicom i bolnom vilicom probudio u pansionu, po­čeo je da se pita, da možda povrede glave ipak nisu bile značajnije nego što je to utvrdio lekar. Prestrašio se, jer iako se motiv za odlazak u Ameriku pro­menio, ta njegova odluka je i dalje bila snažna, mada više nije bila izazvana ljubavlju, već gnevom. Da, dopreće do Amerike, a kad se iz nje vrati, slavan i bogat, nastaniće se blizu "te" neverne i bezdušne, čije ime više neće nikad izgovoriti, i osvežiti sećanje koje joj neće dati da živi u miru i neće joj do­pustiti da zaboravi na prevaru. Da, to što će morati da gleda njegov trijumf izbliza, biće za njega najslađa osveta...

Priseti se tada melodije tanga koji je pevao papagaj i u tom trenutku poče da pretresa svoje misli, sećajući se polako događaja od prethodnog dana; ne, taj bol glave je bio, naravno, od pesnice tog magarca iz Markine; ali, opet će se vratiti u formu, baš tako...; i pored svega će morati da se pazi... Ideja da ide peške, nije bila baš najbolja, sada će duže morati da čeka da rana dobro zaraste...

Larsano je baš ušao bez kucanja. Hteo je da proveri da li se Pernišio već pro­budio. Nije ušao unutra; zaustavio se na vratima i čekao njegovu reakciju. Začudio se kada ga ovaj lepo primi; i ne samo to, čak mu se i zahvalio. Per­nišijevo lice nije više imalo onaj nekadašnji izraz, već se činilo da je ponovo puno života. Larsano je dakle njegovo jučerašnje ponašanje pripisao uticaju lekova i to ga malo umiri.

Pernišio nikada nije više pomenuo Luči, a i sada je to zadržao za sebe, sa onom istom ljubomorom, sa kojom se prikriva prva ljubav. Niko nije ništa primetio.

Ne, ne biramo mi. Tu sveže izmaštanu osvetoljubivu Ameriku, novu misao ro­đenu u ritmu tanga, nastalu na ruševinama ljubavi, trebalo je Pernišiju da uništi bezdušna sudbina. U toku nekoliko narednih dana, kada su uz pomoć gneva počele da mu zarastaju unutrašnje rane, noga je počela da mu se gnoji i dok je on uživao u mislima o slatkoj osveti, užasna gangrena je poče­la da isisava iz njega život, počevši od pete. I pre nego što je toga ipak pos­tao svestan praktikant koga je doveo Larsano, nije mu bilo spasa: ili ampu­tacija noge ili smrt. Pernišio se osećao lošije, ali je bio uveren da je to pos­ledica njegovog glupiranja i nije se žalio: saopštili su mu to tek dan pre ope­ra­cije.

U danu kada je Pernišio čuo presudu, izgubio je više nego sutradan: postao je svestan naime da ostaje bez prošlosti i bez budućnosti, da poseduje ma­nje od umrlih. Melodija tanga mu se motala među mislima i prisetio se papa­gaja. "To je tvoja krivica, Pernišio, samo tvoja krivica".

Lekar koji mu je objašnjavao da je do infekcije došlo najverovatnije za vreme same nesreće, negodovao je, kako je samo takav komad gvožđa mogao da se nađe na terenu, pa to je svinjarija... – znao je od Larsana, na koji način je Pernišio izašao iz bolnice i bojao se da samog sebe na neki način ne optuži. Dok mu je sve to objašnjavao, Pernišio nije slušao: baš ta misao ko­ju su mu lekar i Larsano hteli da izbiju iz glave, održavala ga je u životu i određivala njegovu sudbinu; kao za inat, on je bio kriv za svoju nesreću. Sa mizernim osmehom na licu je pogledao lekara.

Ćutao je ko zaliven četrdeset dana; borio se da dođe sebi posle narkoze; dok su ga na jedvite jade dve bolničarke držale, on je psovao bez prestanka. Fir­ma je platila operaciju i dala mu odštetu, ali ovoga puta šef nije došao da ga poseti: imao je i previše posla prikrpljenju rupa u zakonu o osiguranju i brige da se dovrše brojni radovi na obnavljanju igrališta.

