„Bogovi, bogovi moji! Kako je tužna zemlja uveče! Kako su tajanstvene magle ponad močvara! Ko je lutao tim maglama, ko je mnogo patio pred smrt, ko je leteo nad ovom zemljom noseći na sebi prekomerni teret, taj ovo zna. Ovo zna umorni. I on bez sažaljenja napušta magle zemaljske, njene močvare i reke. On se lakoga srca predaje u ruke smrti, znajući da će ga samo ona uspokojiti.”
Kultni roman „Majstor i Margarita“ možemo, kao i svako veliko delo, sagledati iz mnogo različitih dimenzija, obrativši pažnju na njegovu strukturu, umetničku vrednost, značaj, uticaje, prepreke; sve su to važni podaci koji u velikoj meri pomažu da nam delo postane bliže, da od njega više dobijemo. Ili ne? Zar nam ovo delo, svojim sadržajem i sudbinom koju je imalo, ne govori o tome da je upravo suprotno (ponekad, često)?
Ovaj tekst nema takvih pretenzija, on uzima roman samo kao podsticaj na dalje razmišljanje; ipak nekako biram da verujem da je Bulgakov više imao na umu takav pristup njegovom delu: ono je živo i važno sve dok se naše tumačenje ne završava na njegovim granicama, već počinje tamo gde je on stavio tačku (zarez, tri tačke...)
***
Razmišljanje započinjem još jednom se, kao i bezbroj puta pre toga, vraćajući na suđenje Isusu. Zapravo, moglo bi se reći da je samo suđenje u drugom planu u odnosu na prikaz (mogućeg) Pilatovog doživljaja susreta sa jednim od mnogih neobičnih ljudi sa kojima je morao da se suoči. Zašto je taj događaj ipak drugačiji od svih ostalih neobičnih susreta? Sa Pilatovog stanovišta, dan suđenja samo je jedan od „onih“ dana: mučan, težak, neželjen, naporan; dan čiji se kraj nestrpljivo iščekuje, koji zaborav treba što pre da prekrije. Zašto se od njega očekuje da nekog takvog dana može prepoznati pojavu događaja koji menja svet jednom zauvek? I šta ako niko od nas ne bi bio u stanju da na isti zahtev odgovori drugačije? Nije li to još jedna od onih zamki koja se pred čoveka postavlja očekujući da unapred može videti posledice svojih dela, iako ništa ne nagoveštava da je u njegovim rukama moguće veliko delo ili veliko nedelo?
„U belom plaštu s postavom boje krvi, hodom kavaleriste, udarajući petom o petu, u rano jutro četrnaestog dana prolećnog meseca nisana, u pokriveni peristil između dva krila palate Iroda Velikog, stupio je prokurator Judeje Pontije Pilat. Najviše na svetu prokurator je mrzeo miris ružinog ulja, i sada mu je sve slutilo na loš dan, pošto je ovaj miris pratio prokuratora od samog svitanja. Prokuratoru se činilo da ružin miris ispuštaju čempresi i palme u vrtu, da se prokleti ružini naleti mešaju sa mirisom kožne opreme i znoja stražara. Iz pozadine palate, iz oba krila, gde se smestila prva kohorta Dvanaeste munjevite legije koja je u Jerusalim došla s prokuratorom, u peristil je dopirao dim preko gornje terase vrta, i kroz taj opori dim, koji je javljao da su kuvari u centurijama počeli da kuvaju ručak, probijao se onaj isti otužni ružin miris. O, bogovi, bogovi moji, zašto me kažnjavate? ’Da, nema sumnje! To je ona, opet ona, nesavladiva, užasna bolest, hemikranija, od koje boli polovina glave. Nema leka protiv nje, nema nikakvog spasa. Pokušaću da ne pokrećem glavu.’ Na podu sa mozaikom, kraj fontane, već je bila postavljena fotelja i prokurator, ne gledajući ni u koga, sede u nju i pruži ruku u stranu. Sekretar s poštovanjem stavi u tu ruku parče pergamenta. Ne mogavši da se uzdrži od grimase bola, prokurator kosimice prelete pogledom napisano, vrati pergament sekretaru i s mukom progovori. – Optuženik iz Galileje?...“
