Iz novih knjiga

Slaviša Radovanović

TRAŽI SE KRALJ NA FRANCUSKIM NASLOVNIM

(„Alma“, Beograd, 2014)

Iz, samo mom ocu svojstvenog tvrdičluka, desilo se da smo jednu noć u Beogradu proveli na klupi, u parku, preko puta železničke stanice. Ni danas se ne sećam razloga našeg boravka u prestonici, ali pretpostavljam da se radilo o mom lošem zdravlju. Nešto oko pluća. Bio sam rovit. Dan je bio jedan od prvih septembarskih, još topao, ali noć, u naletu, sa sobom pokupi sve hladne izdisaje dve moćne reke, Save i Dunava, i njima prekri grad.
Mi smo sedeli i čekali baš takvu noć, a ona se uvek i svuda očekuje sa blagom zebnjom, posebno kada se čovek nalazi daleko od kuće. Sa mrakom, prišunjale su nam se, jedna za drugom, dve žene starijih godina, poprilično neugledne, i ponudile su nam jeftin smeštaj. Obe su zavodljivo gledale u oca. Jedna je bila krezuba i nudila je prenoćište za manje para.
– Imaće i za malog nešto – rekla je ta mom ocu.
Ne znaju prestoničke usedelice na koga su udarile. Moj otac je voleo žene više od svega, osim od para. U selu, gde je bio komunistički rukovodilac mesnom zajednicom, taj ženama nije davao mira, dok one njemu ne bi dale. Ovde, u velikom gradu, znao je da sve košta, pa je zato bio manji od makovog zrna.
Bilo nam je hladno. Otac je spavao sedeći, a meni je dao priliku da se opružim po klupi.
Te noći desilo se da nam se prišunjaju novine.
Ispucanom betonskom stazom vetrić sa Save približavao nam je nekoliko njihovih listova. Kao da su koračali jedva osvetljenim parkom. Otac ih je dohvatio, jer su se zaustavile baš pod našom klupom. Dva lista je ostavio za sebe, mislim da su u pitanju bile srednje strane, a preostala četiri, dakle osam strana, pažljivo je ispeglao potežući ih za krajeve, a potom ih tutnuo ispod mog džempera.
– To će da te greje – rekao mi je.
Obično se i danas setim detalja koji su doprineli da mi život bude ugodniji ili lošiji nego inače, i do dana današnjeg drži me najavljeno grejanje, koje je trebalo da proizvedu noćne, šetajuće novine u parku, dok nešto slično nadolazećoj košavi mota sve i svašta, pa još usitnjeno, po napuštenim tramvajskim šinama.
– Novine čuvaju temperaturu tela – objasnio mi je otac.
Ujutro, kad je prvi tramvaj gromko zazvečao ispred nas, probudio sam se. Otac je bio budan, zadovoljan što je uštedeo novac za prenoćište.
Osetio sam da na grudima imam nešto šuškavo i neprijatno.
Novine, setio sam ih se. Izvadio sam ih dole, kod pojasa.
– Da vidim – zatražio je otac.
Pružio sam mu, a on ih je prepeglao blagim trzajima, tek da od listova ne otkine koji deo. To je stvaralo slabe praskove, koji su odjeknuli u praznom parku.
– Ovo su francuske novine – rekao je zbunjen. – I to – nastavio je da govori, pregledajući ih – stare. Neko je bacio stare francuske novine, evo, na naslovnoj piše...
Zagledao se duboko u hartiju.
– Svašta u ovom Beogradu čovek može da nađe – zaključio je. – Ovo su stare novine Piše Paris Suar. Evo naslovne strane. Baš da vidim od kada su... E, pa, datum je pocepan. Ta te je grejala.
Grejala me je naslovna strana francuskih novina! Prespavao sam noć sa njenim naslovima na grudima. Ta pomisao bila mi je sve zanimljivija kako je vreme odmicalo, a život tekao dalje.
Meni je, u tom trenutku bilo svejedno čije su, jer me je još držalo očevo uveravanje da su me čitave noći grejale.
Ali, samo u tom trenutku.
Nije mnogo vremena potrajalo, briga francuskih novina da me održe u životu u prohladnoj beogradskoj noći, sve više mi je postajala dragocenom. Slično brizi moje majke. Zaista, i danas osećam da mi je na grudima hladnije bez novina.
Te noći, u Beogradu, sačuvale su mi srce.
– Otkud francuske novine usred Beograda? – zapitao se tada moj otac. – Još, bez datuma. To meni udba podmeće – zaključio je.
Plašeći se da neko ne primeti da su novine francuske, ubrzanim pokretima ih je sklopio što je više mogao, pridodavši im i ona dva srednja lista, koje je iz nedara iščupao pored svog vrata i stavio meni u džep bluze.
– Čuvaj, trebaće, makar za potpalu – rekao je.
Za potpalu? Nameravao je moj otac da spali stare francuske novine, ali da, istovremeno, ima koristi od te male lomače, tako što će majka na njih nabacati suvarke i potpaliti vatru u šporetu. Ispeći će proju, ispržiti pile, skuvati pasulj...
Velika korist za kuću od nekoliko listova francuskih novina, koje je vetar zamotavao beogradskim pustim ulicama i prosto mi ih ubacio u nedra.
– Ne treba da se vidi da nosimo te novine – šapnuo mi je otac. – Ja sam mesec dana, svakog jutra u osam, morao da se javljam isledniku. Zbog kralja. Sada se i stranih novina plašim. Tog udbaša nikad neću da zaboravim. Ponekad, samo bi me pogledao, otečen i crven od pića i prozborio:
– Tu si, ’tico.
Potom je odlazio u neku od prostorija. Sedeo sam, tako, do podneva, pa se bojažljivo išunjao i vraćao u Svirovo. Plašim se da te novine tebi ne donesu nesreću. To su kapitalističke novine, francuske. Ne pokazuj ih. Daj materi, pa nek ih tutne negde iza šporeta. I ne pričaj nikome ništa o kralju. Da ne prođeš kao ja.
Tako učinih.

nazad