Larsano i ostali su ga posećivali skoro svakoga dana, zabavljali ga beskonač­nim razgovorima, praveći se da ne primećuju Pernišijevo ćutanje. Grimasa prezira mu se urezala na usnama. Povremeno se moglo samo primetiti njiho­vo lagano pomeranje, kao da se molio, brojao ili nešto govorio u sebi.

Jednom je jedan od igrača pričao baš o nekom zabavnom događaju iz svog gradića, a u teškoj tišini koja je zapala, kada je pomenuo ćopavca, Pernišio izreče reči koje su izazvale još težu tišinu od pomenutog gafa: "Hoćete li da zamolite Askarda da mi da harmoniku?"

Sledećeg puta su mu doneli harmoniku. Taj Askardo, bivši igrač, čovek dobrog srca i sa smislom za humor, radio je sada kao majstor za sve; bez ikakvih iz­govora, ne samo što mu je pozajmio svoju harmoniku, već se obradovao vi­devši Pernišija u dobrom raspoloženju. Već mu ju je jednom pozajmio, ali ni njegovi najbolji prijatelji nisu znali da Pernišio zna na njoj da svira.

Istinu govoreći i nije umeo puno toga: dve-tri habanere, po jedan paso doble i fandango, jotu i arin-arin, koje nije hteo da svira otkad je napustio dom; sve ih je naučio od slepca iz Eskija, kada je još bio mali dečak. Činilo se da će svojim velikim dlanovima izlomiti harmoniku; prste je takođe imao previše debele, da bi mogao da pritiska pojedine dirke. Nekako je ipak uspevao.

Svi stanovnici pansiona, možda iz sažaljenja, nisu se žalili dok je svirao je­dan te isti tango. Morao je da leži u krevetu sve dok rana nije dobro zarasla, a između dva previjanja je svirao Adios muchachos, koje je čuo od papagaja; može se reći da je na kraju Pernišio tako dobro svirao, ko što je Gardel pe­vao.

Larsano nije kolegama igračima ništa rekao o događaju sa papagajem; poverio se jedino Askardu, kada je otišao da ga moli za harmoniku, a ovaj mu je dao ideju za kasnije. Kada ga je jednom upitao kako Pernišio napre­duje, Larsano se požalio da mu je repertoar prilično siromašan. "Moraćeš da mu kupiš papagaja" – reče, ne prestajući da zašiva loptu koju je držao u ruci, a Larsano se naljutio na samog sebe, kako mu to ranije nije palo na pamet. Odmah je počeo da skuplja novac za tu kupovinu od ostalih igrača. Sutradan je otišao do tezge sa pticama na Las Ramblasu da pita za cenu, a posle podne je dodao iz sopstvenog džepa onoliko koliko je nedostajalo i najzad kupio papagaja zajedno sa kavezom.

Za vreme celog puta Gardel je ćutao. Pre nego što je Larsano stigao do pan­siona već je skoro zažalio što ga je kupio, misleći da su ga možda prevarili. Kada se ipak popeo uz mračne stepenice, papagaj poče glasno da peva tan­go.

Vlasnik pansiona, je u svojoj sobi takođe čuo pesmu i prepoznao Arrabal amargo. Pomisli ipak da se pesma čuje sa radija iz susedne sobe, a s ob­zi­rom da spočetka nije znao o čemu se radi, složio se da papagaj bude u Per­nišijevoj sobi, kršeći na taj način pravila koja su vladala u pansionu. Imao je uostalom dobar razlog da misli da je u pitanju radio. Gardel je naime savrše­no kopirao glasove i pevao tango koji je čuo baš na radiju.