Izgleda da je mnogima taj deo priče (ne samo u ovoj knjizi, nego uopšte – priče o suđenju Isusu, o Pilatovoj ulozi, pranju ruku) ostao kao nedovršen, nerazjašnjen, ostao nekako da traži da se objasni i doradi; pored ostalih i Ajtmatov u svojoj knjizi „Gubilište“ razrađuje taj motiv i provlači ga kroz sva polusvesna stanja glavnog junaka. Nije neobično da autor svoji delom pokuša da podari glas nekom od onih koji, iako odgovorni za stvari koje su zauvek izmenile svet, nisu dobili priliku da kažu nešto o tome, nešto u svoju odbranu. Pamtimo ih po tome što su, potpuno nemi, akteri velikih događaja; što i nakon velikih potresa tako zanemeli nestanu sa poprišta događaja, pa bez obzira da li su krivci ili žrtve, mi na njih privremeno i zaboravljamo, zbunjeni, užasnuti, preplašeni, ogorčeni, svesni samo posledica njihovih činova... Zar je Avramu dozvoljeno da kaže nešto nakon što je potegao nož? Zar je važno šta Euridika misli nakon što se Orfej okrenuo? Postoje takve situacije kojima se reči ne mogu dopisati. A onda, padne nam na pamet da smo i mi od istog materijala kao Avram, Pilat, Euridika, Orfej, Juda, Isak, Isus... Kakve bi nam misli prošle kroz glavu, makar i ostale neizgovorene? Možemo zaustaviti reč, u nastupu osećanja i misli koje se ne mogu iskazati, ali možemo li zaustaviti misao, osećanje? Ili potrebu za razumevanjem naših postupaka, nedaća, bezizlaznosti situacije u koju smo silom bačeni? Pored nas možda prolaze povorke ljudi istih kao mi, i mi želimo da se obratimo njima u pokušaju da nađemo onu sponu koja nas je vezivala sve dok se nije dogodilo ONO... Ali spona je pokidana, mi smo s druge strane, iako smo isti kakvi smo bili i pre par dana, možda pre par sati. Samo što to više niko ne vidi... Napor autora (koji oseća tu nemoć zanemelog da shvati svoju situaciju i da se pomiri s tim da je spona pokidana) da nam pokaže da između nas i tog osuđenog na večno ćutanje postoji veza, možda nas može učiniti čovečnijima. Možda smo gori od Pilata, i njegovo pranje ruku zapravo je naš teret na savesti, jer se, unapred ga osuđujući i ograđujući se, jeftinim trikom pokušavamo prikazati boljima nego što jesmo, jačima, hrabrijima. Možda to nije bila namera autora, ali zadržavam pravo koje čitalac ima, koje mu sam autor daje pišući (za njega) da iz dela izvučem (trudeći se da ipak ne izvrćem, ne falsifikujem) sve ono što može ostati vredni doprinos razbijanju predrasuda kojima svi robujemo.
„Tišinu na balkonu neko vreme je narušavala samo pesma vode u fontani. Pilat vide kako se klobuči iznad cevi vodeni tanjir, kako mu se ivice prelamaju i slivaju u mlazevima. Prvi progovori zatvorenik: – Vidim da se desila neka nevolja zbog toga što sam govorio s tim mladićem iz Kiriata. Imam, hegemone, predosećanje da će mu se dogoditi nesreća, i jako mi ga je žao. – A, ja mislim – čudno se osmehnuvši, odgovori prokurator – da postoji još poneko na svetu koga bi trebalo da ti bude žao više nego Jude iz Kiriata i kome će biti daleko gore nego Judi!... Dakle, Mark Pacomor, hladni i osvedočeni dželat, ljudi koji su te, koliko vidim – prokurator pokaza na unakaženo Ješuino lice – tukli zbog tvojih propovedi, razbojnici Dismas i Hestas, koji su sa svojim istomišljenicima ubili četiri vojnika, i najzad, prljavi izdajnik
Juda – jesu li svi oni dobri ljudi? – Da, odgovori zatvorenik. (...)
– Odvratan grad... – odjednom iz nekog razloga promrmlja prokurator i strese ramenima, kao da je prozebao, a ruke protrlja kao da ih pere – da su te preklali pre nego što si se sastao s Judom iz Kiriata, bilo bi zaista bolje. – A ti me oslobodi, hegemone – neočekivano zamoli zatvorenik, i u glasu mu se oseti zabrinutost – vidim da hoće da me ubiju. Pilatovo lice iskrivi grč, on raširi prema Ješui upaljene beonjače, premrežene crvenim žilicama i reče: -Ti se nadaš, nesrećniče, da će rimski prokurator osloboditi čoveka koji je govorio ono što si govorio ti! O bogovi, bogovi! Ili misliš da sam ja spreman da se nađem na tvom mestu? Ja ne delim tvoje mišljenje! I čuj me, ako od ovog trenutka izgovoriš makar jednu jedinu reč, ako progovoriš bilo sa kim, čuvaj me se! Ponavljam ti – čuvaj se!“
Strašna je moć velike reči.
