Iz novih knjiga

Danko Stojnić

FASCIKLE

(„Alma“, Beograd, 2014)

Najkrupnija prevara

Nisam baš želeo da se o ovome zna. Krio sam tajnu i od najrođenijih. Ipak, em ne mogu više da ćutim, em u današnje vreme stvar više i nije tako značajna, pa sam odlučio da je zapišem, da se rasteretim. Mada, ne bi trebalo da žurim sa obelodanjivanjem. Nisam baš siguran da su svi aspekti moje tajne sazreli za izlaganje široj javnosti.

Pre svega, da napomenem da za mene ne može da se kaže da sam odavač tajni. Dešavalo mi se da sam, iz neznanja, tu i tamo, odao neku važnu tajnu. Ali, znam da nisam nikada profitirao od takvih aktivnosti. Naprotiv.

Tajna o kojoj sam ovde hteo da pišem, odnosila se na neku političku formaciju, koja je, tako je izgledalo, imala predominaciju interesa vezanih za rešavanje nacionalnog pitanja...

Ma kakva politika! Lažem. Potopio sam jednu lađu. Potopio sam lađu iz zajebancije. Legalno, odnosno, vlasnički sam je potopio. U stvari, tu je bilo u pitanju neko osiguranje, ali, nisam dobio ni pare. Samo sam ostao bez te lađe. Srećom, niko nije stradao...

U stvari, možda i jeste. Na toj lađi, pričali su mi mornari, plovio je i jedan... recimo, duh. Ljudi su se kleli kako su na sred pučine bili sa nekom ženskom, koju kasnije niko na brodu nije mogao da nađe. Pa, onda, nepoznati lopov krade hranu, ili iskapi bure ruma za jednu noć, a kopna ni od korova. Radio je i neke dobre stvari. Na primer, pokupio je jedra neposredno pre nego što je izbila iznenadna oluja. Još par puta je na sličan način spasio brod. Najveći štos je napravio kad je promenio ime broda. Umesto „Ares tertius“ na pramcu se jednog jutra pojavilo „Helena Turina“.

Tada mi je palo na pamet da proglasim nestanak Aresa, a Helenu sa lažnim papirima kupim od šuraka. Taj me je, pak, prevario (ko će kome...), a nisam mogao da nađem svedoke Aresove katastrofe, pa sam ostao kratkih rukava.

Ares je, tako, bio „advokatski“ potopljen, a Helena možda i sada plovi svetskim morima. A možda je i Ono još uvek na njoj.

U stvari, skoro sam siguran da Helena i dalje plovi. Jednom sam je, mislim, video uz rivu, u luci. Bila je na remontu. Nosila je drugo ime. Sada se zvala Himera. Mnoge su mi misli navirale dok sam je gledao, pa nisam ni primetio tog elegantnog oficira koji je sa mosta skliznuo na obalu. Picopevac! Tako sam ga percipirao kad mi se obratio pitanjem  o mom mišljenju o brodu. Rekao sam mu da ne mogu da se izjasnim. Nisam lagao. Stvarno sam bio ambivalentan. S jedne strane, taj brod je rađen po mojoj zamisli. Čak i po mom idejnom rešenju, sa četiri jarbola i dve palube na pramcu. Prošao je Scilu i Haribdu. A sad, eto ga pod komandom Picopevca. I, tako, reč po reč, oficir i ja zaglavismo u krčmi. Pošto ni pijan nije znao da mi kaže čemu im služi donja pramačna paluba, shvatio sam da ne zna poreklo svog broda. Međutim, prevario sam se. Četvrti rum me je toliko inhibirao da sam zadremao za stolom. Prenula me je živa muzika. (Prelepa crnkinja je pevala „Tvoje nežne grube ruke smazali su aleutski antropofagi“.) Bio sam sâm za stolom. Kad sam pozvao kelnera da platim, šeretski mi je namignuo i dobacio: „Važi, ako ’oćeš dva puta da platiš!“ Osvrnuo sam se i promrmljao: „Picopevac se, dakle,  pružio.“ Kelner me je zbunjeno pogledao. Odgegao sam se do Himere da se odužim Picopevcu, ali tamo, niko nije ni čuo za poručnika Buhvalda, kako mi se predstavio. Odmah sam shvatio da je to bio susret sa Onim sa Aresa. Još me je držao rum pa sam „malo glasnije“ rekao: „Buhvalde, Buhvalde! Više bih voleo da si bio ona riba sa pučine!“ Istog časa je bila pored mene! Riba sa pučine, mislim. Došetala se iz mračne uličice pravo na rivu. Sva u suzama. Jadala se prisutnima kako nema gde da spava. Imao sam utisak da se obraća uglavnom meni, pa sam je odveo u svoj stan. „Buhvaldova posada“ nas je ispratila sa podsmevačkim dobacivanjem („’ajd i ti malo...“ i tome slično). Njoj je, kao, bilo neprijatno, a meni – svejedno. Njoj sam dao krevet, a sebi nepotrebno namestio sofu. Naravno, kad sam se probudio, bio sam sâm u krevetu.

Posle sam još jednom sreo poručnika Buhvalda. „Ma kakvi! Nikad nisam služio na Himeri. Poslednjih pet godina sam na Romanji.“ Kao, ja sam se zajebo. Ali, nema veze. Pitao sam samo, onako, kao uzgred, za identitet Romanje: „Je l’ to ona Kapelijeva lađa? Ona sa statičkom greškom, što nije mogla da prima teret u srednje potpalublje, pa Lojd nije hteo da je osigura...“ Bilo mu je malo neprijatno, ali mi je potvrdio da se radi baš o tom brodu. A taj je potonuo pre petnaest godina! U laži su kratke noge! Jebiga... Ne mogu da razumem da je jedno „više biće“ tako tupavo i naivno, pa čak i neobavešteno. Mada...