Larsana je iznenadila Pernišijeva reakcija. Rana je već prilično zarasla i lekari su čekali da se potpuno zaceli, da bi mu izabrali protezu. Kada je Larsano došao sa Gardelom, Pernišio je baš vežbao da hoda na štakama i oslonjen o njih je stajao kao ukopan, videvši papagaja kako peva. Ne mogavši da odvoji od njega pogled, bacio je samo površno hvala, dok je Larsano rutinski izno­sio sve detalje koje mu je o papagaju iznela prodavačica: "Čoveče, ima preko sto godina i bio je u svim delovima sveta. Jesi li znao da papagaji žive toliko dugo?... Može da živi još toliko... Imaš muziku na preko sto godina; šta ka­žeš?"

Iznenađeni Pernišio se povukao korak nazad i izgubio ravnotežu, a s obzirom da je još uvek bio nesiguran na štakama, prevrnuo se na krevet, želeći da uradi nešto u stilu paso doble. Zaćutaše i Gardel i Larsano, a Pernišio, oslo­nivši se na noge, takođe bez reči, jednim pogledom mu dade znak da ga os­tavi samog; Larsano tako i učini. Spusti glavu i izađe iz sobem plašeći se do čega može da dovede povređeni Pernišijev ponos.

Ovaj je međutim dugo sedeo na krevetu zagledan u kavez, posmatrajući pa­pagaja; padao je već mrak, pa Gardel uskoro savi krila i malo kasnije zaspa, sasvim nepokretan. Pernišio, pobeđujući strah pomešan sa divljenjem, usta­de poput mesečara i, trudeći se da štakama ne pravi nikakvu buku, približi se kavezu. Otvori vratanca, izvadi zaspalog papagaja i postavi ga na komodu: neka sam odluči da li će da ostane sa njim ili će da odleti. Činilo mu se da je okrutno da tako veliki papagaj bude u kavezu; ostavi ipak vratanca od kave­za otvorena, da bi ptica imala u tu mogućnost. Osmehnuo se krivo i leže na krevet, misleći da li da možda postupi prema papagaju kao što je prema nje­mu postupila sudbina i ne odseče mu jedno krilo.

Sudbina nije zaštitnik papagaja, ne pravi za nas kaveze bez rešetaka i vrata, a ni mi nemamo krila. Pernišio je ipak osećao da su sudbine njega i papagaja bile nekako povezane; zaspa dakle sa željom da Gardel poželi da sa njim ostane i prihvati dobri udes.

Tako je i bilo narednih dana, za vreme kojih je Gardel gradio posebnu, nevid­ljivu vezu sa novim vlasnikom; prazan kavez je bio samo suvišna starudija u Pernišijevoj sobi, simbol papagajeve slobode. Samo jedno Pernišio nije us­peo da postigne: da ptica peva kada je on hteo i ono što je hteo. U toj stvari je morao da se preda i baš to je u njemu izazivalo uzbuđenje: neznano, ne­mogućnost predviđanja šta će sada biti, šta će se ponoviti i kada.

Pernišio nije znao da li Gardel zna i druge pesme, ali je njemu pevao samo tan­ga. Takođe, povremeno se javljao na nepoznatim mu jezicima.

Kada su došli da mu stave drvenu nogu, papagaj je raširio krila i digao se u vazduh, baš kada je Pernišio probao protezu. Na smrt je preplašio ortopeda i Pernišija. Zaseo je nespretno na ramenu svoga vlasnika, skoro ga izbacujući iz ravnoteže. Ortoped nije mogao da zadrži smeh, gledajući Pernišija sličnog kopnenom gusaru i refleksno bacio pogled na njegove nadlanice, da proveri da nema slučajno čelične narukvice. Pernišio ga pogleda sa uzdržanim gne­vom nekoga ko baš ne razume svaki detalj i tada Gardel zakrešta: "Diži sid­ro. Spusti konope!"

Ortoped je pucao od smeha, kojim je zarazio i papagaja, a na kraju je i Per­nišio prasnuo, ni sam ne znajući zašto. Boleli su ga mišići lica, jer se smejao kao lud, a ko zna kada se smejao poslednji put. Zatim ga je često hvatao taj neveseli spokoj, a tada se uvek prisećao tog dana kada su mu namestili dr­venu nogu.

