O knjigama

Сенахид Незировић

ПОЕТСКА СИНТЕЗА УНИВЕРЗАЛНОГ И ЗАВИЧАЈНОГ

(Šefko Kaloper: Oči boje neba, „Književni klub Brčko distrikt BiH“, Brčko, 2010)

Постоје аутори који припадају нашој савременој књижевности чији стваралачки дар веома подсећа на звезде што расипају светлост и топлину планетама – људима, са надом да ће их обасјати, огрејати и оплеменити. Један од таквих је и Шефко Калопер (р. 1954. године у фочанској Јабуци, СР БиХ, СФРЈ), који нам двоструко поручује да представља доста необичну књижевну индивидуалност. Први разлог је назив топонима где је рођен, а други се може разумети значењем његовог презимена које је подударно имену цвета. Отуд, имамо ситуацију да нас аутор оздравља дестинацијом рођења („Једна ЈАБУКА на дан и лекар из куће ван“, енглеска пословица, оп. а.), док поезија шири мирис на све стране света и цвета због лепоте његовог презимена.
Већ дуже времена сам отчитавао његову прву књигу „Очи боје неба“, започињући да пишем текст приказа и опет одустајао. Скањивао сам се више пута. Први разлог је тај да се о овој поезији похвално изјаснио академик, професор др Предраг Матвејевић, та књижевна громада наше савремене литературе и рођени Мостаранин. Још памтим предавања проф. Ш. Матијевића, како нам је говорио на часовима о књизи „Медитерански бревијар“. Из пера књижевника Предрага Mатвејевића. Поштовање које је показивао мој, живи проф. мр Матијевић спрам др Матвејевића беше незаборавно. Јер, шта написати после мишљења овог нашег, европског и светског ауторитета?
Са друге стране, ту је савесно написана рецензија – егземплар, књижевника и преводиоца Миленић Жарка. У којој се на свестран, исцрпан и свеобухватан начин цео рукопис „претреса“ и откривају вредноте поетског израза формираног ствараоца.
Готово је немогуће нешто више рећи, у односу на оно што су написали: академик, проф. др Предраг Матвејевић, те млади књижевник – преводилац Жарко Миленић. Али, хајде, да покушам сагледати ово дело као књигу, што је лакше него је читати као интенционалну творевину!
Пре свега, основни утисак осваја читаоца: Шефко Калопер „отвара“ свој рукопис на тај начин што посвећује књигу деци: Едвину, Сени, Адију и Селману! Збиља, свако би од нас пожелео да има овако брижног и нежног родитеља. Отац овековечује љубав својим евладима чинећи најплеменитију гесту која улази директно у срце и душу!
Надаље, и поред тога што је у књигу уврштено више од 40 поетских текстова који носе наслове, нека ми буде дозвољено да приметим како ја ове стихове доживљавам попут својеврсне поеме, жуборења стихова. Шефко Калопер, само понекад, уздиже изнад те поемичности, протицања воде и наслове како их је носио живот у времену и простору. Севдах је оно што карактерише његово певање и мишљење: „У дувару дубок отвор. Свјетлост./ Не видимо када до нас сједе./ По миндерлуцима вријеме дријема./ Сјећа се усталасаних дана./ И газија, харачлија и стидних/ љубави“ (Косовари, стр. 14). Наравно, антологијским стиховима које наводимо атмосферу дерта и тензичности придају и неки оријентализми без којих поетски текст не би могао бити овако узвишен и беспрекоран...
Ту су и песме „Љиљана“ и „Јасна“, где се „љубавни хухујек“ (синтагма преузета из наслова књиге песама Ибрахима Кајана, објављене пре рата у Сарајеву, оп. а.), огледа и могао је бити написан из непоновљиво искрене душе и срца!
Гномичан израз Шефко Калопер је постигао у песми „Истина“ (стр. 33), тако да знамо како се и ова категорија – симбол универзалности који одговара свима може опевати!
Онда следе поетски текстови посвета: Милоту Креузију и Хафизу Схори. Затим: СЕНА (стр. 42), у којој ефектна поређења заиста не остављају равнодушним читаоца, или увођење проводног мотива „мириса липе“. Осим ових, ту су нове посвете Мајци Сени и оцу Бајри (стр. 58), брату, класику и нобеловцу Габријелу Гарсији Маркесу (стр. 66), Оскару Давичу, Милошу Ристановићу, руском писцу Борису Пастернаку и поново као круна поетски наслов „МАТИ“ (стр. 106). Утиснута слика у меморију Шефке Калопера остварена је у стихованој пројекцији: „Плави увојци, недочешљани,/ небеске очи, уплакане...“ (стр. 107), где пишчева емпатија натерује читaоцу сузе на очи. Отуда, лако можемо закључити да је зачуђујуће лепа синтагма наслова целе књиге „Очи боје неба“, својеврсно сећање на, већини, најдражег родитеља! Аферим.
Поред ових, ту су запажени поетски наслови који су посвећени животињама: „О псима (стр. 60) и „Исте ноћи са псима“ (стр. 62), симболима верности човеку – инсану, те пејоративни текст насловљен: „Хајван“ (стр. 79) и други...
„У погледу Брчког, другог мјеста гдје су настајале ове пјесме, пада нам у очи наслов пјесме 'Посавска'. Пјесма започиње као позната молитва Богородици, да бисмо на крају закључили да се односи на дјевојку која се зове Марија“. (Из рецензије Жарка Миленића, стр. 112)
С обзиром да је послушао Хорацијев савет песницима, чувајући стрпљиво рукопис дужи временски период, без журбе којој су склони млади ствараоци, може се рећи да је ова сазрела књижевноуметничка творевина дело врсног зналца и господара речи. Дело Шефке Калопера: „Очи боје неба“, развија се од фазе интенционалне творевине коју пројицирају стихови: „Кајсија у најљепшем цвату, црвеним боји/небо. Мирише на долазак љета“ (стр. 52), па све до: „ко презрело воће што чека/да слашћу озари непца зид.“ (стр. 50)
Елоквентан, мајсторски недостижан, апсолутно начитан песник је калибра Шефке Калопера и могао постати аутором овако занимљиве и лепе књиге стихова. Поемична, сликовита, конкретна, мелодиозна, узбудљива поезија уврштена у књигу „Очи боје неба“, доживљава се и као поетска синтеза универзалног („Истина“), и завичајног („Посавска“). Захваљујем на томе што је мене и остале жедне читаоце жељне одличне поезије, Шефко Калопер урахатио доношењем одлуке да објави своје стихове и то у издању малог, али важног издавача Књижевнога клуба Брчко дистрикт БиХ.

nazad