Opet, na Romanji je služio moj mlađi brat, do godinu dana pre nesreće, pa sam se raspitao i kod njega. Neki Buhvald, koji je bio prilično govno, služio je kao prvi oficir Romanje, do iznenadne smrti koja ga je zadesila u potpalublju dok je maltretirao neke zarobljenike (ne sećam se detalja), te, ako nije lagao, on je bio Ono.

U mojoj svesti je ostao „Picopevac“.

Priča jeste malo komplikovana. Dakle, bila su stvarno dva broda: Ares, ili Himera, koji je i sada na površini, i Romanja, koja je potonula. A onaj duh sa Aresa, zapravo je nekada bio u telu poručnika Buhvalda sa Romanje, i lutao je morima na mom Aresu (to jest,  Himeri). Barem sam ja tako verovao. Oni „veliki jebači sa pučine“, odnosno mornari sa Aresa, veruju, pak, da postoji misteriozna žena, koja, ne zna se kako, ide s broda na brod, tamo, na sred pučine, i pomaže najugroženijim mornarima. I sam Buhvald je prenosio tu priču! Onda, kad smo pili rum u krčmi u luci, u jednom trenutku je teatralno iz džepa izvadio komad krljušti iz njenog repa! „Možda su tvoji mornari kreteni, ali ja nisam!“ pomislio sam, ali ništa nisam rekao. Šta više, primio sam tu krljušt kao poklon od njega, kao amajliju... „Porta fortuna!“ objasnio mi je. Rekao bih da je to, zapravo, krljušt neke krupne škarpine. Sada je nosim kao privezak na srebrnom lančiću. Pibi, navigator sa Aresa, rasplakao se kad sam mu je pokazao i ispričao priču. On je iskreno bio zaljubljen u dotičnu damu. „I nije bila halucinacija!“ uveravao me je energično. On se odlično sećao svakog detalja susreta sa njom. Što se mene tiče, niko mi neće verovati. Ali, ipak ću da zabeležim svoje iskustvo. Moj susret sa njom se značajno razlikovao od ostalih, i to u dva detalja: bio je na kopnu, i bila je devica. Nisam joj pomenuo amajliju koju sam te noći dobio od Buhvalda.

Ta amajlija, doduše, nije bila jedina stvar koju sam dobio od Buhvalda. Ostavio mi je, rekao bih, potpuno pravedno, brodski dnevnik sa Aresa. Taj dar sam dobio nasledstvom, posle Buhvaldove „prave“ smrti. U tom dnevniku se nalazi i „strogo poverljivo“ – zapis o najudaljenijoj Aresovoj destinaciji. Nije jasno na kojim se koordinatama brod nalazio u tom trenutku, ali se stiče utisak da to nije ni važno. Taj zapis (dvesta sedamdeset i deveti dan plovidbe, pri čemu se o prethodnih deset dana ne govori) jednako je zagonetan, koliko i objašnjavajući. Zato ga prenosim u celini.

Zapis 279.
Vladar ovog regiona je Veliki spreg sila, veoma nepoznato biće. Inkognito. Štos je u tome da dejstvo ne sme da prestane. Ode li Inkognito, sve se raspada! S druge strane, s njim se ne može! Što god bi ga pitali, On bi samo sprezao te sile. Uvek u istom odnosu, ali u različitim kombinacijama. Ljudi su, na primer, pokušavali da mu se obrate na razne načine. Najčešće matematički. Ali, taj ne zna matematiku. Zna samo kako da spreže te sile: od juče do sutra, uvek sada... Ukratko, svi smo očekivali inteligenciju; a, kad tamo, samo njen uzrok. Najdalja tačka...

I sad me hvata jeza kad pomislim dokle su stigli ovi dripci. Pitam se, kojim su poslom išli tamo? Ares je u to vreme pripadao meni, a ja ih nisam slao u takve ekspedicije. Buhvald mi je pričao kako su se izgubili, ali ja u to ne verujem. Nije umeo ni da mi opiše kako je izgledao, ni kakve je osobine imao Inkognito. Na moja pitanja samo je zabrinuto slegao ramenima. Imajući sve u vidu, i da sam želeo nisam mogao da mu verujem. (U stvari, nisam imao prilike da sa njim o tome razgovaram, ali sam sasvim jasno mogao da zamislim taj razgovor.) Međutim, zapis ipak deluje ubedljivo. Mislim da Buhvald i nije bio svedok, a da je tadašnji kapetan Aresa (izvesni Kolombo) zabeležio neko lično ludilo. Pibi, koji je sve vreme bio navigator, kune mi se da ne zna ništa o ovome. Mada, kada sam mu čitao Zapis 279. prosto se rasplakao. Izem ti navigatora...

U svakom slučaju, preživeli su tu avanturu. Poslednji zapis (492) u Kolombovom dnevniku odnosio se na njegovu pobunu. Kapetan se pobunio protiv posade! Na Karibima je napuistio brod, završavajući dnevnik ovim rečima: „Jebem ti ovakvu posadu. Posle ću ja da budem kriv za sve. Eto im ovog imaginarnog Buhvalda, pa neka ih on vodi dalje.“

Tako je i bilo.

nazad