O knjigama

Витомир Теофиловић

РОМАН О СТУДИРАЊУ И ШКОЛИ ЖИВОТА

(Зора Поповић: Град низ брдо, „Алма“, Београд, 2015)

Пред нама је вишеструко занимљив и особен роман. Његову тематску окосницу чине школовање и одрастање, али по жанровско-стилским одликама и разуђености фабуле то је преплет читавог низа књижевних поступака. Многе странице су дијалози, многе су испуњене писмима, а између дијалога и писама су интроспекције и монолози. То су главни елементи предњег, такозваног крупног плана, а као фон, као у некој дискретној хроници места студирања и одлазака у завичај, назиремо слику нашег друштва. Другим речима, ова књига је у великој мери и драма, и епистоларна проза, и психолошки роман, и хроника у најширем смислу, од породичних сага до слике друштва у целини. Но, пошто има читалаца који пре прочитају поговор него роман, треба одмах рећи – ова тематска и стилска разуђеност не изискује велики читалачки труд; напротив, роман читамо лако и брзо, „у једном даху“, како се метафорично каже за књиге које нам већ на почетку освоје и потом до краја задрже пуну пажњу. Како успева овако обиман роман, „роман-река“, како се то сликовито именује, да освоји тако леп комплименат, читалачку тип-топ ознаку?
Иако се простире на замашном броју страна, што је данас ређи случај (савремени романи махом су између 100 и 150 страница), роман од почетка плени нашу пажњу и не само што је задржава до самог краја већ прижељкујемо наставак, и то не неки кратки додатак већ нови роман о истим ликовима. За то су превасходно заслужне две одлике овог штива – што нас без околишења, већ првим реченицама, уводи у срж радње и душевни живот младих ликова, а трајну пажњу нам осваја наративном и стилском динамиком, сме-ном слика филмском брзином. Сценичност је толико изразита одлика романа да ће свакако привући пажњу филмских и ТВ-уметника – имамо пред собом већ готов предсценарио за филм или ТВ-серијал...               
Право је чудо како је списатељица успела да од тешке грађе – муке са учењем и полагањем испита, материјалном оскудицом, болним преласком из детињства у младост, генерацијским неспоразумима... – сазда тако питко штиво, готово као забаван роман. Осим већ поменуте динамике збивања и казивања, тајна читалачког задовољства крије се и у особености композиције: роман је саздан као мозаик, од мноштва микро-прича, дијалога, размене писама. Нигде нема празног хода, мудрословља, испразне наде, опширних јадиковки. Све је у збивањима и атмосфери, у непрекидној смени догађајности и њиховој психолошкој пројекцији у ликовима.
Роман обилује ликовима – то је права галерија нарави и карактера. Њихова разноврсност је толика да се непрестано суочавамо са удруживањем и раздруживањем, са успостављањем нових и раскидом старих пријатељстава; са неспоразумима и мирењем са родитељима и пријатељима; са већим или мањим страхом од професора и полагања испита, са радостима и разочарењима на љубавном пољу... Но сва ова разноврсност збитија и расположења не би била довољна да трајно држи читалачку пажњу да роман нема још једну лепу одлику – и сваки мозаички камичак, иако је микро-структура у макро-структури романа, има своју динамику и особеност књижевне транспозиције ликова и догађаја. И сваки фрагменат је динамичан, зрачи неком младалачком енергијом, виталним еланом.
Непрестани разговори блиских пријатељица, студенткиња које заједно станују или посећују иста предавања, нијансирају ликове, али немају претенциозност да нам одмах предоче нечију нарав или карактер у целини. Све се чини у малим дозама, у приповедачким крокијима, који нам постепено, кроз мноштво дијалога и ситуација, дочаравају портрете ликова, њихову рељефност и колорит, њихов менталитет и емотивно-интелектуални профил. Тако нам је сваки сусрет, сваки разговор, сваки договор или неспоразум нов иако је реч о истим ликовима и релативно малом броју мотива.
Слична драматургија примењена је и код дописивања, којим обилује роман. Писма су кратка, а толико вешто нас уводе у односе, у степен поверења или неповерења, оптимизма или песимизма, толико нам упечатљиво дочарају атмосферу да нам делују много садржајније и поруком слојевитије него што би текстолошка анализа показала. И то је зато што су нам предочена у дозама, што се као серијал надовезују на претходна писма. Зато писма имају психолошку дужину, неку унутарњу екстензију, производе дубљи и дужи траг иако су нам предочена у врло сажетом виду. Ми ту концизност и не запажамо, не само због њихове оптичке слике-варке (многи редови имају по реч-две, што је узето из усмене комуникације), већ што се уживљавамо у њихову атмосферу и у њих инвестирамо и своје поље очекивања, што смо и сами заинтересовани за исход емотивних веза између блиских особа. Као што нам се кроз разговоре и усмене дијалоге постепено оцртавају профили ликова, тако нам и писма по-степено дочаравају нарави и карактере.