Sve je bilo završeno i nije se imalo o čemu govoriti. Ha-Nocri je odlazio zauvek i strašne, opake bolove prokuratorove neće imati ko da izleči, protiv njih nema nikakvog leka osim smrti. Ali ono što je sada potresalo Pilata nije bila ta misao. Ista ona nepojamna žalost, koja se već javljala na balkonu, opet mu je prožela celo biće. On odmah pokuša da je objasni, i objašnjenje beše čudno: prokuratoru se nejasno učini da nije sasvim završio razgovor sa osuđenim ili možda – nešto nije do kraja saslušao. Pilat odagna tu misao i ona ode u trenutku, kao što je i došla. Ona ode, a nepojamna tuga ostade...
***
Na sličan način na koji nam je u romanu Pontije Pilat „približen“, ako se to tako može reći (u smislu da ga vidimo kao jednog od nas, a ne kao čoveka-zver), možda možemo i samog đavola, Volanda, osetiti kao nekog čija nam je prisustvo nešto obično i svakodnevno, iako se njegov upliv u ljudske živote ne završava nimalo veselo po većinu onih sa kojima dolazi u dodir. Pritom je važno da se vidi da svi koji upadaju u njegove zamke nisu nimalo nevini, uvek se zapravo uhvate na svoj sopstveni porok, koji je u ovom slučaju „mamac“. Đavo je pametan, zna gde i koji mamac da stavi na koju udicu, baš kao u „Đavoljem advokatu“. Zapažam u ovom delu i jednu razliku u odnosu na neke velike romane koji nečastivog takođe izvode pred čitaoca; čitajući „Karamazove“ ili Doktora Faustusa“ zapažamo da kod susreta Ivana Karamazova ili Leverkina sa đavolom imamo situaciju u kojoj se đavo suočava samo sa jednim, doduše nama izuzetno značajnim junakom, dok su svi ostali junaci romana pošteđeni njegovog prisustva, učešća u njihovim aktivnostima, pa se stiče utisak da oni đavolu nisu interesantni i da samo tačno određeni ljudski soj može da dođe s nečastivim u dodir, onaj odabrani, inteligentni, sujetni, talentovani, osamljeni, i svesno od boga distancirani soj. I tu je već zastupljen jedan, moglo bi se reći – elitizam, ponekad svojstven velikim umetnicima (može im se i oprostiti), koji zapravo sebe i sebi slične doživljavaju kao od boga i đavola tretirane na sasvim poseban način. Bulgakov razbija tu formu i vraća se onom shvatanju bližem narodnim pričama, u kojima „đavo nit ore nit kopa“, pa smišlja smicalice u koje hvata sve redom, od najprostijeg do najinteligentnijeg. I onda ga vidimo kako se, pomoću svojih pomoćnika, koji mu i služe za raspravljanje i obračunavanje s tim svakakvim svetom, upliće u male živote malih ljudi, pri čemu se prosto stiče utisak da mu se to gadi, da bi i on oprao ruke kao Pontije Pilat. Nekako se čini da je đavo „veći gospodin“ od svih tih upecanih, da on samo „radi svoj posao“ i da mu to ne pruža nikakvo zadovoljstvo. Da je umoran. Da bi voleo da mu ljudi pružaju veći otpor.
