O knjigama

Андреа Беата Бицок

ПОЕМА ПРЕДЕОИВАНА ДЕСПОТОВИЋА

(Иван Деспотовић: Предео, „Бранково коло“, 2013)

Нова књига стихова Ивана Деспотовића, Предео, појавила се у ризници „Бранковог кола“, институције која негује једну од најплоднијих линија српске поезије. То је она линија која не одбацује традицију певања у име савремености, већ негује врсту духовног и песничког опредељења које се простире од давних времена до слутње будућности, штити је од заборава и технократских демона. Деспотовић и сам припада тој песничкој оријентацији својом поемом Предео. На темељима књижевне поетике романтизма, он гради један нови свет свог дела који, присвојивши трајне вредности прошлости коју поезија памти и синтетишући их са савременим поетским токовима, постаје крајње особен и непоновљив.
За такав поетски чин поема се указала као најплоднија форма, јер њене особености допуштају постојање лирског „ја“ које је из стихова одавно протерано као некакав сед и патетичан старац који омета успостављање нове књижевне моде и неговање плитких књижевних трендова. Књижевност је потврдила дехуманизованост потискивањем човека као субјекта, али је на песницима остало да пронађу путеве његовог повратка у свет песме и открију трајне вредности тог чина које ће бити утеха, нада и сигурност у несигурном времену.
Деспотовићево перо стало је у одбрану човека и потврдило хуманистичко опредељење поезије. Оно исписује модерну поему о субјекту који припада градском амбијенту, урбаном миљеу, који је у савременој поезији прерастао у топос. Међутим, субјекат Предела видно је различит од других јунака савремених поема, који су најчешће жртве урбаности, усамљеници у гомили, у одсуству човека око себе и у себи, отуђени од других и од себе самих. Посредством мотива удвајања који се јавља на више места у поеми (огледање у прозорском стаклу, у огледалу, у површини воде) ступа се у поетичку игру са временом и простором. Они су организовани на типично романтичарски начин: у питању је међувреме, једно стање које садржи меморисану тезу сећања. Време се зауставља у литерарном делу, где се прошлост и садашњост спајају у једно, а иза временске завесе је свет који открива истину да границе између стварног и надреалног не постоје. Време је истовременост свих времена, а људски живот његово протицање. Међутим, поезија је ту да својом ванвременском моћи очува заустављени тренутак и оживи сећање.
Искуство романтизма садржи у себи и идеју о „прекорачењу“, о „посредовању између епоха“ које је блиско и савременој литератури. Интегришући се у то искуство у бити поезије, лирски субјекат Предела следи путеве трајне свеприсутне савремености.
Таквим поетичким поступцима модеран субјекат Предела на себе преузима идентитет романтичарског субјекта и стиче моћ изједначавања стварности привида и привида стварности. Простор који одређује лирског субјекта је простор собе у који је модеран човек заробљен, а свака спознаја отвореног простора, слободе и кретања, чак и погледом, онемогућена је злим фасадама и бетонским гигантима, лавиринтом ходника небодера. Једини излаз из безизлаза је усвајање туђег искуства које познаје другачију стварност.
Удвајањем лирског и романтичарског субјекта у поеми конструишу се типично романтичарска обележја. У амбијенту ноћи где трансценденталност добија на пунини ишчезавају слике урбаног амбијента, сводећи се још само на мутне обрисе, а наново жива постају башта, давне улице и куће, дрвореди, сенке. У романтичарском амбијенту природе јавиће се и слутња присуства драге која је део прошлог, самим тим и некада изгубљена. За мотив жене, која је у романтизму увек идеална, везује се плава боја, боја трансценденције, која је као такву и одређује („Почива у плавети тамног лета“; „Она своје плаве руке, плаве очи, сваки пут туда смочи“).
Романтичарска поетика нуди нам тумачење управо тих трансценденталних сусрета са идеалном женом и и потраге за срећом по ирационалним просторима. Субјекта на то нагони неутешна сета због недостатка друге половине бића, оне платонске, чежња за бесконачним с оне стране реалности, а та сета и чежња лече се само љубављу.  Савременом човеку недостаје управо тај аспект егзистенције: испуњење празнине у себи настале услед убрзања времена, протока информација, пољуљаних и краткотрајних вредности најчешће мерљивих само новцем.
Лирском субјекту поеме ће шупљине ноћних видика које крију поглед нечијега лика подарити испуњење за којим трага, а које лежи у прошлом и изгубљеном. Нарација дела остварује се на граници јаве и сна и већим делом захвата свет пејзажа непознатог који ће из искуства туђег постати искуство лирског субјекта, јавивши се кроз сазнање: предео је овај део мене. Отуда наративни ток поеме и сам поприма особине нестварног пространства. Стихови су често оформљени магловитом реториком, нарочитим распоредом речи, чиме се потенцира снага поетичности искуства које се опире крајњој рационалној реконструкцији. Рима у поеми, и спољашња и унутрашња, јесте акустички одјек сновиђења и његова интонација која, у синтези са игром речи, твори музичку подлогу поеме без које одистинска поезија не може постојати.
У Пределу чест мотив је игра светлости и таме, сјаја и сенке. Простор мрака и ноћи није простор који угрожава, већ у својој природи крије позитиван принцип, светлост. Он је у себе упија, повлачећи је у предео који се оживљава. Свака светлост која се јавља јесте наговештај близине онога за чим се трага: близине испуњења у сусрету са драгом. Зато је и кретање ка светлости непрекидно, али не као слепа потрага, већ као двострука појава, јер и светлост походи лирског субјекта у удвојеној сфери постојања. Када до сусрета са драгом коначно дође, он ће се догодити на другој обали, на обали с оне стране стварности, која припада пределу који сада лирски субјекат у себи носи. Метафора одраза у води о томе сведочи. Док има светлости која тај одраз може да твори, до тада и чаролија траје.
Светлост нестаје растакањем сна, али не оставља субјекта без потврде. Њено присуство у кутку собе одраз је ватре што се распламсала у духу да би као водиља до смисла увек била присутна. Повратком лирског субјекта у простор одакле је пошао не нестаје магија путовања. Нашавши себе и испуњење својих жеља и тежњи у удаљеном простору и минулом времену, он остаје светлог чела.
Усвојивши прошло, обогативши празнину, уронивши у сећање и овековечивши га у себи, и сам постаје овековечен у сећању ком вечност обезбеђује сам реч у свом оваплоћењу као „уметност по себи“.
Предео тако постаје повратак човеку и ономе елементарном и исконском у њему. Призивајући минулу поетику романтизма, као да опомиње да се олако прешло преко искустава поезије која не смеју бити заборављена. Одрицати поезији емоционалност и непосредност лирског исказа значи гушити потребе које се јављају као одговор на карактеристике епохе у којој се постоји. Чак и када у делу не борави одређена мисао, не значи да дело нема вредносну димензију, већ открива богатство унутрашњег живота и богатство духа, који су битан предуслов индивидуалности. А само као индивидуалан и оригиналан може се постојати у полифонији књижевних збивања.
Здрава индивидуалност песника и његових поетичких принципа, што у себе укључују и искуство традиције поезије и оних духовних константи које су насушне у овом худом времену, воде до поезије која ће оживети одавно напуштене појмове хуманизма и слободе. Предео Ивана Деспотовића сведочи да такви песници постоје и да њихова поезија никада не оставља без смисла у свеопштем бесмислу.

nazad