Нијансирање ликова кроз разговоре и писма, потврђивање или негирање њихових одлика у току романа, потврда или отклон од поља очекивања како самих суочених ликова тако и у читалачкој перцепцији, све нам се то дочарава постепено, кроз мноштво слика и прилика, обичних или судбински битних догађаја. То непрестано варирање мотива и атмосфере указује нам на једну важну поетичку одлику овог романа – насупрот већини, овај роман није грађен по такозваном архитектонском већ по музичком начелу. За читаоце који су мање упућени у књижевно-теоријске и аналитичке појмове, укратко треба објаснити поменута начела. Архитектонско начело овде симболизује уметничко грађење целине по геометријском моделу, по просторном распореду саставних елемената целине. Музичко начело подразумева грађење целине варирањем сродних или чак истих мотива и садржаја, непрестаним нијансирањем истога, како би то рекао Ниче. То је тежи начин држања романескне пажње и знатижеље него нарација која линеарно прати основни ток радње, али је овде убедљиво уметнички остварен.
Романсијерка није имала амбицију да нам изнедри неке крупне нове ликове, јунаке епохе или бар генерације, јунаке нашег времена, како би рекао Љермонтов, већ да нам предочи читаву једну генерацију у најширем друштвеном миљеу. Студенти овде репрезентују читаво наше друштво у одређеном периоду; они су тренутно тек академци, али ускоро интелектуални крем друштва. И то је овде уверљиво дочарано – не једнозначно и пристрасно – и поред несумњиве симпатије и списатељске топлине према својим ликовима, они су нам извајани готово веристички, као ризница широке гаме нарави и карактера. Етос није резервисан само за учене, и неписменима је и факултетским професорима, докторима наука, једнако доступан и више зависи од воље и снаге карактера појединца него од друштвених услова. Тако су нам дати и тренутни профили и наговештаји судбине младих ликова на путу налажења свог места у друштву.
Љубав је једна од средишњих тема романа. Осликана је у најширој појавној гами – од успутног и другарског флерта до јарких емотивних веза и осећаја среће. Списатељица се клонила романтике и наглашеног сентимента и тако је избегла зов мелодрамских сижеа, каквих је подоста у свакој генерацији. Држала се логике већине студената да срећу треба одложити до окончања студија, до скидања са грбаче родитеља и узимања судбине у своје руке. Зато у роману нема много љубави преточених у брак, чак ни оних који га засигурно најављују. Као да оваплоћују чувено Десанкино гесло: „Љубав је лепа само док се чека.“ У најлепше странице романа спадају описи искрених симпатија и нада да ће те племените емоције трајати до вечности, без обзира што стицајем околности неке од тих нада испаре „за месец, за годину“, како је трошност љубавне идиле сажето изразила Франсоаз Саган.
Са родитељима и другим рођацима наших великих ђака, које упознајемо из другог плана, стичемо слику и о стању у друштву тога времена – то су позне шездесете године протеклог века. Социјално раслојавање је било у пуном јеку, имати и немати били су све даљи појмови, неки студенти су се разметали скупом одећом, а неки су једва имали за јефтину студентску храну...
Осветљена је укратко и чувена 1968. година, доба највећих студентских немира широм света. Премда су наши студентски протести били међу најжешћима, добро је што им списатељица није посветила ширу пажњу – то би захтевало и залажење у широке политичке воде. Ту побуну приказала је сажето и уверљиво као морални бунт за праведније и хуманије друштво. То је и био једини заједнички именитељ већине учесника, а као отворена подршка том студентском захтеву перципиран је и Титов говор.  Као и на студенте широм света, и на наше се могла односити чувена крилатица: студенти не знају шта хоће, али хоће то одмах. Без ироничног призвука и ближа истини би била перифраза: студенти не знају шта хоће, али знају да је то нешто хумано и  племенито, и хоће то одмах...
Пред нама је роман о образовању и одрастању, о студентском животу у ужем смислу и школи у најширем смислу – као образовању за своју професију, а уједно, јер то су прелазне године ка пунолетству, пред нама је и роман о школи живота, о изградњи своје личности за животне стазе и богазе. И поред наших несумњивих симпатија за Лору и њене пријатељице, судбина остаје отворено питање чак и за оне најбоље и нама најдраже. Она је с оне стране нашег домашаја, ма колико дуге имамо руке жеља и нада.
Истакнимо, на крају, још једну лепу одлику овог романа – његову раскошну духовитост, са више доброћудног хумора него ироније.
Сабирајући сву палету утисака, искрено се придружујемо утиску читалаца да је роман много краћи него што изгледа и да бисмо се веома обрадовали његовом продужетку. Тако бисмо видели и оно што је после било, како се то обично каже за вредна и занимљива дела. Дакле, до виђења до наставка или неке сценске обраде, коју већ јасно назиремо у блиској будућности.

nazad