I tako, uz melodiju novoupoznatog tanga, novi Pernišio se pripremao da iza­đe na ulicu, da sa novom nogom stupi u novi svet, predajući se sudbini. Um­ro je igrač Sulueta, a taj tango, koji je predstavljao elegiju njemu u čast, bio je sada nešto poput ratničke pesme novorođenog Pernišija, koji je čekao na svoje novo ime.

Ponovo je morao da nauči da hoda. Kada je već naučio, njegovim koracima je upravljao neki davnašnji gnev. Može se reći da je tako moralo biti. Pansion se nalazio na kraju Ras Ramblasa, a za Pernišija, koji je još uvek prilično hramao, jedini zgodni izlaz je bio na četvrt Čino. Ako je slučajno osećao pot­rebu da poseti četvrt prostitutki, onda je to bilo samo zbog "one" čije ime ni­je hteo da izgovori. Jednom je neko pokušao da ga nagovori: "S obzirom da imaš verenicu, onda moraš da malo vežbaš, da bi to mogao da radiš i s njom..." Sada je ipak svesno krenuo u pravcu tih tamnih, uskih ulica.

Nosio je u sebi opterećujuće nasleđe iz prethodnog života, koje ga je štedro obdarilo telesnim slabostima. "Ko hoće da zaboravi, pamti", govori stara iz­reka, dakle taj odlazak je bio zbog "nje".

Otišao je tamo vođen željom za osvetom zbog dotadašnje čistote; u početku se puno njih pitalo, sa gorkom melodijom na usnama i hladnim osmejkom u očima, da li to zbog svog izgleda ide da kupi njihove usluge za novac. I ne znajući dobro zbog čega, uzeo je sa sobom Gardela na ramenu, iako mu je to otežavalo kretanje.

Žene iz četvrti Čino su bile naviknute na čudne stvari, ipak Pernišijevo iskriv­ljeno lice, amputirana noga, papagaj na ramenu, čak je i za njih bilo šokant­no, pa ga je brzo okružila gomila; neke su mu nudile svoje usluge, druge su mu se samo smejale, a većina je bila privučena starostavnom željom da pri­sustvuju spektaklu, koji bi bar za trenutak moglo da im pomogne da zabo­ra­ve na sivu stvarnost.

Sve su počele da se nadvikuju, svim mogućim glasovima i akcentima: jedna, da daje popust invalidima; druga, da je ne gleda tako i da se sa njom pro­voza čamcem; treća, da će papagaja da usluži gratis...

Pernišio koji je tu došao zbog nečeg mnogo diskretnijeg, stajao je nasred tog kokošarnika, ne znajući šta sa sobom da uradi: njegov izgled strašila je još više podsticao smeh. Gardel, bacivši pogled na sisatu, koja se pojavila na samom kraju, dobaci: Merci, madame, ali u toj vrevi ga niko osim Perni­ši­ja nije čuo.

Ko zna šta bi Pernišio uradio, da je tamo duže stajao. Ipak, u tom trenutku se pojavi, iza ugla, bučna grupa mornara, primamljenih veselim povicima. Još brže nego što se okupilo, razišlo se to kurvinsko društvo, prestižući se ko će pre da stigne do mornara.

Pernišio je stajao nepokretan na opustelom uglu ulice, sada još sličniji stra­šilu. Došao je sebi nekako, počeo da odlazi, kad primeti zagledane u njega ženske oči. Kada bi to što je u njima video, bilo sažaljenje... Ali, ne, to je bila tuga, još depresivnija od one koju je poznavao iz života i istorije, o ko­jima govore tanga.

On vas, capità? – zapita ga sa osmehom, u kome je bilo više tuge nego u njenom pogledu. Pernišio nije mogao da veruje da kurva govori na kata­lon­skom; isto tako bi ga začudila kada bi govorila baskijski: ne, to je nemoguće.

Que vols, capità? – ponovi žena, a reč capità, koja bi u ustima drugih pros­titutki zvučalo podsmešljivo, činilo mu se poput nežnog poziva, poput refrena poverenja. Na Pernišijevim usnama se pojavi iskreni, zdravi i davno već za­bo­ravljeni osmeh, kao u znak zahvalnosti za tu nov titulu.