„Ali onda nešto natera Volanda da odvoji pogled od grada i usmeri pažnju prema okrugloj kuli koja se nalazila iza njegovih leđa na krovu. Iz njenog zida iziđe odrpani, glinom umazani smrknuti čovek u hitonu, u sandalama svojeručne izrade, i s crnom bradom. – Gle! –uzviknu Voland, s podsmehom gledajući na pridošlog. – Najmanje sam te mogao očekivati ovde! Šta te dovodi ovamo, nezvani goste? – Došao sam do tebe, duše zla i gospodaru senki – odgovori pridošli gledajući u Volanda ispod oka, neprijateljski. – Ako si došao do mene, onda zašto me nisi pozdravio, bivši cariniče? – kaza Voland grubo. – Zato što ti ne želim zdravlja – odgovori pridošlica drsko. – Ali moraćeš s tim da se pomiriš – uzvrati Voland i usta mu se iskriviše u podsmeh – još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kada bi sa nje iščezle senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi. Evo, tu je senka od moga mača. Ali postoje senke od drveća i od živih stvorenja. Ne želiš li ti to da oguliš celu Zemljinu kuglu, odbacivši sa nje svako drvo i sve živo zbog svoje fantazije o tome da uživaš u goloj svetlosti?“
Razlika u odnosu na malopre pomenute velike romane svetske književnosti, koji svoje junake takođe suočavaju sa đavolom, i Bulgakovljevog romana, još je i u tome što je kod Bulgakova đavo u suštini glavni lik, a ne neki epizodni. Možemo videti njegova raspoloženja, makar u nagoveštaju, ako je njemu „dozvoljeno“ da i on nešto oseća. To je pitanje koje je istovremeno gotovo nemoguće postaviti i istovremeno nemoguće zanemariti. Da li je moguće svoditi zlo na istu ravan u kojoj se nalazimo mi, zlu izloženi na milost i nemilost? Verovatno nije. Ali čovek najčešće sve svodi na istu ravan sa sobom, nemajući mogućnosti da sagleda ravni na kojima se kreće sve ono što na nas utiče, ili možda nama upravlja. Kao kod antičkog čoveka, od kog nismo uspeli u punoj meri da se distanciramo (naprotiv, osećamo nostalgiju prema načinu njegovog doživljavanja sveta bogova), i mi pokušavamo da razumemo Dobro i Zlo, svodeći ga na sužene ljudske okvire i ograničenja. A Bulgakov nam pomaže u takvom doživljaju, približavajući nam Volanda, stavljajući ga u iste situacije koje su za nas obične i moguće: on odseda u sličnim sobama, vozi se istim prevoznim sredstvima, tu je, u našoj blizini.
I svi smo mi, (čini mi se da nam autor naglašava), bili pametniji ili gluplji, bogatiji ili siromašniji, jednaki pred bogom i đavolom, a posebno pred đavolom.
***
Kad sam prvi put čitala roman, najmanje od svega mi se svideo onaj deo kad se Margarita maže kremom za podmlađivanje, seda na metlu a onda kreće u raznorazne dogodovštine... Mi, koji smo malo savremeniji, obrazovaniji, manje sujeverni, manje primitivni nego „onaj neki svet“ u čiji je život duboko ukorenjeno verovanje u nečiste sile; dakle mi, oslonjeni na nauku, distancirani od rituala koji su ne samo deo sujeverja nego i zvaničnih religijskih obreda, tajni, odbijamo da verujemo u takve besmislice, nama je glupo i smešno tako nešto, zar ne? A u stvari, oskudno je naše znanje o svemu tome, ne znamo šta se sve radilo, ni zašto se radilo, ni kako se radilo, ni koliko je bilo delotvorno, moguće... A radilo se svašta. I sve to s ciljem da se „prodre“ kako bi Man rekao, da se izađe iz okvira koji ograničavaju, u kojima je ljudsko biće potpuno nemoćno, jer njime vladaju Sile. Da se približi i dodvori Silama, da se sa njima uspostavi saradnja, da se bude moćniji, da se upravlja događajima. Ima tumačenja po kojima se onaj koji se osetio potpuno ostavljenim od Sila Dobra, okretao Silama Zla, mada je moguće, bar kad je u pitanju dalja prošlost, da se i nije vršilo takvo odvajanje. Sile su bile jednostavno Sile, od njih je dolazilo sve, dobro i zlo, i raznorazni rituali, do najužasnijih, vršeni su da umilostive te Sile, da ih čak nateraju da one čoveku služe. „Metla nije opredeljenje, Bile. Metla je sredstvo da se lažna opredeljenja izbegnu.“ – kaže Pekić u Atlantidi. Ne zastupam pravo na veštičarenje, samo neću da budem kao Manov Setembrini, pa da ne priznajem šta sve postoji u čoveku. Setembrini bi rekao – mi smo svi dobri, samo smo neuki, treba nas obrazovati i lišiti mračne vere i mračnih rituala, u korist svetle budućnosti... Hajde da se pravimo da ne vidimo one veštice (sveštenice?) što dole u dnu hrama jedu našu decu, i pogotovo hajde da se pravimo da mi nismo deo iste kulture, da nemamo iste te gene, da nismo i mi sposobni za isto. Ako već neko mora da bude veštica, onda to nismo mi. To je neko drugi. Brzo da nađemo u kog da uperimo prst: to su Jevreji! Muslimani! Amerikanci!
