O knjigama

Сенахид Незировић

ДРАГОЦЕНО СВЕДОЧАНСТВО ЖИВОТА

(Тони Ливерсејџ: Од Биркерода до Београда – и назад, „Адреса“, Нови Сад, 2014)

Свестрана и даровита књижевница и преводилац Тони Ливерсејџ (Копенхаген, Данска, 31. јануар/сијечањ, 1935), допунила је и заокружила свој плодни опус новом књигом коју доживљавам као својеврсну романсирану биографију. Неоспорно, рођена под срећном звездом, дотакнута прстом судбине и са генетиком оца – угледног писца Боргеа Мадсена, она је првенче дошло на свет из чисте љубави својих родитеља. С обзиром да је тако позиционирана у многочланој породици, дете је учврстило брак родитеља, истовремено прихватајући терет одрастања кроз који је пролазила. Први пут је заслужила да јој усуд намигне после завршеног осмог разреда у државној школи у Биркероду, када се њен таленат истакао и она је избегла напуштање учења и запослење у једној робној кући тог времена.
Захваљујући меценама, упркос очевој болести, млађахна Тони наставља школовање у математичкој гимназији. Сазревајући у најосетљивијем периоду свог девојаштва, она износи чињенице које веома подсећају и на мој живот, односно захтеве оца да игра са дететом шах, чак и ноћу! Срећом, водила је дневник па нам доноси и размишљања тако да сазнајемо колико је стање у њеној породици подударно са мојим: обоје имамо у нашим породицама – близанце!? Тугу и жал за умрлим татом је преточила у песму под насловом: Борге, проналазећи је после смрти своје мајке Випс, рођене приповедачице.
Дакле, након првог дела „Како је све почело“, надовезује се други који носи наслов т.зв. „вечнога града“, чији је заштитник Св. Влахо. Ауторка нам овде открива свој узбудљив пут у Југославију и сусрет са Београдом који описује доста непристрасно. Радозналица духом, она посећује Народни музеј и Народно позориште на Тргу Републике, гледајући у светским размерама чувено дело вајара Ивана Мештровића „Бој на Косову“ из 1389, инспирисано историјском и „митском битком између Срба и Турака“, познатог исхода. Одатле је пут води у Дубровник, где искуси неугодности, јер је сматрају – шпијуном!? Тони Ливерсејџ врши поређења карактера људи у престоници Србије и СФРЈ, те наше најпознатије туристичке дестинације Јадранског мора – Дубровника, међутим остаје да лебди утисак горчине због појединих збивања и нељубазних сарадника СДБ-е...
Трећи део „Моја каријера туристичког водича у Југославији“, показује како се млада и заљубљена девојка у гондолијера Ивана из Венеције, развија у приповедача дајући том првеначком остварењу наслов: „Једна банална прича“. Сусрети младих људи понекад се крунишу и поклонима у облику књига, што је урадио младић уручујући јој дело о историји гондола, заната којим се бавио.
„Студентски град на Новом Београду“ је четврти део у коме су евоцирана сећања на боравак и студиј славистике на Београдском универзитету. Она ту, до у детаље и лепо, описује догађаје и протагонисте. Нарочито је искрена кад обелодањује висину своје стипендије која је била чак три пута већа у односу на домаће колеге из унутрашњости! Њена прича је драгоцено сведочанство живота у правно уређеној држав(етин)и као што је била СФР Југославија и то се уочава по студентском стандарду и могућности да у свако доба дана уђе у библиотеку САНУ. Изузетно је упечатљиво њено разумевање једног од важних Титових говора, којим потврђује разговетност и елоквентност, а онда и ширину маневрисања темом које се дотицао (стр. 92).
Најенигматичнији део је пети: „Ахмед Сами – Египћанин“! Упознавањима странкиње са колегама из других земаља, култура и поднебља никад краја па тако наилазимо и на описе Ганема Хамдуна, ирачког студента. Или, младића по коме пети део носи име, а она га овако доживљава: „Данас, док поново читам дневник обележен растанком и тим снажним осећањима, не могу а да не размишљам о томе шта ме је заиста везивало за Ахмеда, јер у њега заправо нисам била заљубљена, али сам била веома фасцинирана њим, можда мало и због тајанствености која га је окруживала – и могу рећи да никада нисам упознала неког с таквом харизмом и по добру и по злу; тако топлога када је био добро расположен и тако ледено хладнога када би нечим био незадовољан“ (стр. 125). Очевидно је да кандидат за доктора пољопривредних наука и сарадник обавештајне службе: Ахмед Сами из Египта, још увек потреса мождине госпође Тони! Како би опет успоставила контакт са њим, ангажовала је и Муњама Алфакера, ирачког песника који живи у егзилу од 1986. године у краљевини Данској и председник је удружења писаца из Данске и Ирака „Ассунуну“ (Ласта, прим. прев.) Међутим, та потрага остаје посве узалудна, тако да прича нема срећан завршетак...
