O knjigama

Ружица Јовановић

ПАРАТАКСА СЕНКЕ

 (Бранислав Јанковић, О вуковима и сенкама, „Лагуна“, 2011)

Да ли проучаваоци историје у историју верују? Или виши степен радозналости отвара вишеструке хоризонте, деканонизује мисли за уплив у нове паралеле међусобно независне од полазне тачке знања? Да ли скидање велова, поступно и систематично, са онога за шта мислимо да је историја сопственог народа, представља задовољство или терет? У недавно објављеном интервјуу за ReStart, Бранислав Јанковић, аутор романа којим поставља интригантна питања, уплићући у радњу нека од најзвучнијих имена српске прошлости, одговорио је на нека од постављених, када је његов роман о паралелној историји у питању. Само на нека. И отворио нова! Знање и истраживање са личним печатом закључка да између Бога и тајне (у роману систематично, фонолошки доследно, и хијерархијски и правопису обрнуто, употребљеним словима у виду бог и Тајна, писац наглашава шта је, њему, важније у истом) постоје људи, живи људи, различитоверујући, са акцентом на тези да само верујући – у веру могу и да сумњају. Почетне, уводне сцене романа постављају темељ међусобним односима главних јунака и њихових наследника. Повезивање у појављивању између Богова, вукова и сенки, вешто представља будуће носиоце радње: ,,Попут сенки лебдели су над земљом. Пратио их је чопор вукова са крвавом пеном у чељустима.” (стр. 7) Моменат у коме остарели чувар тајне, Радоје, примећује сенку страха код Световида, доноси поставку претпоставке писца у могућности немогућег – равноправног разговора Бога са човеком као и страх Бога и неустрашивост човека. Животиње су увек посматрачи, који се уклањају са сцене докле год су Богови на њој, што потврђује крајњу пишчеву, али и почетну тезу многих мислилаца, да природа, све што је чини, јесте у најјачем, једином подразумевајућем јединству са Богом, ма шта појединци под тим подразумевали. ,,Ни животиње ни авети нису смеле да подигну главу и испрате погледом коњанике. Знале су да мешање у ствари богова није паметно...“ (стр. 8). Вештина избора наслова романа који је вишезначан у смислу вукова као митских животиња и сенки као пратилаца паралелне историје вере, ка мушкарцу и жени, Вуку и Сенки, представницима супротстављених табора, који ће тајном већом од свих, љубављу, бар на тренутак прекинути сва непријатељства у роману. Појављивањем као једне у непрекидном низу храбрих жена, Сенка, паратаксична у односу на сенку паралелне историје, представља осу осовине новопостављених питања и паралела. Млада жена, мање више стављена је пред свршен чин: Хришћанство – и његова одбрана од свега што га може угрозити као задатак. Сенка, која је своју обичајно-наследно – подразумевајућу улогу жене жртвовала, свесно, зарад постављених циљева, одупире се, што свесно, што као последица рањавања традиционалном схватању своје улоге у природном поретку. Сваки драг сусрет са својом бабом Јагодом, болно је подсећао да се одрекла, у том моменту најважније улоге. Болно на два начина. Подсећањем да физички не може да се оствари као мајка, и другим за њу још тежим, а то је сукоб са собом, одраслом и самосвесном, која се предаје архаичним патријархалним принципима своја бабе, и осећа поражено упркос сопственој одважности. Поштујући схватања вољене старице, са љубављу слуша приче о прошлости генерација жена те породице, о прабаби која се брзо и самосхватљиво определила оног момента кад је препознала сувласника своје женске судбине. „Хтела је да умре тамо где га је први пут видела и изгубила памет“ (стр. 70). Није могла наслутити да ће се слично десити и њој, када то више није очекивала нити желела. Писац вешто два различита схватања, две различите судбине поставља у опозицију посредством две генерације жена које су генетски и љубављу везане. Само подстакнута мудрошћу вољене старице, Сенка поставља себи питања која иначе вешти избегава. Своју улогу трагача доживљава као озбиљно угрожену када је паралисана страхом без своје јасне, рационалне намере учествовала у паганском обичају, иницираном од стране бабе, за коју је знала да је вешта видарица, али није могла ни да наслути опсег знања, против кога се она, дипломирани теолог, бори свим силама. „Мокоша! Паганска богиња плодности, заштитница жена, једна од оних који су оставили дрвену кутију на чување људима“ (стр. 75). Препознаје Сенка избавитељку од неплодности на коју је била до тада осуђена... Осећај немоћи, нипошто тријумфа преплављује Сенку пред очигледним доказима поновне плодности, осећај страха да је издала Бога у кога верује и веру коју штити по цену живота. И две њене природе, жене и трагача, обе неодвојиве од ње, а међусобно супротстављене, почињу борбу за доминацију.
Низ борби, које су то буквално, између чувара и трагача, чак и када су победе, на Сенку, њену суштински нимало неженствену природу, остављају тежак траг. „Око уста имам ситне боре, али не од смеха, већ од стискања усана. Имам стискалице“ (стр. 141). У динамици, која се праћењем авантура противничких табора са вештим преплитањем хронолошког и ретроспективног приповедања појачава, читалац се полако прикрада тајни која је иницијатор поменуте борбе, и улога обе сенке постепено се мења. Сенка, жена, убрзано се приближава својој судбини обичне жене, па ма како она сама била необична, судбини понекад тежој од сваке борбе. У заједници са Вуком, ништа мање борбеним, храбрим, одлучним и усамљеним, рађајући децу, већ добровољно далеко али и насилно искључена из своје прошлости, пише нове странице, само наизглед спокојније од живота трагача. Друга, паратаксична сенка паралелне историје, и даље тече, са новим актерима и неизвесностима. На самом крају романа поново се појављују митски пратиоци божанстава, постављајући пред читаоца питање шта је то заправо Тајна човекове среће, шта је то једино вредно обожавања и вере. „Чопор вукова прошао је поред куће и као да су климнули главом брадатом мушкарцу...“ (стр. 297). ,,А дрвена кутија са чудним шарама стајала је на старом орману, међу жутим, миришљавим дуњама“ (стр. 297) чувајући миран сан малобројне породице. Сам завршетак, после наглог крешенда динамичних мотива романа, оправдано наводи на извесност наставка романа, због мноштва постављених питања, историјских, теолошких, људских. На моменте, сама кутија, њена драгоценост, вредна хиљада живота трагача и чувара кроз историју приказану пером Бранислава Јанковића, асоцира на посебност, непоновљивост сваког људског бића, које би, понаособ, у њој тражило своју веру, своју судбину... Оно нешто што се налази између човека и Бога. Онај одговор за којим сви трагамо, а ретки га сазнају... Или је срећа, сама собом тајна, и живота и старе, руком Богова дароване дрвене кутије... Или обрнуто – срећа је сам живот?
Много је одговора пред читаоцима романа О вуковима и сенкама, али и пред самим писцем, који је отворивши бесконачну тему, једну од мноштва у књижевности, човеков однос са Богом у себи, поставио себи и сваком свом будућем књижевном стварању високе и важне захтеве.

nazad