Verujem da mi je Pekićeva „Atlantida“ delimično rasvetlila neke stvari kad su u pitanju pomenuti rituali, i da mi se odnos prema svemu tome delimično otklonio u nekom pravcu. A onda pročitah knjigu „Josif i njegova braća“, i shvatih da je Pekić bio pod ogromnim uticajem te knjige, (iako je Atlantida sasvim nezavisno delo, ne obrađuje ni tematski , ni na neki drugi način istu stvar, ne može mu umanjiti značaj to što kažem da se oseća ogroman uticaj). Ono što ta dela povezuje možda je pre svega fascinacija prošlošću u kojoj nepovratno ostaju zakopana neka veoma vredna ljudska iskustva do kojih mi više ne možemo dopreti, jer od njih imamo samo nagovaštaje u pisanim tragovima, jer su to znanja koja su se prenosila samo direktnim putem, od čoveka čoveku, sve dok nisu zabranjena, sve dok nisu proglašena opasnim (da li zbog svoje snage i delotvornosti?), sve dok neko nije uočio da čovek ne sme biti biće snage, ako se njime, kao predmetom, treba rukovati...
A šta ćemo sa umetnošću? Zar nam Bulgakov ne sugeriše da je i ona opasna (ona prava, ona koja sa silama i prodorima ima neke veze)? Zar ona nije ostala jedini „ritual“ kojim se povezujemo sa stvarima većim od nas i branimo od istih? Zar zato ne pišemo i ne spaljujemo svoje rukopise, zar zato nismo i kažnjeni i pošteđeni? Na jedan drugi način, i Bulgakov izdvaja umetnika, pravog, iz mora običnih. Umetnik, taj izabrani, taj neophodni izuzetak, nije pošteđen od ljudi, nije ni od smrti, ali ga nečastivi ne lovi svojim mamcima. Možda zato što je njegov usud suviše velik da ne bi i nečastivi pred njim pognuo glavu? Ili zato što su oni na istoj strani, na istoj ravni? Ili zato što mu je na samom početku dodeljena drugačija uloga?
Možda nam zato, iako na početku mislimo da čujemo umetnika, ostaje najveća misterija šta zapravo taj umetnik ima da nam kaže. I kad poslušamo sve ostale, kad svi ostali izmucaju svoje nesuvisle govore, shvatićemo da je od svih ćutanja, ono umetnikovo zapravo najpotpunije i najistinitije.
„ – Vaš roman je pročitan – progovori Voland okrećući se prema majstoru – i rečeno je samo jedno: da, na žalost, nije završen. Dakle, hteo sam da vam pokažem vašeg junaka. Oko dve hiljade godina sedi on na ovoj zaravni i spava, ali kada dođe pun mesec, kao što vidite, muči ga nesanica. Ona ne muči samo njega već i njegovog vernog stražara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najveći porok, onda je pas možda sasvim nedužan. Jedino čega se bojao hrabri pas, bile su oluje. Ali, šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli. – Šta on to govori? – upita Margarita, i preko njenog savršeno spokojnog lica pređe oblačak sažaljenja. – On govori – odvrati Voland – vazda jedno te isto, on govori da i na mesečini nema mira, i da je na lošoj dužnosti. Tako on govori uvek kada ne spava, a kada spava, onda vidi jedno te isto: mesečev put, i hoće da krene njime i da razgovara sa uhapšenim Ha-Nocrijem, jer, kako on tvrdi, nešto nije dorekao onda, davno, četrnaestog dana prolećnog meseca nisana. Ali avaj, on zbog nečega ne uspeva da izađe na taj put, i niko mu ne dolazi. Te tada on, a šta mu drugo i ostaje, mora da razgovara sam sa sobom. Uostalom, potrebna je i nekakva raznovrsnost – pa on svome govoru o mesecu često dodaje i to da najviše na svetu mrzi svoju besmrtnost i nečuvenu slavu. On tvrdi da bi rado promenio svoju sudbinu za sudbinu odrpane lutalice Levija Mateja. (...)
– Ne treba vikati u brdima, on je ionako navikao na odrone, i to ga neće uznemiriti. Ne treba da molite za njega, Margarita, jer je za njega već zamolio onaj sa kim bi on toliko želeo da razgovara. – Tada se Voland opet okrenu prema majstoru i reče: – No, pa šta ćemo, sada možete svoj roman završiti jednom rečenicom! Majstor kao da je ovo već očekivao, dok je stajao nepokretno i gledao kako prokurator sedi. On namesti ruke kao trubu i uzviknu tako da je eho počeo da odskakuje preko bezljudnih i goletnih brda: – Slobodan si! Slobodan si! On te čeka!