Најлепши и најсавршенији део је седми: „Иво Андрић – нобеловац“, у коме богаћење познавањем нашег јединог добитника најпрестижније књижевне награде у свету из 1961. године, кулминира. Ауторка нас обавештава о свом, огромном, труду приликом рада на преводу капиталног ремек-дела „На Дрини ћуприја“ нашега књижевника и председника Савеза писаца Југославије. А онда сазнајемо и за њен, магистарски рад на тему: „Женски ликови у делу Иве Андрића“, објављен 2001. и 2005. године у „Свескама“, чији је издавач Задужбина Иве Андрића! Посебно вреди прочитати сачувану разгледницу којом је Тони Ливерсејџ честитала Иви Андрићу на додели Нобелове награде за књижевност, па на тај начин имамо и епистоларну форму.
Аналитички дух ауторке долази до изражаја у седмом делу „Југославија између истока и запада“. Она сагледава догађаје на узрочно-последичан начин, покушавајући да у свему остане сасвим непристрасна. Тако нам подастире опис, приликом сусрета са једним од српских писаца у Београду и дијалог вођен са његовом женом. Растужује чињеница да завршава овај део забринутошћу за Дубровник, али не и српски народ над којим је државни врх свеже осамостаљене Републике Хрватске извршио геноцид, јер се протеривањем смањио са 13% на свега 2,5 %, што би се могло самеравати са изгоном Јевреја из Египта! Жал за тиме што су „многе од историјских грађевина погођене, а укупно је погинуло 114 особа“ (стр. 154), једноставно је смешан и провоцира читаоца.
Одсуство познавања детаља за боље разумевање стања веома долази до изражаја у делу осмом: „Почињу ратови“. Руку на срце, Тони Ливерсејџ више осветљава консеквенце од узрока, што је апсурдно и парадоксално! За мене, као човека који је био новинар и због своје непристрасности „осетио зубе режима Алије Изетбеговића“ у току рата у Босни и Херцеговини, овај део би морао доживети преиначења у неком од следећих издања. Имајући у виду, ако је ауторки стало да буде и остане крајње објективна.
Но, за разлику од претходног, осмог, девети део „Жене у црном“ заслужује респект! Читалац ће се уверити да само жена, мајка, родитељ и књижевни стваралац може ући у суштину ствари када нам износи стање у овој области. Јер, једино континуирана борба за живе људе заслужује поштовање, те избацује из стања равнодушности и летаргије.
„Покрети“ су десети део и могао бих га (пр)оценити као својеврсно пабирчење или губљење времена ангажманом у дневној политици своје земље и шире. Бесмисао свих мировних покрета и „НЕ“ употреби атомског оружја, те изједначавања женских права са мушкарцима у једном делу света, огледа се у последње време понајвише у теми која потреса светске медије. Терористичкој групици „Боко Харам“, чак и Уједињене нације толеришу продавање киднаповане женске деце из школа, забрану образовања и њихову продају на пијацама за свега петнаестак долара! Опозиције, невладин сектор и групице за људска права ће увек лакше успети рушити „Берлинске зидове“, него што ће им поћи за руком да се солидаришу са родитељима чија се женска деца присиљавају на живот без будућности, у ропству мрачњака чије тумачење Корана је погрешно...
„Накнадна размишљања“ је део у коме на концизан и лапидаран начин ауторка Тони Ливерсејџ своди рачуне са светом, али и са самом собом. Свакако да читаоца увек мора импресионирати мноштво чињеница о личним успесима једне жене – странкиње, али забрињавајуће изгледа фокусирање само и једино на властите, личне „губитке“. Један од њих је својеврсни „реванш“, након више од пола века, једном младићу Ивану из „умирућега града“ (Венеције, оп. а.), кога не може избацити из већ поседеле главе!
Неоспорно је да у романсираној биографији: „Од Биркерода до Београда – и назад“, Тони Ливерсејџ иде руку под руку са својим књижевним интенцијама, тако да целој причи даје додатни шарм и аутентичност уврштењем великог броја сачуваних црно-белих слика из различитих средина и временских периода једног узбудљивог живота...

nazad