O knjigama

Vitomir Teofilović

SVET NAM (NI)JE DOM

(Aleksandra Sana Zubić: Ljepota tame, „Alma“, Beograd, 2014)

Kao i u romanu prvencu, i ovde je pažnja Aleksandre Zubić posvećena rubnim slojevima društva, svima u obuhvatu setnog filozofskog iskaza „svet nam nije dom“. Upotreba prezenta u ovom slučaju nije iz optimističkog linearnog niza prošlost, sadašnjost, budućnost, u kome je sadaš-njost, ma kako mučna i tegobna, samo predah na putu između mitske tame prošlosti i svetle budućnosti. U romanu „Ljepota tame“ sada nije samo usmeni sinonim za trenutnu sadašnjost, ono je, glavninom svog značenja, vreme sa poraznom pesimističkom konotacijom: trajno sadašnje stanje. Iako to vreme nije statičko u doslovnom smislu, nije vreme praznine i ne-zbivanja, ono je bez perspektive, ovaploćenje duha inercije. Njegova dinamika – ono što obuhvatamo pojmovima radnje ili literarnog zbivanja – ovde je u znaku rđave beskonačnosti.
Spisateljica nije dopustila da se ta rđava beskonačnost ili večno ponavljanje istog prelije ni na likove ni na čitaoce. Prvi su aktivni u životu, nastoje da budu subjekti; drugi prepoznaju taj aktivizam i za porazni društveni status ukletih imaju široko razumevanje – ne vide u njima samo  gubitnički mentalitet i nepoverenje u sebe, već (i) osobe sa karakternim odlikama, sa identitetom i integritetom, kako se to zvučnim rečima krsti. Konotacija pojma nižih društvenih slojeva ovde je samo u znaku/dvoznaku hijerarhije moći i raspolaganja materijalnim bogatstvima. No, važno je istaći i Aleksandrinu književnu zrelost i umeće profilisanja likova. Spisateljica nije upala u zamku sentimenta, čestu u delima posvećenim sirotinji. To je zamka opšteg sapatništva, viđenja likova isključivo kao bespomoćnih žrtava neizbežnog fatuma. Ovde likovi nisu vajani u zanosu romantike već realistički. Nisu ogrnuti aurom nevinosti već toplinom razumevanja njihovih nevolja i ljudskih slabosti.  
Sva zbitija u romanu su i kontekstualno i psihološki uverljivo motivisana. Takozvani polusvet nije u romanu viđen samo kao iznutra manjkav, kao karakterno faličan; naprotiv, u svim likovima neizostavno, kod nekog više kod nekog manje, prepoznajemo i zračenje toplih osećanja i stamena karakterna uporišta. Posredno, između redova, što je pravi način umetničkog slikanja stvarnosti, glavni krivac neveselog društvenog stanja kao zajedničkog okvira čitavog društva prepoznaje se u krojačima svih naših sudbina, u političarima i drugim moćnicima, od lokalnih i državnih do globalnih.
Spisateljica je imala utoliko teži i delikatniji zadatak zauzimanja objektivne tačke gledišta, traženja prave srazmere između odgovornosti pojedinaca kao građana i otuđenih političkih aktera, što je makro-okvir svih tokova romana Austrija, zemlja koju čitav svet smatra uzornom, najbližoj metafori: svet je naš dom. Uverljivošću zbivanja, zavisnošću ličnih sudbina od društvene strukture i raspodele moći, Aleksandra je pokazala da se u konačnom ishodu, kako za svakodnevnu egzistenciju tako i za dostojanstvo života, države i gradovi razlikuju samo u nijansama, da su razlike između gore i dole drastične i pogubne i u zaostalim i u razvijenim državama. Ako je takvo stanje i u uzornoj Austriji, onda njena književna istina ima planetarni doseg.