Vine amb mi, capità? – zapita ga odjednom oraspoložena, a Pernišio je oti­šao sa njom do njenog potkrovlja. Kada su utihnuli odjeci drvene noge na stepenicama, kurva, zatvarajući vrata, zada mu poslednje pitanje, u mraku: Com et dius, capità? Pernišio, posle kratkog razmišljanja – ne zbog toga što nije dovoljno dobro znao katalonski – reče: "Pedro Ignasio... u stvari, Igna­sio", trudeći se da jasno izgovori "s" i bacajući poglede na Gardela, da li će da reaguje. Tada žena reče: Això es diu Iñaki en basc, i tu ets basc: no pots disimular-ho. Pernišija začudi to što je shvatila i više nije mogao da poriče. U tom trenutku ga je ta prerano ostarela mlada prostitutka, koja mu je otada bila ne samo ljubavnica, već i majka i sestra, krstila imenom Injaki.

Amelija – jer se baš tako zvala – počela je da se skida, a Pernišio je stavio papagaja na komodu. A Gardel je, zagledan u ogromne ženine grudi, počeo ponovo: Madame… Merci, madame, Amelija zapita, da li Pernišio ne bi mogao tog fatut papagaja da odande skloni ili da mu bar pokrije glavu. Nisu ipak našli ništa što bi odgovaralo, a nisu imali srca da ga stave u orman.

Na taj način je Gardel postao svedok gubljenja nevinosti sveže krštenog Injakija. Sedeo je tiho, nepokretan, dok je njegov vlasnik vodio ljubav, koje će se Amelija sećati celog života. Sedeo je ćuteći sve vreme, otpočetka, kada je Pernišio započeo svoj oštri neka-zna-ona-čije-ime-neću-ni-da-pomenem-šta-gubi, sve do kraja, dok nije završio sa nežnoću, koja je dirnula Ameliju. Posle toga, kada su se iz očiju ljubavnice kotrljale suze, a osećaj užitka im je prožimao tela, Gardel poče da peva tango, ne dajući im vremena da osete gorčinu posle tog čina. La Mare que et va Pamir, lorito marico! – ponavljaše Amelija, ne mogavši da su uzdrži od smeha i zapita Pernišija, da li se papa­gaj uvek tako ponaša. Ali, Pernišio je još uvek bio ošamućen tajnom novo­upoznate ljubavi i u toj oduzetosti, koja mu je obuzela celo njegovo telo, čuo je, ali do njega nisu dopirali ni pesma papagaja, ni Amelijino pitanje.

Amelija mu je tada ispričala o svim svojim životnim usponima i padovima. Dolazila je iz Vika i "morala da jede previše kobasica, a da živi među vir­šla­ma", na koje je bila osuđena, rodivši se u toj prestonici suhomesnatih proiz­voda. Tim bestidnim jezikom, iza koga se krilo dobro srce, sa fatalizmom i vulgarnim rečima, ispričala je Pernišiju, kako je, budući dobra devojka, upala u tu kurvarsku rupu, samo što je prepuna mladalačkih nada došla iz rodne kuće u Barselonu. Pernišio je ležao u tišini, ne želeći da izrazi tu neverovatnu ljubav koja ga je obuzimala i, trudeći se da uveri samog sebe da ga vodi is­ključivo osveta zbog izdaje Luči: i da ne osećamo uvek ono što mislimo.

Tako su prolazili dani, nedelje, meseci; i u njihovoj mreži zapleteni ljubavni par. Ljubav između Injakija i Amelije je jačala, a njihova ušteđevina se sma­njivala. Novac od Pernišijeve odštete, skoro je ceo bio potrošen, a Amelijina zarada je iz dana u dan bivala sve manja, jer osim što je većinu vremena provodila sa svojim ljubavnikom iz Mačibenta, sve teže joj je bilo da izlazi na ulicu; nema ništa goreg od zaljubljene prostitutke. Da su se oslonili samo na nekadašnjeg sportistu, umrli bi od gladi i sirotinje, ali Amelija se ipak nije uzalud rodila i vaspitavala u razboritoj porodici iz Vika, i već je počela da misli kako da izađu iz te situacije.