Istini za volju, u glavnom fokusu romana su autsajderi, glavna junakinja romana – Tanja – ilegalni je, zvanično nepostojeći žitelj grada. To je kafkijanski društveni status – postojiš a ne postojiš! Tanjina sudbina još je poraznija i od kafkijanske sublimacije ništosti i nigdine. Ruski mislioci 19. veka otkrili su taj osećaj na samoj granici mentalne izdržljivosti i dali mu ime koje već samo po sebi ima potresnu, tragičnu konotaciju – bespočvenost (neukorenjenost). Dovoljno je da ovaj pojam zamislimo na elementaran način, u svetu botanike, odakle potiče: zamislimo drvo bez korena! To nepostojanje elementarnog utemeljenja u biću društva prizvalo je, u slično vreme u istoj sredini, i krajnje srodan pojam, pojam koji u istom biću premešta svetlost patnje od spoljne nigdine ka unutarnjoj ništosti: lišnij čelovek (suvišni čovek).
Kao i drugim živim bićima, ni suvišnim ljudima nije dat vakuum kao pripadajući prostor ne-egzistencije. Nepostojanje bezvazdušnog prostora prinuđuje sva bića na kakav-takav (su)život u stvarnom, egzistencijalnom prostoru, što daje analogan odnos i njihovom bitisanju. Rubni ljudi nisu bestelesna bića antičkog Hada, oni su punokrvna bića, sposobni da vole ili mrze, za solidarnost ili neslogu, za ispomoć ili saplitanje... Takav, praktično neograničen raspon u oblikovanju likova svog romana, omogućilo je spisateljici razuđenu radnju, sa više paralelnih i ukrštenih tokova, što je, mrežom  susreta i sudara srodnih i suprotnih karaktera, omogućilo razne odnose i iznedrilo uzbudljivu knjigu, vrednu najšire čitalačke pažnje.  
Moderna kritika osuđuje prepričavanje jer umanjuje čitalačku znatiželju, ali pomen nekih bitnih valera knjige, kao što su bogatstvo likova i razuđenost radnje, dramatičan raskorak između visokih potencijala i uboge egzistencije glavnih junaka, raspon onoga što sanjaju i šta im se zbiva, mogu i treba da podstaknu čitalačku motivaciju.
Stožerni lik romana je devojka Tanja, čija potresna sudbina privlači pažnju ne samo čitalaca već i većine ostalih likova. Od privlačne stasite devojke, sudbinom koja ne retko prati profesiju čistačice – neprestanu izloženost naletima istinskog i pseudo-udvaranja – ova uzorna osoba, kroz iskrenu predanost zubaru Juriju najpre uzleće u prostore sreće, ali proza svakodnevice ubrzo, kao naglo buđenje iz romantičnog sna, baca u blato ovu zvezdanu romansu: ugledni lekar nije nikad ni krajičkom svesti i savesti poimao smisao i punoću života u znaku iskrene ljubavi. Iako mu je taj san lebdeo tik pred očima, samo da ispruži ruke, ni na um mu nije padalo da ga uzbere, jer u pitanju je osoba niskog društvenog porekla. Takve osobe su samo usputno zadovoljstvo, poput mirisa cveća ili ukusa piva u birtiji. Taman posla (ne daj Bože, nikad ni pomislio!) da bi neka takva žena mogla da potisne ženu uglednog porekla i vrednog imetka, makar joj sva svakodnevica bila u znaku sivila i makar je i najbolje pomade i sva druga estetsko-zdravstvena pomagala samo poružnjavala i postarevala umesto da je ulepšavaju i podmlađuju. Nije samo u pitanju bogatstvo, bio bi na meti i lekarev ugled u čaršiji, a bič čaršije nema premca! „Ljubav je prolazna“, odjekuje sve glasniji refren u monotonoj melodiji svakodnevice. To je u romanu upečatljivo dočarano, supstancijalno uverljivo, umetnički i psihološki izraženo reljefno i na suptilan način. Mi najpre vidimo pred sobom pravu ljubavnu romansu, obostrano iskrenu i duboku. Postepeno uviđamo da doktor Jurij preterano motri na okolinu, da ne bi i najmanji trag upućivao na njihovu intimu – čak su uvek odvojeno izlazili iz zgrade... Potom uviđamo da ta obazrivost doseže patološke razmere – ako nema uslova za stopostotnu diskreciju, ljubavni sastanci se mogu odložiti na mesece, na stotinu dana. Zato nas ne iznenađuje previše njihov razlaz. On je u jednom biću, u čistoj Tanjinoj duši, odjeknuo kao udar groma iz vedra neba, dok je u duši Jurija to bio tako maleni titraj da nije bio dovoljan da prizove ni telefonsko „zbogom“. A da ne bi ni u vaskolikoj budućnosti prizvali iskušenje, i samo Tanjino ime u trenu se briše iz mobilnog telefona! Razume se, ovaj prekid „zauvek“ bio bi i psihološki i literarno neubedljiv da nije posredovan („ništa se ne događa tek onako!“). To posredovanje je iznenadna bolest, pad u depresiju lekareve supruge, depresije prizvane upravo sumnjom u suprugovu vernost. Navodna nežnost prema supruzi, koju je godinama intimno zapostavljao, naprečac mu je probudila savest i proizvela raskid sa Tanjom kao da mu je radila o glavi a ne da ga je iskreno volela!           
Ova love story je ovde šire osvetljena ne samo zato što spada u žižna čvorišta romana već što emanira snagu i ubedljivost odnosa između gornjeg i donjeg sveta – nema bajki u stvarnom životu: mogu i oni dole da dosegnu gornje prostore, ako im priroda i sudbina, ličnom lepotom ili „srećnim“ sticajem okolnosti, to omogući, ali samo kao egzotično voće ili retka ptica, kao začin ili slatkiš, nikad kao inokosno ljudsko biće. Rečeno jezikom angažovanog pisca, a Aleksandra je to i prvom i drugom knjigom, mogu i bića odozdo da se vinu uvis, ali samo kao objekti, nikad kao subjekti.
Zlehuda sudbina ljudi „sa margine“, „na rubu egzistencije“, „sveta iz (polu)tame“, „armije nevoljnika“, „sveta ubogih“ – kako ih sve ne nazivamo, a krasi ih još sijaset imena – ne lišava ova bića istinske ljubavi i iskrene sapatnje. Te blagodeti niču i rastu iz njihovog međusobnog opštenja i razumevanja. Dirljiva je, gotovo roditeljska, ljubav između Romkinje „Mame Huanite“ i Tanje. Uzorne su i iskrenost i osećanje solidarnosti između Tanje i Nane; Tanjina svakodnevna ispomoć Dragani, Gretina posvećenost drugima, blagorodna priroda slepog Hermana. Naziremo li prećutnu paralelu ovom simfonijskom saglasju ljudskosti? Ne preovlađuju li u gornjim slojevima društva sukobi interesa i bezobzirno rivalstvo, sebična gramzivost?
Roman nas uvodi u neki sasvim drugi, paralelni svet. I tamo gde smo očekivali razbojništvo, kao od silovatelja Nenada, otkrivamo u dubini njegovog bića osećajnu ličnost, primitivnog i posrnulog, ali ne beznadežnog karaktera. Evolucija njegove osećajnosti doseže raspon od sutona do zenita: iskreno zaprosi ženu koju je silovao, toliko zadivljen njome da je vidi kroz ružičaste naočare bajke, nju kao princezu, sebe kao prosjaka. Čak i „Crni“, sa nadimkom koji nije nikao samo iz boje njegove kože već i iz profila njegovog karaktera i preke naravi, pokazuje izvesnu toplinu osećanja i odgovornosti prema drugima.
Ljudskost ovih bića sa dna društva ne izražava se samo kroz međusobnu solidarnost, prevashodno se ispoljava kao ljubav prema bližnjima, prema deci ili roditeljima. Žene iz ovog polusveta ne bave se najstarijim zanatom motivisane neodoljivom lakoćom postojanja, kako bi to rekao čuveni češki pisac; to nije dobrovoljni izbor i životni cilj već iz nužde, u nadi da je njihova ukletost samo privremena i sredstvo za neki viši cilj – bilo da novcem pomognu bližnjima, bilo da sebi omoguće školovanje i bolju budućnost. Potresna je u tom pogledu sudbina Mame Huanite – ćerki, koja je ostala u zavičaju i koja zna samo da majka „radi“ u inostranstvu, obezbedila je studiranje medicine. „Šta bolje može majka detetu da poželi?!“ – retorski se sa osmehom pita.