Još tada je verovala da je Gardelov repertoar nepresušan i, jednog dana, ka­da je ovaj započinjao svoj posle-ljubavni nastup, sinula joj je odjednom mis­ao: neobične predstave su predstavljale staru tradiciju četvrti Čino, a tango je tada bio na vrhuncu popularnosti... Ljudi bi rado platili da vide tog pevaju­ćeg papagaja. Ona sama je poznavala nejednog vlasnika koji bi bio spreman da ustupi svoj lokal... dobit bi podelili na pola, naravno; a zatim...

Pernišio-Injaki nije ništa govorio, dok mu je Amelija sve uzbuđenija iznosila svoj plan: on je dobro znao kuda vode takve priče kao iz bajke, o mlekarici koja je htela da proda proliveno mleko. Osim toga, u ovom slučaju, mleko nije bilo moguće prodati, pa nije bilo potrebe da se krčag razbija... Sa ok­rut­nom ironijom, koju nije zaslužila, dozvolio joj je da završi, a kada je došla do trenutka u kome već žive na divnom dobru u okolini Vika, sveteći se su­ro­vo zbog svoje ranije nepromišljenosti, on reče ono o čemu je mislio otpo­četka, kao da se toga tek sad prisetio: "Peva samo onda kada hoće i ono što hoće; ništa od toga". Amelija se rasplakala, ali on nastavi dalje: "Ja bih bolje odgovarao. Više ljudi bi došlo da gleda ovakvog krivoustog šepavca, nego zdravog papagaja, jer ljudi baš to hoće: da se smeju većem nesrećniku od njih samih..."

Sutra je doneo harmoniku kod Amelije – ni sam nije znao da li zbog toga što joj je ismejao snove ili zato, što se i njemu svidela ta ideja – i sasvim začudio svoju ljubavnicu: njegova tanga su imala isti stil kao i ona radijska, imitirao je čak i šum malih zvučnika; a osim toga, Pernišio je pevao za uvo prijatnim, prirodnim seseom, iako je izgledao kao porteño, koji je bio karak­terističan za stanovnike Buenos Airesa. To je – kako se činilo – bio jedan od razloga za njegov kasniji uspeh, a ujedno i fijasko drugih pevača, koji su tih godina pokušavali da popularizuju tango: s obzirom da su slušaoci sve upo­ređivali sa onim što čuju na radiju, sa svim njegovim nesavršenstvom, tre­balo je prilagoditi se tome. Pernišio je, kao i Gardel, kopirao zvuk radija.

Od tog trenutka se Pernišijeva karijera razvijala poput crno-belog filma iz is­te epohe. Povezani to: Pernišio-pevač u nekoj kurvarskoj rupi u četvrti Čino, sa Gardelom na ramenu, klijenti sa, od oduševljenja otvorenim ustima, aplaudiraju... u nekom drugom ćumezu ljudi, bacajući šešire uvis, vrište od sreće... U malom pozorištu Pernicio l’america nastupa pred mršavim kurvama u krznima i debelim bogatašima u smokinzima i sa cilindrima; kiša cveća i uzvici: bravo, sledećeg dana slike u novinama... natpisi na zidovima: PERNISION, PEVAČ IZ BUNEOS AIRESA i na naslovnim stranama časopisa: "Buenos Aires u Barseloni: Pernición", napola izmišljeni razgovori na usnama svih, gala-veče koje organizuje gradonačelnik, sjaj i aplauzi političara u kra­va­tama i njihovih žena ukrašenim skupim kamenjem...

I među njima Amelija? Prikupivi nešto novca, ona mašta da bude domaćica, mašta o kući i pola tuceta dece; o sreći. Ah, ali ta velika senka aveti mleka­rice! Kao da u tom slučaju mlekarica ima previše mleka na prodaju: sve više lako stečenog novca. Uskoro će i sam novac i uspeh da postanu problem. Rekla je svom Injakiju da je dosta, da je već dovoljno zaradio, da se mane toga. On je ipak sa gorkim osmehom na usnama odgovarao – ko to kaže da je dosta? – sama ga je ugurala na tu scenu, a sada kada mu se to dopalo i sve ide dobro, traži od njega da prestane...