* * *

Roman „Ljepota tame“ spada u nepregledan i neprestano rastući korpus angažovane umetnosti. Važno je istaći da primat moralnog načela nije ovde, kao što je slučaj kod pisaca čista srca a nestrpljive duše, stavio u zasenak spisateljski dar. Tako se umetničko štivo stavlja u službu ideološke ili političke poruke. Naprotiv, roman pred nama govori čistim književnim jezikom. Sa osobenim likovima i razuđenom fabulom, sa specifičnom atmosferom, sa smislom za dijalog i introspekciju, roman zaslužuje punu čitalačku pažnju. Snažan kontrast između sveta gore i sveta dole ova knjiga dočarava osobenom poetikom: ona ne slika gornje slojeve društva već samo donje. Gornji se samo naziru iz vizure donjih. Ono što je literarno posebno vredno je uverljiva i živopisna slika specifičnosti donjeg sveta. Iako u mreži iste vlasti kao i drugi, od državne do globalne, ovaj svet živi prevashodno po svojim uzusima. To je svet koji ima svoje običaje i norme, svoj jezik i stil, svoju leksiku i sintaksu... Pred nama je doista osobena ljepota tame, metafora koja na potresan način sažima tegobu života i lepotu duše.  
Zanimljivo je da među likovima nema kriminalaca – lopova i ubica. Oni se u romanu naziru i podrazumevaju kao poseban svet. Tu posebnost naslućujemo kao svesno odricanje od reda i zakona, kao samosvest iznad svih normi i vrednosti. Ljubav i solidarnost samo bi slabile njegovu koheziju i brutalnu snagu. Za taj i takav svet romansijerka nema razumevanja ni želju da ih literarno obrađuje. Između redova, međutim, naziremo da svet kriminala i zla svakojega više obitava gore nego dole, bez obzira da li je dušu kupio ili je prodao.   
Važno je istaći da romansijerka ne samo što nam ne predočava već nam i ne sugeriše srazmeru između tih delova društva, čak ni jasnu granicu. Limes između ovih svetova je toliki da većina nas nije sigurna gde pripada, svi oni koji žive u pasivi a ne po nalozima sebe kao subjekta, po nalozima svog srca i uma. Jedino jasno uviđamo da donji svet nije malobrojan, kao što sugerišu metaforični epiteti rubni, marginalni, donji; naprotiv, milionski je i nezaustavljivo raste. Ovo je jedina razlika između pisca ovih redaka i romansijerke – pisac pogovora je optimista i smatra da je beskućnika i svih drugih nevoljnika srazmerno sve manje a ne sve više. No, to je čisto lična razlika. Kod oba ova pogleda na svet nije sporno da je nevoljnika premnogo i da to porazno i sa stanovišta realnih mogućnosti današnjeg sveta neoprostivo stanje nikog svesnog i savesnog ne sme da ostavi ravnodušnim i pasivnim, kao što ne smemo fatalistički bespomoćno da poimamo ni čuveni Ničeov aforizam, koji zvuči kao moto ovog romana: „Pustinja raste.“

nazad