Pojavila se ipak nova briga: Gardel više nije hteo da peva. Satima bulji u Ameliju, a Pernišijev repertoar, iako prilično bogat, završava se tamo gde počinje papagajev kapric. U poslednje vreme se muzičaru javila nova ideja: sam mora da počne da piše tanga. Zbog toga se još više zatvorio u svoj izmaštani svet. Najviše problema mu je stvaralo usklađivanje specifičnog je­zika tanga, ali je već toliko godina pevao, da mu je brzo uspelo da završi svoj prvenac.

Kada je već napisao poslednje reči, dobio je primamljivu ponudu: posetio ga je muškarac obučen u odelo, sa cigarom u ustima i pitanjem da li bi hteo da zapeva na radiju; zna da tanga koje peva nisu njegova, ali će mu radio obezbediti ekipu da sastavi nove tekstove i muziku, ako samo bude hteo... pre nego što je vlasnik radija prešao na finansijska pitanja, do Pernišija više ništa nije dopiralo, nešto drugo mu se motalo po glavi, jer je zagledan u dim od cigare zamišljao kako njegov glas izlazi iz radija u jednoj usamljenoj kući i kako njegova osveta dopire do one koja će ga slušati, kako prodire u intim­nost njenog kućnog mira... Odmah je pristao, u istom trenutku kada mu je taj radijski dostojanstvenik rekao da mirno razmisli, pre nego što će mu od­go­voriti...

Jednog sunčanog nedeljnog jutra, došao je po njega crni, blještavi automobil sa vozačem, da ga odveze u radio. Otišao je sam, jer je Amelija bila u šetnji sa Gardelom, koji je navodno morao da udahne svežeg vazduha. Pernišio je rekao vozaču da vozi što je brže moguće, ne zbog toga što je kasnio, već zato što je hteo da oseti snagu automobila. I jure tako u pravcu radija, u ob­lacima prašine. U jednom trenutku mu se učinilo da je čuo ženski krik, ali ka­da je bacio pogled kroz zadnje staklo, nije video ništa osim oblaka prašine. Po­navljao je u sebi završne reči tanga, razmišljajući o melodiji svoje osvete.

Na uglu ulice, usred suncem pozlaćene prašine, plakala je žena držeći u ru­kama gomilu perja u svim duginim bojama. Dok ih je pritiskala na grudi, Gar­del je još imao snage, da kroz Amelijin plač prozbori svoje poslednje reči: Merci, madame, merci…

Nije prošlo puno vremena, a u plesnoj sali prekookeanskog broda RIO DE LA PLATA, parovi u svečanim odelima su igrali tango, čija je melodija izlazila iz zvučnika. Ti elegantni, izuzetni putnici su se kretali ljuljajući repove frakova, u ritmu sinkope, koju je otkucavala Pernišijeva veštačka noga, pred radijskim mikrofonom. Na brodu je kapetan izdao poslednje naređenje pred isplovlja­vanje i bacio poslednji pogled na Kolumbovu zemlju. Isplovljavajući iz luke, ogromni brod je pozdrav poslao dugim, prigušenim zviždukom. U kabini pored balske sale plakala je mlada žena, stiskajući fotografiju. Suze su se lagano slivale po njoj, kada ju je ponovo pogledala: mladi, nasmejani balotar; ne­koliko reči počinje da se razliva zbog suza: "Mojoj voljenoj Luči"... I pored to­ga što se jasno čuo zvuk koji je dolazio iz radija, nije obraćala pažnju na tog nepoznatog pevača, već je pogledala fotografiju, nezadovoljna zbog puto­vanja na koje se odlučila sa potajnom nadom da će doći do susreta tamo, u Buenos Airesu, proklinjući svoje venčanje sa tim strašilom u fraku, moleći se da još jednom čuje bar jednu reč sa usta tog nasmejanog momka sa sli­ke...
 

Preveo: Dušan Vladislav Pažđerski
 

nazad